Нафора након литургије: зашто се узима и шта представља?

[Тражитељ]

пре 9 минута, Vladan :::. рече

Још један пример. Рецимо да је неко из неког (оправданог) разлога јео пре литургије али је ипак дошао на службу. И неће да се причести јер је јео. Треба ли да узме нафору? Ако је нафора намењена онима који се из било ког разлога нису причестили (дакле укључујући и претходно јело) онда мислим да треба да узме нафору, иако је већ јео. Зашто? Зато што би у супротном такав био лишен и причешћа и нафоре тј. било каквог заједничког обеда са осталима. А заједнички обед је суштина литургије. А он је на литургији био.

 

Примери из моје праксе: када би нам, као деци, неко са литургије донео нафору, већ би увелико прошло 11 сати и до тад смо увелико доручковали.

Такође, а зато сам и питао како бих видео да ли је погрешна пракса, као студенти, пошто смо устајали пре 7 да би отишли на литургију, доручковали бисмо у мензи ако се не припремамо за причешће, и узимали смо нафору а да смо пре тога доручковали.

Данас морам признати да то ствара благе незгодације, јер празан стомак и чупање у њему непотребно одвраћају пажњу и уносе нервозу за нас који редовно устајемо око 6 и до 8 сати доручкујемо. Не мора то бити обилат доручак, али бар кифла или који комад хлеба да се беспотребно не развија глад, а журити кући да би се она утолила око 11 сати ем што упропасти/одложи недељни ручак, ем што мало нарушава поенту недеље као такве.

(Ово не придикујем и не критикујем, него само наводим своја искуства.)

[Александар Милојков]

пре 8 минута, Тражитељ рече

Данас морам признати да то ствара благе незгодације, јер празан стомак и чупање у њему непотребно одвраћају пажњу и уносе нервозу за нас који редовно устајемо око 6 и до 8 сати доручкујемо. Не мора то бити обилат доручак, али бар кифла или који комад хлеба да се беспотребно не развија глад, а журити кући да би се она утолила око 11 сати ем што упропасти/одложи недељни ручак, ем што мало нарушава поенту недеље као такве.

Мало се потруди (ако већ немаш избиљних здравствених проблема) и празан стомак неће бити проблем. Моја супруга има благослов да доручкује и да се потом причести, али она је диабетичар на инсулину и мора да узме своју терапију на време. Здрав човек нема оправдања. Нека наша, макар и мала жртва мора да постоји. Дакле, пробај да се трудиш и веруј. Видећеш да неће бити проблема.

 

[Александар Милојков]

Ко није спреман на личну жртву, тај није спреман ни за љубав. Јер жртва је суштина љубави.

[Александар Милојков]

Докле год налазимо правдања (изузев када је то стварно објективно) из нас избија оно што је супротно љубави - самољубље. Да бисмо завили шију том самољубљу, потребан је - ПОДВИГ. Е то је и та наша мала жртва уздржања од хране пре Свете Литургије. Том жртво сведочимо љубав, показујемо љубав, учимо се љубави.

[Тражитељ]

Управо сада, Александар Милојков рече

Мало се потруди (ако већ немаш избиљних здравствених проблема) и празан стомак неће бити проблем. Моја супруга има благослов да доручкује и да се потом причести, али она је диабетичар на инсулину и мора да узме своју терапију на време. Здрав човек нема оправдања. Нека наша, макар и мала жртва мора да постоји. Дакле, пробај да се трудиш и веруј. Видећеш да неће бити проблема.

 

Хвала на савету. Није проблем у благом трпљењу, може се без проблема одстојати на литургији и са каменчићем у ципели или трном у руци, само се осврћем на то какво треба да нам буде субјективно искуство литургије.

Већи проблем али то је друга тема, имам са најужом породицом која не воли да иде на недељну литургију. Једноставно та идеја учествовања у црквеном животу као жртви није људима блиска.

[Тражитељ]

пре 7 минута, Александар Милојков рече

Докле год налазимо правдања (изузев када је то стварно објективно) из нас избија оно што је супротно љубави - самољубље. Да бисмо завили шију том самољубљу, потребан је - ПОДВИГ. Е то је и та наша мала жртва уздржања од хране пре Свете Литургије. Том жртво сведочимо љубав, показујемо љубав, учимо се љубави.

Добро Александре, овде га претерасте без икакве потребе. Испада да је човек самољубив ако од недеље не прави мини рамазански пост.

У реду је, истрпи се глад као блага непријатност, али немојте одлазак на недељну литургију представљати као подвижништво нити самољубивима називати људе о којима не знате ништа и које не познајете.

[Milica Bajic]

пре 8 часа, Тражитељ рече

Добро Александре, овде га претерасте без икакве потребе. Испада да је човек самољубив ако од недеље не прави мини рамазански пост.

У реду је, истрпи се глад као блага непријатност, али немојте одлазак на недељну литургију представљати као подвижништво нити самољубивима називати људе о којима не знате ништа и које не познајете.

