Поуке старца архимандрита Емилијана

[JESSY]

[JESSY]

___

 

едном док сам журио овде у манастир како бих разговарао с вама позвао сам такси да бих брже стигао. Успут упитах возача:

„Реци ми, да ли некад ручаш или вечераш са својом женом?“

Знате и сами какав је посао таксиста и да никада нису сигурни кад ће кући.

„Свакодневно“, рече ми он, „заједно ручамо и вечерамо.“

„Како то постижеш? У које доба дана једеш?“

„Ручам од 10 пре подне до 4 после подне, а вечерам од 6 увече, често до 2 изјутра.“

Схватате? Супруга му је у 10 спремила ручак и чека га без обзира у које ће време стићи, да би јели заједно. А увече га чека од 6 често до 2 изјутра. Зар нисте задивљени тиме? Мучеништво у свакодневном животу управо значи то: живот у љубави.

Мучеништво у свакодневном животу је дело које се из љубави чини за другу особу, жртва, остављање по страни својих сопствених потреба ради користи ближњег.

https://podviznickaslova.wordpress.com/2019/12/05/mucenistvo-porodicnog-zivota/

 

[JESSY]

Када служимо Литругију, последња жива радња у Литургији, подизање (на крају) Светог Путира, онда када свештеник говори: „Свагда, сада и увек и у векове векова'', шта значи?
Ја одлазим, Ја - Христос, Који улазим у Свој Примрак, Који идем у Своју Невидљивост, сада ћеш Ме изгубити испред очију својих, али сећај се да Сам увек пред тобом, увек у теби. Остаћу неприметан тамо, у тајности олтара, свештеник ће Ме појести, да би могао да Ме једеш и ти, кад год пожелиш.

[Борис74]

On 9.5.2019. at 21:03, JESSY рече

Отворимо врата свога срца

 

Када нам неко разбије колотечину, ми то доживимо као ужасно наметање, и постајемо узнемирени. Зар ово није чудно? Очајнички желимо да нам други приђу, да разговарамо са њима, да нас други воле. Желимо да други испуни нашу самоћу, да се дружи са нама. Али чим нам неко приђе, ми једва чекамо да га се решимо. Одмах га одбацујемо, осуђујемо, разговарамо гневљиво и с презиром, усуђујемо се да му говоримо шта да ради у животу, говоримо „не“, и уопште узев, чинимо све да му покажемо да нам њихово присуство смета. И проналазимо на стотине начина да му [између редова] кажемо: „Бежи од мене. Остави ме на миру. Немој ми сметати у мојој самоћи“.

 

И све ти смета; све ти иритира. Како људи изгледају, боја њиховог гласа, ходање, или су превише ниски или превисоки, или нам сметају јер им је нос овакав или онакав, или нам сметају зато што су им обрве превисоке или прениске. Довољна је нека ситница да ти поквари дан, и након свега тога, само имаш жељу да побегнеш од свега. А шта је све ово ако не пакао проклетима? И зашто су проклети у паклу? Зато што нису хтели рај. Пакао је управо оно што су тражили и управо су то и добили.

 

Међутим, кад год пожелимо, можемо да отворимо своје срце и тада ће се ненадано догодити велика промена. А то отварање је отварање срца за духовни огањ, отварање Светоме Духу, Христу, Богу. Желимо ли то? Хоћемо ли отворити своје срце? Све зависи од тога да ли желимо да заволимо Бога или да наставимо да волимо само себе. И ако одлучимо да престанемо да живимо по свом, и широм отворимо врата светлости да уђе, тада ћемо схватити да, док смо тражили Бога, у исто време смо пронашли свога ближњег, зато што у том тренутку схватамо да постоје људи око нас.

Дивно. И толико истинито. Пронашао сам се у овим речима, и верујем да сваки човек може да се пронађе. Да, било је тренутака када сам бесмислено одбацивао људе који су ми несебично нудили љубав, пријатељство, подршку. Као да нешто изнутра није желело да пружи руку срећи,

радости, смирењу, већ је желело бол, патњу, самоћу, да сам себе кажњавам. Човек мучи самог себе.

