О. Филотеј Фарос: ”Код наркомана и проститутки сам видео више Бога него код наводно побожних људи”

[JESSY]

Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут.

Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји.

“Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”.

Зашто сте постали свештеник?

Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио…

Од чега?

Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема  значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.

[JESSY]

Ваш однос са Богом?

Мало пре мог рукоположења сам отпутовао на Свету Гору и поверио сам се игуману манастира Дионисијата, како немам довољно вере. – Желите да постанете свештеник и немате довољно вере? Упитао ме је. Заједно самном је тада био професор теологије Сава Агуридис, који му је рекао – Мислите ли старче како само телесни проблеми брину људе? Постоје и егзистенцијални.

Шта је вера? Може ли неко бити помогнут од нечега што не познаје?

То је једно трагично питање и не знам да ли ће се одгонетнути у мом одговору. Вера се живи унутар подвига, ограничавањем Ега, кроз одрицање световних материјалних ствари и човек не може пронаћи одговор све док је заокупљен плитком стварношћу материјалних удобности,  егоцентризмом и себичношћу.

Ерос или љубав? Код Фројда налазимо, да се ми заљубљујемо у онога који нас осликава боље од било кога другога.

Проблем је у томе што се плашимо да се нећемо заљубити у онога кога “треба”. Љубав није поседовање, већ стална потрага. Да би је суштински живео, треба се суочити са сопственом зрелошћу. Христос каже “ако желиш да задобијеш живот, треба да га изгубиш”. У љубави се треба дати до смрти, ако желиш да доживиш пуноћу.

Зашто религије говоре о животу након смрти, о васкрсењу? Зашто нико не прихвата “ограниченост” нашег ума?

Зато што је смрт највећа људска агонија. Човек просто не може да прихвати да ће се вратити у прах. Због тога је наклоњен свакоме ко му понуди неки излаз, некакву “терапију” ка бесмртности. Истинско хришћанско предање не трага за животом негде друго већ овде и сада. Како немамо да понудимо сада ништа, обећан нам је живот после смрти.

[JESSY]

Зашто постоји неправда?

Зато што је човек слободан. Када не би био слободан да чини и зло престао би да буде слободан.

Постоји ли начин за спасење душе?

Што више делимо и заједничаримо са другим људима јасније ћемо видети куда да се усмеравамо. Међутим, самоспознаја је веома плитка. Немамо представу шта се дешава унутар нас. Човек који чека да му се уреди живот сам од себе налази се у веома лошој позицији.

Зашто су нам потребни други? Не разумем. Говорите ли о другоме као нашем огледалу?

Људска сила да се самозавара је незамислива. Једна прича говори да када ти један човек каже да си коњ, преко тога просто пређеш. Када ти други то исто каже, замислиш се око тога. Када ти опет и трећи понови, одеш и купиш седло. Способност да верујем како сам “лепотан”, а имам нос од три метра је заиста незамислива.

Како да се носимо са својом кривицом?

Кривица је заправо криза поноса. То је одбијање једног човека да прихвати да је направио велику грешку и да је пао веома ниско. Понос (ароганција) је незрелост, и чињеница је да просечан човек не може да прихвати да је несавршен. Скот Пек је написао да је претпоставка за напредак друштва могућност прихватања понижења. Човек који живи сам, чија се потреба да воли и да га воле не пројављује, проживљава бол од које ће неминовно тражити бекство: лекови, политика, религија, брзина, наука, средства за бег нису битна. Млади људи данас одрастају “оштећени” код својих кућа, са илузијом да су центар света и када у једном тренутку у доба пубертета изађу у свет и тада не моги да се снађу.

[JESSY]

Зашто волите реч “милостив”

У уличицама Трумбе, као што сам вам већ казао, срео сам Православље. Тамо сам видео људе саосећајне, милостиве. Били су потпуно свесни свог понижења и били су трпељиви како између себе тако и са другима. Ови тако “велики грешници” живели су највећу хришћанску врлину, а то је безусловно прихватање другога какав јесте. У мојој књизи “Свештенство: обећање очинства које није одржано” говори се о Богу који је примио тело како би понудио човеку могућност пуноће и савршенства. Ова могућност нити је загрантована нити се нуди без односа са другим или на даљину. Ако не “обујемо туђе ципеле и у њиме не пређемо макар једну миљу” не можемо сами себи помоћи.. Ко живи тај и греши.

Имигранти, ксенофобија, расизам, затим ограде да се задрже ван држава а неки их чак бацају у море. Шта ви кажете?

Можемо ли да знамо њихову потребу? Када волиш неког човека, размишљаш шта је то што је њему заиста нопходно. Наше друштво се води ставом, који је по мом мишљењу деградирајућ, да ако волиш некога треба да га мазиш и милујеш. То није љубав. Ако се човек онесвести, треба му шамар да се освести, не загрљај.

[JESSY]

Да ли је хомосексуалност грех?

Хомосексуалност није избор да би била грех. Предуслов за грех је слободан избор. Човеку је Богом дато право да живи и умре како само он жели. Бог се не меша у ову слободу, ко сам ја да се мешам?

У вашој књизи “Ни превише рано, ни превише касно” наводите како су занемарене средње године. Како се превазилази унутрашња криза средњих година?

