Најбољи чланови

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот. Господе и Господару мога живота! Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља. Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте, Смирености, трпљења и љубави. Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја прегрешења и да не осуђујем свога брата, јер си благословен у векове векова. Амин. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. протојереј Алекдандар Шмеман https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/

Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености. Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије. Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије. Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца. Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако. Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност. Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали. Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства. По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса. Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање. Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи. Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење. Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији. Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса. У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима. У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну. Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало? “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“ Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници. А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена. “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“ Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима. Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ . Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“ “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос. Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан. Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао. Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века. Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“ Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.” Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”. Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизевши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове. https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini/

Мудра реч изговорена у право време може да вас натера да размишљате и промените, подржите и инспиришете. Сигурно је свако од нас некоме рекао или чуо утешне речи упућене нама: све ће се вратити у нормалу; време да се камење разбацује и време да се скупља; све је то таштина сујете и мука духа; све пролази, проћи ће и ово; све има своје време... Већина ће ове речи највероватније приписати народној мудрости, можда руским пословицама или чак делима класичне књижевности. Они се такође налазе тамо, али њихов примарни извор је једна од поучних књига Старог завета – „Књига Проповедника“. Према већини старозаветних проучавалаца, Књига Проповедника је написана крајем 3. века пре нове ере. Било је то тешко време после источног похода Александра Великог (334–325 п.н.е.), који је означио почетак новог светског политичког поретка и нове хеленистичке ере, рођене у сукобу, а потом и дијалогу древних и источних култура. Сукоб је укључивао и грчку и старозаветну традицију, које су биле туђе једна другој. Смена ера – то се већ дешавало у вековима који су дошли пре нас (Проп. 1,10). Можда је разлог писања ових невероватних редова био урушавање уобичајеног начина живота, „девалвација смисла и духовно „сагоревање“,“ лични и имовински губици, повезана искуства, или је то била жеља да се уопштавају искуства наших предака и да га поделимо са својим потомцима, да их опоменемо због грешака – да оставимо својеврсни духовни тестамент. Ауторство текста је контроверзно питање. Сама реч „еклизијаст” значи „скупштина, заједница људи” (на хебрејском). Стога су истраживачи изразили идеју да би аутор могао бити чак и „филозофски круг”. Неки западни библичари пишу о Проповеднику као о мудрацу или учитељу „у школи мудрости“, али нема поузданих података о њему. Први стих „Књиге“ каже да су то „Речи Проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму“, односно светог пророка и краља Соломона. У прилог његовом ауторству говори и карактер текста, сличан другим делима краља Соломона, на пример, „Књига мудрости Соломонове“. Осим тога, из текста је очигледно да је аутор дубоко ерудитан и да има не само свакодневно искуство, већ и знања неопходна за управљање државом. Стога се у црквеном предању управо он сматра аутором „Књиге Проповедника“. Реч која се најчешће понавља је „таштина” (јевр. „дах”, „дах”, „налет ветра”). Појављује се у тексту 38 пута, у свим поглављима осим у 10., посвећеном расправама о мудрости. Коментатори Проповедника наглашавају да то треба схватити као да се односи на „нешто привидно, краткотрајно, пролазно, несхватљиво, па чак и противречно“: Таштина сујета, рекао је Проповедник, таштина сујета – све је таштина! (Проп. 1, 2).  Проповедник је једна од најмањих књига Старог завета. Текст се састоји од свега 12 поглавља, подељених у различит број стихова – од 12 до 29. Истраживачи издвајају 6 тема које аутор разматра: Бог Створитељ и однос људи према Њему, трудови и бриге, богатство и сиромаштво, срећа и задовољство, мудрост и незнање, моћ и сујета свега. Можда је међу свим речима Проповедникова расправа о теми све има своје време (Проп. 3,1) најпознатија и често се цитира: За све постоји време, и време за сваку сврху под небом: време за рођење и време за умирање; време да се сади, и време да се ишчупа оно што је посађено; време убијања и време исцељивања; време уништавања и време грађења; време за плакање и време за смех; време за тугу и време за игру; време разбацивања камења и време сабирања камење; време за грљење и време за избегавање загрљаја; време за тражење и време за губљење; време за спасавање и време за бацање; време цепања и време шивања; време за ћутање и време за говор; време за љубав и време за мржњу; време за рат и време за мир (Проп. 3 :1–8). Аутори чланка о „Проповеднику” у „Православној енциклопедији” А.К.Љавдански и Е.В.Барски сматрају да овде не говоримо о привременом аспекту људске делатности, већ о томе да је све на свету подређено вољи Божијој; са њом човек мора да усклади све што ради у сваком тренутку свог живота.” Истовремено, морамо запамтити да све што Бог чини траје заувек (Проп. 3:14). А пошто човек не може да схвати дела која Бог чини (Проп. 3,11), онда је најразумније да човек у свом животу чини добро и памти да ће ... Бог ће судити праведнима и злима; јер је време за сваку ствар и суд за свако дело (Проп. 3:17). Занимљиво је приметити да савремени научници имају различита мишљења о тексту Проповедника. Тако неки од њих имају негативан став према њему, карактеришући га само као мрачну позадину за Јеванђеље; други сматрају да овај древни текст садржи одговоре на питања и недоумице људи 21. века. У тексту видимо како аутор Проповедника иде путем од сујете и очајања до вере и наде и долази до јединог могућег закључка: суштина свега: бојте се Бога и држите се заповести Његових, јер ово је све за човека; јер ће Бог свако дело извести на суд, па и сваку тајну, било добро или лоше (Проп. 12,13-14). Можда су у праву они који су сигурни да је „Проповедник“ потрага за одговором на вечно питање: зашто живим и како да нађем праву срећу, чији је одговор садржан у Беседи на гори. Понекад ни сами то не знамо, али нам у свакодневном животу помаже мудрост „Проповедника“, јер се многи судови из ње огледају у народним пословицама. Ево само неколико примера: „Боље паметно богохуљење него безумне похвале“ ( Боље је слушати укоре мудраца него песме безумних (Проп. 7:5)), „Много новца и још више“ ( Ко воли сребро, не пуни се сребром, а ко воли богатство нема користи од њега (Проп. 5,9)), „Не копај другоме рупу, иначе ћеш и сам у њу пасти“ ( Ко ископа рупу у њу ће пасти, а ко разори ограду, змија ће га ујести (Проп. 10,8)), „Све на свету није створено умом нашим, него по Божијем суду“ ( Тада ја видео сва дела Божија и открио да човек не може да схвати дела која се чине под сунцем (Проп. 8 , 17)) и др. Често се може наићи на суд да се „Књига Проповедника” од осталих старозаветних књига разликује по песимистичком тону, скептицизму и иронији, што читаоце понекад одбија од ње. Али овај утисак се јавља тек при првом упознавању, али када прочитате његов текст, он постаје инспиративан и пун наде. За све постоји време, а можда је сада време да се отвори Еклезијаст... https://www.eparhia-saratov.ru

