Најбољи чланови

Ипак има једна разлика:

Добро си уочио - она је левак!

У смедеревском крају веле: Опрем добро! До сада се видела сасвим јасно њихова студиозност. И вредноћа. Текст од 20 страница неће да преведе, а иако је обећао... Тако да смо и реч видели... Нема шта нису покушали да учине са Епифанијевим текстом. То ме је подсетило на јехове када су ми изнели аргумент да је теос у Јн јеванђељу, када се вели за Логоса у једном падежу, а за Оца у другом, па им то значи да није исти бог у питању... Ја прво нисам могао да схватим шта говоре. Тек после када сам укачио да они лупетају галактички, колосално, тада сам разумео какву су бесмислицу рекли. Тако и ови јадници: евномијанско крштење добро-лоше, ако ово ако оно... Како год да се обрне, Епифаније га је осудио, као што је једнако осудио тиме прекрштавање аријанаца. Мислим да ми не треба да гајимо никаквих илузија са каквим људима имамо посла: ово су наши јеретици који се само квантитативно разликују и формално од артемита и акакијеваца. Духовна су пак браћа. Потписујем.

Potpuni apsurd, nista manje od toga. Ne da ovo receno nema blage veze s Crkvom, nego joj se otvoreno protivi. Neverovatno je da se ljudi neprestano mlate i zaludjuju prazninama, pa bi eto da rado naprave tabele za sve i svasta, recimo tabelu "hriscanskih imena". Prelepo je nositi ime po svetom, naravno, ali je isto tako lepo nositi i neko novo - a normalno i miloznacno - ime, koje se krstenjem uhristovljava i ucrkovljuje. I dalje - a ocigledno i na ogromnu zalost - ima mnogo ljudi koji prosto ne kapiraju sta to znaci kad kazemo da je Crkva vaseljenskog karaktera. I uopste - znamo li kakva su to sve imena koja imaju bas nasi sveti? Razumemo li da su oni upravo svojim zivotom opravdali i ucinili svestenim svoja imena, a ne da su ih uzimali iz nekog "kataloga" kao "gotova"? Recimo, sv. Dimitrije ima isto ime i sa istim znacenjem kao nekadasnja laz-boginja Demetra. I? Nije ga promenio, zamislite, niti se bavio time, nego se bavio sobom i svojom dusom (onim jedino potrebnim!), a ime je osvestano tom njegovom brigom, odnosno - svetim zivotom i stradanjem. Lepih imena - bez ikakve sumnje - ima u svim kulturama, i njih takodje treba krstavati i osvestavati, da ih sto vise ima u Crkvi, i da ljudi s tim novim imenima tako Crkvu uvek osecaju kao potpuno svoju, bez i najmanjeg ostatka, isto onako kao sto Je i mi osecamo. Ovako, kako pisac ovog odogovora neznaveno predlaze, pokazujemo se sebicnim i nadobudnim, em zatucanim. Nista drugo osim toga.

Како су пре седамдесет година вршене чистке на Београдском универзитету. Суд части за две године протерао са факултета око 70 декана, професора и асистената. Капетан Мишино здање у коме је заседао Суд части ЈЕДНОМ приликом ће Емир Кустурица рећи да вековима градимо кућу на стази слонова и не спадамо у оне срећне народе чија историја је духовита и лака, оперетска једночинка. Наша је тешка драма у којој један крвави чин, унедоглед, бива замењен другим, још крвавијим. Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје. Ако смо, на овој стази слонова, наследили срушену кућу, оправљали је и градили, да бисмо је опет потомцима оставили срушену, то није само од нас зависило. Али наш, и само наш грех биће ако им у наслеђе не оставимо истину о томе ко им је и зашто наслеђену кућу рушио, ко нам је, и са чим, на мобу долазио, да је поправљамо. Морамо да се помиримо са чињеницом да сутра већ данас постаје јуче. Историја и није нешто што пролази, то су знаци нашег трајања у времену и простору, који ће нам помоћи да видимо будућност. Ваљда због тих рушених и обнављаних кућа на стази слонова, Срби су завршетак сваке окупације дочекивали са великим надама, чини се већим него код других народа. Можда и зато што су окупације биле честе и сурове, а и дуговечне. Са сличним осећањем Срби су дочекали крај Другог светског рата и нову, "народну власт". И ТАДА, у првим данима слободе, интелектуална елита Србије и Београда нашла се на оптуженичкој клупи. Почела је провера идеолошке правоверности декана, редовних и ванредних професора, асистената. О овој погромашкој акцији и раду Суда части Београдског универзитета деценијама се ћутало, иако су у депоима Архива Србије у Железнику остали многи писани трагови. Тај такозвани Суд части деловао је од 1944. до 1946. године, и за то време удаљено је са факултета више од 70 предавача. Чланови Суда части - Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Стефан Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Душан Недељковић, Т. Бунушевац - једног дана, а то је било 3. априла 1945, превазићи ће себе. Успели су да са Београдског универзитета избаце више од 30 асистената и доцената, ванредних и редовних професора, врхунских стручњака готово из свих области науке и стваралаштва. Београд после 20. октобра 1944. године Седамдесеторо интелектуалаца које би у том тренутку пожелеле и много развијеније земље од Југославије, послато је у историју, а које ће чак и ужа научна и стручна јавност у међувремену заборавити. Седамдест судбина, седамдесет трагичних прича. Издвајамо две које бар делимично могу да приближе атмосферу која је владала тих година на Универзитету. ЈЕДАН од страдалника је био Хенрик Барић, редовни професор Филозофског факултета. Угледни научник, експерт за лингвистику индоевропских језика, дугогодишњи директор Балканолошког института. Трагичном иронијом судбине професор Барић ће пре Другог светског рата заложити сав свој ауторитет да држава не удаљи са Универзитета једног његовог колегу, а после рата ће га тај исти професор, заборављајући на ту Барићеву велику услугу, хладнокрвно избацити са тог истог универзитета. Био је то др Душан Недељковић, један од главних заступника "народне власти" на Универзитету. Током рата, професор Барић уопште није био миљеник ни окупационих власти, ни режима Милана Недића. Напротив. Тај исти режим, кога ће "народна власт" прогласити квислиншким, непрестано га је уходио и шиканирао. И то већ од 1941. године, када је др Барић одбио да потпише Недићев Апел српском народу. Др Барић то није учинио ни после силних притисака, чак ни после отворених претњи помоћника министра Недићевог Министарства просвете, који је од овог професора тражио да тај документ бар накнадно потпише. Др Барић је те притиске стоички издржао, а онда су уследила шиканирања која је организовао Велибор Јонић, Недићев министар просвете. Његови напади на професора Барића ће ићи дотле да ће Јонић на неколико седница Универзитетског савета упорно понављати да ће се он пре повући с положаја министра просвете него што ће пристати да се др Барић постави за професора. Српска интелигенција нашла се на удару нових власти Још већа понижавања и шиканирања др Барић ће доживети после рата. Његов ход по мукама почеће 31. децембра 1944, када ће га Ели Финци, потоњи добитник Награде АВНОЈ-а и члан Академије наука и уметности БиХ, погромашки напасти у "Борби". У том тексту, који је за др Барића и многе друге водеће интелектуалце Београда представљао осуду пре суђења, Финци ће професора Барића паушално, без навођења било каквих аргумената, прогласити "моралном пропалицом". ДЕСЕТАК дана касније, Суд части позива др Барића на саслушање. Ставили су га на оптуженичку клупу, изнад које је више стајао него што је на њој седео. Испред њега била су тројица његових колега које су га надмено, са "академских висина", кињиле и саслушавале. Били су то др Јован Томић, минеролог и петрограф, затим онај исти др Душан Недељковић, за кога се др Барић борио пре рата, и физиолог др Стефан Ђелинео, који ће потом постати стручњак за експерименталну биоенергију. Неопростиви грехови професора Барића комплетирани су оптужбом што је у божићном броју часописа "Српски народ" 1942. године објавио чланак "Старо српско име Божић", у коме је писао о "обичају слављења бадњака и Божића кроз векове". Професор Барић се бранио и доказивао своју невиност, а Суд части је терао по своме. Уважио је његове "материјалне неприлике" и пресудио: "На основу свега изложеног, суд је нашао да је професор Барић у пуној мери сарађивао са окупатором и његовим помоћницима и да се на тај начин огрешио о част и углед Београдског универзитета и свог народа, па је одлучио да се др Барић казни удаљењем са Универзитета, с тим да се његов предмет преда суду за суђење злочина и преступа против српске националне части." Павле Савић, Душан Недељковић, Јеремија Митровић ЈЕРЕМИЈА Митровић, асистент за историју на Филозофском факултету у Београду, вероватно је једна од најтрагичнијих личности послератне "обнове" Београдског универзитета. Овај угледни јавни радник, родом из села Брзана код Крагујевца, био је по убеђењу демократа, противник сваке диктатуре. Припадао је оном ретком соју људи који и у најтежим ситуацијама истрајавају на елементарном људском достојанству. Власти предратне Југославије два пута су га искључиле из студентског дома. Оба пута зато што је био противник диктатуре краља Александра Карађорђевића. Тако су га 8. марта 1932. заштитници Шестојануарске диктатуре избацили из дома због тога што је "у сали викнуо доле Петар Живковић", који је био председник диктаторске владе. Школске 1939/40. године био је председник Месног одбора Савеза трезвене омладине Београда. Тада су га београдски властодршци, због организовања литерарних састанака средњошколаца, прогласили комунистом. ПОЧЕТКОМ рата, и поред многобројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили Митровићеву "Историју Југославије", која је била уважен средњошколски уџбеник. Убрзо је уследила и нова одмазда - 14. новембра 1941. отпуштен је са свог асистентског посла на Филозофском факултету. На изрицању ове драстичне казне, која га је лишила било каквих средстава за живот, највише се ангажовао Обрад Залад, један од најсуровијих агената београдске Специјалне полиције. Он је у јесен 1941. године Недићевом Министарству просвете упутио доставу која је била више него довољна да се Митровић избаци са Филозофског факултета. У њој је писало да је он "опасан комуниста". Митровић ће новој "народној власти" пружити руке пре него што се она и докопала Београда. Иако је био болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и да дође до Рудника, где се добровољно јавио Петој личкој ударној дивизији с молбом да га приме за свог борца. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући. Све то неће бити довољно Брозовим правоверницима који ће се потрудити да Јеремија Митровић доживи вишегодишњу тортуру, која ће бити још гора од оне из Недићевог времена. Нажалост, српска интелигенција је често у нашој историји, од Растка Немањића и турског доба до данашњих дана, плаћала данак непослушности. Хирови домаће и стране окупационе власти низали су се један за другим, практично без озбиљнијег прекида, од појаве првих учених људи. Не зна се која је власт у томе била ревноснија, а који прогони српских умова већи и погубнији. КОМЕСАРИ УНИВЕРЗИТЕТА ПОРЕД Суда части, Комисија за обнову Београдског универзитета је крајем 1944. године поставила комесаре Ректората и деканата појединих факултета. Тако је послове из надлежности Ректората водио др Јеврем Недељковић, а функцију декана обављали су: др Васа Чубриловић (Филозофски факултет), др Јован Ђорђевић (Правни), др Александар Леко (Технички), др Баја Бајић (Богословски), др Петар Матавуљ (Медицински), др Младен Јосифовић (Пољопривредно-шумарски) и др Драгољуб Јовановић (Ветеринарски факултет). Први редовни ректор Београдског универзитета био је др Стеван Јаковљевић, а први проректор др Душан Недељковић. Они су на ове дужности изабрани 28. августа 1945. http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:632504-Susret-sa-istorijom-Pogrom-intelektualne-elite

