Jump to content

Најбољи чланови

Популаран садржај

Showing content with the highest reputation on 09/30/22 in all areas

  1. 2 points
  2. obi-wan

    Грађански рат у Украјини

    Jos malo - i Rusi su izgubili. Konacno. Ne znam sta smo cekali ovoliko dugo.
    2 points
  3. РТС: ЕП предлаже да се Србији ускрате паре од фондова док не уведе санкције Русији | ИСКРА ISKRA.CO Европски парламент позваће ЕУ да не наставља приступне преговоре са Србијом све док се Београд не... Предлагач је некадашњи министар спољних послов Републике Хрватске, Тонино Пицула. Путуј Јевропо са својим фондовима, бирократама и усташам.
    2 points
  4. Dokumenti su potpisani. 4 nove oblasti, po zelji njihovih zitelja, usle su - ponovo - u sastav Rusije. ... ...
    1 point
  5. obi-wan

    Грађански рат у Украјини

    Trenutno ide prenos uzivo. ... Церемония принятия в состав России ДНР, ЛНР, Запорожской и Херсонской областей https://rutube.ru/video/6b32fb808a284befeb7085b37728dbff/ ... ...
    1 point
  6. Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић. http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/ https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178 На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“. Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина. Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“ И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору. И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја. Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси: https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/ С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“ прерађени у односу на текст из драме. Тако у књизи о владики Лаврентију пише: „Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара: - Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.» А у тексту драме пише: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово: „ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом… ...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала. ...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“ https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/ Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради? о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже: „Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“ Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне). Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.
    1 point
  7. Оно што сам ја успео да видим, Љуба је у тој драми направио "сјајан" микс - даје и реалне и проверене цитате из дела владике Николаја, а онда убацује (и код Николаја и код Божовића) своје мисли и ставове. Што ће рећи даје полу-истину, тачне речи Николајеве измешане са својим мислима. А обично се каже да је полуистина гора од лажи, јер је много теже сватити и раздвојити шта је лаж а шта истина. Овај део који си извукао као проблематичан о византијском богословљу као догматском и "мртвом", јер "догматизам гуши и спутава, ограничава", јесу, у ствари, мисли самог Љубе, а нешто врло слично томе има и у дневницима о. Шмемана.
    1 point
  8. sampaganini92

