Најбољи чланови

Suknja je pravi ženski ukras! Suknja se u svim vremenima smatrala glavnim atributom ženstvenosti. A razlog za to nije samo u ljepoti takve odjeće. Stručnjaci u oblasti energetskih praksi vjeruju da kada žena nosi suknju, ona počinje da akumulira nepresušnu energiju ženstvenosti. Zato, suknja ima određeno sakralno značenje za svaku predstavnicu slabijeg pola. U stara vremena žene su oblačile isključivo haljine i suknje. I ova moda bila kod svih naroda. Na primjer, za slovenske žene osnovna odjeća je bio sarafan, indijske žene su nosile dug širok sari a japanske žene su nosile na svom tijelu kimono. Kao što vidimo, odjeća svih žena uopšte nije pretpostavljala konstrukciju pantalona. Ranije, su ljudi suptilnije osjećali svoju vezu sa silama prirode. I svima je bilo poznato da se žene razlikuju od muškaraca ne samo u pogledu fizičkih parametara. Ljudima različitog pola svojstvena je različita energetika. Za muškarce je predviđeno da crpe energiju iz svemira. A žene su uglavnom uzimale energiju iz Zemlje. Pri spomenu takvih pojmova kao što su ljubav, osjetljivost, briga, milosrđe, nježnost, naravno odmah ih, povezujemo sa ženom. Čak i u pogledu zemlje, takva opredijeljenja su opravdana. Dizajn svake suknje je takav da oblikuje proširenje nadolje, konus. Takav model suknje nije izmišljen slučajno. Vjerovalo se da takav konus pomaže ženi da bolje apsorbuje energiju i moć zemlje da postane plodnija i materijalno bogatija. Energija žene, ako govorimo o fizičkom tijelu, akumulira se u posebnom organu - materici. Muškarci po zamisli prirode nemaju takav organ. U energetskom smislu da bi muškarac dobio energiju zemlje, on mora da je uzme od žene. Kada žena oblači pantalone, ona doslovno sa njima prekriva vezu sa zemljom. Kretanje energije se zaustavlja, a ženski sveti sud u obliku materice ostaje prazan. Kao rezultat toga, žena nema šta da podijeli sa muškarcem. Ženska energija je važna za muškarce. Ona ih čini spokojnijim, uravnoteženijim i stabilnijim. Ako muškarac ima pristup ženskoj energiji, uvijek će željeti da se bavi kreativnim radom. Kada je muškarac lišen ženske naklonosti i ljubavi, on postaje agresivan, grub i surov. Ima mnogo žena koje uopšte ne nose suknje. Nose isključivo pantalone ili farmerke. Sa energetske tačke gledišta žena tada jača i njeguje svoj duh na stran način, to jeste muški. Kao rezultat toga, žena je u interakciji sa muškarcem kao da je po prirodi muškarac. Na suptilnoj ravni ovo se ispoljava tako da je energetska razmjena poremećena. Ovo se može odraziti na fizičkom planu u obliku raznih bolesti, nesporazuma i svađa u odnosima. Žene opravdavajući nošenje pantalona mogu reći da je takva odjeća veoma pogodna, da je stilizovana, praktična i moderna. Naravno, ženi u farmerkama je mnogo jednostavnije da radi, poslove koji su se prvobitno smatrali muškim, na primjer, da nosi teret, kreće brzo i spretno, itd. U odnosu na pantalone, suknja ili haljina deluju kao prirodna kočnica. A u tome je veliko dobro za ženu, donosi joj mir i harmoniju. Prava žena čak ne razmišlja o tome da radi težak posao, nosi teret ili ubrzano ide negdje. Ona će sačekati muškarca za to, koji, kao pravi vitez, neće odbiti da joj pomogne. Svakodnevno oblačeći lijepe suknje ili haljine, svaka žena može da osjeti koliko joj se brzo mijenja raspoloženje i stanje. U ženi počinje da se budi ogromna i veoma poznata energija. Naravno, i pogledi muškaraca se uvijek fokusiraju na žene u suknjama i haljinama. Pantalone žene, čak i ako su super moderne, treba da nose samo u izuzetnim prilikama. Dužina i oblik suknje takođe ima značaj. Ranije se vjerovalo da ženska suknja ili haljina mora biti maksimalno duga, kako danas kažu, do poda. Tako je ženi bilo lakše da uzima i čuva u sebi energiju Zemlje. Ako suknja ima široku ivicu koja se njiše pri kretanju i malo uvija, počinju da se javljaju torziona polja, koja su predodređena da jačaju energiju Zemlje. Rub suknje odavno se smatrao nekim krugom-amajlijom. Takva amajlija je dizajnirana da stvori zaštitu za seksualne centre žene. Zdravlje reproduktivnih organa žene i njihovo pravilno funkcionisanje direktno zavise od pravilnog rada tih centara. Slika žene u dugoj suknji uvijek podsjeća na čednost, nevinost i čistotu. Duga suknja spašava ženu od pohotljivih pogleda. A ovo je veoma važno. Takvi loši pogledi su slični zlom oku, mogu da naprave rupu u nižim energetskim centrima. Ako se to desi, tada žena jednostavno gubi svoju seksualnu energiju. Zajedno sa njom odlazi životna snaga i ženska privlačnost. Kao rezultat toga, proizilazi energetsko osiromašenje žene. Ona ne može ništa više dati svom muškarcu, tako da on gubi interesovanje za nju. Danas se mnoge žene pitaju gdje su se izgubili pravi muškarci, slični ruskim herojima. Ali razmislite sami, odakle da se pojave, ako su žene same prestale da budu takve u punom značenju tog pojma? Žene namjerno odustaju od svoje ženstvenosti, oblačeći pantalone i drugu mušku odjeću. Na sreću, moda poslednjih godina je takva da ženama pruža šansu da se vrate iskonskoj ženskoj odjeći, da se hrane snagom zemlje i ozare svojom ženstvenošću voljenog muškarca. Zato, od danas nosite dugu suknju ili haljinu i naviknite da se osjećate kao prava žena. Prevod teksta: cluber.com.ua Prevela: Beba Muratović - bebamur.com http://www.bebamur.com/blog/iscjeliteljska-moc-suknje-zasto-je-vazno-da-zene-nose-suknje-i-haljine