Караматина улица у Земуну

Са оцем Мојсијем предивним монахом !

Country store in 1939. Gordonton, North Carolina. https://twitter.com/historylvrsclub

Пошто ови наши духоборци веле како су они проницатељи Духових планова и акција, па свако мало наведу неко чудо, ја бих навео једну епизоду из Сократове Историје (не Платонов, ово је црквени исторчар, такозвани Схоластик: Historia ecclesiastica, 7, 17). Епизода у својој егзактној историчности није ни битна, него изражава веру цркве. То је оно што нас интересује око јеретичког крштење. Сократ говори о новацијанском епископу Павлу, верзираном у римској литератури и језику, посвећеном аскетском животу, испоснику евагријанске провенијенције, али и мотивисан хр бригом о сиромасима, утамниченима, свагда као заступник обесправљених... Елем, неки Јеврејин лажов, претварајући се да је хр, често се крштавао и тако је прикупљао новац. Омиљени му је био спорт да се крштава у јеретика тако да се крстио код аријанаца, па онда код македоњана, и на крају је дошао новацијанском епископу Павлу говорећи како ватрено жели крштење од његове руке, јер су они најчистији, али му није рекао да се пре крстио у јеретика. Павле га је топло примио и кренуо да га поучава вери, што све захтева време. Међутим, Јеврејин га је пожуривао ватреним преклињем (није му пост пријао), тако да је Павле попустио, скратио рок, и купио све што је било потребно за крштење (светлу одећу и сл.) и наредио да се напуни водом крстионица. Али по некој невидљивој сили Божијој, вода је нестала. Владика и присутни су се згледали и помислили да је вода истекла кроз неку рупу у купељи, па је поново напунише. Али чим се Јевреј врати, вода изненада неста. Тада Павле му рече: „Види, или си ти неки преварант, или си, ни сам не знајући већ примио крштење“. Сократ нам преноси, дакле, да је један већ био крштен у јеретика, и да му је Бог спречио да понови и овај пут ту бласфемију, а нагласак је на Павлу као светом човеку код кога се десило чудо и запрека понављања ВАЛИДНОГ КРШТЕЊА, а које је било јеретичко. Ово сведочанство побија у корену о крштењу као празној форми.

Jooooj Boki nasmeja me na ovaj moj slavski dan, svetoga Georgija u slavu preseljenja njegovih živih moštiju, koji se Gospodu ljube. Da ti kaem, da sam se nasmejao barem tri puta. Prvo jer ti je pitanje deteta koji ne može dobiti željenu čokoladu jer mu otac kaže da je nema trenutno, pa kaže eto nemaš je trenutno znači da je imaš i daj mi odmah. Drugo što ne vidiš da Augustin ne ublažava greh nego ga POVEĆAVA jer veli da je prekrstiti jeretika GREH a tek ako to činiš sa katolikom onda je to MONSTRUOZNI ZLOČIN. Ovim monstruoznim zločinom, Augustin ustvari pokušava da POVEĆA I NAGLASI KAKAV JE TO GREH PREKRŠTAVATI JERETIKA A NE PO TVOJOJ LOGICI UMANJIVATI GREH (KAO DA SE GREH MOŽE UMANJITI). Treće tek posle 210 strana sam na ovom primeru video KAKVOM SE LOGIKOM VODITE SVE VREME i smejem se kao lood na brašno (nadam se da me neće neki sava savanović naskočiti zbog toga), jer bi ustvari treba da te upozorim da se ustrojiš i izagnaš iz sebe onog LEGIONA, koji ti se prikrada u udove dok razgovaraš o ovim pitanjima. Lepo vam je Zoran rekao pridjite ovom problemu racionalano a ne ostrašćeno, jer nećete videti svoje misli, koje mi vidimo i zato vam ne govorimo da ste amebe. (mada zaslužujete, kad bi se vodili vašom logikom u dijalogu i pristupu prema sagovorniku). Srećna slava svima koji danas slave kao i ja i želim vam puno ispovedanja jednog krštenja za oproštenje grehova koje svaki čovek bio on jeretik ili pravoveran ima u izobilju. Ne otežavajte ikonomiju Isusa Hrista u Njegovom delu spasenja.

Mama i ja na Egini od 10.11. do 14.11.2016.

За ове важи само она са Крста: Оче, опрости им јер не знају шата раде! - Под крстом се сада ругају Распетоме!

