Најбољи чланови

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање. На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности. Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут. На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”. *** Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити. Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше. Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех. Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу. Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот. Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима. Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим. Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај. Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили. Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу. Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости. Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања. архим. Павлос Пападопоулос https://www.bogonosci.bg

Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу. Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост. Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све? И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу. Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске. Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски. Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар. Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила. Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне. https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Књига Судија често се сматра проблематичном у целини. Сигурно, многи њени елементи морају се завити у еуфемизам или у потпуности изоставити да би се о њој разговарало пред свим узрастима. Описи масовних погибија, карактеристичних за ову књигу, постају све детаљнији како књига напредује. У последњим поглављима књига се у стрмоглаво упушта у свет силoвања, комадања, убиства и грађанског рата. Већина дела фикције из разних медија која садрже исте елементе била би предмет критике са позиције хришћанског морала. Ипак, Књига Судија је део Светог Писма. Разумевање Књиге Судија у целини, међутим, захтева разумевање њене свеобухватне теме и правца. Текст почиње неуспехом. Прво поглавље описује неуспех племена Израиља да узму земљу коју им је доделио Јахве, њихов Бог. Он је био тај који се борио за њих, тако да је овај неуспех, неуспех њихове верности. Одлука многих од њих да поробе Хананејце уместо да их протерају како им је заповеђено је знак ове непослушности (1:28, 30, 33). Као одговор, Анђео Господњи, који је пратио Израел од Египта и био са њима више од 40 година, прогласио је суд над Израелом и напустио их (2:1-14). Упркос ожалошћеној реакцији на овај одлазак, није дошло до покајања. Израел је у целини пао у обожавање Ваала Хананејаца (2:11-13). Као одговор на поквареност Израиља, страни освајачи су, као средство дисциплине, послани да угњетавају народ да би их довели до покајања. Када се народ вратио и завапио ка Господу, Он је одговорио подижући судију да поврати правду и одагна освајаче. Ипак, ово кажњавање није довело до правог покајања. Почетак књиге излаже образац који ће се поновити више пута кроз целу књигу: “Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку онијех што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповијести Господње; они не чинише тако. И кад им Господ подизаше судије, бијаше Господ са сваким судијом, и избављаше их из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина; јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху и који их цвијељаху. А кад судија умрије, они се враћаху опет и биваху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се; не остављаху се дјела својих нити путова својих опаких.” (2:16-19). Не само да се овај круг понављао већ је и духовно стање народа непрекидно опадало, давајући читавом тексту образац силазне спирале насиља и лудости. Дегенерацију израелских племена пратила је дегенерација квалитета људи позваних од Господа да служе као судије и поврате поредак. Сваки наредни судија је, како се наратив наставља, насилнији, са више личних мана и личних амбиција. Ово кулминира са Самсоном који систематски и без покајања крши сваки елемент својих Назирејских завета. На крају књиге нема више судија зато што су се израелска племена у жељи за осветом и освајањем окренула једна против других уместо против страних завојевача. На почетку Књиге Самуилове, није последњи судија, пророк Самуило проблем, већ цар Саул кога је народ приморао на помазање. Смртоносна спирала Израела је коначно заустављена зацарењем Давида али је и то било кратког даха јер ће убрзо почети још један циклус насиља који ће се завршити уништењем северног царства Израела и протеривањем Јуде. Књига Судија настоји да нам прикаже овај пад те се стога догађаји и ликови у књизи не узимају за узорне. Све више, како се наратив одвија, слушалац треба да разуме да ствари постају све горе и горе. Дела каснијих судија и догађаји који се одвијају у Израелском грађанском рату намењена су да се виде као страшна и упозоравајућа прича о исходима непослушности према Господњим заповестима. Књига Судија бележи мрачно и страшно поглавље у раној историји Израиља. У оквиру овог наратива једна епизода се истиче као посебно проблематична. Ово је једна од две епизоде које се тичу живота Јефтаја, судије из Галада. Ова епизода, која описује ослобођење његовог клана од Амонејаца, проблематична је зато што укључује и случај људске жртве. Ова људска жртва je, поред тога, усмерена према Јахвеу, Богу Израиља. Као одговор на ово, многи скорашњи коментатори покушали су да тумаче крај ове приче као да Јефтај није заправо убио и спалио своју ћерку. Да је то учинио је, међутим, прилично јасно из текста и поука овог списа мора се разумети а не избећи. Још од увода, Јефтај је представљен као проблематична фигура. Он је нелегитимни син вође свог клана, рођен од проститутке (11:1). Синови жене Јефтајевог оца, отерали су га као потенцијалног узурпатора, да би задржали контролу над кланом. Јефтај је потом око себе окупио бескорисне и сујетне људе. Земља на којој је боравио клан Галада припадала је Амонејцима, и када је краљ Амона дошао да покуша да је поврати, старешине Галада биле су вољне да понуде Јефтају вођство над кланом уколико их поведе у битку против Амонејаца. Ово је већ одступање од обрасца, као да би Бог остварио своју вољу преко Јефтаја, њега није изабрао Бог већ остали чланови његовог клана. Кроз размену гласника која је уследила, Јефтајеве изјаве показују искривљено схватање Јахвеа, Бога Израиља. Он је прво призван од стране Јефтаја као божански сведок заклетве коју су владари Галада дали Јефтају - да ће му дати власт ако победи у бици. Ово је само по