„Мој највећи страх је да завршим сама, без икога да ме воли и брине о мени“, рекла је једна дама на ово питање. На први поглед бисмо рекли да је овај одговор добар и тачан. Али ако стварима приступимо духовно, открићемо да то садржи много себичности. Највећи хришћански страх не треба да буде да ли ће бити вољен или збринут. На питање „Који је ваш највећи страх?“ хришћанин који живи у Христу одговара сасвим другачије. „Мој највећи страх је да не могу да волим друге. Мој највећи страх је да постанем неспособан да волим друге као крст, без ичега заузврат, без икакве рачунице. Мој највећи страх је да се не покажем недостојним љубави мога Христа. Мој највећи страх је да не живим у егоцентричности, да обожавам свог самоидола, занемарим свог ближњег, ко год он био. Не плашим се да ме неће волети одређена особа. Оно што ће ме скупо коштати је да престанем да га волим”. *** Не, није страшно што су ти упутили примедбу, што те то погодило, што су те вређали и понижавали. Страшно је што ти то не можеш заборавити, не можеш опростити, не можеш се понизити. Ваш ум жваће оно што ваше срце не може заборавити, било добро или лоше. Да се не бисте удавили у својим мислима, избаците из свог срца све отровно и штетно и пустите да се у њему укорене оне ствари које вас маме на осмех. Немојте све толико анализирати. Сместите добре мисли и не дозволите да се лоше угнезде у вашем срцу. Не заборавите да на крају не можете ништа променити нити се уклопити са свима. То је живот. Будите флексибилни у вези са оним што долази у ваш живот јер нас себичност чини неспретнима. Скроман човек лако напредује. Не зато што је безосећајан, већ зато што је прихватио да његове моћи не иду тако далеко и да не може натерати некога да га воли или да се слаже са њим. Немојте себи ускраћивати прилику да доживите срећу остајући у прошлости и у фиксацији вашег погођеног егоизма, јер срећа може бити у вашој будућности. Дајте себи прилику да се ослободите прошлости, несреће, гунђања и малодушности и отворите се будућности која вас позива да доживите Рај. Прошлост је корисна само ако се користи да нас учини мудријима, избегавајући грешке које смо направили. Сви смо створени за Небо. Сви смо ту да доживимо срећу. Немојте се правдати затварањем у лоше мисли и лоше ситуације из прошлости. Не заборавите да вас неко увек воли и брине за вас. Не заборавите да без обзира на тешкоће које окружују ваш живот, постоји тиха оаза која се зове Христос. Он те увек воли. Он ти увек опрашта. Он ти даје будућност без краја, без бола, без патње, са само једним вечним пољупцем прихватања. архим. Павлос Пападопоулос https://www.bogonosci.bg

Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу. Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост. Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све? И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу. Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске. Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски. Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар. Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила. Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне. https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом. У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу. Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији. Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета. Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему. Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом. О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других. Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу. Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге. Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност? Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање. Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи. Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима. Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе. Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

Данка. Кад сам чула то име пре десет дана, помислила сам: “Боже, како је лепо. Старо, а посебно. Ако будем имала још једну ћерку, тако ће се звати.” И свим срцем се надала да ће се мала Данка вратити мајци у наручје. Данас, у стомаку ми је камен. У грлу кнедла. Не функционишем, нисам своја. Као ни већина мајки. Зато што међу нама постоје људи који ударе бебу аутомобилом, убију је, а онда убаце у гепек аутомобила и истоваре поред пута. Као да није дете. Као да није нечија. Као да је… Ма не могу ни да изговорим. И да, знам да то нису људи. Али нису двојица радника Водовода једино што ме данас мучи и плаши. Брине ме и ужасава помисао да све то није једна обична случајност. Да ти “људи” нису само “један у милион”. Да су они наша реалност. Живе око нас, имају своју децу, унуке, послове, кумове, пријатеље. Своје хобије, навике, комшије с којима пију кафе. Славе славу, крсте се. Вероватно немају никакав досије, осим понеког саобраћајног прекршаја. Брине ме то што не мислим да је могуће да се деси таква случајност, да се та два монструма случајно сретну на истом послу, случајно уђу у ауто, случајно прођу пустом улицом, у неком селу, случајно убију бебу и обојица, не један, него ОБОЈИЦА, реше да је баце на депонију. Бебу. Двојица који су само један у милион? И да оставе и њену мајку и оца да је данима траже, да живе а умиру. Да их оставе у најгорем паклу који човека може да задеси. А да ни један ни други не кажу: Не, ја ово не могу. Човек у мени ово не може. И да не помислите да верујем у теорије завере. Не верујем. Али све мање верујем и у људе. А све више да се овакве случајности не дешавају, већ да је међу нама много више нељуди него што смо спремни да поверујемо. Да ћемо, прођемо ли неком пијацом, сигурно срести још оних који би поступили на овај исти начин. И били спремни да с тим даље живе и моле бога да не буду откривени. Како то само страшно звучи… То је оно што ће ме ноћас држати будном. То, Данка и Данкини мама и тата. Али нису овакви монструми једини међу нама. Ту је и она друга врста која копа по ранама родитеља чија агонија је и без њих довољно велика и страшна. Они који се нису либили да криве мајку. Писали су да је дете убила. Писали су да га је продала. Писали су да је отац био у проблемима и дете своје дао за новац. Мајци која тражи своје чедо додавали су со на рану. Упирали прстом не мислећи на то какав грех чине. Оној којој се сва кривица света већ свалила на леђа јер је на тренутак оставила дете само. Нека баци камен онај коме се то баш НИКАД није десило. Само сте имали среће. Ти монструми, они који соле ране, који суде, који мрзе, упиру прстом, иако не знају НИШТА, они такође живе међу нама. И рађају децу коју уче да исто тако раде. И шире своју злобу, наслађујући се туђим болом. Све вас, који сте мајку оптуживали, који сте јој солили рану, хтедох да питам – стидите ли се? Да ли вам је макар жао? Није, знам. И не знам шта је од чега страшније. Данкина страшна смрт, бол родитеља, они који су упирали прстом у њих, они који и даље упиру, они који шире теорије завере или они који су спремни да убију и баце бебу на депонију. И знате оно кад кажу “сад је на неком бољем месту”? Никада више нисам веровала у то него сад. Данка мора бити на бољем месту. Или бар у бољем свету. Јер нема бољег места за бебу од маминог наручја, али не знам има ли лошијег света од овог у ком живимо. Данка, Данице, звездице, почивај у миру. И чувај нас с неба. https://zelenaucionica.com/danka-danice-zvezdice-cuvaj-nas/