Епифанијев текст је сасвим у склади са оним из Августина, који давно видесмо, али неки овде нису украшени меморијом памћења: „Прекрстити, наиме, јеретика је... засигурно грех (Rebaptizare igitur haereticum hominem... omnino peccatum est), али, прекрстити католика, монструозан је злочин“ (rebaptizare autem catholicum, immanissimum scelus est. Еp. 23, 2). Августинови донатисти су прекрштавали и јеретике и католике. Августин је осудио ту праксу као богохулну. Епифанијеви евномијанци су прекрштавали и јеретике (и саме аријанце из којих су потекли) и католике. Епифаније је осудио ту праксу као богохулну. Какав мозак треба да би се ово укапирало? И дете из основне школе то може да укачи, али секташки мозак не може. Нема никаквих назнака да јеретицима Аг и Еп прихватају крштење као форму, него га прихватају као валидно. Нема благе везе да ли онај који прекрштава даје право или лажно крштење. Јер крштеног не можеш поново крстити. То је ругање Господу, како рече Дамаскин, а апостолски канони таквог рашчињују. Овој гнусоби је прво на пут стао св. Константин Велики. Кажњавао је донатисте, нису могли да никоме ништа у наследство оставе. Мени је жао што Теодосијево законодавство данас није на снази. Не би ми се овде шепурили Иван, Васијан, Боксит и сл. и млатили шта им падне на памет. Императори Хонорије и Теодосије II су наредили да се одузму сви објекат који се користе за поновно крштење или за сакупљање евномијанаца. Не могу тестаментом ни примити ни дати имовину, а они који учествују у прекрштавању бивају протерани. Овај нови закон каже да ће се куће евномијанаца одузети од стране државе ако се докаже да тамо прекрштавају. Јер Бог дозвољава само једно крштење, као што се човек рађа само једном (The houses of Eunomian clerics will be confiscated by the state if it can be proved that nefarious assemblies have been held or baptism has been repeated in these houses. God only permits one baptism, after the analogy of the birth of man, which also occurs just once). Слично да се казне и други јеретици ако замишљају да се божанско крштење треба поновити (1. To prevent this crime from being committed by other heretics, a similar punishment should be expected by all other heretical clergy if they imagine that divine baptism should be repeated). Анабаптисти да се изгнају (2. Moreover, if anyone willingly lets themselves be tainted with or wrongfully called away to a second baptism, they will not be able to avoid the penalty of exile). Евномијански свештени ако се усуде да служе, да се протерају (3. A similar punishment of deportation will be imposed on Eunomian clerics if they dare to hold assemblies either in Constantinople or anywhere else, or if they create clerics for their accursed dogma). Евномијанцима је негирано све око тестамента (4. We confirm previous laws which not only prohibit assemblies of Eunomians, but also banned last wills and gifts for them. No Eunomians may make a testament in favor of a Eunomian and no adherent of this perversity can receive anything via the testament of a Eunomian [CTh 15.5.58]). Како други закони каштигају анабаптисте видети на: http://www.fourthcentury.com/imperial-laws-chart-395/. Прекрштавање, или прецизно говорећи: прво и једино крштење је дозвољено само Католичкој Цркви. А и она може да крсти само некрштене, како је канонски одређено. Иначе је осуђују апостолски канони (Канон 47: Епископ, или презвитер, ако изнова крсти онога који истински има крштење... нека се свргне; јер исмејава крст и смрт Господњу), као и све до сада изложено предање. Дакле, вас, анабаптисте, кажњава и црквено и византијско цивилно законодавство.

Пре 10-ак година, одем у Ниш службено и останем да ноћим. Класић ме зове да идем да спавам код њега. Али, каже, жена му није ту, па нема шта да се једе, а мрзи га да готови, па ћемо ићи негде у кфану. Ја ћутим, не помињем да је пост. Ипак, предложим дидемо негде на рибу. Прихвати он и одемо у Градску кафану, кад, она се реновира. На неко друго, треће место... Углавном, гдегод смо отишли-нема рибе... Онда он "уклавири" па рече: "Ако је због пост, не морамо дидемо на роштиљ, има код мене у крају нека кафана, ће баце неко џигерче на скару, то је посно" . Углавном, завршимо на аутобуској станици, тамо било гирица. Тад ми класа рече: "Јебага друже, дошаја си у Ниш да постиш!"

E sad bi voleo da vidimo dečance koji ne vide problem u ponavljanju krštenja, jer se navodno tajne crpe iz Liturgije, Evharistije a pošto rimokatolička crkva nema blagodati Svetoga Duha, nema je ni u tajnama koje vrše, te je takvo krštenje samo u formI i podsećanju na tradiciju pravoslavne crkve ali ne i valjano i validno, te se stoga prekrštavanje rimokatolika smatra za prvo i jedino krštenje. JEDINO OVAKVA FORMA JE ISPRAVNA U NEISPRAVNOSTI DEČANACA.

Мозаик Пресвете Богородице из хола САНУ, Заштитнице Академије Поглед на салу САНУ из Кнез Михајлове Наши академици Ово је потврда САНУ о одржаном предавању Предавање Бог је култура, заправо је сећање на шетњу аутора са академиком Матејом Бећковићем, Кнез Михајловом. Заправо "замишљени" дијалог, мада је инспирисан правом шетњом у потпуности прати данашња дешавања на терену. Нешто слично као разговор душе и духа. Биће већ сутра у медијима...

Свети Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше!