Игнорисање – представа у два чина Чин први – стрејт прича Породична кућа на југу Србије. Кухиња. Мали Лаки долази код маме која седи са столом. Мама: Седи си синче, које има по школу? Лаки: Мамче, које је тој педер? Мама: Које? ... Ма, ће ти мама направи нешто да изедеш, а синче? Лаки: Мамче бе, а које је тој педер? Мама: Оћеш ли мамче да ти да нешто благо да издеш, а синче, немој ме секираш , жив ти ја ... ај ће искочимо после да се промајемо по град, ће ти купи мама ћебапи ... а синче? Лаки: Мамче бе, па ће ми кажеш ли које је тој? Мама: ... туууго, ће ми изгорив пењујрлије ... Лаки: Добро мамче, ће долазив сутра неки педери да ни објашњавав у школу које су то педери ... Чин други – геј прича Двориште школе на југу Србије. Мама чека малог Ноцка. Ноце долази и крећу кући. Разговарају улицом. Мама: А бе Ноце сине, зшто си ми нешто тугаљив овија дни, утупеја си аметом!? Које ти је? Кажи си на мамче? Ноце: Па не си знајем ... немој ме запитујеш ... Мама: Леле Ноце, па ти си се заљубија? О, мајкино синче, у кога бре мајкино, у онуј ли мираџику Лепавку? Ајде, ајде, казуј ... Ноце: У Миланчу, маме, у Миланчу ... Мама: Које бре? Каквог Миланчу пустелијо?! Ноце: И Миланча у мене, даја ми његово кремче да изедем онај дн ... Мама: Ал је упекло, ће си пожуримо дома синче ... мајка ће ти испече баничку ... Ноце: Цл ноћ алујем због Миланчу маме ... Мама: Ће си изедемо баничку па ће си гледамо Фарму кд одоцни ...

