Добитник Нобелове награде за физику, сер Роџер Пенроуз, тврди да је пре Великог праска постојао још један Универзум

[Плаво Небо]

пре 44 минута, Milan Nikolic рече

@Плаво Небо

Верујеш ли ти да су астронаути слетали на Месец?

Али нема везе, одговорићу ти. Не верујем. Ако јесу, зашто би један астронаут изјавио следеће: "Još nemamo rešenja kad je zaštita od kosmičkog zračenja u pitanju", kazao je Džons. 

NASA želi ljude na Marsu za 25 godina

WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS

---

Smrtonosna radijacija iz svemira, moguć gubitak vida, atrofija kostiju. To je samo deo izazova koje naučnici moraju prevazići pre nego što neki astronaut stupi na Mars.

Скафандери са којима су били на површини Месеца их сигурно не штите од зрачења јер Месец нема атмосферу за разлику од Марса који је има колико толико. А да не помињем Ван-Аленов појасни проблем..

[Tumaralo.]

пре 3 часа, Александар Милојков рече

Како то можемо знати?

Zato što:

1) Ako ostanemo u okvirima pojavne stvarnosti, onda uvidom da pojavama (koje objašnjavamo u ključu naturalizma) vlada nužnost matematički opisanih prirodnih zakona, dolazimo do zaklljučka da je isključen svaki uticaj Tvorca (prvi zakon je zakon inercije, svemirom vladaju zakoni mehanike, nema nikakvog Svedržitelja, nikakvog pantokratora "čija ljubav pokreće zvezde" itd..).

Ovakav uvid može da preživi Deistički "bog časovničar" iz vremena prosvetiteljstva.

Kalvinisti su takođe mogli dobro da se drže u svetlu ovog znanja zbog njihovog krajnje racionalnog tumačenja Avgustina prema kom tumačenju je sve unapred 100% determinisano od strane Boga i čovek ne može ama baš ništa da učini povodom svog spasenja.

2) Ako pak iskoračimo iz tih okvira (ako iskoračimo iz hjumovskog skepticizma ili iz kantovskog agnosticizma) tj. ako pretpostavimo Biće izvan pojavne stvarnosti kao što svi teolozi pretpostavljaju, onda obavezno upadamo u panteizam.

Zašto? Zato što kada jednom prihvatimo da postoji Biće, da postoji supstancija izvan svih prolaznih pojava, onda pukom logikom dolazimo do toga da Biće, supstancija, može biti samo Jedna.

Dakle, postoji samo jedno Biće pa sve ostalo što percipiramo, u stvari spoznajemo samo kao izraze i manifestacije jednog Bića.

U modernoj filozofiji to je Spinoza i to su svi nemački idealisti*.

U antici to je Elejska škola, novoplatoničari, pitagorejci...

U srednjem veku, takođe smo tu i tamo mogli uočiti bisere panteizma kroz plamen buktećih lomača.

Kod rimokatolika, Majster Ekhart je definitivno učio panteizam kao i Đordano Bruno (zbog čega je i bio spaljen).

Mogao bih nešto da primetim i kod sv. Grigorija Palame u navedenom smislu, ali samo ako budeš insistirao jer proširićemo previše ovu priču a to je ipak tvoja struka, ja tu samo mogu da dam svoju laičku opasku.

*kantovskim rečnikom, ako načinimo mistični skok izvan apriornih formi prostora i vremena te dospemo u transcedentnu stvarnost (šta god to bilo) znamo makar jedno - u transcedentnom, ako ono postoji, nema mnoštva jer su prostor i vreme: principi individualizacije (principium individuationis - Šopenhauer). A pošto u tom slučaju transcedentna stvarnost podrazumeva jedinstvo, onda nema podele na Boga i čoveka, raj i pakao, anđele, i demone itd. Dakle, Teizam je nemoguć.

[Александар Милојков]

пре 1 сат, Tumaralo. рече

) Ako ostanemo u okvirima pojavne stvarnosti, onda uvidom da pojavama (koje objašnjavamo u ključu naturalizma) vlada nužnost matematički opisanih prirodnih zakona, dolazimo do zaklljučka da je isključen svaki uticaj Tvorca (prvi zakon je zakon inercije, svemirom vladaju zakoni mehanike, nema nikakvog Svedržitelja, nikakvog pantokratora "čija ljubav pokreće zvezde" itd..).