Треба отворити срце за друге.

[JESSY]

Ништа на свету не пружа успелију икону лепоте Божије до дете, и то пре свега осмех и поглед детета. Оно ништа не очекује са упорношћу, не прави планове, нема интересе, није лицемерно. Игра је основно занимање детета. Пошто га родитељи хране и штите, оно не осећа никакву нужду, те сву пажњу, машту и снагу своју улаже у игру, која за њега садржи сву вредност и озбиљност овога света. Нужност није основни мотив његовог живота. Оно се у игри осећа као величина, као мали бог пред лицем Великог Бога.
Дете се особито сећа Бога, и у Духу боље и од научника поима догмате и тајне вере. Оно је човек најнаклоњенији божанствености, обожавалац, пријатељ и причасник Христов. Само да ми деци својој дајемо Бога. Трагедија човекова почиње онда када он напушта одлике детета, када заборавља да је и сам био дете, и са тугом се потчињава животним бригама, старању да надвлада, потреби да буде признат.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Никада и никоме не треба да наглашавамо његову слабост, његов проблем. Никада не треба да га подсећамо на његов недостатак, на његов грех. Користимо само похвале, али љубазне похвале, а не наивне.ЈЕР, ЧОВЕК СЕ НИКАДА НЕ ИСПРАВЉА ГРДЊОМ,КАО НИ ПРИМЕДБАМА. Требало би да човек буде веома свет да би могао да прихвати да буде исправљен грдњом, твојим саветом, или твојом примедбом. А да је толико свет, не би имао ту ману због које је било потребно да му придикујеш. Пошто је већ има, једино што је потребно јесте твоје крајње поштовање, да би он икада могао да се смири и исправи, видећи твој сопствени МИР, КРОТОСТ, СМИРЕЊЕ, ЉУБАВ, ДУГОТРПЉЕЊЕ, БЛАГОСТ, МИЛОСТИВОСТ,УМИЛНОСТ... Само онај ко има ове врлине може да исправи неког другог.
Архимандрит Емилијан

[JESSY]

Не можеш од другога захтевати да примењује закон и да држи заповести. Када, дакле помислиш: Зашто он не примењује закон? Зашто не држи заповести Божије? Зашто не чини ово или оно? Зашто се епископи свађају? Зашто калуђери живе овако? Зашто спавају? Зашто су тако лењи? - од тога часа захтеваш да други примени Закон Божији и тако цепаш несашивени хитон Христов - долазиш у сукоб са јединством Тела Христовог, уводиш неприродну поделу у Христа, те биваш избачен из Живота Божијег. Закон важи само за тебе, Ти га примењујеш или преступаш. Шта ће други урадити, постоји судија који ће му судити. За тебе постоји само једно решење: сви су свети, сви исправно поступају, и само ти ниси у реду. Чим нешто од другога захтеваш, то је исто као да закуцаваш неки ексер, а он одлети далеко. Тако и ти биваш одбачен далеко од Живота Божијег.

Старац Емилијан

[JESSY]

Први темељ грађевине човековог бића је радост. Црква жели да смо увек радосни, она не подноси смркнута лица, нити пружа олакшице за лажну тугу за Богом. Различита је ,,жалост по Богу'', добра и истинита туга, која је уздарје Духа, од наше туге која је последица наше одвојености од Бога. Доказ наше аутентичности јесу наша радост и мир. Атмосфера у којој душа може да се изграђује и да види Бога и наслађује се Њиме јесте радост, која је природна и духовна. Пошто прође кроз дар суза, она бива употпуњавана Духом Светим и постаје стална, непресушна и богомдана. Те сузе су танани бол душе што је пала и што је избачена на ову земљу, далеко од Раја, те сада треба да се врати: то је дакле, туга која душу окуша када стекне познање своје болести. Али, та туга и те сузе пружају весеље духу, наслађивање и нежност раја, не укидају радост. Радост се задржава као стално окружење. Као што човек не може да живи у загађеном окружењу, тако не може да живи ни без радости.