Los znak xD

Mama i ja i naš emocionalni incest By Milan Jovanović Kada sam video na internetu tekst "Direktorka Etnografskog muzeja Mirjana Menković omogućila je sinu da pravi svadbu u ovom, jednom od najstarijih muzeja na Balkanu", samo sam pomislio koje sve ludosti majke rade za svoje sinove. Onda sam sebe postavio u poziciju tog sina i shvatio da su neke majke najbolji manipulatori na svetu, a na kraju balade, još bude i žrtva koja će mu svakom prilikom "natrljati nos" šta je sve učinila za njega. Foto: Iz arhive autora "Moja mama divno priča svake noći o nekakvim prinčevima što će doći i princeza ima neka u toj priči mama kaže da na mene liči a izmisli čini mi se vrlo često imena i prezimena i sve resto zatim počne da mi pjeva neke pjesme sasvim tiho jesen jače ne sme: i sve tako dok ne zaspi,dok ne zaspi ona sama a ja tiho sasvim tiho kažem tati spava mama." To je pesma koju je meni majka pevala kad me je uspavljivala, a imao sam otprilike šest godina i dalje sam tražio mami da me uspava, da bude tu, da mi veže pertle čak i obriše guzu kad kakim, zašto ne, jer je sve to sa zadovoljstvom činila. Nikada nije insistirala da sam odradim neke stvari. Kako bi ona sada rekla "Nikada se nisam vodila priručnicima za odgoj dece!" Volela je jako često da mi uradi domaći ili nacrta crtež, jer bi mene to mrzelo. Naravno majka je sela, nacrtala, potrudila se da to verodostojno izgleda. Posle bismo uz neki dobar krimi film analizirali loše postupke oca, koji se obično kasno vraćao kući dok sam bio mali. Dakle, već od malih nogu smo postajali saveznici, a sestra je bila mala, mlađa šest godina koja je bila zaštićeni svedok cele naše porodice i nikada nije bila umešana u ozbiljnije događaje, jer je ''mala''. Kako su godine prolazile, naš odnos je sve 'čvršći', 'iskreniji'. Postajem polako mamina desna ruka, a i ona moja, kao da se pupčana vrpca nije ni presekla, a zapravo se i tu u nekom uzrastu adolescencije kristalizuje reč manipulacija i samo njeno značenje, ali i postavljanje pitanja 'Da li je to što moja majčica radi manipulacija ili ja manipulišem njome, zapravo da li postoji mogućnost da jedno drugo manipulišemo'? Nikad mi nije bilo jasno zašto je mojoj mami bitan taj nedeljni ručak i da svo četvoro budemo na okupu, kada ništa ne funkcioniše kako treba?! Zašto mama mene non stop involvira u svoj brak, a da tata nema ni pojma o tome? Zašto joj je izgovor da nam ne bi bilo lepo bez oca ako se razvedu? Zašto mislim da je moja mama borac i za šta se ona uopšte bori? Zašto je sve moje nestašluke krila od oca, a posle me terala da budem zahvalan zbog toga? Šta joj uopšte znači rečenica ''Ubio bi te otac da ovo zna!'' Zašto mislim da je moja mama borac i za šta se ona uopšte bori? Sve i dok pišem ovaj tekst sa namerom da možda opravdam to ponašanje i dalje imam ogromnu dozu paranoje da ja nisam u pravu i da sam ja kriv za mnoge stvari pa neka sam, ali sada nakon dosta analize mogu sve da razumem, a da ne osudim, razdvojim odnos sa majkom i odnos sebe sa samim sobom. Prvo pitanje na terapiji je bilo:" Kakav vam je odnos sa majkom?" Najviše je volim na svetu, a onda se posvađamo pa ne mogu da je podnesem narednih pola sata, a onda kreće griža savesti i šlihtanje. Uvek se nakon svađe setim scene iz filma I killed my mother kada majka prati sina u internat u koji on ne želi i na rastanku je pita "Šta bi uradila da ja sada umrem?", na šta ona za sebe kaže "Umrla bih i ja istog trenutka ?" i onda pomislim da bi moja majka dala isti odgovor. "Zbog čega se svađate, šta joj zamerate?" Pa verovatno smo se udaljili, jer nismo živeli više od pet godina zajedno, ali ona je i dalje ista, nabija mi na nos sve što radim, nije zadovoljna mojim pozivom, nije zadovoljna odnosom sa ocem, svaki dan kuka kako je boli neki drugi deo tela, objašnjava mi kako nema izlaz za neke finansijske probleme, ali ko tu mene pita 28 godina, kako sam ja, da li sam zaljubljen i da li patim, da li imam novca. Šta mene boli? Zapravo uvek sam ja taj koji treba da bude najzreliji, onaj koji radi od svoje 17-e godine, stariji brat, svedok, savetnik itd. Terapeutkinja mi je pored analiza ostalih stvari uočila jedan sasvim novi, ali dovoljno jasan termin Emocionalni incest, što bi se recimo na prvi pogled moglo definisati kao velika ljubav prema detetu pomešana sa pasivnom agresijom i manipulacijom. Pa i bio sam u pravu, ali sam samo sebi postavio par pitanja i našao odgovore, jer je to bio i jedini način kako da sve to razumem, a da me toliko ne dotiče, jer se zaista vodim time da stvari koje ne razumemo ne možemo da osuđujemo: Šta je to emocionalni incest? Zašto roditelj i dete ne treba da budu najbolji prijatelji? Kako roditelj, razočaran brakom, od deteta pravi partnera? Kako da deca koja nisu smela da budu deca povrate svoje živote? Kada odrastu u kakve veze ulaze i kako iz njih izlaze: mamin mali muškarac, mamin sin, mamin princ, mamin ispovednik, mamin terapeut ( ovo sam sve bio ja)? Žrtve prikrivenog incesta, koji se naziva i emocionalnim seksualnim zlostavljanjem, trpe bol sličan onome s kojim se suočavaju i žrtve otvorenog incesta. To se mnogo teže prepoznaje budući da ne dolazi do direktnog seksualnog kontakta. (Opširnije o tome v. u: Bradshaw, 1988. i Woititz, 1985.) Premda o broju slučajeva otvorenog incesta postoje neke procene, o žrtvama prikrivenog incesta ne postoje slične statistike.Taj broj može biti ogroman, budući da se mogućnost za prikriveni incest javlja kad god se u emocionalnoj, duhovnoj i seksualnoj vezi među roditeljima dešava hroničan lom. Prikriveni incest se događa kada dete postane objekat roditeljeve privrženosti, ljubavi, strasti i preokupacije. Roditelj, koga motivišu samoća i praznina nastale u hronično problematičnom braku ili partnerskom odnosu, od deteta pravi surogat partnera. Granica između zdrave i incestuozne roditeljske ljubavi biva prekoračena kada taj odnos sa detetom ima za cilj da zadovolji roditeljeve a ne detetove potrebe. Kako se brak sve više pogoršava, zavisnost od deteta raste, te su u reakciji roditelja suprotnog pola na dete sve prisutnija osećanja ljubomore i očajanja, kao i neprihvatanje ličnih granica deteta. Dete postaje objekat kojim roditelj manipuliše i koji koristi da bi izbegao bol i realnost problematičnog braka. Robert Barni, terapeut i duhovni učitelj, u svojoj knjizi: "Ples ranjenih duša" piše ovako: "Zamislite sledeći scenario: majka je u spavaćoj sobi i plače, njeno trogodišnje dete naiđe. Detetu izgleda kao da majka umire, prestrašeno kaže: Volim te, mama! Majka pogleda u svoje dete, oči joj se ispune ljubavlju i osmeh joj se razvuče licem: Oh, dušo, toliko te volim, ti si moj divan dečak [divna devojčica], dođi da te zagrlim, činiš me tako srećnom. Dirljiva scena? Ne! Emocionalno zlostavljanje! Dete je upravo dobilo poruku da ima moć da spasi majci život, a pošto ima moć onda ima i odgovornost za mamin život i mamina osećanja.Ovo je emocionalno zlostavljanje i priprema razvoj emocionalno incestuoznog odnosa u kome se dete oseća odgovorinim za emotivne potrebe roditelja. " Sve porodice funkcionišu kao sistem u kom postupci jedne osobe utiču na drugu i obrnuto. Premda svaka osoba funkcioniše samostalno, ona isto tako utiče na celinu kao što i celina utiče na nju. Salvador Minuhin u svojoj knjizi Porodice i porodična terapija (Minuchin, Families and Family Therapy) kaže da porodični sistem ima funkciju ili svrhu da teži da povrati ravnotežu kada joj je ona narušena. Dakle, u bračnoj vezi koja se ne gradi na zdrav način, roditeljeve nezadovoljene potrebe za zavisnošću, bliskošću i emocionalne potrebe bivaju ispunjene ostatkom sistema – decom. Sam pokušaj racionalizacije tog odnosa je jako dug i mukotrpan posao. Ponekad sam pomišljao da pustim taj odnos i da ne radim na njemu. Teško je. To je majka, jedan oblik božanstva. Kakva god da je ona je moja majka i ne postoji druga. Ostalo mi je da je prihvatim onakvu kakva ona jeste sa svim vrlinama i manama.Zatvorio sam poglavlje, razveo se od nje i sada je samo odlično osećam i razumem, samo više nisam deo toga! To je recimo slično kao kada se roditelji razvedu, pa jedan shvati sve greške, ali više nema potrebu da bude učesnik, jer je racionalizovao taj odnos. Ja i dalje obožavam svoju majku, samo sada kapiram sve. http://www.vice.com/rs/read/mama-i-ja-i-nas-emocionalni-incest?utm_source=vicefbsr

Nazalost, ali, stvarno mislim iskreno, nazalost, tako je otac postupao i cinio i u svim drugim temama. Sv.Stefan Prvovencani, primio krunu od pape. Dobro, ali, koji je kontekst i implikacija tog cina, zbog cega, kako, sta se dalje desavalo i slicna pitanja. Nema odgovora. Sv.Marko Efeski. Ceo slucaj, gradjen na pretpostavci slucaja , opsteg crkvenog i civilizovanog pozdravljanja, kada se razmenjuju celivi i 'blagoslovi', ....i to posle velikih pregovora izmedju carigradskog patrijarha i papskih legata, o nalazenju nekih kompromisnih resenja, koji ce odgovarati i papi i pravoslavnima sa tim celivanjem, i za papu, da ne ispadnu da se ne postuje, ali, i da pravoslavni ne ispadnu kao da se potcinjavaju papi.... I na tome se gradi citava prica, o nekom toboznjem priznavanju pape i rimske crkve i tajni od strane sv.Marka. A, sto je Marko i po cenu nekog mucenistva , jos na Firentiskom saboru, branio pravoslavno ispovedanje vere, i sto je bio glavni protivnik unije , kasnije u Carigradu, zbog cega je bio i gonjen, i od cara i patrijarha unijate, ni pomena. Sto se tice, artemitskih horoepiskopa, tu je otac u pravu. Razmisljao sam da li da napisem ovo, i IPAK sam napisao. Nemam srca, da nekoga ovoliko otvoreno 'napadam'. Ali, otac je u poslednje vreme, vrlo agresivan sa nametanjem cinjenica i svoga misljenja, pa, deluje da ne postoji neki boji izbor, da se drugacije odgovori. Toliko od mene.

Еееее а ово је фреска у првој припрати светог Кнеза Лазара са ликом Милоша Обилића ! Јединствена фреска које колико сам упућен не постоји нигде више само овде ! Ово сам тајно снимио пошто нема благослова да се слика унутар цркве , мој ВЕЛИКИ ГРЕХ !