G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ U junu 1958. godine, Mildred i Richard Loving otišli su u Washington DC da bi se vjenčali, kako bi izbjegli Zakon o rasnom integritetu koji je od 1024. godine bio na snazi u državi u kojoj su živjeli - Virginii, a prema kojem je brak između bijelaca i pripadnika drugih rasa bio krivično djelo. Nakon anonimne dojave, policija je upala u njihov dom mjesec dana kasnije, rekavši im da je njihov vjenčani list nevažeći. Godine 1959. izjasnili su se krivima jer “žive skupa kao muž i žena, narušavajući mir i dostojanstvo Commonwealtha". Osuđeni su na jednu godinu zatvora, a uslov da se kazna poništi bio je da napuste Virginiu i da se ne vraćaju zajedno najmanje 25 godina. Par se zatim preselio u Washington DC. Pet godina živjeli su u egzilu, odgajajući svoje troje djece, Peggy, Sidney i Donalda. Godine 1964. frustrirana što ne mogu zajedno posjetiti svoje porodice u Virginii, Mildred je pisala glavnom tužiocu Robertu F Kennedyu, koji ju je uputio na organizaciju koja se borila za građanska prava American Civil Liberties Union (ACLU). ACLU im je dodijelila besplatnu pravnu pomoć. Predmet je sa okružnog suda iz Virginie dospio do vrhovnog suda u Washingtonu. Bračni par Lovings nije prisustvovao ročištima u Washingtonu, ali je Cohen prenio poruku od Richarda: ‘G-dine Cohen, recite sudu da ja volim svoju ženu, i da nije pravedno što ne mogu živjeti s njom u Virginii.’ Vrhovni sud je jednoglasnom odlukom poništio presudu u junu 1967. godine, presudivši da je zabrana međurasnog braka neustavna i da predstavlja kršenje 14. Amandmana. Uprkos presudi Vrhovnog suda, zakoni kojima se zabranjuje "miješanje" rasa ostali su na snazi u nekoliko država. U Alabami su nastavili provoditi taj zakon do 1970. godine, i to je bila posljednja država koja je prilagodila svoje zakone odluci Vrhovnog suda – tek 2000. godine. Prema priči ovog bračnog para snimljen je film Loving 2016. godine, sa Ruth Negga u ulozi Mildred, a Joel Edgerton glumi Richarda. http://www.6yka.com/novost/129150/brak-koji-je-promijenio-istoriju

Vas dvojica da napravite stranku "ISLAM FOREVER" posto niste u stanju ni da samo prodjete pored neke teme a da je ne pretvorite momentalno u svoj politicki manifest mrznje prema muslimanima Auror: Ej mladjo, koju je bese juce temu otvorio Rakic? Mladja: Ne znam, valjda neku o legurama poluosovina rotora helikoptera... Auror: odlicno, idem da im objasnim da helikopteri ne bi ni postojali da muslimani kojim slucjaem vladaju svemirom. Mladja: jbt koj si ti genije! Auror: ne, ne ti si genije: Mladja: ne, ne ti si genije Auror: ne ti si Mladja: ne ti si Auror: Dobro! Ajde idemo na tu temu Mladja: Ajde Auror: TI prvi Mladja: ne, ne ti prvi... Auror: Ti prvi Mladja: Aj u isto vreme! Auror: Aj! Mladja: 3..2..1..! Auror: Nisi otiso!!! Mladja: ti prvi! Auror: ne, ne ... ti... Mladja: A kako ces da im to objasnis! Auror: okacicu jedan video iz kompa Mladja: ne moze iz kompa mnogo je veliki fajl Auror: ima resenja! Mladja: Koje? Auror: ZIP FAJL! Mladja: ZIP FAJL!

Дочим је силовање младе девојке или чак девојчице природно?

