Jump to content

Најбољи чланови

  1. JESSY

    JESSY

    ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР


    • Points

      47

    • Број садржаја

      50390


  2. obi-wan

    obi-wan

    Члан


    • Points

      15

    • Број садржаја

      32654


  3. Justin Waters

    Justin Waters

    Члан


    • Points

      10

    • Број садржаја

      15698


  4. sampaganini92

    sampaganini92

    Члан


    • Points

      10

    • Број садржаја

      557


Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 09/18/22 in all areas

  1. Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/
    4 points
  2. Justin Waters

    Грађански рат у Украјини

    Циљ СВО је био заштита руског становништва унутар Донбаса, демилитаризација и денацификација Украјине. Украјинска војска је поражена, већим дијелом денацификована, и ово данас што ратује је НАТО 1/1, не само са НАТО оружијем, и логистиком него страни НАТО војници обучени у Украјинске униформе. Ствар је у томе да Руска врхушка има сасвим сигурно стратегију, ако хоћеш тако шта и како даље уколико ствари ексалирају. Сигуран сам да имају и план како поступити и ако све ово ескалира да је употреба нуклеарки неизбјежна. Оно што нису били сигурни је како ће економија да се креће ко ће их све подржати или бити спреман на сарадњу, и ово се испоставило да је испало одлично и да се сада мирне главе могу подићи улози. Није случајно што се позив на мобилизацију десио након самита Шангајске Организације гдје је Русија добила гаранције да може ићи даље и да ће се економска сарадња наставити. Они који бјеже авионима са каратама које коштају 9000 евра нису они који су обичан свијет и бјеже од страдања. Ти који бјеже авионима са тако скупим картама су они попут руских блогера који Стејт Департменту достављају листу људи који активно сарађују са Кремљом. Русија није објавила тоталну мобилизацију, него 1% од онога колики су јој потенцијали, дакле уопште нема разлога да неко бјежи јер се у војску шаљу војници са ратним искуством и то добро плаћени. Наравно да неће бити лако за руски народ, осим ако не желе да живе у деколонизованој Русији, треба да се стисну на шта су свакако навикли и да однесу још једну побједу у још једном отаџбинском рату. У питању је Русија као држава и нација и са овим нема зајебанције.
    3 points
  3. sampaganini92

    Грађански рат у Украјини

    Ево на руском са енглеским преводом. Делимична мобилизација у Русији. Шојгу каже до 300 хиљада људи да може бити мобилисано.
    3 points
  4. Црква не треба да буде политиканство, а политиком треба да се бави, политика је у некој њеној одредници јавни живот, да држава ради свој посао како треба, црква би заиста на том пољу требала да одахне, али авај... држава то не ради и црква не да мора него јој просто обавеза да се умеша. Држава је дозволила да јој увезени геј лоби обликује свест омладине и самим тим прети да основну парадигму на којој смо вековима обликовани замени неком парадигмом страном нашем православном духу , страном усталом уопште нормалном духу. И шта сад црква треба да ћути, да не реагује, и да се моли. Цар Лазар се молио и ратовао, пред сами бој је причестио војску . Црква у овим смутним временима баш треба да се бави политиком. Је ли можда треба да ћутимо, а да нам отимају Косово, да ћутимо а да нам содомити обликују децу, да ћутимо па да и председник будући можда буде шиптар како смо почели...ни то ме не бих зачудило.
    3 points
  5. Брате читам твоје анализе у вези овог рата и стално нешто мрачиш јер приметих да Бога и не помињеш, не знам зашто, можда по слабости или износиш чисто светску анализу? Па ако је демонски систем и демонизовани људи? Ако је са нама Бог и његови свети ко ће против нас? После убиства царске породицеРоманов, Русију штити пресвета Богородица. Па Црква се моли али и ратује са оружјем. У време 2. светског рата је било много теже јер су бољшевици били на власти, слабо наоружани и нису штедели људе. Русија данас штеди људе и наоружана је до зуба.
    2 points
  6. Отварајућа откровења која је Бог дао Цркви у претпрошлом, прошлом и нашем веку, била су јављања Господа Исуса Христа преподобним Силуану Атонском и Тадеју Витовничком. „Држи ум свој у хаду и не очајавај“, рекао је Спаситељ ово смерном подвижнику. Подвући ћемо ове две епифаније преподобним оцима са оним што је говорио преподобни Макарије Египатски: „Сиђи у срце своје и тамо отпочни борбу против Сатанаила“. Овај чудесни разговор преподобног Силуана са Живим Христом изменио је из корена читав његов живот. Блажени је познао колика је љубав Господња која му је отворила пут спасења: „Држати ум у хаду“ за Силуана је било нешто уобичајено, док је свети био изненађен другим делом савета: „Не очајавај!“ Очајавати значи, ако не бити на месту Бога, а оно значи бринути се за Бога или над Богом. Очајавати, значи сумњати у Божје милосрђе! У делотворност чисте молитве. И три пута то кажем: сумњати у делотворност чисте молитве значи очајавати! Ми који верујемо у молитвени опит умносрдачни и у унутарњи мир као победу над охолошћу, као плод богоподобне смирености! И ми коначно верујемо у спасење тако молитвом очишћене душе. Чуда светог Силуана се роје из новог смирења, дубоког осећања свегрешности загрљене и обгрљене љубављу. Семење покајања засејао је Господ у душу овога светога и умножио га у обиљу као драгоцени лек против очајања – болести нашег доба. Покајање је најбољи лек против унинија или депресије. Свети Силуан је научио да чита велике и дубоке написане књиге на Атонском свеучилишту, а и да их пише. Оне су есхатолошки знакови на путу спасења и дух уздижу према Богу. Силуан је, будући духовно глув у младости , јасно чуо спасоносни глас живог Христа који га је не само позвао у монаштво, већ га је у њему сачувао и спасио. Лепота његове душе се тешко може описати у беседи, она се може изразити само песмом исто и као само право богословље. Српски свети Силуан наш је преподобни отац Тадеј Витовнички. Овај свети Тадеј је био наше недостојности гост осам дана на превлаци Светог арханђела Михаила. Свима као христовидитеља вам посведочујемо и овог Тадеја. Обојицу молитвено призивамо увак када нам је потребна утеха, исцељење, укрепљење, духовни лек, васкресења из мртвих, из очајања. Свети Силуан је са срцем великим, дубоким и ширим од свемира, сажео све у спасоносну љубав: у љубав према Пресветој Тројици, у љубав према Господу Тројединоме, у љубави према свесветој Богородици, у љубави према свима светим Ангелима и архангелима, те и осталим Силама бестелесним, и љубави према свима ближњима у целом свету у ком нема даљних. У времену које долази „држимо ум свој у аду и не очајавајмо“, ако желимо да се спасимо! https://pomozboznica.com/tekstovi/biblioteka/prepodobni-siluan-atonski/188?backlink=biblioteka-3
    2 points
  7. obi-wan