Патриотизмом, у општем смислу, сматрам искрену посвећеност у обављању грађанских обавеза и послова на начин који доприноси квалитету и напретку друштва и државе у свим сферама живота. Бити патриота за нас војнике, уз све грађанске обавезе, значи одлучност у испуњењу заклетве коју смо дали своме народу и Отаџбини. И све то, по оној Лазаревој, не мерећи силу која нам прети већ светињу коју бранимо! Генерала авијације у пензији Срету Малиновића није потребно посебно представљати. Са дугим официрским и летачким стажом, као одличан пилот, частан официр и добра човек, познат је свим припадницима нашег најелитнијег вида војске. Шира јавност га је „упознала“ по чувеној „Беседи“ коју је изговорио пред стројем пилотског састава који је водио као командант у НАТО агресији на нашу земљу. Такође, један је од ретких официра и летача, дакле људи из струке, који је јасно и прецизно указивао на пропусте који су довели до хеликоптерске трагедије у којој је седморо људи изгубило животе. О свему помало, и још мало више, у ексклузивном интервјуу за „Патриот“ Господине Малиновићу, ових дана је обележена 42-га годишњица од првог лета авиона Орао (31. октобар 1974. године). Та летелица је обележила и Вашу каријеру. Можете нешто рећи о том авиону? – Авион Орао је „птица“ према којој сам гајио дубоко поштовање од свог првог самосталног лета. Вештину, енергичност и летачку филозофију по којој не постоје ванредни догађаји, већ да се и невоље редовно дешавају у лету, на мене је пренео мој тадашњи командир ескадриле, сада генерал у пензији, Миле Филиповић.На све то сам уградио своју ратничку филозофију по којој је живети и умирати за свој народ са 1000 км/с, привилегија а не трагедија! Такав приступ ми је омогућио да на Орлу доживим, осетим и преживим све оно због чега сам желео бити борбени пилот. Летење на Орлу дало ми је неописиви осећај слободе у правом смислу те речи. Посебан је осећај моћи и сигурности које он својим маневарским способностима и отпорношћу даје пилоту у борбеним условима.Још увек је најопаснија птица на брдовитом Балкану. Не замерите што о Орлу не могу говорити кроз техничке детаље или перспективу. Мислим да бих га тако свео на јалове јадиковке о ремонту и резервним деловима или циркуске представе појединаца о модернизацији! Дугогодишња немоћ или неспремност војног и државног врха да схвате његов значај за одбрану земље, ову моћну „птицу“ оставила је на репу приоритета! И не само њу! Сећамо се да сте прошле године дали интервју за агенцију ФоНет у којем сте изјавили да се проблеми у нашем РВ и ПВО гурају под тепих у последњих 15-ак година. Да ли се ситуација променила на боље, нарочито у светлу набавке два нова хеликоптера, односно најаве набавке шест ловаца МиГ-29? – Ваздухопловство, пре свега борбена авијација, опстаје само захваљујући тешким напорима његових припадника да одрже овај значајни, али несхватљиво занемарени сегмент одбрамбене способности земље. Све што се дешава јесте даље исцрпљивање и трошење постојећих људских и техничких ресурса авијације. Све то је на крајњим границама одрживости. Добили смо два хеликоптера, лепа вест је тих шест МиГ-29. Надам се само да ту неће бити развлачења због којекаквих пословних интереса, јер можемо доћи у ситуацију да неће имати ко да лети те авионе док се тај аранжман заокружи. Такође, тада сте управо заступали мишљење да око ситуације у РВ и ПВО треба све да буде транспарентно и да се на тај начин изврши притисак јавности на Владу и Министарство одбране. Да ли се скривањем, на пример податка да је ремонт наших МиГ-29 који је коректно урађен, али уговором није била предвиђена и испорука резервних делова, заправо скрива и нечија одговорност? – Позивањем на тајност података о налету пилота прикривати вишегодишње проблеме ваздухопловства који су ионако добро познати страној и домаћој стручној јавности, најблаже речено, било је инфантилно. Али видели сте како је то узнемирило духове међу носиоцима система када је то представљено целокупној јавности. Зато је неопходно да се кредибилним јавним представљањем проблема врши притисак на доносиоце одлука да изналазе решења. То је питање од ширег друштвеног интереса а не само ствар професије и ентузијазма људи којима је стало до будућности нашег ваздухопловства. Ремонти и опремање, те снабдевање и грађевински послови дугогодишња су ноћна мора система одбране и Војске Србије. То је табу тема коју нико не отвара! Ваљда због „виших“ интереса!? На основу свих дешавања, најава о набавци летелица и НВО за РВ, а које никако да се реализују, стиче се утисак да је неко „решио“ да нам укине РВ и ПВО. Шта мислите о томе? – Набавка 2 хеликоптера и ових 6 МиГ-29 представља само краткорочно, прелазно решење али се бојим да ће постати и коначно! Никако да јасно чујемо и још мање да видимо, шта је стратешко опредељење државе на том плану. Само демагогија. Када сагледам обученост, старосну структуру пилота и одлив стручног кадра ВТС, имам велику дозу неспокоја. Зато осећам потребу да јасно нагласим: Крајње је време, док још увек имамо могућност селекције људства, да се крене у процес набавке једне нове ескадриле вишенаменског борбеног авиона, више није битно да ли је руског, западног кинеског или индијског, порекла! У противном, ваздухопловство ће се за неколико година угасити само од себе. Претешко је то бреме за водеће људе ваздухопловства и Војске, али и ненаднокнадива штета по одбрамбену моћ државе! Република Србија је потписивањем низа међународних уговора у обавези да контролише и штити свој ваздушни простор и обезбеди неометани ток цивилног ваздушног саобраћаја. Та контрола се ослања на три, можемо рећи тежишне тачке. Прва су јединице ВОЈИН које путем радарске мреже прате дешавања у ваздуху изнад нас; за евентуално дејство по могућем „непријатељском“ објекту су задужене и јединице противваздухопловне одбране, али је треће компонента најбитнија, а то је ловачка авијација као средство „ер полисинга“ и идентификације летелице. У недостатку ловачких авиона, којима се ближи истек рока рада, да ли је могуће да неки други типови авиона преузму ту улогу? – Користити било коју летелицу уместо имајућих ловачких авиона у нашим условима је чист авантуризам и импровизација која не може одговорити на прави начин задатку. Како због времена реакције, обучености посада и начина извршења задатака, тако и система оружја којима располажу. Друга ствар, међународни стандарди, правила и уговори на задацима контроле и заштите ВаП (Ваздушни простор) – („АIR Policing“), не препознају ракетне јединице. Оне не могу бити употребљаване изван дефинисаних забрањених зона и без јасне идентификације летелице и њених намера, што се врши искључиво пресретањем. Дакле, ако уз радарску контролу и размену информација о ситуацији у ВаП у заштити неба нема наше авијације, мораће то обављати туђа. Без тога бићемо црна рупа на европском небу коју ће сви заобилазити, а то значи огроман губитак прихода од прелета! Хоће ли то држава дозволити? Видите како постоје веома јаки разлози за набавку нове ескадриле ВНБА(Вишенаменски борбени авион) и мимо интереса одбране државе! У светлу ситуације у нашем РВ и ПВО, поставља се питање да ли у складу са бројем оперативних летелица, можда имамо вишак војних пилота? Налет који сте нпр. Ви имали, недостижан је за готово све пилоте, не рачунајћи евентуално појединце из хеликоптерских јединица, јер је ту ситуација унеколико боља. Шта мислите о обучености нашег летачког састава данас? – Знате, тако гледати на тренутно стање броја летелица и пилота исто је као рећи: немамо довољно радних места можда имамо вишак становника!? Логика немамо–не треба нам, примењена у време Тадић–Давинићеве реформе,кадровски и стручно је избацилa из строја генерације искусних пилота што је трансфер знања и обуке готово у месту заковало! Мало смо „живнули“ од 2009. године, али недовољно да се обезбеди потребни континуитет који ствара нови квалитет. Пре ступања на снагу измена Закона о Војсци 2012. године, превремено се пензионисао један број пилота који су требали бити носиоци обуке и командних дужности свих нивоа. Тако је обука пилота углавном, сведена на одржавање тренаже у достигнутом степену стучно-борбене оспособљености (СБО). То за последицу има велику диспропорцију чинова и функције коју обављају наспрам категорије СБО коју имају, нарочито код пилота авиона. И поред свега, мислим да уз добро командовање, још увек имамо довољно спремних и способних пилота за озбиљније ангажовање снага у наменским задацима. На балканским просторима, највеће тензије постоје у односима наше земље и Републике Хрватске. Како гледате на чињеницу да је хрватско РВ „на поклон“ добило готово нове борбене хеликоптере? – Када је реч о тим хеликоптерима, сигурно је да не постоји „бесплатна вечера.“Ко не плати на мосту платиће на ћуприји! Обука, делови, борбени комплети, ремонти, посредници – све то може тај поклон довести у близину приче „о пити и тепсији“, како то на овим просторима обично бива. Но, не треба бити малициозан, поклоњеном коњу се у зубе не гледа! Овде нам промиче једна много важнија ствар од овог поклона, а то је одлука Хрватске Војске и државе да своје ваздухопловство поставе на здраве ноге.