Maloumna Srbija Sve što kaže Mladen Šarčević, ministar prosvete, ili nema smisla ili je laž. On je puko otelovljenje nezajažljive želje za moć. I u tom smislu, samo odraz u ogledalu svog nezakonitog šefa (predsednika države) i njegove stranke. Pri tom, u ostvarivanju svoje, to jest stranačke, to jest šefove želje on će gaziti sve pred sobom, pored ostalog i loše postojeće zakone tako što će predlagati još gore. „Novi zakon donosi kvalitet nastave i efikasnost države u svemu što treba da se vidi“ – kaže Šarčević i ne govori istinu. Novi zakon o prosveti po nameri i strukturi gotovo da je identičan izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji: on ministru prosvete, baš kao izmene i dopune direktoru BIA, treba da priušti apsolutnu moć bez ijedne institucionalne mere za polaganje računa. Odgovorni mogu biti i snositi posledice za svoj rad samo oni ispod ministra – đaci, nastavnici i direktori škola, pre svih drugih. Nijedan zakon ne može doneti „kvalitet nastave“. Zakon može da dâ samo okvir – kvalitet se stvara negde drugde i stvaraju ga sami obrazovni radnici a ne zakonodavci. Ovaj konkretni zakon neće doneti ni „efikasnost države“, bar ne onu efikasnost koja bi Srbiju učinila pristojnom državom. Ali, iz jednog partikularnog, sebičnog ugla zakon će biti „efikasan“, jer će efikasno odrešiti ruke ministru da radi šta hoće. Kada se ta „efikasnost“ institucionalizuje i uveže sa školama, od „kvaliteta nastave“ neće ostati ni kamen na kamenu. Izuzev ako se kvalitet ne prepoznaje kao efikasna proizvodnja podanika. Ultrakonzervativne stavke u Zakonu koje se tiču, recimo, obrazovanja kod kuće ili zadaju da se obrazovanje ostvaruje isključivo na „srpskom jeziku i ćiriličkom pismu“1 samo su bedni pokušaji legitimizacije grabljenja i koncentrisanja moći na vrhu države. Jednako bedno zvuči i Šarčevićeva fraza „da je prosveta motor i budućnost društva“. Uptreba reči „motor“ umesto, na primer, reči „pokretač“ samo razgolićuje obezljuđeni Šarčevićev pogled na resor na čijem se čelu našao. U stvari, zašto bi Šarčević i birao reči kada govori o obrazovanju, jer njega se obrazovanje ni ne tiče. Kao što je direktor BIA izmenama i dopunama Zakona o BIA dobio ovlašćenja da Agenciju vodi kao da je njegova privatna firma („prćija“2 bi ovde bila prava reč), tako se i Šarčević na čelu ministarstva prosvete ponaša kao samozadovoljni direktor omanje privatne škole. Jer kad završi sa „motorom“, Šarčević će odmah preći na mračnu budućnost, koja ga zapravo jedino zanima: „Novi zakon treba da reši i problem tehnoloških viškova. Podaci govore da je oko 4.000 onih bez pune norme, 450 prima neku platu bez ijednog časa, a 890 ljudi je i dalje u sistemu a ima više od 65 godina. Imamo spremne otpremnine, ali imamo i ljude koji ne prihvataju poslove. Oko 17.000 ljudi radi van konkursa, a oni koji napune 65 godina moraju da idu u penzije, jer inače ne možemo da zaposlimo mlade.“ Tu se krije još jedno značenje Šarčevićeve „efikasnosti“. „Efikasnost“ tu nema veze sa uspešnim prenošenjem kvalitetnog znanja. Nije Šarčević na mesto ministra zato ni doveden. On je došao da utvrdi i otpusti „viškove“ i „efikasno“ sreže troškove. To sa obrazovanjem nema nikakve veze: reč je o primitivnom i vulgarnom „domaćinskom“ vođenju države uopšte i obrazovanja posebno kao prostih privatnih firmi sa jednoznačnom svrhom stvaranja prihoda. Naravno, i država i obrazovanje mnogo su komplikovanije strukture sa mnogo složenijim svrhama – ali ko će to sad objasniti Šarčeviću. Jer, njegovi ministarski kapaciteti sada su zauzeti rešavanjem – direktorskih kriza. Posebno one u Zemunu. Po novom zakonu, ministar, dakle ovaj i ovakav Šarčević (jednako kao Gašić), imaće pravo da postavlja i smenjuje direktore škola. Sadašnji zakon mu to pravo daje samo ako se utvrde nepravilnosti u radu direktora. Zato svuda tamo gde hoće da smeni direktora, Šarčević mora da pošalje inspekciju sa nalogom da obavezno nešto „pronađe“. Novi zakon će u tom smislu zaista biti „efikasniji“: inspekcija naprosto neće više biti potrebna, a sve će se svesti na volju ministra. Dakle, inspekcija je – tvrdi Šarčević, a krizni savet zemunske škole to ubedljivo pobija – pronašla nepravilnosti u radu direktora zemunske škole i zato taj direktor mora biti smenjen. Roditelji đaka su, međutim, odlučni da tu smenu spreče. I ministar na to odgovara: „Opstruktivno ponašanje nema pametan odgovor. Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu. Ne može da se licitira sa povredama rada i zakona. Ovo je Fejsbuk revolucija i to će se rešiti jedino tako što će se roditelji urazumiti“. Ej, ministar prosvete poziva odrasle ljude da se „urazume“. Obraća im se kao deci, to jest podanicima, to jest poslušnicima u čijem je interesu da poštuju njegovu volju ili će uslediti kazna (otuda ta ovde krajnje neprimerena reč „urazumiti“). Ali, povrh toga, on izgovora: „Ja ću biti saglasan sa sobom i braniću državu“. Biti u saglasju sa sobom za Šarčevića znači – braniti državu. Država, to sam ja, bez stida i zazora kaže Šarčević i doslovno ponavlja stav svoga nezakonitog šefa. Jer, za Šarčevića i njegovog šefa, država nisu njeni građani i njihovi interesi. Država, to su oni – Šarčević i njegov šef, i njihovi interesi. Građani su nezrela, poslovno nesposobna lica, koja nisu u stanju da procene i odrede svoje interese i kojima je stoga potreban staratelj. To su dokone osobe koje se igraju na fejsbuku i koje treba urazumiti koliko je to moguće. To je novoradikalsko viđenje države – Srbija je azil za maloumne građane, a Šarčević, stranka i šef stranke vide sebe kao upravnike tog azila. Zakonska rešenja koja sada ulaze u proceduru – Zakon o osnovnom obrazovanju ili izmene i dopune Zakona o BIA – treba da institucionalizuju i ozakone takvu njihovu sliku maloumne Srbije. Dejan ILIĆ