    Грађански рат у Украјини

    Moraju da odgovore jer je sudbina Rusije a potom i slobodnog sveta u pitanju. Ovo je borba protiv ogoljenog zla koje hoce da nas pokori. Rusi su na braniku svega i podrska svih nas je uz njih. Samo da se dodje do konacnog preokreta stvari na terenu jer ovo sada je lose.
    1 point
  9. Nije strasno to sto ce zauzeti Liman privremeno nego sto ce u tome stradati hiljade ruskih vojnika koji su ostavljeni u tom kotlu u kome su sad vec izvesno. Super referendumi i to ali mora na terenu da se ima uspeha da bi se ta volja naroda sprovela u delo. A rusi nemaju dovoljno vojnika da ih ostave da stradaju ovako, niti bi to iko trebao da radi ne samo Rusi. Zato kazem nije do grada nego do ljudi.
    1 point
  10. Боки, "преспојио" си. Драма није Божовићева, драму је написао исто Љуба Ранковић. Прескочио си вероватно, написао сам у тексту: Ма то је сасвим чудна ствар. Павле Евдокмов у својој књизи није ставио име светитеља чије су то речи. Знајући да је он био убеђени екумениста, уопште није искљњучено да је цитирао речи неког римокатоличког "свеца", али није имао петљу да му помене име. Јер ово се не наслања ни на једног мени познато име у светоотачкој литератури, сасвим је "слободномислеће". Да ли је патр. Павле рекао да је скоро сигуран да се ради о светом Серафиму, можемо само да верујемо Љуби на реч. А и не морамо. Све и да је патријарх то рекао, не значи да је тачно. То је било његово мишљење у том тренутку, без проверавања. Да је знао да ће ђакон Љуба то после ставити у књигу, сигуран сам да би био опрезнији, односно проверио би пре него што би изрекао свој суд о аутору Ја сам копао по руском интернету пола дана и нигде нема те изреке међу Серафимовим поукама. А познато је да су многи "дописивали" Серафимове поуке.Ништа боље него неку своју мисао покрити ауторитетом великог баћушке. Па ипак овога нема нигде као Серафимова поука. Ђакон Љуба је контроверзан, даје себи превише слободе. И у то књизи о улози жене, а и иначе. У једном разговору на јутјуб каналу, код оца Ивана (ако се не варам) је без пардона рекао како код апостола Павла има доста тога што је супротно еванђелском учењу! Не кажем, има и добрих ствари, много је урадио на промовисању и владике Николаја, и иначе, али мало-мало па натрчиш код њега на неку теолошку "мину".
    1 point
  11. Very strange,... или ти по ћирилици....вери странге..... Прво, тај о.Љуба, онако врло контраверзна личност имо је досад неких разних епизода, мени је остала у памћењу она његова књига "Жена икона цркве и благо света" као проблематична тамо има свега и свачега strange написано у вези улоге жене и мајке у Цркви. Тако да ме много не чуди што је он овде интерполирао ове наводне речи нашег св.Николаја, као и ово око наводних речи св.Серафима Саровског. Уосталом навео си Рођо ово што пише св.Николај о Византији из Жетве Господње која је из 1953.г. значи пред крај живота св.Николаја и самим тиме ово одсликава његове праве ставове о Византији, ово од Григорија Божовића испада да је нешто измишљено што св.Николај тешко да је могао да каже, евентуално можда у оном свом младалачком хришћанском заносу али се касније и сам св.Николај тих неких својих младалачких речи одрекао. Иначе доста strange ова његова драма, на пример он овде овако пише : ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ: Византијско богословље је одвећ догматско. Окамењено, мртво… Сваки догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Твоја дела плене слободом и комоцијом, ширином и дубином, и надасве даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Јер ко ће лава везати у синџире и држати орла у кавезу. У Речима о Свечовеку и Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и младалачкој разиграности, надлећеш и прелећеш бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирујеш недодирљиво, раскривајући прашњаве завесе, које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, и успеваш да их приближиш обичном човеку… Ја бих догматику писао на задњој страници етике, рекао си једном, и тако дефинитивно одредио свој однос према систематском богословљу. За Божовића пишу да је .....Због бриљантног стила и књижевне имагинације..... тако да само наставим, ипак је ова његова драма у многим аспектима изгледа плод те његове имагинације и књижевног стила у коме описује личност св.Николаја. То је што се тиче тога, за нека друга нека књижевна дела је можда другачија ситуација. Ово за св.Серафима не вреди ни коментарисати, скроз истргнуто из контекста ако је и нешто слично светитељ рекао, колико ја лично и персонално познајем светоотачку литературу овакво писање светитеља о Богу је наопако представљено и не верујем да је неки светитељ у том контексту могао да пише о нама и нашем односу према Богу.
    1 point
  12. JESSY