Др.Микојков ти је овде само, веруј, са љубављу предочио оно што свако од нас, с' времена на време, пролази.

Сваком се деси да у неком периоду има потешкоће да се избори са разноразним спотицањима од стране нечастивог и много је боље за нас да научимо да та спотицања сами препознајемо, такве назовемо правим именом и супротставимо се. На сваки наш корак ће нам Господ помоћи, али ипак смо ми ти који треба да га направимо.

Нпр. самољубље, стомакоугађање и сл.

Свети Оци кажу да је корен свих греха у стомакоугађању, па ти види...

И колико год то, како ти кажеш, банално звучало, то јесте подвиг. То је, тренутно, твоја борба, уопште није за потцењивање. Супер је што причаш о томе, мени је то много помогло кад сам пролазила кроз сличну фазу ( ако будеш желео писаћу детаљније о томе).

 

 

 

[Александар Милојков]

пре 9 часа, Тражитељ рече

Добро Александре, овде га претерасте без икакве потребе. Испада да је човек самољубив ако од недеље не прави мини рамазански пост.

Немојте се љутити, није било ништа лично.

 

пре 9 часа, Тражитељ рече

немојте одлазак на недељну литургију представљати као подвижништво нити самољубивима називати људе о којима не знате ништа и које не познајете.

Цео пут ка Литургији јесте подвижништво, ако се схвати на исправан начин. Подвижништво - јер подразумева труд да се од самодовољног бића човек преображава у евхаристијску личност, у биће заједнице Тела Христовог.

Нема потребе да неког лично познајем да бих га назвао самољубивим. Самољубље је суштинска пројава наше пале природе. Њу сви носимо, те стога и свако од нас пројављује самољубље. Подвиг је управо борба против тога. То да сам мало гладан пре Свете Литургије и да ми је мало непријатно да то издржим и јесте мала, али ипак пројава моје палости, то јест мог самољубља. Зато сам и рекао да је потребан подвиг, труд да се то превазиђе.

[feeble]

пре 41 минута, Milica Bajic рече

Свети Оци кажу да је корен свих греха у стомакоугађању, па ти види...

Je li ovo sigurno? Ja sam mislio da je gordost, ali davno sam citao o tome

[Desiderius Erasmus]

пре 13 минута, Александар Милојков рече

То да сам мало гладан пре Свете Литургије и да ми је мало непријатно да то издржим и јесте мала, али ипак пројава моје палости, то јест мог самољубља. 

To mu više dođe najnormalnija biološka potreba, ali slažem se da je treba savladati i naučiti da je držimo pod kontrolom.

[Milica Bajic]

пре 44 минута, feeble рече

Je li ovo sigurno? Ja sam mislio da je gordost, ali davno sam citao o tome

Ја сам то у Добротољубљу прочитала... тражећи неке своје одговоре...

Нека ме неко исправи, плиз, ако нисам добро схватила нешто.

[Milica Bajic]

Или се нисам добро изразила.

У смислу да сви остали греси почињу најпре од стомакоугађања. Пун стомак вуче за собом блудне мисли, долази гордост па све остало...

Како сам схватила, ако обуздамо најпре свој стомак, лакше ћемо се борити даље.

[Bokisd]

Пре сат времена, Milica Bajic рече

Или се нисам добро изразила.

У смислу да сви остали греси почињу најпре од стомакоугађања. Пун стомак вуче за собом блудне мисли, долази гордост па све остало...

Како сам схватила, ако обуздамо најпре свој стомак, лакше ћемо се борити даље.

Pa, jeste, u tom smislu da je to prvi i neophodni uslov za dalju borbu sa ostale' stvari....i zato i monasi iz Dobrotuljublja (koje je cak i pustinjska  literatura - citam bilo pravilo u mnogim tipicima da se jelo tek posle zalaska sunca i to nesto malko'....)....i svi drugi monasi imaju pravilo o postu, negde strozije negde blaze.... jer se na taj nacin i telo i um spremaju za onu bitniju duhovnu borbu...itd...

[Драгана Милошевић]

Redovno uzimam lekove uz malo meda i vode pre službe. Da li grešim? 

[Биљана, два]

једно време сам пила лекове (висок крвни притисак), и било је, како кад. Некад без проблема, али сам шетири пута пала у несвест. И ту је било интересантних коментара. Најзанимљивији је био да ме напада непојамник.

Једном ме је после самог причешћа једна жена гурнула "да ме нешто пита", а пева се Да исполњатсја уста наша...Ја се окренула, ухватила је за руке, и благо сам се насмешила...и опет било коментара, овај пут о гордости мојој..

Мислим да некад људи умећу своје страхове, и у храму Божијем-И где год да човек крене, може да се саплете...

Наш прота није ништа рекао, охрабрио ме, као и увек. И да, више не пијем лекове, и не падам у несвест, и не обраћам пажњу на доручак..и мислим да је дисциплина мерило свуда. И да не треба превише гледати на друге у овом случају.