себи устаљена пракса у древном свету. Када су гласници изнели своје разлоге за власништво над земљом, краљ Амона навео је да је ово парче земље претходно припадало њему и да су га Израиљци отели. Јефтајев одговор био је да им је Јахве, Бог Израиља дао ту земљу. Он, међутим наставља и прави директну паралелу са тим како је Хемос, бог месеца Амонејаца, дао земљу њима. Приписујући власништво над земљом Амона Хемосу, Јефтај директно протиречи Поновљеним законима где пише да је Јахве протерао Рефаиме, конкретно, клан дивова Замзумим, и дао земљу синовима Лотовим (5 Мој 2:19-21). Поред тога што је славу Јахвеа приписао другоме, што је само по себи довољно велики грех, Јефтај своди Јахвеа на једно од многих територијалних божанстава, уместо да Га сматра за творца и владара Неба и Земље. Писац Књиге Судија нам овде открива да је верско учење Торе, до времена Јефтаја, постало непознато многима. Након излагања свог случаја, Јефтај оглашава да ће Јахве бити судија међу њима да би видели ко је у праву. Он овде изазива краља Амонејаца на колективни судски двобој. У древним временима борба између народа сматрана је и борбом између њихових богова. Док је последњи исказ Јефтаја могуће разумети као потврду да је Јахве једини који може судити и донети исход, његов завет показује да ово није његово схватање. Јефтај нуди Судији васцеле Земље мито. У божанским биткама за које се сматра да прате битке између народа у древном свету, било је заиста ретко да било који народ, чак и када је поражен, види своја божанства као побеђена од стране супериорније силе. Много чешћа интерпретација била је да су бог или богови из неког разлога напустили свој народ. Ишло се и дотле са се сматра да је бог променио страну током битке. Стога су се приносиле жртве и полагали завети пре одласка у битку, да би се додворили боговима који треба да донесу победу или пораз кроз своју, каткад несталну верност. У свом обраћању Јахвеу пред битку, Јефтај се не позива на обећање дато Авраму. Не позива се на своју верност Богу Израиља и Њеовим заповестима. Не позива се на славу Јахвеа и Његову репутацију изнад Његових непријатеља. Уместо тога, он обећава потенцијално вредну жртву. Заправо, иако се то често не види у енглеским преводима, он обећава људску жртву. Он дословце каже: “ако ми даш синове Амонове у руке, што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу” (30-31). Идеја да је он веровао да ће овца или крава изаћи њему у сусрет пре људског бића чини се прилично невероватном и то није начин на који је он формулисао свој завет. Јефтај је, дакле, хтео да жртвује људско биђе Јахвеу само није намеравао да то биће буде његова ћерка јединица. Уместо да је имао веру у праведност Бога, Јефтај је извео оно што се у паганском свету сматрало моћним ритуалом. У сличној бици против Израиља краљ Моава је жртвовао свог сина Хемосу (2 Цар. 3:27). Далеко од тога да је знак побожности, Јефтајев завет је чин светогрђа а његово жртвовање сопствене ћерке је изопачење (Суд. 11-39). Њена смрт није од стране народа сматрана као тренутак велике победе већ као страшна трагедија обележавана са четири дана жалости сваке године (Суд. 11:40). Вреди запазити да је стварање новог празника који није део светог календара изложеног у Тори само по себи знак религиозног незнања у које је запао народ. Да би се слика Јефтаја учинила јаснијом, приповеда се још једна епизода током његове шестогодишње службе у улози судије. Предводио је снаге свог клана, Галада, против своје браће Израиљаца из племена Јефремова. Идентификујући их по њиховом акценту, Јефтај је побио 42.000 избеглица које су бежале са територије коју је освојио (Суд. 12:5-6). Ови догађаји показују Јефтајеву бруталност али и антиципирају крвави грађански рат који ће закључити књигу судија. Он је представљен не као херојска фигура. већ као насилни отпадник. Током приче о Јефтају, Јахве је нечујан. Он предузима само једну акцију, када Дух оснажује Јефтаја да би победио у борби против Амонејаца. Ово се дешава не зато што је Јефтај обећао жртву или због неке његове врлине већ зато што је Бог Израиља заиста њима дао ту земљу и Он је одредио то време да их избави. Нигде није речено да је Бог приметио(признао) чин људске жртве а камоли га прихватио. Књига о Судијама описује шта је Јефтај урадио и његову победу над Амонејцима али не и над племеном Јефремовим приписује Јахвеу. Једини суд о Јефтају дат у тексту је негативан. Иако је ово разумевање јасно из текста, Књиге о Судијама, понекад се јављају приговори из разлога што се Јефтајево име спомиње у једанаестој глави Посланице Јеврејима*, где се описују јунаци вере. Ово помињање је, међутим двозначно. Јефтај, овде заправо није похваљен ни због чега. Заправо, у Посланици се једноставно износи да, да је било времена, нешто би се могло рећи о Јефтају и неколико других фигура. Не постоји начин да се зна шта би се могло рећи. Чак не постоји начин да се зна која епизода из Јефтајевог живота би била поменута. Листа непоменутих имена из Судија укључује и друга имена, Барака и Самсон који су јасно представљени у негативном светлу. Лако је замислити на пример да би помињање Барака било усредсређено више на похвалу Дебориној вери. Исто тако, помињање Јефтаја могло би се сводити више на његову ћерку него на њега. Спремност његове ћерке да оде у жртвену смрт је повремено хваљена у каснијој традицији, као код Псеудо-Филона. С друге стране, оци Цркве као и Рабински Јудаизам, уједињени су у осуди Јефтаја као плахог човека и незналице.*(Јев. 11:32-37) “И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, Који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; . Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше: потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама;” Барак није покорио царства, није затворио уста лавова, није чинио ништа да успостави правду, није угасио ватру, није пресечен на пола. Посланица Јеврејима писана је људима који су имали прилично темељно разумевање Старог Завета и пратећих традиција. Они су знали да је Данило затворио уста лавова, знали су да су тројица младића угасили силу огњену у пећи, знали су да је удовица из Сарепте добила свог сина назад из мртвих. Знали су да је Исаија пререзан на пола. Нема ништа у тексту што би повезало Гидеона, Барака, Самсона и Јефтаја са било ком од ових ствари. Поента овде је једноставна, да је имао времена, ми не знамо шта би аутор посланице рекао о Бараку, Јефтају, Самсону или Гидеону. Другачије речено, нејасно је шта би се у Посланици Јеврејима рекло о овим људима. Јасно је шта се у Књизи о Судијама каже о њима. Када тумачимо Свето Писмо, нејасне делове разумемо у светлу јасних а не обрнуто. превод: Јован Татовић https://blogs.ancientfaith.com/wholecounsel/2020/05/18/jephthahs-daughter/