    Како рећи истину а не увредити

    Важно је да човек осети да је у праву. Тада је убедљив, занимљив и искрен. Истовремено, одсуство таквог осећаја често је узрок неизвесности. Међутим, постоји и друга страна. И она се одликује приличном количином ружноће. Свест о сопственој исправности, у човека улива, поред самопоуздања, осећај супериорности и надмености. Онај ко је у праву често себи дозвољава грубост, суров је, циничан и немилосрдан. Погледајмо мало боље наше грехе, непристојна и лоша дела. Због којих вас највише мучи савест? Који се завршио најдраматичнијим сукобима? Шта је изазвало дубоко негодовање, свађу, па чак и непријатељство? Одговор је - оно што смо радили када смо били потпуно сигурни да смо у праву. Осећај исправности развезује руке, оправдава грех. Стога се према њему мора поступати са истим опрезом као и према сваком другом осећању, схватајући да ни најбоље у нама није страно изопачености. И овај опрез не треба да почне у току спора или сукоба. Прекасно је да га се сетимо у жару свађе или расправе. Да нам осећај да смо у праву не би покварио живот, ни нама ни нашим ближњима, требало би бар да научимо да говоримо истину без наношења повреде ближњима и себи. Почнимо са чињеницом да није свака истина заправо истинита. Истина у свом најчистијем облику је увек иста – то је истина Божија. На свету нема мање људских истина него што има људи. Очигледно, свако верује у своју истину и у том погледу је потпуно искрен према себи. Међутим, подједнако је очигледно да једна лична истина остаје истинита само за оне који у њу верују. Шта ме брига за туђу истину кад имам своју? Отуда и правило: запамтите да је оно што сматрам истинитим - моја, да тако кажем, лична истина. Можда је то заиста истина, барем у мојим очима. Али без обзира на то, моја лична истина по правилу није потребна и није интересантна мом ближњем. Па зашто је рећи? Ако некога занима наша истина, није грех причати о томе, али ако нико не пита, онда је сасвим непотребно изнети је. Међутим, често се једноставна људска истина покаже објективном. Да ли то значи да се мора изговорити? Па, можда је то оно што вам је потребно. Али пре тога, биће корисно да проверите своју истинољубивост. Дакле, ко хоће да каже истину другоме, мора и сам да буде истинољубив. Да бисмо то схватили, запитајмо се да ли нам се свиђа да критикујемо људе поред којих се искрено осећамо добро? Или оне које волимо? На пример, изузетно ми је тешко да замислим нормалног мужа који критикује своју вољену жену. Или, није ми лако да замислим критику међу пријатељима. Хоће ли се нормални родитељи критички односити према свом детету? Наравно, нико није без порока. Али недостаци супружника у нормалним породицама су прекривени љубављу, лоша дела деце се исправљају образовањем, а за пријатељство је сасвим нормално прихватити човека онаквог какав јесте. Критика је увек помешана са страшћу. Стога би исправније било жељу за критиком назвати жељом да се говоре непријатне ствари, јер истина може бити злонамерна, а правда немилосрдна. На крају крајева, за злу, окрутну особу много је згодније да се послужи истином, јер она његовој критици даје призвук објективности и оправдава га у сопственим очима. Да ли неко још увек види себе као да има морално право да некоме каже непријатну истину? И шта сад, питате се? Да не говорите истину? Да лажете? Будете лицемер? Не ни у ком случају. Хришћанин мора бити искрен и поштен са самим собом и у односу на себе. А у животу је потребно научити пре свега говорити истину када она може да спречи клевету, када може да заштити слабе и немоћне, да спречи подлост, спречи да се догоди неправда. Генерално увек, када је крајњи резултат истине праведност, а не самозадовољни осећај сопствене исправности. Протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/sr/content/kako-retshi-istinu-ne-uvrediti
    1 point
  13. Као што поменух скоро, украјинска војска и наставља офанзиву на харковском правцу и Лиман је на корак од потпуног оперативног окружења, до ког ће нажалост вероватно и доћи ако се нешто озбиљније не промени на фронту. Такође оне приче о тактичком повлачењу Руса до реке Оскол и формирању нове линије фронта ту падају у воду јер су укр-нато на више локација и ту пробили фронт. На херсонском правцу се и даље воде битке и једни и други имају губитака и добитака у територији, иако многи причају да је тамо контраофанзива одавно заустављена то једноставно није истина. Фронт око Доњецка и Бахмута је и даље у стагнацији. Чекамо ефекте мобилизације што пре то боље, јер сад је већ болно. Нема више измишљања о тактичким повлачењима, хиљаде руских војника ће бити окружено и уништено ако се не реагује хитно. Дебакл може да се спречи кад се скине ружичасти визир самообмане и истрајног веровања у неку генијалну стратегију. Такође и асиметрична реакција на саботажу северног тока не сме изостати јер је ово солидан ударац.
    1 point
×
×
  • Креирај ново...