    Грађански рат у Украјини

    Skot Riter ima rec. Lekcija milenijalcima. ...
    2 points
  8. Реално гледано, циљ заштите руског становништва, нажалост уопште није остварен. Јадан народ гине годинама, с руском офанзивом (како год је назвали) стање се углавном само још погоршало. Ако су се руси годинама припремали за ово, лоше су се припремили. Мислили за 10 дана заузети украјину, па повлачења, губици... и све се то пакује као планирано, "начин ратовања са мало жртава" итд....
    2 points
  9. Мислим да ни у самој Русији више не врте пропалу причу да је све ово део плана руса... ал ајд како вам воља. Циљ СВО је био ослобађање Донбаса, у административним границама. Фронт код Доњецка није мрднуо ни километар и непријатељ истим и јачим интензитетом гранатира цивилно становништво као и првог дана СВО. Наравно да је остварен и успех и да је доста дога ослобођено али циљ није остварен. То да ли је сад нато заједно са украјинском војском је нешто на шта је руска страна могла да рачуна од првог дана и да на овај начин ратује само са украјинском војском било би критично. Русији можда на дуже стазе требају овакви догађаји у случају да се повољно развију. Али мислим да си мало одлутао, није сваки човек који бежи од рата ова и она колона, много је ту обичног света који нису прозападни и који беже или трпе страдања. Али ако ти и даље тераш да је све ово део генијалног плана руса, нека ти, не бих ја да разуверавам икога.
    2 points
  10. Justin Waters

    Грађански рат у Украјини

    Откуд ти знаш да није била успјешна? Откуд знаш да тренутни развој догађаја није био упланиран од стране руског руководства, и да сад само слиједе зацртану агенду са минималним прилагођавањима? Украјина је у потпуности демилитаризована, што се тиче оног украјинског дијела, војска десеткована, војни капацитети униптени и све што тренутно ратује са украјинске стране односи се на НАТО. Дакле што се тиче саме Украјине, СВО је испунила циљеве. Умјешао се НАТО и наравно да се прелази на рат. Наивно је помислити да Русија тренутну парцијалну мобилизацију спроводи јер су наводно присиљени. Нису уопште присиљени, и знали су да ће ово да ескалира до ове мјере и спроводи све што треба да се спроведе и што је по плану. Русији требају овакви догађаји. Пета и шеста колона ће из Русије, Новорусија ће у Русију. Процес чишћења је на дјелу. Русија ће имати више станоцника када се све ово заврши, у најгорем случају исти број с тим да ће добити нову свјежу крв, а они којима је душа и глава на западу слободни су да иду тамо.
    2 points
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије боравиће у Епархији тимочкој 23. и 24. септембра 2022. године, на позив Епископа тимочког г. Илариона. Свечани дочек Првојерарха Српске Православне Цркве биће уприличен 23. септембра у 18 часова испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину. Како је најавила ТВ Храм, после дочека Патријарх Порфирије ће освештати обновљени парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Наредног дана ће бити уприличен дочек Патријарха испред храма Свете Петке у Малајници. Овом приликом Патријарх Порфирије ће освештати храм, а затим служити Свету архијерејску Литургију уз саслужење више архијереја. Извор: Тв Храм
    2 points
  12. sampaganini92

    Hrišćanski i nacionalni identitet?

    Свакако да је хришћанину то што је хришћанин главна одредница у животу. Али хришћанство јесте универзална истина дата свим народима света и она је истинита независно од тога коме народу припадаш. Она не потире народности и националност, не постоји хришћанска држава, не постоји хришћански језик и хришћанско писмо. Истина о Богу који је дошао свет да га преобрази изнутра. А не да потре све што је до тада било. Занчи да се да се идентитет Срба, Енглеза, Индијаца уподобљује Христу изнутра, у тој култури и нацији где си рођен и где живиш. Твоје питање какав је поглед хришћанства на национално поделу људи је бесмислен. Национална подела људи је датост у којој Бог делује, као што је пала људска природа такође датост у којој Бог делује. Те ствари не могу да се потру и занемаре јербо се онда врши самообмана и одлази у девијације. Надилажење националности у хришћанству се управо врши охристовљавањем своје нације а не негирањем или ниподаштавањем тих различитости које су између осталог и богатство Богом створеног света.
    2 points
  13. Текст је наравно аутошовинистичка бљувотина, ту се слажемо. Оно што се не слажемо је секуларна држава и третирање СПЦ као само једне од многих религија. То смо видели у Краљевини Југославији и довело је до тога да нас усташе покољу. Чуј да Србија не буде увезана са православљем?! Него са чим, са лебдећим демократским фантазијама које плаћамо стварним животима? Никог ми нисмо одбацили сами су отишли.
    2 points
  14. Лепо је што председник разуме Цркву, само мени се чини да је председник рекао да се не слаже ни са једном једином речи коју је Патријарх изговорио на Усековање испред храма Светог Саве. А Патријарх је излагао Јеванђеље. То значи да је председник рекао да се не слаже са Јеванђељем. „Сви под један кишобран политика" не може да прође у свим случајевима.
    2 points
  15. Сваки човек, чак и морално најузвишенији, није без недостатака и греховних склоности, тако да нико не може избећи њихово испољавање у овом или оном облику: било кроз особине карактера, било кроз неумеће пажљивог живљења, било на неки други начин. Ова испољавања људских слабости често погађају слабе стране других људи, болно делују на њих и раздражују их. Непријатељ рода људског користи ту раздраженост против праведника и подиже на њега читаву буру гоњења. Господ допушта да се та бура разбесни и праведников дух као да гори у пламену страдања и чисти се од својих греховних немоћи. У патњи се људска душа дубље усредсређује на саму себе, ближе се привија уз Господа и просвећује се Господом. Путем молитве она често почиње да сагледава своје особине, боље схвата пут који је прошла и почиње јасно сагледавати да је сама дала повод за невоље које су је снашле. А када праведник у самоме себи сагледа узрок патњи које су га снашле, он постаје свестан и своје кривице, јер није умео да сачува слабога брата. Из свести о сопственој кривици рађа се и оправдавање непријатеља, сједињено са молитвом за њега. Kад човек све то схвати, његова душа се испуњава свепраштањем и благодатним миром. Тако је искуство стечено, и од тога тренутка праведникова душа се труди да убудуће буде пажљивија, да има више разумевања за туђа страдања, да буде чвршћа, чистија и непоколебљивија у своме светом стремљењу ка Христу. Тада престаје и патња, чаша страдања се уклања, јер је такав цовек већ пострадао са Христом, већ се распео са Њим, јер је распео своје тело са његовим страстима и похотама. Такав човек је већ постао сличан Апостолу који је рекао: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 19-20). И код таквог човека борба, наравно, не престаје до смрти, али морални преокрет у њему је већ извршен. И само после тога човек може постати изабрано оруђе Промисла Божјег у делу спасења људи, јер је постао способан за чисто, савршено и непоколебљиво служење. Анђео уклања чашу страдања и на таквог слугу Божјег изливају се дарови благодати Божје. Такав пут неизбезно чека свакога. Разлика је само у степену и времену. Што је већи удео Господ некоме даровао, и што више и дуже такав човек треба да послужи ближњему, то су суровија његова искушења, то му се раније у животу даје да испије чашу страдања кроз коју се чисти. Архим. Сергије http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/casastradanja.html
    2 points
  16. У недељу, 2. октобра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће, у Саборном храму у Новом Саду, са почетком у 9:00 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијерејâ и свештенства из сестринских помесних Цркава, биће извршен свечани чин канонизације светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких, који су на овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора прибројани Лику светих наше Цркве. Свечани дочек Патријарха српског и архијерејâ биће уприличен у 8:30 часова. Епархија бачка позива свештенство, монаштво и верни народ да узму молитвеног учешћа у свечаном литургијском сабрању поводом канонизације новојављених светитеља наше свете Цркве. https://eparhijabacka.info/2022/09/25/svecani-cin-kanonizacije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-i-svetih-mucenika-backih/
    1 point
  17. Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот. Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам. Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења. Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању. Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“ https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/
    1 point
  18. Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је Бог створио, и целиу и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну Божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! А мене је отац Анфим учио да волим децу: он, драги и ћутљиви сапутник на путовањима нашим, куповао им је за испрошене грошеве медењаке и бомбоне и делио им: није могао проћи поред деце без душевног потреса – такав је човек. Пред неком мишљу станеш у недоумици, oсобито гледајући грех људски, и упиташ себе: ,,Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: ,,Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените воема то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено. Пријатељи моји, молите и тражите од Бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неЋе му дати да се оствари, немојте говорити: ,,Моћан је грех, силна безбожнст, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.“ Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако – чим себе искрено учиниш одговорним за све и сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почеће роптати на Бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, у то ћеш се и сам уверити, јер тада ћеш све правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корени наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто философи говоре да се суштина ствари не може схватити на Земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Из романа Фјодора Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicar.com/2022/01/08/покорити-свет-савладавањем-себе-и-сми/
    1 point
  19. Не чудим се ни најмање. Само рашчлањујем да и најспоријима буде јасно.
    1 point
  20. Ćiriličar