Odlicno! Cela ova bruka je kao porucena ispala, sam je Bog dopustio, da tako malo brkne u oko nekim duhovnim slepcima ovde u nas. Na veliku zalos`, ovo sto ep. Irinej sad paja i usisava - iako kao i uvek jasno i zaokruzeno - potpuno je besmisleno i trivijalno, obican auto-go` (a k`o da je i prvi u SPC danas). Mozemo da se nadamo da ce posle ovoga neke glavonje da 1) ne daju nikakvo ordenje tek bilo kome, NAROCITO nikom od politicara, i 2) da uopste malo zaborave na ordenje i ostale sarene laze i da pocnu malo vise da se bave necim stvarno pametnim, kao sto je npr. pastirska briga o potrebitim i na bilo koji nacin ugrozenim ljudima...

игнориши нас

Security u opstinska uprava.

„Analiza mi je dala ogromnu slobodu osećanja i izvanredno samopouzdanje. Osećala sam da sam svoje vreme odslužila kao lutka.“ Najlepša među pronalazačima i najpametnija među glumicama, Hedi Lamar (1914-2000) jedna je od najfascinantnijih ličnosti popularne kulture. Uobičajene predrasude društva po kojem je lepo lice za slikanje, a ne glava za razmišljanje, Hedi je uspela da sruši, a nas učini vernim korisnikom svog pronalaska. „Bog svoje ljubimce nagrađuje najvećom srećom i najvećom nesrećom u isti mah.“ Ovom Pavićevom rečenicom bi se najkraće opisao životni put Hedvig Eve Marije Kisler. Hedi Lamar Još od detinjstva pokazivala je znake budućeg uspeha: lepa, pametna, talentovana, a uz to hrabra i dovoljno bogata da svoje zamisli ostvari. Roditelji su joj pružili vrhunsko obrazovanje i namerno propuštali nametanje ideje o lepoti i možda baš zahvaljujući takvom vaspitanju postala je izuzetno svesna svojih kvaliteta. Uvidevši odlične rezultate u učenju, ali i primećujući odblesak svoje lepote u očima stranaca, još u ranom dobu zračila je retkim samopouzdanjem. Takva sigurnost u sebe će je i vinuti u zvezde − prihvatila je ogroman rizik i podnela teret optužbi za nemoral, ali postala je slavna ulogom u čehoslovačkom filmu Ekstaza. Scene golotinje i orgazma glumice bile su i skandalozne i revolucionarne. Bajka, kako je delovala udaja za bogatog industrijalca Fridriha Mandla, ubrzo se pretvorila u košmar. Izuzetno posesivan čovek opsednut kontrolom, Mandl, svojoj mladoj ženi je zabranio da snima filmove i igde odlazi bez njega, osudivši je na zatočeništvo u velelepnoj vili. Ali i takav život je Hedvig poslužio kao velika škola. I ranije je znala da je lepa, ali sada je uvidela koliku moć i kakve to posledice nosi sa sobom. Hedi Lamar Bila je toliko lepa da su se na raskošnim zabavama koje je njen muž priređivao razgovori zaustavljali i sve glave okretale kada bi ušla u prostoriju. Toliko lepa da je muž lud od ljubomore odlučio da pokupuje sve postojeće primerke Ekstaze. Toliko lepa da je Musolini odbio da proda svoj primerak Mandlu. Toliko lepa da je u razgovoru sa njom Hitler zaboravljao da je Jevrejka. Tada joj je sigurno delovalo da lepota može spasiti svet. Ali je takođe uvidela da pred lepotom koja skoro sva vrata otvara neka vrata bivaju namerno zaključana. Žene su smatrale njeno prisustvo pretnjom i stoga je imala veoma malo prijateljica. Muž je smatrao njene reči suvišnim i stalno ju je ućutkivao. Ali ona je znala da nije glupa. Na sastancima za razvoj novog oružja na koje ju je muž terao da ga prati Hedvig je samo naizgled bila odsutna – pažljivo je slušala