Рекох ти, прочзај књигу: Жак Моно, Случајност и нужнист

Видећеш да и у натурализму није баш све тако детерминисано. Постоје интеракције које су непредвидиве и, како каже Моно (који је биолог и философ наике), случајне.

Поред тога, зашто би ово што наводиш искључивало утицај Творца? Нема логике.

[Александар Милојков]

пре 1 сат, Tumaralo. рече

Kalvinisti su takođe mogli dobro da se drže u svetlu ovog znanja zbog njihovog krajnje racionalnog tumačenja Avgustina prema kom tumačenju je sve unapred 100% determinisano od strane Boga i čovek ne može ama baš ništa da učini povodom svog spasenja.

Калвинисти су добро промашили у тумачењу Августина. Управо се бавим том тематиком у својим превођењима Августина и писањем радова на ту тему.

[Александар Милојков]

Ево ти пример како је Калвин омашио Августина. Ово сам лично открио и објавићу рад на ову тему:

 

Наиме, истражујем тему односа слободне воље и Божје благодати код Светог Августина. Превео сам већ неколико његових против пелагијанских списа. На основу тих списа, почео сам да пишем рад на тему појма синергије код Августина. Дакле, ја тврдим и трудим се да докажем да код Августина постоји појам синергије Божје благодати и човекове слободне воље и да се он не може тумачити у монергистичком кључу, како га тумече Калвин и калвинизам.

Једно од места којим доказујем ову тезу је и Августинова анализа 1.Кор. 15, 10. Најпре, Калвин то чита у монергистичком кључу, на следечи начин:

 

"It was not I," says he, "that laboured, but the grace of God that was present with me." Those who have adopted the erroneous interpretation have been misled by an ambiguity in the expression, or rather by a preposterous translation, in which the force of the Greek article is overlooked. For to take the words literally, the Apostle does not say that grace was a fellow-worker with him, but that the grace which was with him was sole worker."

 

Видимо да је кључан тај грчки члан, који су "превидели", како Калвин каже, они који овај одељак тумаче у синергистичком кључу. Е сад, анализом текста, ја сам установио (а ти ми ту требаш да ми кажеш да ли сам у праву), да је тај грчки члан каснији уметак (шаљем ти скриншот из Бајблворкса). Види се да Codex Vaticanus (m03a) не

садржи члан [ἡ], као ни Нестле-Аландово издање, које иту ставља у угласте заграде. Латински преводи су такви да не подразумевају присуство грчког члана. Да ли на основу овога (историјско-критичком методом, тј. критиком текста) могу да закључим да је верзија без поменутог грчког члана аутентичнија/вероватнија? У том случају, горња Калвинова тврдња пада и поменути стих код апостола Павла се чита синергистички а не монергистички: "Благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, одмах је додао: Али не ја, него благодат Божја са мном."

 

Потврду за своју тезу налазим код самог Августина који овако цитира тај стих и одмах у наставку га јасно тумачи синергистички, како сам горе и ја навео:

 

"Non ego autem, sed gratia Dei mecum": id est, "non solus, sed gratia Dei mecum": ac per hoc nec gratia Dei sola, nec ipse solus, sed gratia Dei cum illo. (De gratia et libero arbitrio 5.12)

 

превод: "Али не ја, него благодат Божја са мном" (1. Кор 15, 10), то јест – не ја сам, већ благодат Божја са мном; према томе, нити благодат сама, нити он сам, него благодат Божја с њим."

[Александар Милојков]

пре 1 сат, Tumaralo. рече

2) Ako pak iskoračimo iz tih okvira (ako iskoračimo iz hjumovskog skepticizma ili iz kantovskog agnosticizma) tj. ako pretpostavimo Biće izvan pojavne stvarnosti kao što svi teolozi pretpostavljaju, onda obavezno upadamo u panteizam.

Zašto? Zato što kada jednom prihvatimo da postoji Biće, da postoji supstancija izvan svih prolaznih pojava, onda pukom logikom dolazimo do toga da Biće, supstancija, može biti samo Jedna.

Ма, машиш, пријатељу. Види се да ниси истраживао хришћанску, отачку мисао на ову тему.

[Александар Милојков]

пре 1 сат, Tumaralo. рече

Mogao bih nešto da primetim i kod sv. Grigorija Palame u navedenom smislu, ali samo ako budeš insistirao jer proširićemo previše ovu priču a to je ipak tvoja struka, ja tu samo mogu da dam svoju laičku opasku.