    Грађански рат у Украјини

    Парадокс је да што се више Руси шире на запад, све су ближе и дубље у раљама НАТО-а. Уласком Финске (и Шведске) НАТО им је дошао са севера на 100 км од Петрограда(?). Мислиш да Руси могу да потисну НАТО? Па могу ако крене тотални рат, а тада је пакао. Стратегија је пружити отпор. У односу на САД Русија је у 100 пута горој ситуацији. САД не мора да ратује својим људим. Не ратује на својој територији. Дакле успели су увући Русију у рат на њеном прагу, поцпали Цркву...није то баш тако наивно како ти то представљаш. САД иде на тактику "шта год буде ми не губимо". Буквално љуљају куд им се ћефне. Европу, све ће жртвовати. Русија има само једну опцију - одупирати се по саку цену, и надати се да ће неко на западу памети се призвати. Тако да...мрка капа. Наравно, могу они да спаљују европске градове ако затреба, али тада све губи смисао, тада ће сви и заборавити зашто се рат води, Русија ће бити наредних 100 г. као Немачка. Стање је много опасније него што изгледа иако је то већ сада велики рат. И...тешко да Русија може даима неку јаснију тактику, јер стање је такво да исход нико не може знати.
    1 point
  21. Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА
    1 point
  22. Božena

    Zubi / stomatologija

    @sanja84 сагласна сам, а то што некога жуља вилица зубар није добро одрадио посао тј. отисак није узет правилно.
    1 point
  23. Estonija podigla 2.800 ljudi na vezbu. Bice guzve. ...
    1 point
  24. obi-wan