i pamtila, i to će kasnije koristiti. I konačno, spoznala je da ne može bez slobode: lukavo je unajmila služavku koja je ličila na nju, na prevaru se maskirala i pobegla. Holivud i preporođena Hedi Lamar Stigavši u Holivud proglašena je najlepšom ženom sveta i promenila je ime u Hedi Lamar. Hedi Lamar Tokom 40-ih godina snimila je čak 18 holivudskih filmova. Najveći uspeh postigla je glavnom ulogom u Samsonu i Dalili. Iako su joj glumačke sposobnosti bile ograničene, njena tamna lepota zavela je gledaoce i bila je svojevremeno najbolje plaćena glumica. Drugi svetski rat pokrenuće u Hedi davnašnju netrpeljivost ka nacistima koje je i suviše dobro upoznala. Svirajući klavir došla je do rešenja problema američke vojske sa lansiranjem torpeda − naizmenično menjanje signala odašiljivača, iz čega je proizišlo frekventno skakanje u prenosu telekomunikacionog signala. Uz pomoć pijaniste Džordža Antejla završila je konstrukciju i predala je patent 1942. godine. Međutim, Hedin trud je dočekan sa podsmehom i preporukom da se vrati prodaji ratnih obaveznica. Razočarana, napustila je dalji istraživački rad. Zapravo, Hedin izum bio je suviše napredan za tadašnju tehnologiju. Mračni period Nezadovoljna, ohola i naprasita, sa godinama je davala sve više maha mračnim crtama svog karaktera. Uloge koje su joj nudili i koje je bila prinuđena da prihvati bile su stereotipne i žudela je za većim izazovima. Ali ti izazovi se nisu pojavljivali i od pedesetih godina karijera joj je krenula nizbrdo. Ni u ljubavi nije imala sreće − udavala se čak šest puta. Muškarcima je bila neodoljiva, ali većina nije bila spremna da se izbori sa njenom izvanrednom inteligencijom i ćudljivom naravi. Nedostatak poslovnih ponuda, neuspeh u privatnom životu, kao i bes zbog neshvaćenosti i potcenjivanja društva pretvorlili su je u ogorčenu, usamljenu ženu. Suočena sa prolaznošću telesne lepote, a poljuljanog uverenja u svoje druge kvalitete, u starosti se okrenula lekovima i plastičnoj hirurgiji kao spasu. Ali takav spas nikada nije došao. Hvatanje u krađi sasvim joj je uništilo ugled. Svetlost na kraju tunela došla je devedesetih primenom njenog patenta u razvoju mobilne telefonije. Pred kraj života Hedi je dočekala da sebe ponovo ugleda na stranicama časopisa, ali ovaj put kojih je želela − naučnih. Pored mobilnih telefona, patent Hedi Lamar nalazi se i u Wi-Fi i Bluetooth tehnologiji: svaki put kad razgovarate mobilnim, podelite muziku sa prijateljima ili proverite Fejsbuk nalog na mreži u kafiću, signal koji koristite možda tamo negde šalje i osmeh na lepo lice Hedi Lamar. Piše: Milica Gušić https://kultivisise.rs/hedi-lamar/

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице

Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi View full Странице

Pravo je vreme da prosiris krug poznanika.

Čuo sam da se Škoti vređaju kada za kilt kažeš da je suknja. A i anatomski gledano više smisla ima da žene nose pantalone, a mi kiltove...

38 strana!!!

Umetnosti pristupaj na isti nacin na koji se trudis da pristupis bogu... samo iskreno, licno i bez foliranja. Ne treba na silu traziti "nesto" ako tog"neceg" za tebe tamo nema... pa makar svi kriticari ovog unerzuma govorili kako se radi o nesagledivom remek delu. Niko nije duduk za umetnost. Ljudi su samo duduci za sebe.