У оквиру даљег развоја мисионарског пројекта NevskyTalks, Одсек за спољашњу мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке организује предавање и духовни разговор на енглеском језику на тему „Тајна Цркве“. Предавање ће бити одржано у четвртак, 25. априла 2024. године у 19 часова, у просторијама парохијског дома храма Светог Александра Невског на Дорћолу. Предавач је ђакон др Ђорђе Петровић, професор догматике у београдској Богословији Свети Саве, а модератор духовних разговора у наставку је презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ. Улаз је слободан. https://misija.rs/predavanje-na-temu-tajna-crkve-na-engleskom-jeziku/

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи. Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу. У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих. „Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота. Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“. „Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле. Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин. Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM „Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина) Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „. Литература Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7; htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g. приредила:Елза Бибић превод с руског: О.Б. https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/

Често читам негативне коментаре у вези са наставницима и наравно да ме повређују. Слушам о лошим искуствима. Видим некад и огроман степен разочарења, чак и мржње. Свега има у тим коментарима. Као да се сав животни бес излије у став родитеља према школи. Што је и разумљиво. Ту су најрањивији. А немоћни да било шта промене. Има ли лоших наставника? Има. Увек их је било. Неки су лоши јер су некомпетентни, нестручни. Неки су бахати и обесни јер помешају личну жељу за моћи са ауторитетом. Велики број њих нема основна педагошка знања јер су образовани за нешто сасвим друго, па су у школу залутали. А неће ни да уче јер место наставника виде као личну казну и потонуће, или тренутну тезгу док не наиђе нешто боље. Неки су превише лични, превише присни, више личе на дадиље, па из тог пајташког односа нестане професионалности, деца им се приближе, родитељи их окупирају и они издишу под теретом који не могу да носе, па га онда разбацују около стварајући разредне кланове у којима могу дати себи одушке жалећи се једнима на друге, стварајући савезнике и непријатеље. А неки су просто лоши људи. Има ли начина да се овакви наставници поправе? У закону и на папиру има, али у стварном животу то не бива. По закону сваки нови наставник има приправнички стаж, има свог ментора, полаже испит за лиценцу, има педагошку службу која га прати, има директора. Међутим, све то постоји само формално. У реалности нови наставник долази у школу и бачен је да се носи сам са свим околностима које се пред њега постављају. За мањкавости у његовој служби знају сви, али су, опет, сви немоћни. О томе се прича по кулоарима, родитељи се некад жале, стигну обећања да ће бити боље, али живот тече даље. Интересантно је да о таквим наставницима често прича читав град, да они постају део урбане легенде, али квалитативних промена нема, нити их може бити у оваквом школском систему какав је наш. У овој причи о лошим наставницима већ два пута сам употребила реч немоћ јер је она кључна. Она је слика наше стварности, уз свеприсутну апатију и мирење са датошћу која нам није пријатна, али је гутамо и подносимо. И сад на ред долазе деца Она свакога дана долазе у школу. Та школа их обликује. Они се боре и суочавају са лошим наставницима. Родитељи су очајни док слушају како им се деца муче, теше их, некада прете и бесне, ретко предузимају било шта сувисло, олакшају савест пишући по друштвеним мрежама, али им најчешће шаљу поруку да ћуте и слушају јер ће и то проћи. И све је то погрешно. Све су то погрешне поруке. Свака порука детету да је немоћно и како му једино преостаје да псује у себи је погрешна. Свака увреда на рачун лошег наставника је погрешна. Јер увредама прибегавају губитници. А деца воле правду и ред. Они се не мире са глупостима одраслих. Препознају их у лету, осећају их целом душом, али у мору немоћних не могу да их трасирају и култивишу. А имају способности за то. Ми одрасли им ту способност одузимамо. Ми им не саопштавамо кључну истину. Истину да живот није увек праведан, да њега чине и лоши људи, да у животу има и незнања које се крије под маском охолости, има пакости која чучи испод лепих речи, има неспособности, има разочарења. Мислимо да су деца мала и да не могу све ово разумети. Грешка. Деца нису глупа. Ако нешто не разумеју, они то осећају. А ми им тај природни осећај за борбу