Чињеницу да у њиховој перцепцији безбедносних изазова ми представљамо главну претњу не смемо занемарити. А ту је и Република Српска! Могло би нас изненадити којешта још док се заносимо причама о својој моћи и парадама којекаквих недовршених пројеката. Не смемо се лишити моћи одвраћања! Сада се потреба за ескадрилом ВНБА намеће у много озбиљнијој форми. Један сте од ретких људи из струке који је бескомпромисно указао на све недостатке који су довели до ванредног догађаја са смртним последицама и пада хеликоптера. Шта о томе можете рећи након ево више од 600 дана, јер за велики део јавности, та „прича“ још увек није завршена, иако је Суд „рекао своје“? Да ли мислите да је то део политичке ујудурме и злоупотребе војске у сврху пропаганде политичке врхушке? – Дешавања око ангажовања хеликоптера показала су колико поступање супротно овлашћењима и одступање од професионалних правила, прописа и процедура, може имати тешке последице. А однос високих државних функционера према догађају остаће запамћен као несхватљиво дезавуисање јавности и урушавање система. Захтеви за утврђивање одговорности превођени су као политички напади и покушај рушења Владе?! Та бескрупулозна замена теза потпуно је обесмислила жртвовање настрадалих за спас бебе и дубоко повредила породице настрадалих! И најзад, волео бих да чујем имена и ставове ваздухопловних стручњака на које се Тужилаштво позивало у саопштењу које напросто вређа памет. Правда не станује овде, она је само небеска! Ова трагедија остаће у историји записана као велика мрља на савести људи из система одбране, али и целог друштва. Да ли је наша војска тренутно уређена тако да њоме управљају „прашинари“, који, стиче се утисак и немају баш много „осећаја“ за РВ и ПВО? – Можда је то поједностављено гледање на ствар. Чињеница је да структура Генералштаба не одражава двовидовску организацију Војске и o томе сам говорио у интервјуу часопису Време 15. октобра 2015.године, па ваши читаоци тамо могу видети нека моја размишљања на ту тему. Што се тиче третмана РВ и ПВО, понекада сам имао утисак да неки нису у стању да разлуче значај камиона, ашова и авиона за систем одбране, па отуда и неразумевање за потребе и специфичности обуке РВ и ПВО. Но, то је питање личне перцепције или фрустрације појединаца, а не став колега из бројнијег вида. Међу онима са којима сам сарађивао или које годинама познајем, ипак је много већи број сјајних људи и официра које изузетно поштујем, а који проблеме разумеју на прави начин. Много већи проблем је што неки који носе плаву одору, минирају захтеве и иницијативе из Команде РВ и ПВО, било да се ради о техничким, кадровским или статусним питањима. Команда РВ и ПВО мора да то пресече… Традиција и историја војног ваздухопловства и ваздухопловства уопште на нашим просторима је изузетно дуга, преко 100 година. По свим мерилима, од тих првих пионирских дана смо били раме уз раме са светом. И по ентузијастима (Сарић, Мерћеп, др Алексић) и институционално (Ваздухопловна команда 1912., школовање пилота, набавка авиона,…). Након Првог светског рата, једна девастирана и готово уништена земља у сваком погледу, успела је да створи респектабилну ваздухопловну индустрију. Слично се десило и после Другог светског рата. Како је могуће онда данас да спаднемо на овако ниске гране? Да ли је новац увек тај ограничавајући фактор, или је нешто друго посреди? – Више нисам сигуран о чему се све ради, али мислим да новац није био кључни проблем. Проблем је било одређивање приоритета његове расподеле и дугогодишње сатирање државног буџета. Поремећен систем вредности, некомпетентност, дубока поларизација друштва и одсуство стратегијског промишљања о заштити националних интереса, не само да занемарују традицију него и будућност наше земље чине неизвесном. Томе погодује одсуство воље или одлучности политичке елите да ради на успостави друштвеног поретка у коме су способност и квалитет кључни предуслови за позиционирање у институцијама система. У таквом стању ствари, историјске вредности и поштовање традиције на јавној сцени само су флоскуле политичког фолклора. Који су уопште према Вашем мишљењу, домети „приватног капитала“?Видимо да фабрика „Сила“ у Краљеву бележи успехе у производњи лаких авиона. У последње време се прича по друштвеним мрежама да би наш једини Ваздухопловни Завод „Мома Станојловић“, могао опет да се из састава РВ и ПВО и статуса буџетског корисника, „преведе“ у доходовну установу. Да ли је онда, без обзира да ли је истина или не, једно од решења и приватизација или докапитализација те установе? Да ли мислите да би решење било да, а како су најавили, Руси отворе сервисни хеликоптерски центар у оквиру „Моме“, те тако отворе нове перспективе у пословању, док би део за ремонт НВО нашег РВ и ПВО био и даље под окриљем војске? – Ми смо имали добру традицију у производњи авиона и апсолутно подржавам наставак тих трендова. Веома ми је драго што „Сила“ из Краљева остварује добре резултате на том плану. Тим пре што је Краљево град у коме сам живео дуго година и стекао велики број пријатеља. ВЗ „Мома Станојловић“ садашњим могућностима некако задовољава потребе РВ и ПВО. У оваквом стању превести га у доходовну установу значило би његово нестајање. Све те приче око сервисног хеликоптерског центра и којешта другог, изгледају као списак жеља које немају утемељење у реалности. Бар не блиској. Шта мислите, да ли авион „Ласта“ има перспективу? Рекло би се да се након испоруке РВ Ирака и нашем РВ, са производњом те летелице стало. – Да ли због пословних, системских или проблема техничке израде, тек нешто око „Ласте“ је озбиљно запело. Каква је њена будућност незахвално је говорити, али после свега стати на пола пута са њеном производњом и даљим развојем, био би промашај без преседана! А о Г-4? Летели сте и на њему. Својевремено је та летелица учествовала у избору за нови тренажни авиона америчке морнарице? – Г-4 је одличан школско-борбени авион који је имао перспективу за ремонт и модернизацију нападно-навигацијским системима до нивоа прелазног типа за нови вишенаменски борбени авион. Време неумитно одмиче и то постаје још један недосањани сан авијације. Оно што ми радимо себи „бацањем“ људства и технике, не би поднеле ни много богатије земље. Иначе, Г-4 је имао добру перспективу у својој класи на светском тржишту, а избором за тренажни авион морнарице САД, постао би значајан привредни замајац тадашње државе. Но, интереси комадања државе били су јачи од памети. Можете ли нам нешто рећи о употреби авијације у В и ПВО Републике Српске? О „Рисовима са Врбаса“ и 92. Мешовитој авијацијској бригади – легендама борбе за Републику Српску!? – В и ПВО Републике Српске је од самог формирања 1992. године имало значајну улогу у сукобима на простору БиХ. Са свим својим капацитетима било је значајна подршка јединицама ВРС, како борбеним дејствима, транспортом и заштити од напада из ВаП, тако и као велика психолошка подршка. То је нарочито дошло до изражаја у операцији пробијања коридора у Посавини. У том периоду, авијација и хеликоптери извели су велики број борбених дејстава, превожења снага и средстава и посебно евакуације рањеника. В и ПВО је одржавало стратегијску равнотежу снага, што је посебно дошло до изражаја 1995. године након пада РСК и свеопште офанзиве Армије БиХ, ХВО и регуларних јединица Хрватске војске на Републику Српску. Тада се водила жестока битка за опстанак нашег народа у којој је авијација одиграла кључну улогу на заустављању офанзиве. Авион Орао се показао као непремостива препрека непријатељским снагама на терену, иако су имале подршку дејствима НАТО авијације и крстарећих ракета. Имао сам част да у тим преломним данима учествујем у припреми и извршењу борбених задатака којима смо задавали непријатељу снажне ударце и ломили офанзиву. Припадници ваздухопловно–техничког састава томе су давали огромну подршку својим ангажовањем на припреми технике за дејства и умећем на отклањању кварова и оштећења на авионима. На крају, желим истаћи да је В и ПВО у одбрани свог народа изгубило 89 припадника међу којим је 28 погинулих пилота и летача. Сви они заједно своје животе су уградили у границе Републике Српске. На жалост, чак и у стручним круговима, о томе се овде мало зна или на то гледа као да се дешавало некоме другом, а не нашим колегама и делу истог народа! Били сте командант 98. Авијацијског пука током НАТО агресије на нашу земљу. Широј јавности сте постали познати након Ваше чувене беседе пред стројем јединице тог 24-ог марта. Интервју је за портал „Патриот“, па шта за Вас значи бити патриота и уопште патриотизам? – Патриотизмом, у општем смислу, сматрам искрену посвећеност у обављању грађанских обавеза и послова на начин који доприноси квалитету и напретку друштва и државе у свим сферама живота. Бити патриота за нас војнике, уз све грађанске обавезе, значи одлучност у испуњењу заклетве коју смо дали своме народу и Отаџбини. И све то, по оној Лазаревој, не мерећи силу која нам прети већ светињу коју бранимо! То значи, увек бити тамо где је Отаџбина, јер њој све дугујемо и она памти, а не само тамо где је држава, јер она је хладна и заборавља! Можете ли нешто рећи о борбеном ангажовању јединице коју сте водили током НАТО агресије на нашу земљу 1999. године? – Јединица којом сам командовао, извршавала је задатке ваздухопловне ватрене подршке јединица КоВ. Након почетка агресије НАТО, већ с првим јутром, уследили су позиви за дејство по камповима, командним местима и борбеном распореду тзв. ОВК. Тиме смо постигли потпуно изненађење и унели пометњу међу терористичке саставе што су наше јединице на терену ефектно искористиле у извршењу својих задатака. Начином извршења задатака, маневром и тактичким поступцима успели смо избећи дејства НАТО авијације по нашим групама у лету, иако су они имали апсолутну превласт у ВаП. И поред свакодневног бомбардовања аеродрома базирања јединице, извршили смо све задатке из фазе непосредне подршке пре него што су полетно-слетне стазе тешко оштећене. Ни то није јединицу потпуно избацило из употребе јер смо припремили алтернативне