    Грађански рат у Украјини

    Ne, nego ti zmuris sve vreme. Ne postoji nacin da me ubedis da ti zaista mislis da su te slatkogovorljive fraze za javnost nesto sto Rusi, Ameri i svi drugi stvasrno misle. To je pricica za pricicu, svima je od samog pocetka - tamo od 2014. i pre - potpuno jasno da se radi o totalnom ratu, ka kome se neminovno ide. I ovde su sad krenuli upravo sa tom namerom. Malga tipa "idemo da zastitimo stanovnistvo" je secerna vodica za novinare. Naravno da je cilj i zastita stanovnistva, to se apsolutno podrazumeva, ali ni jedna strana u sukobu dva najveca sigurno ne ulazi u sukob sa jednim jednoslojnim planom, koji - eto, sta ces - nije bas uspeo. Opet kazem - ko tako misli, krajnje je naivan, blago da kazemo. Ovo, i jos ko zna cega jos drugog - i na istoku, i na zapadu - uneto je u planove ko zna jos kad. Pazi sta ti tvrdis: "Rusima dolazi nata na prag, a oni ulaze samo da ih isteraju iz DNR/LNR pa ce da stanu, to im je bila namera." Jeste im bila namera, al` malo sutra.
    1 point
  25. Три рођене сестре, из неког места у Витинији Азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивога света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцелења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез зачуди се красоти лица њихова. Јер и ако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „принеси жртву боговима!" На то одговори св. мученица: „зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?" Када издахну у мукама св. Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. У том гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. год. у време Максимијана Галерија, и упокојише се у царству Христовом. Тропар (глас 1): Јагњету и Пастиру Христу бисте приведене мучеништвом, овчице разумне, добру трку свршивши и веру сачувавши: Зато данас радосним душама прослављамо, величанствене, свету успомену вашу, Господа Христа величајући. Три девице, рођене сестрице, Три Христове славне мученице, Пред Фронтоном Христа прославише, Нестрашиве, кнеза застрашише, А кнез Фронтон, мудрошћу убоги, Он мишљаше, ка' и други многи, Да ће силом, огњем, вешалима, Брзо кончит' пос'о с хришћанима. Кнез мишљаше: жене као жене, Своју веру брзо ће промене! Ал' се кнеже љуто преварио, Од хришћанки жена посрамио. Христос не зна за жене ни муже, Он моћ даје оним што Му служе, Моћ чудесну вере и надања, Моћ страдања без горког јадања. Моћ је ова царства надживела, Трошила се хиљаде година, Трошила се, и остала цела, Све је пред њом слабо као глина. Минодора, и с њом Митродора, И најмлађа сестра Нимфодора Божјом моћи кнеза победише, Живот даше, Христа прославише, Живот даше, и живе осташе. https://www.facebook.com/jovanjamanastir
    1 point
  26. Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара примио је 19. септембра у Задужбини Хиландара у Београду стипендисте манастира Хиландара Биљану Чекић, Богдана Ивановића и Павлину Радовановић, са родитељима. Пријему су присуствовали и Маша Павковић са породицом, Данијела Василијевић и Николина Ђујић из фондације Хумана срца, српска мајка Петра Костић са Косова и Метохије, као и координатор за добротворни рад Манастира Хиландара, Милош Стојковић. Као израз захвалности и молитвене подршке манастира Хиландара, игуман Методије је и ове године уручио стипендију Биљани Чекић, која је пред малим екранима оживела лик мале Даре из Јасеновца и допринела да се са страдањима Срба, Јевреја и Рома, у усташким логорима смрти, на простору где Биљана и данас живи, упозна шира јавност. Братство манастира Хиландара је у жељи да помогне при даљем школовању, наставило да стипендира и Богдана Ивановића, сина покојног Оливера Ивановића, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Игуман Методије је стипендију за даље школовање уручио и ученици седмог разреда Павлини Радовановић, задивљујуће надареној уметници из Ораховца. Она је овом приликом игуману и присутнима у Задужбини Хиландара са пуно емоција отпевала неколико песама са Косова и Метохије. Одлука манастира је да се ова талентована деца стипендирају до краја њиховог школовања. Посебну пажњу је побудио диван и хуман гест осамнаестогодишње Маше Павковић, која се одрекла прославе свог осамнаестог рођендана у корист деце са Косова. Игуман Методије је благословио ово њено племенито дело и њен даљи рад. Мајкама са Косова Петри Костић и Слободанки Костић, над чијим су члановима породице припадници ОВК починили зверске злочине, игуман Методије је уручио новчану помоћ. Петри Крстић је убијено укупно четрнаест чланова породице, укључујући и два сина, док су Слободанки Костић убијени два сина и сестрић у једном дану. Манастир Хиландар ће наставити финансијски да брине о овим двема старицама које сад живе као расељена лица у Србији, без својих најмилијих и без могућности да се врате својим домовима. Извор: Задужбина Хиландара
    1 point
  27. Седма по реду манифестација „Дани Патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, почеће на Крстовдан, 27. септембра 2022. године, свечаностима у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи. Програм свечаности се реализује кроз молитвено окупљање на Светој литургији, са почетком у 8 часова. Након тога, манифестација се наставља у порти манастира, гдје ће бити постављена изложба ручно рађених крстова који су награђивани претходних година, као и крстови са овогодишње дрворезбарске колоније, уз пригодан програм, хорско појања, додијелу награде за најбољи крст и захвалница учесницима колоније 2022. године. И ове године на овом светом мјесту гдје је Гојко Стојчевић примио монашки постриг и добио име Павле и гдје је редовно, као епископ рашко призренски и патријарх српски, долазио до краја овоземаљског живота, окупиће се представници мјеста огранака манифестације . Молитвено окупљање свештенства, монаштва и народа има велику симболику – сабирање око идеје узношења дарова у част Патријарха Павла, угледање на човјека који нам је приближио Јеванђеље и Христа. “Овим сабрањем доприносимо ширењу идеје баштињења вриједности богоугодног дјела Патријарха Павле док је био на земљи. Угледајући се на њега, поправљамо себе, а другима приближавамо идеју чињења и поступања, увек и у свакој прилици, по стандардима Оца нашег и Сина Његовог, Господа Исуса Христа. Тим делом Патријарха Павла осветљавамо наше путеве до царства вјечног живота”, саопштили су организатори. Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ Туристичке организације Чачка и других јавних установа и установа културе града Чачка.
    1 point
  28. Грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. „Заклињући се вама и Свемогућем Богу, с истом озбиљношћу с којом су моји претходници то чинили готово прије 180 година… Права човјека не произилазе из добродушности државе већ из руке Божије…“ (из инаугуралног говора Џ. Ф. Кенедија 20. јануара 1961. године) Овај говор америчког предсједника, очигледно инспирисан Божијим именом, не представља нарушавање секуларног духа САД, нити неки инцидент на овом суштински грађанском и политичком догађају, него – провјерите, има записано – традиционални манир готово свих насљедника Џ. Вашингтона у протекла два и по вијека, све до актуелног предсједника САД Џоа Бајдена. Бајден је, попут Кенедија, експонирани римокатолик, који је своју предсједничку промоцију започео молитвом уз чинодејство свештеника, а америчкој јавности је познато његово учешће на готово свакој недјељној миси цркве у Џорџтауну. О томе како свој мандат свака нова влада у Грчкој почиње свештеничким обредом, не треба трошити ријечи. Јака политичка улога Римске Цркве у животима Италије, Ирске, Хрватске и Пољске (све оне, као и Грчка, чланице су ЕУ) је несумњива и за добар дио тамошњег грађанства легитимна и пожељна. Има свакако и других примјера у другим државама Запада, али – ови поменути нас наводе на јасно питање: постоји ли принцип, демократски и грађански, на основу ког би неко смио и требао да нас овдје плаши Црквом и њеним (”непримјереним”) учешћем у јавном животу. Управо оплакана британска краљица Елизабета била је својеврсни поглавар Англиканске цркве и носила је титулу ”бранитеља вјере”. Све то је добила од свога оца, и све то ће наслиједити и њен син. И све то у Великој Британији, водећој земљи западне грађанске политике. Ни једно ни друго за краљицу нијесу биле пуке формалности нити остаци превазиђене традиције већ јој је, по њеном личном признању, ”вјера изузетно важна” и давала јој је снаге ”да врши своју дужност”. То дакле није ствар само њене интиме, већ напротив: енглеска краљица се не пита пуно, али пуно тога показује у јавности. Због тога је њен трон и опстао до данас и баш за ту намјену – демонстрације традиције – грађани Британије га суфинансирају из сопственог џепа. Са таквом титулом црквеног поглавара, и са таквим личним религиозним увјерењима Елизабета је, поред обиља добрих и племенитих дјела, мање или више вољно, била (са)учесник (попут својих претходника на трону) разних гријеха против човјечности које је чинила империја са њом на челу. Па ипак све то не смета овдашњим браниоцима секуларизма да за Елизабетом проспу сјетну сузу или какав комеморативни текст, а да, истовремено, ”из истих стопа” критикују, катаклизматичним тоном упозорења, присуство Цркве у јавном животу Црне Горе, и одразе истог у овдашњој политици. И то, у Црној Гори, која има миленијумски континуитет тог и таквог присуства. Пет пута дужи од америчког, рецимо. Само ето, традиција и конзервативност су симпатичне особености најразвијенијих земаља свијета и носиоца евроатлантских интеграција, а нама ће наш сопствени конзервативизам успорити пут у Европу? Њемачки философ Х. Г. Гадамер сматрао је да је сваки садашњи разговор само наставак ”прије нас давно започетих разговора”, па овај текст не треба нужно схватити као продужетак одређене полемике, али не би била грешка ни тако гледати на њега. Свечаност у Савини од прије 20 дана на којој је прослављен Велики Госпођиндан као тамошња храмовска слава, и у којој је, поред свештеника, вјерника, градоначелника… учешће узела и предсједница Скупштине Црне Горе изазвала је негодовање код одређених људи. Рекао бих да је много више било оних који су том свечаношћу задовољни, јер је ријеч о традицији осликаној у ванвременим ”Успоменама из Боке” владике Николаја Велимировића, записаним још 1904. г. Незадовољни имају право на свој осјећај и јавни став, али када он постане апел упућен неистомишљеницима, или када поприми форму аларма за опасност, рађа се обавеза да се ствари појасне и изведу на чистац принципа за које се залажемо. Посебно је засметала формулација да је предсједница парламента присуствовала ”вечерњој са петохљебницом”! Мислим, све је то за нама, и чему сада враћање на то? Али доћи ће нова вечерња са петохљебницом. Врло је могуће, Богу хвала, да и у наредном периоду неко од вршилаца највиших државних функција у Црној Гори крене стопама Бајдена, краљице Елизабете и сличних лидера западних демократија, па да се прекрсти у неком од овдашњих православних храмова. Или да обави ритуал клањања у некој црногорској џамији. Зато на вријеме питам: треба ли то да се крије? Јасно је да императив грађанске демократије гласи како такав обред не би смио бити ничија обавеза. Али, шта ако неки политички лидер или државник у томе види срећу и учини то како за своју душу тако и за добро цијеле заједнице? Да ли ће се такав чин схватити као десант на Дрвар, пардон, као напад на грађанску и мултиетничку Црну Гору? Молитва петохљебнице је мотивисана библијским чудом Христовог умножења пет хљебова и двије рибе, којим се, према јеванђелском извјештају, нахранило око пет хиљада људи. Свештеник се моли над пет хљебова, пшеницом, вином и уљем да се потребна храна умножи, како у том мјесту, тако и у граду, области, држави и цијелом свијету. Та молитва се не обавља на тргу нити у згради општине, него у храму. Улаз слободан за све добронамјерне. Не тражи се насушна храна само за хришћане него за све људе. Из те и такве молитве произилази и хуманитарни труд Цркве да никоме не недостаје основних намирница за живот. Таква молитва је читана у Црној Гори вјековима уназад. Она је једна од првих тестова штампаних на ”словенском југу”. Није ни против кога, а упућује најчовјекољубивије жеље према сваком људском бићу. Па сад, ако вам је тешко да Цркву идентификујете са тим и таквим духом, или са људима какви су патријарх Павле или Свети Симеон Дајбабски, не видим разлога ни основа да цијелу Цркву поистовјећујемо са поједним наступима оштрих говорника против геј-парада, или свештеника који сједе на интонирање химне, или са потписником ових редова. Па добро, са чим је онда дозвољено и легитимно поистовјетити Цркву? Мислим да су важећа учења, званична саопштења и поступање очигледне већине (свештеника, вјерника) сасвим прихватљив принцип разумним и цивилизованим људима. Велика већина свештеника и вјерника стоји иза молитве петохљебнице, а изразита мањина куне, сједи на химну или пише колумне по дневним новинама. Овим другим судите по њиховим личним поступцима и својим личним афинитетима, а овим првим нађите мјеста у простору који оцртавају Устав и закони, и наравно, пракса напредних свјетских демократских друштава на које се угледамо и чија поглавља отварамо и затварамо као услов нашег друштвеног напретка. Други велики њемачки философ посљедњег стољећа Ј. Хаберманс увелико пише о постсекуларном добу. Један од његових увида односи се на чињеницу да грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. Мудри политичари и јавни дјелатници неће ратовати против те чињенице, нити ће је сматрати ”опијумом за народ”, него ће настојати да такве грађане и такве културне скупине интегришу у друштво и државу, да их мотивишу додатним трудом развијања осјећаја припадности једној политичкој заједници. Између осталог и тако што ће, када читав један град изађе на вјерски скуп, и они, као представници истог тог народа, бити са њима. https://mitropolija.com/2022/09/22/petohljebnica/
    1 point
  29. Након две године паузе одржаће се поново хуманитарни турнир "Тројка из блока", у суботу, 24. септембра 2022. године, од 18 часова, на Калемегдану, најавио је за Радио "Слово љубве" Петар Јосиповић, из ХО "Срби за Србе". Сав приход прикупљен на овом турниру намењен је социјално угроженим породицама које живе на Косову и Метохији. Петар Јосиповић Извор: Радио "Слово љубве"
    1 point
  30. Брате мој, луташ сад и ти од реалности. Цитираш речи где пише циљ сво је био заштита руског становништа. Па шта био, као да је остварен, није био него јесте циљ и није ни близу свог остварења. Тренутно једино што са извесношћу може да се каже је да постоји нада да ће тај циљ бити остварен у неком не тако скором тренутку. Све остало је самозаваравање. Друго то да Руси имају стратегију нуклеарног одвраћања је сасвим јасно. И ни на који начин не показује ишта у корист сво. Ако до тога дође, не дај Боже, само ће значити да нису успели на иједан други начин да остваре циљеве и заштите становништво. Украјинци напредују и даље на харковском фронту као и око лимана. Наредних дана иду референдуми и засигурно још офанзивних дејстава која ће да отежавају одржавање референдума. У размени, на слободу пуштени и нацисти азова. Поред предуго очекиване мобилизације једино што тренутно даје наду је мали напредак у источном делу бахмута. Оптимизам и нада су одчични али не по цену ирационалног сагледавања ситуације.
    1 point
  31. Bokisd