блажимо и чувамо их од сваке сенке и ране. На тај начин им одсецамо руке којима ће се у будућем животу бранити. Укидамо им способност да се прилагоде и сутра, кад одрасту, кад буду имали посао, кад буду очеви, мајке, комшије, мужеви, жене, кад буду све оно што једна одрасла особа јесте, постану свесни да живот није цветна ливада. Често је полигон за преживљавање. И деца треба то да знају. Под светлом ове чињенице, лоши наставници су врло корисни за дечије одрастање, ма колико то парадоксално звучи када се каже. И сурово. Али васпитање и родитељство није само мажење и кување камилице. Камилицом се ране не лече. Лече се истином, ставом и кичмом. А ту кичму можемо исправити баш на грешкама и мањкавостима лоших наставника. Тридесет година сам разредни старешина. Тренутно ми је актуелна осма генерација. Сада су седми разред. Слушам их сваки дан. Знам шта причам. У мом разреду постоји једно правило од кога никад не одступам. Када причамо о другима, били то другари из одељења или наставници, када се жалимо на нечије понашање, то мора бити само са аргументима. Мора бити јасно изложено, уз искрен приказ целе ситуације, личне улоге у свему и спремност да се проблем реши. Морају бити дати предлози за превазилажење неугодне ситуације. Не дозвољавам жалопојке, оговарање без смисла, препричавање ради тупљења језика и олакшавања душе. Некада им помажем. Некада само одржавам ред. Некада сам само модератор у расправи. Али не блажим. Не бојим у розе. Не обећавам да ће проћи само од себе. Вичем на простаклук. Урлам на неправду. Тражим истину и акцију. Захтевам да буду одговорни. И за себе и за друге. Када се жале на наставнике, од почетка им верујем, али им не дозвољавам да одступе. Никада не говорим да ћу их заштитити. Кажем да ћу са наставником попричати. Успут им сугеришем да од тог разговора не очекују много. Он је наставник, они су ђаци. Тако је. Неће се много променити. Истовремено, не браним поступке наставника, не тврдим да је он увек у праву. Кажем да је погрешио, да не ради како треба. Признам да је нешто лоше, недопустиво, али тражим да нађу финту, ублаже пад, очврсну рамена, отпишу глупости као ванбилансни губитак. Стално им говорим, готово као мантру, да је интелигенција способност човека да се сналази у свим ситуацијама, да нађе начин да их реши у своју корист. Да ће сутра имати незгодне шефове, љуте комшије, надрндане рођаке. Хоће ли стално плакати некоме на рамену? Хоће ли бити ту разредни, мама, тата? Хоће ли се вечно крити и кукати или ће нешто смислити и предузети? Говорим јасно и изричито да живот није праведан, да се за сопствену правду и лични интегритет морају борити сами, да морају наћи механизме да прескоче препреку, или да је заобиђу, или да је превеслају, или да је мангупски преваре. Некада се дешава покушај удруженог разредног настојања да се наставничка строгост или начин испитивања прикаже као бахатост и неразумни захтев. Придруже им се често и родитељи. Убеде их доследним објашњењима како су постављени критеријуми немогући. То је већ знак да су деца порасла, да су схватила поруку. Смислили су начин да превазиђу проблем. Али, ако је прозвани наставник довољно савестан, а најчешће јесте, ако су му критеријуми јасно постављени, покушај пуча пропада. Истина увек нађе свој пут. А деца науче још једну лекцију, науче да испред проблема нема повлачења, ма колико он био велики. Постане им јасно да је предаја, било групна, било појединачна, ипак само предаја. Деца временом проговарају јасно и разговетно. Уче да мисле својом главом, критички, без драме. Границе су постављене. Верујемо једни другима. Причају шта се дешава на неким часовима. Препричавају глупости, неправде и пакости. Али не кукају над судбином. Све се поређа. На неке се лекција прими. Они ће у животу вероватно бити самостални људи. На неке не делује тако. Они су мало мекши, али бар знају без околишања и бајковитих очекивања како ствари стоје. И они су нашли неки свој пут који их не боли превише, са којим могу да се носе. Али истина им је речена. Јер, не служи школа само томе да науче све формуле, понеки глагол и основе страног језика. Треба да их направи људима, да их спреми за живот. А живот је тежак. Нарочито ако си као дете само мажен и препуштен на мамине облоге од убоја, па искочиш у страни свет и пренеразиш се колико је у њему лоших људи. Тада ти остаје да се до краја тог живота само чудиш, пренемажеш и слиниш. Зато су и најгори наставници некад благотворни. Као горак лек. Као шамар у стању шока. Као зид кога мораш срушити. А зид се не руши ни сузама, ни главом. Животни зидови се руше сазнањем да си од њих и бољи и паметнији, само треба да им нађеш добитну цаку. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/losi-nastavnici-su-priprema-za-zivot-kao-gorak-lek-kao-samar-u-stanju-soka/