Паламино учење нема благе везе са пантеизмом.

[Bokisd]

пре 1 сат, Александар Милојков рече

"Благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, одмах је додао: Али не ја, него благодат Божја са мном."

Ja mislim da je jasno :

него се потрудих више од свих њих, али не ја него благодат Божија која је са мном

, prvo kaze,.... potrudih se,....znaci slobodna volja,.... i odmah i dodaje,.... ali ne samo ja, nego i blagodat Bozija,.... kako ne bi ispalo da je on jedini faktor,....i na kraju kaze,.... koja je sa mnom - to je sinergija,.... kako ne bi ispalo i suprotno da dela samo Bozija blagodat bez slobodne volje coveka...

[Tumaralo.]

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Видећеш да и у натурализму није баш све тако детерминисано. Постоје интеракције које су непредвидиве и, како каже Моно (који је биолог и философ наике), случајне.

 

1. Slučajnost je malo maglovit pojam. Naime, možda su stvari prividno "slučajne" jer ne uočavamo (još) njihove uzroke.

2. Slučajnost (ako uzmemo) da postoji i determinizaim zajedno egistiraju u prirodi. Ali nema ni traga slobodi!
Ako isključimo apsolutni determinizam u korist slučajnosti, opet nismo dobili slobodu. Naprotiv.

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Поред тога, зашто би ово што наводиш искључивало утицај Творца? Нема логике.

 Eto uzmi fizičku, hemijsku, biološku i psihološku realnost.

Svaka posledica u tim sferama ima svoj dovoljan i nužan uzrok.

Nema slobode.

Nema ni "Božje intervencije".

[Tumaralo.]

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Види се да ниси истраживао хришћанску, отачку мисао на ову тему.

Jesam ali istina do koje sam došao putem slobodnog promišljanja je nadjačala otačku misao.

Nalazim da je otačka misao inferiorna u odnosu na filozofiju.

Nažalost, jer sam počeo traganje želeći da dođem do suprotnog zaključka.

[Tumaralo.]

пре 16 часа, Александар Милојков рече

Ма, машиш, пријатељу.

Za deo koji se tiče filozofije i upada u panteizam (pošto si to obuhvatio citatom), budi uveren da ne mašim.

To jest, kada napustimo okvire hjumovskog skepticizma odnosno kantovskog angosticizma..

Prostor i vreme jesu principium individuationis, te izvan njihovih okvira tj. u transcedentnom (šta god to bilo) nemoguće je postojanje mnoštva i različlitosti. Toliko možemo pouzdano znati.

Mogu da ti citiram iscrpnu literaturu na tu temu ako te zanima (ukratko: čitav nemački idealizam).

Dakle, ništa nam tu otačka misao ne može pomoći. 

Suprotno, otačkoj misli može jedino pomoći nepoznavanje filozofije i/ili nauke.

[Milan Nikolic]

Тумарало је сасвим описно значење.

[Bokisd]

пре 20 часа, Tumaralo. рече

Nalazim da je otačka misao inferiorna u odnosu na filozofiju.

ajde neka bude bar pat pozicija...  .... ali, otacka misao se dosta oslanja na filozofiju tj. na ono sto je univerzalisticko i zajednicko i za Jevanjdelje i za filozofiju..... s time, da iz otacke misli ide i praksa i blagodat koja menja coveka i cele civilizacije ka boljem....

[Hadzi Vladimir Petrovic]

 

 

[slovoA]

On 26.11.2020. at 0:01, Tumaralo. рече

Slučajnost je malo maglovit pojam.

Тај проблем је већ ријешен квантним принципом неодређености, који је као теорија доказан и у пракси, и то нико не може оспорити: те случајности су, из наше перспективе, дефинисане као вјероватноћа. И што је још битније, та вјероватноћа, односно, сам принцип неодређености подразумијева Живог Творца; не само да Он, значи, није ту неки небитан фактор, него промишља о творевини и дјелује управо на тај нама непознат начин  - тачније, познат само кроз квантни принцип неодређености. Толико смо, ето, успјели са науком.

Али то се све тиче саме природе, наравно, а не комплетног бића, које подразумијева и ипостас, тј. дух који ту природу созерца и покреће је по својој слободној вољи.  А то је и проблем теоријске физике, што природу не посматра изнутра, већ споља, иако је квантна механика већ поставила то питање, самог посматрача.