    Jedna svetska religija

    Razne agenda se sprovode u svetu kako bi se formirao taj famozni novi svetski poredak, jednu agendu upravo gledamo i to je agenda da se porazi Rusija i Ruski svet u svakom smislu i do kraja i bez ikakve milosti. Jedna od agendi se tice i oko ovoga gore sto pise, tj.ujedinjenja svih religija i vera u jednu veru i religiju i da u stvari nema sustinske razlike izmedju vera i religija i da sve na svoj nacin vode ka spasenju i istinskom bogu. Znaci to su agende jedne zajednicke svetske politike, jedne ekonomije, i jedne zajednicke vere, koje ce agende ceo svet i svi ljudi morati da prihvate onako ili ovako, milom ili silom.
    1 point
  32. JESSY

    Свети Јоаким и Ана

    Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан”. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету”. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу. Тропар (глас 1):Иже в закоњеј благодати праведни бивше, младенца богоданаго породиша нам Јоаким и Ана; тјемже днес свјетло торжествујет, весело празднујушчи божественаја церков честнују вашу памјат, славјашчи Бога, воздвигшаго рог спасенија нам в дому Давидовје.
    1 point
  33. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у недељу, 25. септембра 2022. године, од 10 до 14 часова биће организована акција добровољног давања крви у више храмова Архиепископије београдско-карловачке. Црвени крст Србије, Институт за трансфузију крви Србије и СПЦ упућују позив свим људима добре воље који су у могућности да се придруже акцији добровољног давања крви - у храму Светог Саве, храму Светог Јована Владимира, храму Светог Александра Невског и Николајевској цркви у Земуну. Извор: Инфо СПЦ
    1 point
  34. Inace, raspad amuricko-britske prcije zvane UN je na pomolu. I pre je bilo izvesno da taj monstrum ne moze da ostane dugo, ali sad se vec otvoreno vide neljudi koji su tu tzv. UN zloupotrebljavali decenijama, na nesagledivu stetu mnogih. ...
    1 point
  35. obi-wan