површине за полетање. За случај одсудне одбране. Није дошло до тога. Припадници 98. лбап, „Тигрови“ и „Курјаци са Ушћа,“ поносно могу стати пред Милоша! У првим данима НАТО агресије, погинуо је командант ескадриле у саставу пука којим сте командовали, потпуковник Живота Ђурић. Да ли нам можете нешто више рећи о томе? – Потпуковник Живота Ђурић, Командант 241. лбае, погинуо је на извршењу борбеног задатка 25. марта у поподневним часовима. Дејством са земље оборен је после извршеног напада на објекат дејства у рејону Глоговца. Човек и пилот великог срца заувек је склопио своја крила на небу Космета и слетео у легенду! Тај тешки ударац, изазвао је нешто код мојих момака на шта ћу бити поносан до краја живота! Подигао је борбени морал састава до те мере, да су сви пилоти желели на борбени лет, а група младих војника је тражила од мене да их упутим на Космет у борбу. Нисам подлегао емоцијама, умирио сам страсти, а посаде су одређиване искључиво у складу са проценом услова и оспособљењем пилота. Уопште, према Вашем утиску, какво је било држање припадника нашег РВ и ПВО током тог периода? – Припадници РВ И ПВО показали су изузетно висок степен професионалности, вештине и храбрости у извршењу задатака одбране. А били смо под непрекидним дејствима свим расположивим убојним средствима из арсенала НАТО пакта. Знао сам то још тада, али сам након анализа и посебно после преласка у вишу команду имао прилику да и кроз документа спознам истинску величину борбе наших ВОЈИН-оваца, Ракеташа и Пилота, као и осталих ваздухопловаца. Посебно поштовање, као човек и борбени пилот, имам према колегама из 204. ловачког авијацијског пука који су са пуном свешћу о властитом жртвовању полетали на своје задатке. Зато свако искривљено гледање на то жртвовање сматрам пуцањем у леђа најбољим синовима српског народа и Отаџбине. Такође, никоме не дајем за право да нас припаднике РВ и ПВО и Војске Југославије (Србије) назива губитницима ратова, јер ми смо своје задатке извршавали спремни да идемо до самог краја. Изгубила је политика којој смо на време указивали са каквим изгледима улазимо у сукоб са најјачом светском силом у историји ратовања, без иједног савезника! На жалост, отели су нам земљу, страдао је народ! Будућност ће једног дана измерити због чега је у прошлости нестајао српски народ на просторима РСК и Космета!!! Чега се најрадије сећате из своје војничке и летачке каријере? – Увек се радо сетим периода када сам почињао професионалну каријеру и оног духа који је владао међу пилотима и ваздухопловно-техничким саставом у 98. авијацијској бригади. Развијао сам се као пилот поред летачких асова и команданата какви су били Радислав Мориц, Драган Митровић, Станоје Ашковић, Миле Филиповић, Никола Дукић, Милоје Павловић и многи други. Иза тога је период када сам као млад капетан примио команду над 241. лбае и после као мајор над 98. лбап. Увек се са осмехом присетим догађаја са Командантом ВаК, генералом Радољубом Масићем. Одрађивање посла и поштовање нису изостајали, али је многима наш однос и смисао за хумор био необичан, посебно у најтежим тренуцима. Има много лепих ствари које носи динамика овог посла, али би требало дана да се они испричају. Који Вам је био најтежи тренутак у професионалној каријери? – Наравно, као великом броју људи, најтежи тренуци везани су за ратове на простору бивше СФРЈ. Рат у БиХ однео ми је рођеног брата и велики број чланова фамилије, раселио породицу, други брат је био више од годину дана у логору. Понекад ми се чини да за моју породицу рат још није престао! Водио сам јединицу и извршавао задатке носећи своју муку тако да се не примети у мом раду. Чинио сам све што је у мојој моћи и надлежности да се припремимо за најтеже услове и да сачувам људе. А онда се десила погибија Животе Ђурића на небу Космета. Он је био мој пријатељи, сарадник и саборац у свим ратовима. Изговорити опроштајне речи на његовом гробу био је најтежи тренутак у мојој професионалној каријери. С душом сам се растајао а требало је показати командантску чврстину. Мало је дана кад не помислим на њега и запитам се да ли је морало тако?!Недостаје ми Жика! Иако сте на основу бенефицираног стажа (који за летаче износи 6 месеци) стекли услове за пензију, да ли мислите да сте још могли да дате себе нашој авијацији? – Пензионисао сам се децембра месеца 2011. године, по личном захтеву. Када сам анализирао све иза себе и проценио шта долази испред мене, закључио сам да ја, са оваквим ставом и темпераментом, треба кацигу да одложим и препустим место другима. Да сачувам здравље колико је то могуће и посветим се породици. То им неизмерно дугујем! Показало се да ме процена није преварила. Незаменљивих нема, а да ли је требало још да останем и шта би то значило за ваздухопловство, препуштам онима који су остали да цене? Како проводите пензионерске дане? Летите ли можда рекреативно у неком аеро-клубу? – Пријатељи су ме позивали да им се придружим у клупским активностима, али ја немам потребу поново проживљавати младост на тај начин и одлучио сам да одложену кацигу оставим у витрини. Повуче ме некада жеља. У ствари, то се дешава увек када видим моју омиљену „птичицу“ у лету. У сваком другом летењу себе видим као путника. Повремено се бавим темама из ваздухопловне и војне области. Дневнике које сам водио лагано претачем у књиге, дружим се са пријатељима и тако без журбе. Пре седам месеци рођена је Уна, моја унука која је унела велику радост и освежење у живот моје породице. Све су прилике да ме чека и деда – сервис. Радујем се томе. Када би жеље и визије могле да се остваре, како би према некој Вашој требало да изгледа наше РВ и ПВО? – Мишљења сам да РВ и ПВО у будућности треба организовати кроз садашњу бригадну (или пуковску) организацију; Ефективе ваздухопловства опремити са две ескадриле ВНБА, једном ескадрилом борбених хеликоптера, две транспортних хеликоптера различите намене и одељење транспортних авиона. Наравно, ту је и ескадрила за селекцију и школовање кадра. Када је реч о ракетним и јединицама ВОЈИН, треба их опремити и организовати у складу са захтевима ракетних система за ПВД великог и средњег домета и захтевима савремених радарских средстава и потпуне контроле ВаП и прилаза Р. Србији. На који начин, то препуштам квалификованијима од мене за ту тему. Да ли мислите да су припадници нашег вида адекватно материјално награђени за посао који обављају? Јасно је да плата увек може да буде већа, али колико нека материјална неизвесност може да утиче на стабилност припадника војске? Нерешено стамбено питање на првом месту!? Како пилота и официра, тако и још више подофицира са њиховим примањима? – Ово је питање које најбоље илуструје поремећени систем вредности, али и показује однос државе према својој Војсци. И то је тренд од деведесетих година, уз изузетак периода од 2008. до краја 2013. године, само су образложења за срозавање радног и материјалног стандарда припадника Војске била мање или више несхватљива. Професионална смо Војска чији се највећи део припадника годинама бори за голу егзистенцију радећи којекакве послове са стране да би обезбедили становање и прехранили породице. У ситуацију у којој су ионако неадекватне плате умањене, а износ дневнице подругљив (150 РСД-прим.аут.), све теже живе и високи официри, пилоти а да не говоримо о подофицирима или војницима.То не може остати без последица! Порука за крај? – Мојим ваздухопловцима желим да у здрављу издрже до бољег времена. Посебно им желим да поврате онај препознатљиви дух и шарм који је одувек красио ваздухопловце и да се држе заједно у вољи и невољи, јер они су једна породица! Припадницима Војске желим све оно што и својим ваздухопловцима! Срето Малиновић је рођен у месту Орлице крај Травника 19. фебруара 1961. године. Одрастао је у Зеници. Завршио је Ваздухопловну војну Гимназију (ВВГ) у Мостару у 16. класи, као и Ваздухопловну војну академију (ВВА) у Задру у 33. класи. Службу је након завршене ВВА 1984. године започео у 98. Авијацијској Бригади у Скопљу, летевши на авиону Ј-21 а касније је преобучен за авион Ј-22 и Г-4. Рат 1991. године дочекао је као командир авијацијског одељења, а након што је бригада пресељена на аеродром Лаћевци крај Краљева, постављен је за команданта ескадриле и био је један од најмлађих икад на тој дужности у дугој историји српског РВ. Године 1996. завршио је Командно штабну школу (КШШ), после чега је постављен на дужност начелника органа за оперативне послове, а затим начелника штаба бригаде. Крајем септембра 1998. године, постављен је за команданта 98. авијацијског пука, и на тој дужности је дочекао НАТО агресију на нашу земљу. 2001. године је постављен за начелника Одељења авијације у Команди Ваздухопловног Корпуса, а 2002. је завршио Генералштабно усавршавање у Школи Националне Одбране (ГШУ ШНО). 2005. године је постављен на дужност помоћника начелника Одељења за људске ресурсе у Команди ваздухопловства, а 2006. на место помоћника команданта РВ и ПВО за операције. 2009. године, постављен је на дужност заменика команданта РВ и ПВО Војске Србије и унапређен у чин бригадног генерала. Са те дужности је и по личном захтеву отишао у пензију. У скоро три деценије службе, генерал Малиновић је једном превремено и два пута ванредно унапређиван, а одликован је 1991. и 1999. за показану храброст и огроман таленат у командовању у ратним условима. Био је и остао један од најкомплетнијих и најспособнијих команданата које је имала јуришна авијација у Србији. У каријери је остварио око 1200 сати налета, а летео је на 5 различитих типова авиона. Носилац је Златног летачког знака и звања Инструктора летења. Милан РАКИЋ, ПАТРИОТ