Први београдски храм са којим је Мисионарско одељење успоставило плодну сарадњу је храм Светог Александра Невског на Дорћолу. Оснивачким актом донетим од стране Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, седиште Мисионарског одељења је смештено у оквиру парохијског дома овог храма, те је било природно да се прве мисионарске активности Одељења изведу управо при овом храму. Овом приликом најављујемо проширење досадашње сарадње са Невским храмом, у вези са развојем мисионарског пројекта NevskyTalks. NevskyTalks је мисионарски пилот-пројекат који је на Ђурђиц 2022. године покренут као део активности свештенослужитеља храма Светог Александра Невског који су довољно добро знали енглески језик. Идеја је била да се страним држављанима који бораве на територији Архиепископије, не знају српски језик, а заинтересовани су за Православље, повремено одржавају предавања на енглеском језику, а да се за оне међу њима који су православни хришћани омогући исповест и духовни разговор. Убрзо је формирана група од двадесетак полазника, који су били пореклом са разних страна света, од Америке и Канаде до Аустралије, а на сваком наредном предавању су се појављивали нови полазници. Пројекат NevskyTalks је био активан у периоду 2022-2023. године и показао је потребу да оваква активност буде настављена и проширена. С тим у вези, у наредном периоду ће NevskyTalks бити реализован синергијски, кроз сарадњу Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ и храма Светог Александра Невског, у оквиру чијег парохијског дома ће се та предавања и даље одржавати. На званичној интернет страници Мисионарско одељења ћемо редовно постављати обавештења о овим предавањима, на којима могу присуствовати сви заинтересовани слушаоци. Одсек за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ ће у наредном периоду проширити своју сарадњу са храмом Светог Александра Невског и у домену појединачних духовних разговора са особама које пребивају у Београду, не знају српски језик, а имају потребу да разговарају са православним свештеником. У наредном периоду очекујемо проширење ове важне активности Одсека за спољашњу мисију МО АЕМ кроз сарадњу са другим парохијским храмовима Архиепископије београдско-карловачке. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке

Његово Преосвештенство владика Пакрачко-славонски г. Јован отворио је 18. априла 2024. године у Клубу Радио-телевизије Србије, изложбу слика "Свети Новомученици у свјетлости Васкрсења" аутора монахиње Марије из Манастира Јасеновац, а затим је представљена и научна монографија "Монахиња Марија" у издању Музеја жртава геноцида. О изложби и монографији говорили су владика Јован, аутор монографије проф. др Јелена Ердељан и др Никола Радосављевић. Овој свечаности присуствовао је и Преосвештени Владика топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха Порфирија. Клуб РТС се налази у Светогорској улици број 1, у згради Радио Београда. Извор: Саборни храм у Пакрацу

У петак, 19. априла 2024. године, са почетком у 19 часова и 30 минута у Руском дому (Краљице Наталије 33, Београд) биће одржан четврти по реду хуманитарни концерт „МИРНО НЕБО ЗА ДЕЧИЈИ ОСМЕХ“ у организацији удружења „Народна дипломатија“. Настављамо са традицијом окупљања истинских родољуба који су срцем и душом уз српски народ на Косову и Метохији. „У ова тешка времена веома је важно да покажемо да смо јединствени и да никада нећемо напустити свету српску земљу Косово и Метохију“, истичу у удружењу „Народна дипломатија“. Концерт је подржан од стране Руског дома, Амбасаде Русије у Србији, Међународног фонда јединства православних народа, Руске хуманитарне мисије, Координационог савета руских сународника Србије и фирме ,,МБР Секјурити“. Извор: Руски дом у Београду