    Грађански рат у Украјини

    Ovde svi koji ovako misle uzasno grese. Nista nije nazalost, apsolutno je svima bilo jasno da nema od mira nista, jer da su zapadni hteli mir isli bi za njim odavno, jos od 2014. Rusi su poceli sve kao neki SVO cisto diplomatije radi, ali nema nikakve sanse da su mislili da ce sve tu da stane. Spremali su se za ovo jos od 2008. godine, i to najmanje od tad. Ko je gledao njihove generale jos pre 10, 20 i vise godina (amuricki drekavci u Ceceniji), mogao je jasno da nasluti sve ovo sto imamo danas. Oni su jos tad, neposredno posle raspada sovjetije, jasno i glasno govorili da kolektivni zapad ima detaljno razradjenu doktrinu za potpuno pokoravanje Rusije, na bilo koji nacin, i da otog ni u kom slucaju taj zapad nece da odustane. Cak su odlicno znali i vojni deo - ideja zapada je bila da se Rusija opkoli lanserima krstarecih i slicnih raketa ("raketni stit", sio mi ga djura), da bi se u jednom momentu sa nekim "dobrim" razlogom izvrsio napad, tako da ni ruski PVO ne moze da ga zaustavi. Za tako nesto je sracunata cifra od oko 3.000 raketa u jednovremenom napadu. Zato su Rusi jos od tad, dok je S-300 bio glavni, sve vazne oblasti i centre dobro opkolili PVO sistemima. U medjuvremenu, Kremlj se probudio iz sovjetskog sna, i krenuo da lupa protivnika gde god bi ovaj gvirnuo - u Ceceniji, u Gruziji, u Siriji, sad ovde. I naravno, posredno, u Libiji i na drugim mestima. Vojno, i na druge nacine. Dakle, ovako je prosto moralo da bude, ka ovome svet ide od `99.te, tj. od rata ovde kod nas, ako ne i pre toga. Zapadni hitleri zele da podjarme sve svom ludilu, a veliki deo sveta za to nece ni da cuje. Uz malo podji-stani, tu je rat neizbezan. A Koren rata nije ni energija, ni hrana, ni nesto drugo takvo, kao sto neki misle, nego potpuno suprotni pogledi na svet i zivot. Tu je rat poceo, tu mora i da se zavrsi, da bi moglo da bude pravog mira.
    1 point
  36. Мени није јасан родољуб који одлази из своје земље која је кренула да се брани. Једно је избеглиштво, ово је нешто друго. Може такав причати да је родољуб али дела казују. Социјалне динамике? Алтернатива ремећењу угодности је да се Русија раскомада. Вреди ли удобна софа толико? Не вреди. Надам се да ђе доћи ослободити читаву Украјину од усташлука.
    1 point
  37. sampaganini92