Тога већ има код Руса

Није спорно библијско значење речи "упознати". Спорно је што се покушај групног силовања гостију доживљава као изражавање "хомосексуалности". Да ли би групно силовање Лотових кћери било изражавање "хетеросексуалности"? Да су прихватили Лотову понуду и силовали девојке, да ли би се ово тумачило као осуда хетеросексуалности? Мени је језиво кад људи не виде разлику између групног силовања и добровољног односа између две одрасле особе.

Читала двапут, први пут са 15 година, али хвала Ма да. Хаксли је штреберчина, успео је да ЛСД учини досадним

Može da se nađe u pdf, hvala A Brave new world je bolje predvideo budućnost nego 1984... Zapravo je ta knjiga bila u pravu (nju mogu ja tebi da dam).

Икона Пресвете Богородице Донске, црква Лазарица на Звездари (Данас, једноставно нисам одолео да је видим. Шта ћеш. Свако има неку своју слабост.)

Zapravo ju je naslikao sa prozora svoje bolnice u Saint-Paul-de-Mausole, tokom psihoticne epizode. Usput je i predstavio jedan od najslozenijih fenomena u fizici, vezano za dinamiku fluida:

А исцелитељска моћ турбана? Где бих то мохгао да нађем?

Тромо се време вуче И ничег новог нема, Данас све као јуче, Сутра се исто спрема… И место да смо у рату, Где бојне трубе јече, Ево нас у казамату, На нама ланци звече. Ал’ право је реко пре Жерајић, соко сиви Ко хоће да живи, нек мре, Ко хоће да мре, нек живи. *Ово је написано на зиду затворске ћелије Гаврила Принципа у Трезену, Чешка, 1918. године, неколико дана пред његову смрт.

ОК, све разумем све схватам, нема проблема. А и изгледа да сам се навик'о, омашим само једном у десет пута Али иако остаје овако, ево ја, чим нам MMF повећa плате, уплаћујем неку кинту "само за програмера и најближу фамилију уз песму Pocket Calculator!" па нек бидне весело

Који хришћански начин, ових пинк православаца којима је све "љубав", лептирићи и цветићи, ако мислиш на хришћанску самилост, па имам је и за хомосексуалце, али та милост не подразумева прихватање тарлакања голих дупета по граду, а нарочито не прихватање "параде поноса" у нас, јер је исполитизована.

Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо по земљи. -Јован Дучић-

тема би могла да се зове и: "Заволели се на форуму и упознали".

Vitez, Smrt i Đavo, Albreht Direr, 1513.

samo mala ispravka @cloudking ti si rekao: Auror: ZIP FAJL! Mladja: ZIP FAJL! pravilno je Auror: Heil Kek! Mladja: Heil kek!

"Kontekst vremena" uglavnom pominju oni kojima se ne dopada šta hrišćanstvo uči i hoće da ga modifikuju i da oduzimaju od njega ne bi li se uklopilo u neku njihovu ideologiju.

pa on ne pricaju o istoriji i ponasanju muhameda istorijski kao o nesavrsenom coveku koji se poansao u kontekstu svoga vremena.. taj deo i razumem ... oni to koriste kao argument za danasnje zakone. Drugim recima mi kazemo - Ti ljudi su ziveli u tom dobu sa tim normama i to im je za orpositi dansa. a oni kazu - Muhamed je zivoe u tim normama i on je savrsen i mi danas treba tako da zivimo. :)

Inace, otkrio sam da imam istu omiljenu pesmu kao Tupak gangsta rapper Tupac Shakur loved it so much that, after he was fatally wounded in a drive-by shooting in 1996, his girlfriend slipped it into the tape deck beside his hospital bed to ensure it was the last thing he heard. http://www.telegraph.co.uk/culture/music/rockandpopfeatures/7264618/Don-McLean-interview-Why-I-had-to-write-Vincent.html

Crkva nema pojma,živela u zabludi sve ove vekove sve dok nisu došli ovi novoteolozi moderne provenijencije jer Bog je ljubav a pederi se samo volu....

Ovo je vrlo zanimljivo... nisam znao za ovaj podatak.

The destruction of Sodom and Gomorrah, John Martin, 1852. @Paradoksologija A propo diskusije na drugoj temi...

Рапсоди и Предраг Вид