Антисоцијално понашање је појам ком се, због свеобухватности на коју се односи, у новијој литератури даје предност у односу на појмове делинквенција и преступништво, који подразумевају искључиво кршење закона. Као синоним за антисоцијално понашање често се употребљава ризично понашање. Међутим, могли бисмо рећи да појам ,,антисоцијално’’ представља уже схватање јер обухвата само екстернализовано понашање, које је у сукобу са друштвом, усмерено ,,ка споља’’. Када кажемо ризично понашање, ту мислимо и на интернализоване проблеме, као што су повишена анксиозност, депресија, различите фобије, склоност ка самоповређивању. Облицима екстернализованог ризичног понашања бавили смо се кроз неколико ранијих текстова. У овом тексту пажњу ћемо посветити томе како одређене породичне околности и породична атмосфера могу повећати вероватноћу да деца и млади испоље неке облике проблематичног понашања. Није правило, али није ни реткост да млади који су у сукобу са друштвеним и/или правним нормама потичу из дисфункционалних породица. Породица, као базично окружење сваке особе и као примарни фактор социјализације, на развој ризичног понашања може утицати двојако: 1) присуством фактора који погодују настанку ризичног понашања, и 2) одсуством фактора који негују просоцијално понашање. Кроз многобројна истраживања дошло се до дефинисања конкретних чинилаца које у овом смислу можемо посматрати као значајне. Изостанак позитивне афективне везе између родитеља и детета. Афективна (емоционална) веза успоставља се већ у првим тренуцима дететовог живота, нарочито између мајке и детета – кроз додир, чин дојења, пријатност коју код бебе изазива мајчин глас. Равнодушност, одбацивање и избегавање детета могу се негативно одразити на целокупан даљи развој личности. Проблеми у функционисању породице. Овај фактор се активира када дође до немогућности родитеља да организују свакодневне породичне активности кроз које ће обављати своју родитељску улогу. То се може испољити на два нивоа. Први је дистанцирано и неангажовано родитељство. Дистанцираност се огледа како у недостатку интеракција између самих родитеља, тако и између родитеља и деце. Томе, рецимо, може допринети преокупираност послом, или лоша материјална ситуација где су родитељи принуђени да раде више послова. Неангажованост се односи на изостанак похваљивања детета за пожељно понашање, сугестија и савета за просоцијално понашање, позитивних подстицаја за јачање мотивације. Други ниво је недоследно родитељство које се испољава кроз непостојање јасних правила понашања или, уколико постоје, недоследност у њиховом спровођењу. Овај аспект подразумева и неусаглашеност родитеља по питању граница, постојање двосмислених правила, противречност у њиховом спровођењу, у одређеним тренуцима кажњавање, а у неким другим толерисање истог. Све ово даље води ка неуспеху у успостављању дисциплине, и смањеној контроли над понашањем деце. Истраживања су показала да родитељи деце која се насилно понашају најчешће не знају где, како и са ким њихово дете проводи слободно време. Изостанак респонзивности. Респонзивност се односи на способност родитеља да препознају дететове потребе, да се стављају ,,у његове ципеле’’, да не минимизирају оно што мучи детеу датом тренутку јер њему, као одраслом, то делује смешно или небитно. Испољава се, дакле, кроз показивање интересовања за дететове активности, кроз конструктивну бригу и подршку, пружање топлине, а уједно и доследно, ефикасно спровођење правила понашања. Истраживања показују да је слаба респонзивност у вези са ризиком од развијања ризичних облика понашања. Конфликти између родитеља. Дете које присуствује свакодневним свађама и сукобима између својих родитеља, усваја тај модел као прихватљив начин ношења са проблемима. Партнерски конфликти доводе и до тога да родитељи бивају незадовољни својим животом и преокупирани личним проблемима, те често деци постају емоционално недоступни. Додатно, у таквој атмосфери могу почети да се сукобљавају и око начина васпитања деце, или чак то постане поље на ком се једно другоме инате (на пример, један родитељ постане претерано попустљив како би другог повређивао и придобијао наклоност деце). Развод. Развод или раздвајање родитеља наступа као последица конфликата. Тиме породица постаје и деградирана, са још мањом могућношћу вршења основних породичних функција. Истраживања показују да раздвајање родитеља пре навршене пете године живота детета повећава шансу за испољавање поремећаја у понашању. Критичан период су и предадолесценција и адолесценција. Ово свакако није правило – нису сва деца разведених родитеља склона проблематичном понашању. Родитељи који адекватно обављају своје родитељске улоге и након развода, ,,здраво’’ прођу кроз сам развод и наставе заједнички да се брину о деци значајно ће умањити вероватноћу за развијање ризичног понашања. Непрепознавање проблематичног понашања. Није реткост да родитељи с једне стране негирају постојање проблема код детета, док, с друге стране, идеализују слику о својој остварености у родитељској улози. Томе су углавном склони родитељи који негују попустљив васпитни стил. Када се неадекватно понашање испољи, изостајање реакције од стране значајних одраслих је поткрепљујуће за то понашање у истој мери као да је детету дата награда. Психопатологија родитеља. Антисоцијални облици понашања родитеља, као што су зависност од алкохола, психоактивних супстанци, криминалитет и агресивност нуде детету негативан модел ношења са проблемима. Овакав животни стил родитеља уједно оставља по страни промовисање социјално прихватљивог понашања. У таквој атмосфери дете, заправо, и нема где и како да научи другачије. Не негирамо да постоје деца која и у таквим околностима изађу на прави пут, али у том случају кључну улогу имају јаки протективни фактори саме личности, о којима ће бити речи у неком од наредних текстова. Доказано је и да је шанса за испољавање антисоцијалног понашања деце већа у случају када се један или оба родитеља суочавају са депресијом. Депресивно стање утиче на умањење родитељске контроле, као и енергије и воље за бригу о детету. Ризични фактори се могу пронаћи још и у домену вршњачке групе, школе, шире друштвене заједнице, као и у самој личности особе која је склона антисоцијалном понашању. Код већине младих код којих се јаве неки од облика ризичног понашања присутна је, заправо, комбинација фактора из различитих домена, те је и самом третману, да би био што успешнији, потребно приступити системски. https://zelenaucionica.com/porodicni-faktori-koji-doprinose-pojavi-antisocijalnog-ponasanja-kod-dece-3/