    Грађански рат у Украјини

    Дешава се управо оно што сам поменуо, наравно не ја него стручњаци, да се прелази са модела специјалне операције на огољен рат. Нажалост сво није успела да оствари оно што је планирано у формату у ком је била изведена, разлози су многи али је мобилизација и рат био неизбежан након последњих дешавања. Страдања и разарања ће бити огромна, све карте за наредних 10 дана су распордате на релацији Москва Београд и то по ценама до 9 хиљада евра. Људи беже од мобилизације, и само стање и атмосфера унутар Русије ће претрпети суноврат, надајмо се не превелики али срозавање свакако. Све је ово могло да буде избегнуто да су укрсајинци схватили како их запад искоришћава и раскинули са тим погубним смером којим су кренули. Авај, ово је борба у којој ће украјина нестати као држава а русија морати дуго да се опоравља. Уз то ће и европа да страда. Америка остаје нетакнута али надајмо се на дуже стазе да ће државе све више да беже из загрљаја америчког имепријализма и да оформљују мултиполарну алтернативу. Ово ће дуго да траје и биће мучно и тескобно, америка још није при крају и ово је само почетна етапа светске борбе.
    1 point
  38. https://iskra.co/reagovanja/pol-krejg-roberts-zapadna-civilizacija-je-u-svojim-poslednjim-godinama/ ... ПОЛ КРЕЈГ РОБЕРТС: Западна цивилизација је у својим последњим годинама Безбрижност има цену, а цена се сада враћа западној цивилизацији. Друге цивилизације су можда уништаване, али је сигурно да је западни свет уништио сам себе. Друге цивилизације су можда потцењивале претње, или правиле војне грешке, или су се, попут Картагине, сукобиле са моћнијим непријатељем. Али западни свет је први у историји који се, упркос својој доминантној економској и војној моћи, распао. Где год да се погледа у западном свету, владе, интелектуалне и професионалне елите и медији су комадали Западну цивилизацију немилосрдном демонизацијом која је почела 60-их година ХХ века. (И да, постоје старији корени, „Марш кроз институције”, Франкфуртска школа се преселила на Универзитет Колумбија 30-их година ХХ века). Белачки либерали су мислили да је то начин да се реформише друштво, али су били у заблуди. То је био начин деконструкције друштва, и то је оно што су постигли. Образовање, медији, Холивуд и белачки либерални политичари су оружје распоређено против белачког друштва. Они су створили слику свих генерација, које су дошле после пада западне цивилизације, као расистичких тлачитеља свих других народа – обојених, нехетеросексуалних, несигурних у свој пол и жена. Феминисткиње, активисти за мањинска права, лезбејски и хомосексуални активисти, активисти за права трансродних особа, заједно са неоконзервативцима који заговарају америчке ратове у интересу Израела, већ 60 година су доминантне снаге у западном свету. Демонизација западне цивилизације као колонијалистичке, империјалистичке и расистичке институционализована је на универзитетима, у јавним школама, филмовима, књижевности, уметности и у „Пројекту 1619“ Њујорк Тајмса. Статуе и спомен-обележја су уништени, музејске збирке уклоњене, а књиге забрањене. Како универзитетски разреди постају разноврснији у белачким земљама, култура, историја и књижевност многих земаља су на удару као нерепрезентативни. Шекспир, на пример, више није услов за студенте који изучавају енглески језик и књижевност. Пре седам година Амерички савет повереника и бивших студената известио је да само четири од 52 врхунска америчка универзитета захтевају познавање Шекспира за диплому енглеског језика и књижевности. Уместо Шекспировог централног места у развоју енглеске књижевности, универзитети пружају курсеве о вампирима, киборзима и популарним филмовима и ТВ емисијама. Напуштање енглеске књижевности, чак и од стране универзитетских одељења за енглески језик, постало је уобичајено. На пример, Универзитет Стирлинг у Великој Британији одбацио је Џејн Остин да би „деколонизовао наставни план и програм“. Сваки пут када се део културне традиције баци у „меморијску рупу“, култура слаби и бледи мало више. На овај начин се лишавамо онога што јесмо. Поједностављено речено, западна цивилизација се из године у годину брише. Наративи се контролишу, а цензура је екстремна. Индоктринација младих критичком теоријом расе и родном теоријом је наглашена више од читања, писања и математике. То што су црнци мање добри у математици од белаца узима се као доказ да је математика оруђе белог угњетавања. Белци студенти, припадници војске и запослени у корпорацијама и савезним, државним и локалним властима, подвргнути су „тренингу осетљивости“ који усађује осећај кривице и учи их да поштују обојене. Бели Американци су постали грађани другог реда који су спутани расним квотама. Они нису заштићени забранама злочина из мржње и морају да прихвате дивљања црнаца који пљачкају и спаљују њихове послове, вређају и позивају на њихову смрт. Градови под контролом демократа, као што је Сан Франциско, усвојили су закон који дозвољава црнцима да украду до 950 долара у свакој прилици из продавница без оптужбе за кривично дело. Другим речима, злочин црнаца се легализује и постаје привилегија. Сходно томе, Вoлгрин и други трговци на мало затворили су велики број продавница и смањили радно време у осталим. Подстакнуте градским прихватањем злочина, криминалне активности су порасле тако да је сада 45% градског становништва жртва крађе. Афирмација Запада је тешко доступна и више није део образовног процеса. Одговарајући губитак самопоуздања белаца и осећај кривице довели су до тога да су многи амерички белци прихватили, на штету своје деце, ниже образовне стандарде и квоте за запошљавање. Друштво засновано на заслугама је нестало. Већина људи који су сазрели током ових деценија била је погођена забринутошћу за „потлачене“. Бивши потлачени – радничка класа – трансформисани су у тлачитеље познате као „Tramp Deplorables“. Нови потлачени су жртве белачке радничке класе која гласа за Трампа. Данас ће свако ко говори у име радничке класе вероватно бити под истрагом Еф-Би-Ај-а као припадник „белих супрематиста“ или као „домаћи терориста“. Испирање мозга је било ефикасно. Најновија сазнања Пола Расмусена показују да колико се Американаца слаже, толико се и не слаже са Бајденовом тврдњом да „Доналд Трамп и МАГА (Make America Great Again) републиканци представљају екстремизам који угрожава саме темеље наше републике“. На малом делу земаљске територије коју заузимају белци, мала мањина светске популације, за њих се каже да су опресивна већина и потиснути су у страну у својим земљама. У оним давним данима када је држава била хомогена нација, нација се заснивала на раси. Немачка се састојала од Немаца. Француску су чинили Французи. Британија је била британска. Шведска је била шведска. Данас нема западних нација. Западне земље су само географске локације. Национализам је темељ јединства. Да би спречили да имиграција претвори САД у вавилонску кулу, имигранти су прошли процес асимилације, формирајући тако нацију од различитих етничких група. Али асимилација је напуштена уз образложење да је против различитости и мултикултурализма. Национализам је редефинисан као фашизам и превласт белаца. Али народ не постоји без национализма, а јединство је нестало. Дуги низ година Запад је имао отворене границе и преплављен je од стране различитих милиона имиграната-освајача који су стекли статус „пожељних мањина“. Белачке породице нестају у корпоративним рекламама, што је још један показатељ маргинализованог статуса белаца у сопственој земљи. Белци нестају са позиција у државном апарату. Скандинавске владе су у суштини женске. Лиз Трас је саставила разнолику владу у Британији у којој су жене и обојени људи већина. Бајденов кабинет је дефицитаран белачким нејеврејским мушкарцима. Његов државни секретар је Јеврејин. Његов државни тужилац је Јеврејин, његов секретар за трезор је Јеврејка, његов секретар за одбрану је црнац. Његов потпредседник је црнкиња. Од преосталих 18 чланова кабинета, 15 су или жене, црнци, Хиспанци или хомосексуалци. Само 3 члана кабинета су бели хетеросексуални мушкарци. Шеф кабинета је Јеврејин. Често смо могли да чујемо много о недовољној заступљености жена и црнаца. Сада су белци ти који су недовољно заступљени. Много слушамо о „белачкој привилегији“, али где је она? Како објашњавамо маргинализацију белаца у белачким земљама? Вилмот Робертсон је то објаснио 1972. године у својој књизи The Dispossessed Majority. Жан Распаил је то објаснио 1973. године у својој књизи The Camp of the Saints. Споро брисање западне цивилизације је вишедеценијски феномен. У XXI веку политика отворених граница белачких земаља убрзала је процес. У Шведској је потчињавање белаца имигрантима-освајачима отишло толико далеко да је пре неколико дана произвело политичку побуну против шведске дуговладајуће левичарске Социјалдемократске партије која је управо изгубила власт. У Шведској се умерене политичке странке називају десничарским и екстремистичким, али упркос овом хендикепу, оно што Њујорк Тајмс назива „десничарским блоком“, срушило је помахниталу анти-белачку левичарску владу Социјалдемократске партије која је одбила да призна злочинaчку разјареност имиграната-освајача. Преплављена од стране имиграната-освајача, захваљујући политици отворених граница Социјалдемократске партије, од земље са најмањом стопом смртоносних пуцњава у Европи, Шведска је брзо постала земља са највишом стопом истих. Број случајева силовања расте. Једна четвртина Швеђанки каже да се плаши да напусти своје домове. Судске пресуде су откриле да су, у случајевима силовања у којима жртва није познавала нападача, преступници рођени у иностранству одговорни за 85% случајева силовања. Међутим, нису пријављена сва силовања, јер се силоване Швеђанке плаше да ће бити оптужене за злочине из мржње због сведочења против привилегованог имигранта-освајача. Имплицира се на то да су Швеђанке расисти због оптуживања имигранта-освајача. Под социјалдемократама, колекцијом суманутих случајева, једнако лоших као што је и амерички покрет „Woke Democrats“, силовање је постало право имиграната-освајача. Под анти-белачким социјалдемократама, полицији није било дозвољено да припише талас злочина имигрантима-освајачима. Коначно, пре неколико година вишем полицајцу, Петеру Спрингареу, било је доста. Да цитирам британски Дејли Мејл од 18. септембра 2022. године: „У онлајн објавама, написао је о својој радној недељи: Ово сам радио између понедељка и петка; силовање, силовање, пљачка, тешки напад, силовање, изнуда, уцена, напад, насиље над полицијом, претње полицији, дрога, дрога, кривично дело, покушај убиства, поново силовање, поново изнуда . . . Земље које представљају злочине ове недеље: Ирак, Ирак, Турска, Сирија, Авганистан, Сомалија, Сомалија, поново Сирија, Сомалија…” Анти-белачке социјалдемократе покушале су да гоне Спрингареа за злочин из мржње говорењем истине, али су распрострањени јавни протести против ућуткивања некога ко им је коначно рекао истину спречили социјалдемократе да униште високог полицијског званичника. Имигранти-освајачи су осетили недостатак самопоуздања који је годинама пропаганда против белаца изазвала у шведском народу. Имигрант-освајач Басед Махмуд је недавно изјавио да је „Шведска наша за десет или петнаест година, свиђало се то њима или не“. Демографија подржава његову тврдњу. Укратко, може се закључити да су социјалдемократе уништиле Шведску. Упркос огромном таласу криминала који су социјалдемократе покренуле на Шведску, изгубили су за свега три гласа. Пробуђени медији и универзитети неће бити задовољни све док не врате странку имиграната-освајача на функцију која служи разноликости им мултикултурализму. Следећи велики талас избеглица биће белци који беже из Шведске. Пол Крејг Робертс – The Unz Review ... Превод Жељка Остојић
    1 point
  39. Велики празник и велику радост Црква Христова слави на дан рођења Пресвете Богомајке. Овај дан велики је за читаву васељену, јер се овога дана рађа најчудеснија личност после Господа Христа, која је ходала овом трошном планетом на којој живимо, а то је Пресвета Богородица. У њој се испунило обећање које је Бог дао Адаму, које је касније понављао кроз уста светих пророка Својих, обећање о најчудеснијем очовечењу Бога Логоса, Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. У рођењу Превете Богородице овај завет Божји, овај најбитнији догађај за цео свет, почео је да се испуњава. Пресвета Богородица је постала најсветије и најсветлије оличење најузвишеније чистоте коју је човечанство принело Богу у свом подвижничком и трудбеном животу, животу у побожности, у посту, у молитви и у сваком другом богоугађању. Пресвете Богородица је тога ради постала врата кроз која је Господ Исус Христос ушао у овај свет и спасао род наш. Пресвета Богородица је због своје чедности и чистоте и савршенства постала знак благовољења Божјег и то оног највећег које се не може никада до краја схватити, благовољења по коме Јединородни Син Божји кроз њу, Пречисту Дјеву, постаје Један од нас, тј. човек у свему сличан нама, осим у греху. Преузвишенoст Пресвете Богородице, чије рођење славимо, у моралном и духовном смислу, учинило је Њу знаком помирења Бога и људи. Њу зато називамо „Евиним исправљањем“, јер је она својом савршеном и светом послушноћу Богу и Божјим заповестима, исправила непослушање наших прародитеља, због кога је читава твар гурнута у понор палости, огреховљености и одвојености од Бога. Слављењем рођења Пресвете, ми славимо све те њене чудесне особине и њена света и богоугодна дела, која ће бити од спаситељног значаја за читав род људски. Због свега тога преподобни Јустин Ћелијски велегласно објављује о овом празнику следеће: „Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: данас Пресвета Богомајка уводи Господа Христа у васељену! Као да је Бог протеран са земље – и јесте протеран са земље. Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет.“[1] Због толиког значаја који Пресвета има у подвигу и делу спасења рода Адамовог, рода људског, свети Јустин о њој додаје и следеће: „Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, Њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужасима, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је радост засијала целоме свету, јер се родила Она Која је родила Победитеља смрти – Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само Она сва Пречистаја, сва чиста, чистија од Херувима и Серафима, донела је ту велику радост нама људима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, обоје.“[2] А свети владика Николај сажето о надахнуто описује догађај рођења Пресвете Богородице следећим речима: „Света Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.“[3] О Пресветој Богородици чије рођење данас славимо, путеводитељки рода људског на путу спасења и вечног живота, који имамо у Сину њеном, Господу и Богу Исусу Христу, свети Јустин додаје и следеће пробране речи: „Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости коју нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да би заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да би још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу, а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Тропар, глас 4. Рождество Твоје Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељењеј, из Тебе бо возсија Солнце правди, Христос Бог наш и разрушив кљатву даде благословеније, и упразнив смерт дарова нам живот вјечни. Тропар, глас 4. Твоје рођење, Богородице Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни. Кондак, глас 4. Јоаким и Ана поношенија безчдства, и Адам и Ева од тљи смертнија свободистасја, Пречистаја во свјатем Рождествје Твојем, то празнујут и људије Твоји, вини прегрешениј избављшесја вњегда звати Ти: Неплоди раждајет Богородицу и Питатељницу жизни нашеја. Кондак, глас 4. Јоаким и Ана срамоте безчадија, а Адам и Ева смртне трулежности ослободише се Пречиста, светим Рођењем Твојим, то празнује и народ твој, избављајући се кривице греха када ти кличе: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота.
    1 point
  40. Има оно светоотачко, ако држава (политика) не нарушава Божије и људске законе, онда ми живимо у сагласју са таквом политиком и државом, ако политика нарушава те законе онда ми то не подржавамо и можемо и да се супростављамо ако буде потребе. Иначе овај горе апел ако није класичан пример аутошовинизма, онда не знам шта јесте.
    1 point
  41. 19.септембар (6.септембар) Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића САТАНА СЕ ЊЕГА КО ПЛАМЕНА БОЈИ, ЈЕР ВОЈВОДА БОЖЈИ ЗА ИСТИНУ СТОЈИ. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу ... он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу. Тропар (глас 4): Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила. Архистратиг Божји Михаил војвода, Маченосни слуга Свевишњег Господа, Пред Господом стоји С небеским силама, С ангелима силним И светим душама. Највећи војвода Највећега Цара, Где дође, победи, И чудеса ствара. Сатана се њега Ко пламена боји, Јер војвода Божји За истину стоји, За истину стоји И правду уздиже; Као поглед хитар – Свуд на време стиже. Војвода светлости: Он прогони скверне, И крилима својим Ограђује верне. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/cudo-svetog-arhangela-mihaila-sv-mucenik-evdoksije
    1 point
  42. Вукашин