Када сте последњи пут клечали пред Господом? Кажете да имате посао, идете на предавања, бринете о породици и физички пропадате. Знам то, али ви ипак често причате о Њему у свом друштву, својим пријатељима и познаницима. Али колико често разговарате с Њим? Напустили смо молитву и зато смо испуњени мислима. Лако падамо у грехе, лако се предајемо страстима. Јер не предајемо своје срце и ум Господу. Одупиремо се својом тврдоглавошћу. Клекнимо пред Њим. Узмимо благословену бројаницу и започнимо молитву. Ми говоримо о Њему, али не говоримо Њему. Али да бисмо говорили о Њему, пре свега треба да говоримо Њему. Радује се душа онога ко се молитви предаје. Уопште, молитвеник се креће на другачији начин у животу. Суочите се са стварима другачије, са више храбрости, са више вере. Идите у своју собу. Затворите врата. Клекните говорећи „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Видећете да ће се у вама пробудити наклоност. Покрет пун светлости, наде и мира ће уништити очај, малодушност, безнађе. Шта год да проживљавате у свом животу, ма колико то било тешко, ма колико вам бола и туге наносило, колико год да сте уморни, не напуштајте молитву. У молитви ћете наћи утеху, мир, радост и одмор. Јер у молитви ћете срести Христа, који ће вас умирити. Тражите Христа у свом животу и Он ће доћи. Говорите му и Он ће вас чути. Много пута Га заборављамо и мислимо да је Он нас заборавио. Али Он нас увек чека. Он поштује нашу слободу. Он очекује да отворимо своја срца да би ушао, Он очекује да отворимо свој ум да нас просветли. Христос чека бар један наш поглед, макар један призив Његовог имена, да појури. Немојмо Га оставити да дуго чека. *** Нека би Господ дао да разумем и опростим другима као што Он разуме и прашта мени. Нека увек будем у стању да прихватим друге као што Бог прихвата мене. Да ћутим о грешкама других као што Бог ћути о мојим. Нека се понизим као што се Бог понизио за мене. Нека увек волим друге као што Бог воли мене. Нека увек волим Бога као што Бог воли мене. Да живим онако како Бог хоће... *** Хајде да одлучимо како желимо да проведемо остатак свог живота: у својој удобности, у свом незнању, свом непокајању? Или у Истини и покајању, прихватајући у свему учење Православне Цркве? Наше је право да живимо како желимо. Али будимо спремни да прихватимо резултате овог нашег избора, који неће бити привремен, само у овом животу, већ ће бити вечан. *** Не говорите „бескористан сам“ јер то није понизност. Поента је да схватите да имате вредност, не зато што сте је стекли аутономно, већ зато што вас је Бог благословио. „Све добро што имам, Бог ми је дао“, тако да говорите. Скроман човек је пре свега захвалан Богу, али и другима. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели. Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације. Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине. Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари: 1. И ја сам дете Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не? Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам? 2. Моја чула не функционишу правилно Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени. Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме. 3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке. Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам. 4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне. Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем. Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области. 5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити. Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме. 6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим. Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење. 7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено. Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба. 8. Помози ми да се социјализујем Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим. Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме. Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци. 9. Препознај моје неуобичајене реакције Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих. Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће. 10. Воли ме безусловно Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали. Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале. Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам? Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више. https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија предавање на тему "Ја вас изабрах од света (јн. 15,19)" одржаће јереј Стеван Јовановић после бденија 13. априла 2024. године у цркви Свете Петке на Чукаричкој падини. Извор: Радио "Слово љубве"

Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање. Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника. Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? - ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац. Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем. Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? - наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“ Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити. Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима. С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу. Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне - или да брани, да мучи - или да заустави мучитеље и мучење. Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда. Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде. Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин. Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.” Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене - своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца. Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе. Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим." Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua

У сали храма св. Илије у Миријеву ће у недељу, 7. априла, у 10 часова, након Свете Литургије, бити представљен роман "Драгишин кофер", аутора протојереја проф. др Љубивоја Стојановића. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве

Више од 40 духовних предавања у исто толико београдских храмова, током Часног поста, држе архијереји, свештеници, ђакони, професори и вероучитељи - уторком, четвртком, суботом или недељом, а циљ је добра духовна борба, поручује проф. Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, у разговору за Радио Слово љубве. Свакодневно можете на страници Радија, у најважнијим вестима на врху странице, да видите актуелне најаве за ове духовне сусрете. Ево шта нам је проф. Јован још казао: Разговор са проф. Јованом Лазаревићем: Извор: Радио Слово љубве

Неколико недеља пре почетка Великог поста, у цркви, преко одређених текстова из Јеванђеља, почиње духовно припремање за овај пост. Према православном учењу, Велики пост нас учи покајању, праштању и правилној молитви, а циљ је да се у миру и тишини дочека највећи хришћански празник Васкрс, јер је вера у Васкрсење основ хришћанства. Велики и Часни пост, који је име добио према Часном Крсту на којем је страдао Господ Исус Христос, установљен је по узору на подвиг Спаситеља који је, после крштења на реци Јордану, отишао у пустињу и постио четрдесет дана и ноћи, након чега је изашао као победник из кушања које му је поставио Сотона. Пост није гладовање, ни запостављање трпезе, на којој у дане поста нема хране животињског порекла, већ је пре свега морални и етички чин и израз стварне љубави према Богу у Сину Божијем, који је својим страдањем и животом у вери успоставио вредности хришћанства. Током Часног поста се не одричемо само неке хране и забаве. То је време када преиспитујемо себе, улазимо у дубину свога бића, у жељи за истинским покајањем и очишћењем, јер православни хришћанин није онај ко је то само по имену, него по животу и делима. Ако у срцу станују црне мисли и нема љубави и благослова, праштања и тежње за добрим делима, узалуд се одричемо хране. Свака од недеља Великог поста има своје посебно значење. Прва се зове Недеља православља. То је подсећање на победу иконобранитеља над иконоборцима. У Цариграду се 843. године победа православља догодила баш на прву недељу Великог поста. Први дан Великог Часног Поста је Чисти понедељак док се цела прва недеља овог поста назива Чиста или недеља Православља. До Васкрса се уз посебна молитвена богослужења смењују Недеља Пачиста, Крстопоклона, Средопусна, Глувна, Цветна и Страсна или Страдална Велика недеља. Васкршњи пост је најстрожији пост, подразумева уздржавање од мрсне хране строгу исхрану базирану на сухоједењу и води, а уље је дозвољено јести само суботом и недељом, док се пост разрешава на риби два пута и то на празник Благовести и Цвети. Током ова прва два дана поста ( у понедељак и уторак) прве Чисте недеље не једе се ништа, док болесни и раслабљени могу јести само барено поврће. Није довољно, како се обично ради у нашем народу, строго постити прву и задњу недељу поста, сматрајући да смо тиме ” одужили дуг “. То је заваравање које подсећа на мост чија је градња започела са обе стране реке, а средина остала празна; таквим мостом се нити долази нити прилази. https://www.svetigeorgije.dk/nedelja-prva-posta-cista-nedelja-pravoslavlja/

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/