Предавање на тему "Голгота и Васкрс Србије и Русије", у недељу, 21. априла 2024. године, са почетком у 18 часова, одржаће у храму Свете Петке у Сурчину протојереј - ставрофор Милорад Голијан и Слободан Стојичевић, преводилац и писац. Извор: Радио Слово љубве

Предавања која се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају и ове године током Великог поста, настављају се у недељу 21. априла 2024. године. Предавање на тему "Православна перспектива поста" одржаће ђакон Немања Калем, професор Богословије Светог Саве у Београду, после Свете Литургије у цркви Светог Николе у Вишњици, док ће у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Котежу предавање на тему "Од таме до светлости: Васкрсење Лазара четвородневног" одржати господин Александар Јеремић после Свете Литургије. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Смрт и Васкрсење" одржаће презвитер др Александар Ђаковац, ванредни професор на Православном богословском факултету у Београду, у суботу 20. априла 2024. године, после вечерњег богослужења у цркви Светог Николе у Земуну. Извор: Радио Слово љубве

Један од највећих дарова које човек може да добије од Бога је дар богословља. Кроз историју рода људског ретки су имали тај дар у тој мери да могу да људским речима опишу најдубље тајне једнога Бога у Светој Тројици и оваплоћење Сина Божијег Господа нашег Исуса Христа. У Богочовечанском домостроју спасења човека од греха, смрти и ђавола кроз спасоносни долазак у овај свет Бога Логоса, рођењем у пећини Витлејемској од увек Дјеве Марије, почиње ново доба откривења Тајне Бога невидљивог роду људском. Са доласком Господа нашег Исуса Христа роду људском открила се тајна сачувана од свих векова, а први пут тако јасно показана на реци Јордану приликом крштења Исусовог. Том приликом на Сина Божијег сишао је Дух Свети у облику голуба, а глас Очев са Небеса посведочио је да је то “Син његов љубљени” . Тајна једног истинитог Бога у Светој Тројици Оца, Сина и Духа Светог у православној иконографији изображава се старозаветним Аврамовим гостољубљем Три анђела, које је угостио заједно са својом женом Саром у земљи Хананеској. У православној богослословској традицији то је једини исправан начин сликања Свете Тројице, баш онако како је насликан руком Преподобног Андреја Рубљова. Почевши од апостолских времена па до наших дана многи су покушали рационалистички да објасне тајну Свете Тројице и оваплоћења Бога Логоса. Као последица рационалистичког приступа и философског умовања многи су пали у јеретичка учења, притом не желећи да прихвате одлуке Васељенских сабора где су Свети оци изложили учење Православне цркве, као што читамо у Никејско-цариградском Симболу вере. Дар богословља и правилног тумачења тајни вере православне дат је кроз векове пре свега смиреним слугама Божијим, почевши пре свега са најсмиренијом слушкињом Божијом Пресветом Дјевом Маријом, иза које није остало много речи записано, али која је по славном васкрсењу свога Сина Господа нашег Исуса Христа била и остала извор живе реке богословља. Кроз читаву историју Православне цркве само тројица великих отаца Цркве добила су епитет “богослова”. То су Свети еванђелиста Јован Богослов, Свети Григорије Богослов, прво епископ сасимски затим Назијански и на крају Патријарх цариградски и Преподобни Симеон нови Богослов. Поред њих кроз две хиљада година дугу историју Православне Цркве имали смо још много богослова који нису добили тај епитет али чији живот и богословска дела су од изузетне важности за Православно Богословље. Шта рећи о богослоском доприносу Атанасија Великог, Григорија Ниског, Василија Великог, Максима Исповедника, Фотија Цариградског, Григорија Паламе и још многих других великих отаца Православне цркве који су подстакути јеретичким учења изложили учење Православне цркве и тиме у смирењу пројавили “дар богословља”. У савремено доба благодат Духа Светог обдарила је даром богословља многе смирене личности попут Преподобног Силуана Светогорца и његовог ученика Преподобног Софронија Есеског. Такође ће остати запамћен по великом дару богословља отац Георгије Флорофски, као и отац Јован Романидис који су систематски изложили догматско учење следујући пут Светих отаца Православне цркве. Дар богословља у роду српском први је пројавио и систематски изложио Свети Сава што видимо у његовој чувеној Жичкој беседи о “Правој вери”. У протеклом 20. веку најлепше су пројавили дар богословља Свети владика Николај и Преподобни Ава Јустин Ћелијски. Њихове богонадахнуте књиге, а посебно тритомна Догматика Светог Аве Јустина објашњава најдубље тајне православног богословља. А шта рећи о дару богословља двојице новопросијалих