Многи се саблазне и не разумеју ме када ископавам из кртичњака ове мале зле хрчке... Код мене нема милости за зло. Као што рече св. Марко Ефески: У питањима вере нема компромиса. А овај перверзни нараштај је добио Аву у складу са собом. Ово је све противприродни блуд и оживљавање древних јереси. Тући ћу их докле могнем да мавам рукама - и ногама!

Не, грех је грех. Аг другим речима вели: Слепац си ако крстиш јеретика, јер не видиш да је човек крштен, сумашедши си ако крстиш католика, који је из Велике цркве.

То је за цицијаштво.

Zato što miropomazanje nije krštenje jel, da?

Интелектуалца не чини број прочитаних, или још мање - број написаних књига. Интелектуалца чини довољно оштар разум, али довољно благ дух, да тим разумом не гледа с гађењем и презрењем право лице људи око себе, већ да им помогне, да се попну бар лествицу више. Помогне несебично и несујетно. Ратко Петровић

@Avocado Немам појма шта со то толико исписао, ал је сигурно нешто левичарско у питању!

Бум се ја већ некако снимила (обећала сам то некад некоме). А сад овако могу само рећи да имам анђеоски глас. Топао, баршунаст. А кад запојем................пуца земља

I ne treba da se stidis, vec da nam otpjevas nesto, neki divan tropar Bogorodici na primjer...

Брате Иване, желим ти свако добро од Господа. Да ти да здравља, снаге и мудрости да о Богу словиш, и да узрасташ до висине мере Христове. Даће Бог, упознаћемо се и лично. Ја ћу имати уз твоје допуштење, ту слободу, па те упишем у мој помјаник, и да се ја грешан помолим. Свако даље разводњавање теме је безплодно, и свако ко жели може, ако има снаге и времена, да после 200 страна, изведе закључак. Свако добро, теби и твојој породици....

Slavski kolac

Драги мој брате Драгане, хвала ти за ове прелепе фотографије које дарују много, много више него обичну визуелну информацију.

Хиландарски виногради са перта

вечерњи сати испред сеника према зидинама

Драги моји прође доста времена да не написах ни једну реч о утисцима . Између мојих задњих писанија и данашњег дана као што знате бејаше две славе Света Петка , слава моје ћерке , па Свети Лука , слава мога брата са којим сам редовни посетилац Свете горе Атонске и Хиландара . Протекли викенд ми је прошао после ћеркине славе провод са унуцима по цели дан , није оправдање што нисам одвојио барем двадесетак минута да вам се посветим али ...... Понедељак кад бате на слави сам се задржао до касно у ноћ а сутра дан ми је баш напоран због касног доласка кући са славе а устајања на посао сабахајле у пола пет , тако да сам џоњао после посла . Код брата на слави ми је ипак некако најмилије да будем и некако се осећам најопуштеније . Не знам зашто али тако је . Сада пре него ли сам одлучио да наставим да пишем размишљао сам да ли да наставим или не ? Верујте ми да сам се двоумио из простог разлога што је инспирације понестало као први пут када сам писао и чини ми се да је било много интересантније писано и верујте да се често враћам на почетак и прочитам све што сам писао већ сто пута . Ово сада није ни приближно толико занимљиво , барем ја тако мислим . Кад боље размислим опет да сам рекао да ћу наставити о свим тим утисцима па реших поново да пишем без обзира да ли ће неко читати или не . Није ми лако верујте ! Пошто сам мало се опружио на кревет и моја леђа су се опустила истрчао сам до капије манастира да се нађем са оцем Мојсијем и кренемо у маслињак . Отац Мојсије када смо се скупили рече да идемо до маслињака изнад места где је стигла икона Тројеручица на магарету . Кад смо стигли отац Мојсије нам је рекао да се прво помолимо пре посла , а после тога нам је испричао какву радост причињавамо Господу због нашег послушања . Поделио ам је алат , маказе за поткресивање " водопија " и мале ручне тестере за дебље грање . Сваком по посебно је пришао и показао шта су и како изгледају " водопије " . Да вам не причам како изгледају , почесмо да подрезујемо . Отац Мојсије је генијалан , има неких 65-6 година и заиста је предусретљив , ја га памтим од прошле године када је био гостопримац као неког који је јако " оштар " на речима и , у том тренутку ми се чинило да је тешко ступити у контакт са њим за неке разговоре и за неке недоумице у духовним стварима које те " муче " , када сам га упознао за послушање односно када ми је рекао отац Теодосије да идем са њим мало сам се право да кажем " штрецнуо " , како ће бити десет дана поред таквог монаха ! О оцу Мојсију сада могу да кажем све најбоље ! Не само да је изванредан као монарх који може доста тога да те упути у духовном правцу и за све недоумице које те муче или било шта у духовном одрастању већ је и јако ведар " човек " . Намерно сам рекао човек да неко неби погрешно протумачио моју реч али по мом скромном мишљењу он је превасходно човек па онда монах . Доста у току нашег рада се шалио и на свој рачун па и сваком је по нешто шаљиво приговарао или се шалио . Искрено први пут сам га видео за ових мојих шест долазака насмејаног . Кроз озбиљан рад и шалу брзо је прошло време првог дана на пслушању . Послушање је четири сата само , значи до 13 сати . Напорно није и баш нам је свима било жао што је то тако кратко време , могли смо да будемо до службе која почиње у 17 сати али шта је ту је . Заборавих на почетку да кажем да је отац Мојсије понео и доста сокова за освежење и пуно грожђа . Често нас је звао да се одморимо и да попијемо и хладне воде са бунара Светог Саве и да једемо и грожђе . Вода са бунара је нећете веровати и ако је било топло време сво време хладна , наравно била је у хладу али опет да не промени температуру ни за степен то је баш задивљујуће и за неверовати ! Када смо се вратили са послушања у манастир још мало сам остао са оцем Мојсијем да разговарам о мојим неким искушењима и недоумицама још Богами добрих сат времене . Он ми је објашњавао без неког противљења или шта знам и ако је рекао да има још доста посла да обавља , стрпљиво и са смешком. После ми се дубоко извинио и рекао да мора да иде и да ће мо се видети ако не пре онда сутра . Био је ово чаробан дан за мене !

А, можда му се и родитељи нису надали