Што смо старији теже се мењамо, али живот без промена није живот. Оно што се не мења то је мртво. Ако човек жели да живи у реалности мора и сам да се мења, иначе ће остати изван ње.

Оче, да ли сте срећни?

Не знам шта би тачно значила “срећа”. По мом мишљењу, реч која много више одговара је “испуњеност”, да унутар себе осећамо “пуноћу”, радост, усхићење, емоцију. Ово не значи да не постоје тренуци нелагодности, разочарења, горчине… Али моје најчешће осећање је унутрашњи спокој.

 

https://www.sabornik.net/o-filotej-faros-kod-narkomana-i-prostitutki-sam-video-vise-boga-nego-kod-navodno-poboznih-ljudi/

 

[JESSY]

МЕЂУСОБНО УВАЖАВАЊЕ СУПРУЖНИКА

                                                                 

У Светом Писму постоји израз, који се у довољно широком смислу односи на брак: "а жена да се боји свог мужа" (Еф. 5:33). Овде, у речи "боји", свако може да види одраз владајућег положаја мушкарца у друштву првог столећа. Али ипак, уважење према другом човеку, као личности, не представља закономерну супериорност тог човека, на кога се оно односи. Уважавање се пре свега изражава према Богу, а пошто су Бог и Његова творевина тесно повезани, онда се уважавање, такође, односи и на творевину. О сличном уважавању према другом животу је учио и Алберт Швајцер. Значи да је то дужно уважавање према онима, који су створени по лику Божијем. Уважавање мора бити онакво, какво муж показује према својој жени, ако је "воли као и себе самог" (Еф. 5:33).

Иако се уважавање према људима мора изражавати у свим односима, оно се посебно пројављује у браку, где се двоје спајају у једну целину, као што је речено у Светом Писму "и биће двоје једно тело". Без узајамног уважавања, то јединство може да се испуни мржњом.

Поновно оцењивање брачних веза - то је заправо поновно оцењивање узајамног уважавања супружника у средњем добу. Породични живот се разликује у сваком конкретном браку, али међусобно уважавање супружника је кључни аспект који се тиче њиховог породичног живота.

Као прво: постојеће неслагање међу супружницима мора бити превазиђено, уколико је то неопходно. Уважавање - то је када супружници виде једно у другом личност, уникатност тог човека, с његовим чарима и особинама које га издвајају од неког другог човека, а не формално испуњавање породичних обавеза. Уважавање је основа радости, када је други човек поред тебе; уважавање - то је покретачка сила за супружнике, да би све радили заједно с радошћу.

Као друго: уважавање према супружнику - то је наш труд да поправимо однос према оном, ко има директан утицај на наша осећања и бриге. Уколико постоје некакви проблеми у односима, и ви желите да поправите стање ствари, онда, у том случају, дијалог може бити одговарајуће средство за то.

Као треће: Уважавање према другоме означава да ја прихватам његове недостатке у нашим односима, као нешто што је тако, али то не искључује критику из оправданих разлога. Уколико нас наш перфекционизам принуђује да се много озбиљније односимо према недостацима другог, онда губимо осећај радости, и у том случају постоји велика опасност да нас наша надменост учини грубим.

И као последње, међусобно уважавање супружника значи, да ми чинимо врло важне кораке у средњем добу, као да сређујемо "старе плоче" које су се накупиле током прошлих година, и које нам сметају да отворимо нову страницу у нашим односима. О. Балзак је рекао да: "брак мора стално да одолева звери, која га разара, а њено име је - навика". Средње године - су време испитивања нових ствари у вашем браку, надвладавање отпора према променама, време када се "све верује, свему се нада" (1Кор. 13:7). Све је у вашој моћи, уколико желите да ваш брак постане нова творевина.

Брак - то је некакав "тандем", чијем ће развоју доприносити заједничке одлуке и расуђивања у вашој породици. Слушајте пажљиво једни друге! Свакодневно незадовољство унутар породице је узрок тога, да супружници не чују једно друго. Заједничким разматрањем могућности ваше породице, можете донети такве одлуке, које нико од вас двоје не би могао да донесе сам. Уколико је одлука донесена заједнички, онда је вероватније да ћете заједно и да почнете њену реализацију. Ваше заједничко расуђивање је пут до тога, да се суштински зближите међусобно. Заједничко расуђивање је веома важан "ероген" у супружничким осећањима. Брачни пар мора свом браку да посвећује сво своје време, снагу и свакојаке почетке, да би и даље подржавали јединство породице, па чак и када деца напусте родитељски дом. Захваљујући отвореном дијалогу о деликатним питањима, можда ћеш у себи осетити некакав "одбрамбени" став. Уколико си ти као и већина нас, онда можеш очекивати да ће се и у теби појавити то "одбрамбено" стање. Оно обично затвара та наша најосетљивија и непомирљива места. Али када смо тога свесни, онда у нашој вери можемо наћи извор, који ћемо супротставити том нашем "одбрамбеном" ставу.

О. Филотеј Фарос "Половина пута", издање Армос

manastir Lepavina

[Bokisd]

On 20.5.2020. at 0:11, JESSY рече

Да ли је хомосексуалност грех?

Хомосексуалност није избор да би била грех. Предуслов за грех је слободан избор. Човеку је Богом дато право да живи и умре како само он жели. Бог се не меша у ову слободу, ко сам ја да се мешам?

.... (forumska inquisizione....)