великана православног богословља чија је прерани одлазак оставио велику празнину у читавом православном свету. Митрополит Амфилохије (Радовић) и Владика Атанасије (Јевтић) својим животима и делима прибројаше се хору великих птаца Православне цркве. Као ретко ко у наше доба спојили су дар богословља са даром човекољубља, бивајући непрестано сараспети са страдалним српским православним народима од Косова па до Јадовна и свуда по свету где су страдали православни народи, као у Малој Азији и Јерусалиму. “Дар богословља”, драга браћо и сестре, даје се пре свега смиреним и послушним слугама Божијим, крштеним члановима Православне цркве. Даје се пре свега да би се прославило Велико име Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светог и да би исповедили Господа Исуса Христа као Сина Божијег који се зарад нашег спасења оваплотио, страдао и васкрсао да би нам подарио спасење и живот вечни. А у вечности “дар богословља” се још више умножава кроз непрестано сагледавање и созерцавање лепота тајних Божије, онога што наш ум људски не може да замисли а реч да опише и објасни. https://mitropolija.com/2024/04/18/arhimandrit-evsevije-meandzija-dar-bogoslovlja/

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.

На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног Првог бденија чита се и житије Преподобне и богоносне мајке наше Марије Египћанке којој је и посвећена ова пета седмица Свете четрдесетнице. Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај Свете четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време великопосног путешествија. Читање житија велике покајнице Преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање Канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив Прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец). Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас! Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас! Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.) У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом. Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. По сваком стиху пева се „Помилуј ме Боже, помиlуј ме”. На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и Другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива Другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем. Извор: СПЦ

Са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, редовни професор ПБФ у Београду, др Предраг Драгутиновић, беседиће у крипти храма св. Марка на Ташмајдану у четвртак 18. априла 2024. године на тему "Библијско схватање слободе". Предавање ће бити одржано после Акатиста Пресветој Богородици који почиње у 18 сати. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Данас ће у свечаној сали Градске општине Звездара (Булевар краља Александра бр. 77) у 18 сати, бити представљена монографија "Света Гора и Светогорци" аутора Славомира Војиновића. О делу ће говорити академик Матија Бећковић, др Бојан Миљковић, виши научни сарадник Византолошког интитута САНУ, Дејан Ристић, уредник богословских издања Задужбине светог српског манастира Хиландара и аутор - Славомир Војиновић. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У организацији Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у великој сали Парохијског дома храма Светог Александра Невског 18. априла 2024. године са почетком у 18:30 часова биће одржана трибина на тему „Како решавати проблеме у браку?“. О овој теми говориће: јеромонах Макарије, игуман манастира Савина; доц. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут; ђакон др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења (модератор); г. Дејан Ристић, професор Призренске богословије; јереј Славко Папић (уводничар). Како страсти утичу на брачни живот и како превазилажење истих доносе мир и љубав? Како духовно стање утиче на избор партнера? Како лични однос са Богом гради и брачни однос? Гордост као разрушитељ и смирење као изградитељ брака - неке су од тема о којима ће говорити предавачи. Четвртак, 18. април 2024. године, 18 сати и 30 минута, Парохијски дом храма св. Александра Невског на Дорћолу. Извор: Радио "Слово љубве"

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот. Господе и Господару мога живота! Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља. Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте, Смирености, трпљења и љубави. Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја прегрешења и да не осуђујем свога брата, јер си благословен у векове векова. Амин. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. протојереј Алекдандар Шмеман https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/