Старац Емилијан Светогорац

[JESSY]

Ми смо монаси. Бог није могао да нам подари нешто више од тога за шта би требало да Му будемо благодарни. Радујмо се призиву и почасти коју нам је Бог учинио, и поштујмо Га тиме што поштујемо монаштво. Бог је поставио монашку расу изнад Анђела. Узвисио нас је изнад планина и изнад небеса, учинио нас је Својим знамењима. Чиме ћемо узвратити Господу? Ничим. Само наша смрт у часу борбе, у часу подвига, у часу љубави према Богу, може да буде оно што ће остати записано у историји. Наша смрт, наша крв даје живот, и тиме Црква живи, развија се и шири. Један Мученик ствара небројено много других Мученика. Један велики човек не ствара ниједног Светитеља. Он остаје просто један велики човек, али он умире. Међутим, прах Мученика постаје вечност, постаје дух у Духу Светом.

Архимандрит Емилијан

[JESSY]

Када кренемо да се молимо, пошто немамо спремности, пошто не осећамо Бога, пошто нам се Бог чини непознатим, тешким, мрачним, пошто нам се чини да нас не воли, да за нас не постоји, ми напуштамо молитву. Али, управо када пригрлим тегобу, када схватим да треба да се молим сам у тами, када прихватам пакао и заточеништво пакла свога и када се ту молим без наде, без Бога, без иједног светлог зрака - јер тога нисам достојан - тада дела Бог, тада долази и из срца ми узима терет, олакшава ми.
Сходно томе, Бога не привлачи моје хитање, него моје давање, мој труд, моја посвећеност. Хитање ће ми дати Бог од момента када се испразним од себе и одрекнем себе тиме што ћу прихватити да у себи отелотворим сву мудрост Цркве.

Старац Емилијан

[JESSY]

Христос је овде, хита онде, посвуда је присутан, свагда и у сваком тренутку. Ми спавамо, а Он надневши се над нама дела. На свакојаке начине нам чини добро, на хиљаде начина. Шта све не смишља и шта све не користи да би нас спасио! Невидљиви постаје присутан и видљив, док Га ми сматрамо одсутним. Користи све начине да би нас спасао. Бива отац, мајка, учитељ, лекар, хвалећи нас и разгаљујући, чинећи да се забринемо и потресајући нас, али и лечећи и спасавајући. Допушта болест и смрт. Бива страшан, али такође и сладосно мио и драг.
Користи сваки повод да би нам се приближио, али поштујући слободу нашу. Нас ради бива сиромах, али и богат. Мења начине, облике, изговоре, да свагда све спасе.

Архимандрит Емилијан

[JESSY]

Све што нам се догађа свакодневно, добро или лоше, јесте један мали осећај присуства Његовог, Његовог односа са нама, љубави Његове, Његовог учествовања и уплитања у нашу историју света.
Путем свих ових начина налазимо смирење, одмор у Христу. Из тог разлога никада не треба да губимо из вида све што се свакодневно догађа. Неко је, примера ради, пошао у кафану и стигао тамо. А ја, на пример, кренем на исповест и догоди ми се нешто лоше, па кажем: ,,Где је сада Бог"? Родиш дете, и оно умре! Носиш га у утроби својој седам месеци и изгубиш га. Пођем у Цркву, али се оклизнем на снегу, сломим ногу и кажем: ,,Пошао сам у Цркву, Боже мој, и Ти си дозволио да паднем и сломим ногу?" Ништа није случајно. Свакодневне ситнице у нашем животу, мучне или пријатне, које ми не схватамо, у суштини су неопходне. Оне у себи сакривају неку тајну, и Бог их користи да би старањем постигао наше побољшање. Оне имају могућност или моћ да нас умудре. Бивају божанствени знак , који нас подсећа да ћемо у сваком случају прећи другде - у вечност. Ако употребимо божанствену благодат , резултат тих свакодневних догодовштина, проблема и свих догађања ће бити - обожење наше. Бог ништа не оставља неискоришћено, чак ни грехе наше.

☦️ (Архимандрит Емилијан)