    Грађански рат у Украјини

    @Justin Waters Није беседио на скупу, али ћу се распитати код неких који су били у владичанском двору, шта прича о ратним дешавањима. Био је први који се успротивио прекиду помињања Кирила у УПЦ.
    1 point
  43. Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена. Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде. Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: “Не бој се, Захарија”. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17). Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време. Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22). А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65). Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76). А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: “Неће ли тај бити цар Јудејски?” И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: “Горо Божја, прими матер с дететом!” И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је. Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану. https://svetigora.com/sveti-prorok-zaharija-i-pravedna-jelisaveta/
    1 point
  44. Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/
    1 point
  45. PredragVId

    Наша општа песмарица

    Не жури, не прави крш Кад неко лети високо од гордости незна пут у себе зађе дубоко и брзо стигне у „божији скут“. Многима буде на подсмех што пут су прешли полако зидине праве код њих а он је лекције 'скако. Не жури, не прави крш слупаћеш брод – полако, кад чујеш на крају „мрш“ срушен ћеш бити тек тако. Учи од тврђаве великог града у коме раскош сија млади од старих великог стада ново крај старог нек клија. А ти што желиш лаке поене не ломи слабе прамце многе ће младе људе и жене судба да стави у ланце. Ти ланци вежу и тебе и њих јер један смо ланац сви, Кад дође ветар лаган и тих и робље тражи масажу.
    1 point
  46. Volim_Sina_Bozjeg

    Ћирилица и Latinica

    Izvinite što smo bogat narod pa su oba pisma naša.......
    1 point
×
×
  • Креирај ново...