Претражи Живе Речи Утехе

Молим вас да покажете (ако она постоји, а ње нема) технологију спасења. То јест, каква конкретна дејства/акције доводе до каквих конкретних резултата. И реч више није о некаквим тамо "унутрашњим променама"! Бар покажите спољашње - спремност да прихватите туђе мишљење, поштовање вредности ближњег, саосећање према онима који страдају, а не само "по прописаном", љубазност у комуникацији итд. Одговарају ми да саме радње ничему не воде, али могу бити поштапалице и помоћно средство (да, читао сам о овоме пре 25 година). Молим за примере овога, јер из искуства видим сасвим супротно – људи иду у ритуализам и самољубље и "обожавање поштапалица". Притом се ја наивно надам да ће се човек сетити сопственог "труда" и жалосног резултата, постидети се и разговор ће се спустити у другу раван. Али не. Зашто би? У одговору се говори о свом личном искуству непосредне светости због пар поклона и уздржања од паштете у конзерви петком. Овде је потребно скромно заћутати и управо овде учинити наклон из поштовања према пресветом бодисатви, који се спустио до беседе са грешним попићем. Али ја нисам џентлмен и не намеравам да будем. Зато ћу и да питам даму: у чему је ваше лично искуство у узрастању у љубави уз помоћ постова и поклона, ако се та љубав не примећује на друштвеним мрежама кроз реплике (па чак и мирно прихватање туђег мишљења)? У одговору ми, очекивано, кажу да сам "невиђена будала" (тм). То јест, зашто сам ја не живим свето? Али не расправљам се са тим. Глуп сам, неправедан, и у мени нема љубави. И ја сам о себи сам спреман да то кажем. Тако и мислим о себи. Али сваког другог ко ми ово каже, осим мојих претпостављених (да, лицемер сам, не спорим), духовног оца и владике, смирено ћу подсетити на основу аскетике: онај који сведочи о свом духовном узрасту, који говори о својим аскетским "подвизима" по правилу пребива у прелести, самообмани. Ово је тешко духовно стање, када човек себе искрено сматра бољим од других људи, практично испуњавајући све што се захтева, а свакакве фразе "од којих сам први ја" изговара као нешто ритуално, јер "такав је обред". "А зашто онда сав тај аскетизам? А? Зашто? Зар треба све одбацити, да?" Нема потребе. Само треба схватити да је аскетика аскета за аскете. А за мирјане који живе у дубинама света потребна је аскеза сасвим друге врсте. И не треба изигравати анђеле и отшелнике древности, већ живети пуним хришћанским животом. (Како и заповеда апостол Павле.) https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је 13. априла 2022. године у Свету архијерејску Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљеву у Паштровићима, уз саслужење архимандрита Хризостома (Нешића), протојереја Петра Церовића и јерођакона Сионија (Зорића), бележи Радосав Рајо Војиновић а преноси Митрополија црногорско-приморска. У архипастирској беседи Владика је рекао да је стари обичај био да се житије Свете Марије Египћанке чита одмах на почетку Часнога поста, и то у целини, а говорећи о овој Божијој угодници, подсетио да се она у пустињи подвизавала много деценија (звучни запис на крају вести). Митрополит Јоаникије је нагласио да спасења има за свакога ко хоће да се каје и да иде Божјим путем. “И то не само да ће му Бог опростити гријехе него ће га удостојити и великих дарова. Света Марија Египћанка је у томе заиста свијетли примјер. Њен примјер свијетли у току овога Часнога поста свима нама хришћанима који се трудимо да се удостојимо да ходимо заједно са Христом горе у Јерусалим, како је Он то рекао, на Његово крсно страдање, добровољно страдање ради нас и нашега спасења да прођемо драму страдања Христових”, поручио је Митрополит Јоаникије. У наставку, благодарећи радију "Светигора" Митрополије црногорско-приморске, можете чути ову беседу у целини. Извор: Митрополија црногорско-приморска Беседа Митрополита Јоаникија:

Торжественим евхаристијским сабрањем у спомен-храму Светог Саве на Врачару предстојао је Епископ марчански г. Сава, и поручио: Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу! У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, у дан свештеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Григорија, епископа ниског, у молитвеном присуству и са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на врачару. Преосвећеном владици саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке, као и мноштво народа Божјег. У славу Божју једним устима и једним срцем појали су чланови певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством проф. др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских чтенија које се према богослужбеном правило произносе у овај први недељни дан по празнику Богојављења, Епископ марчански Сава је беседио о значају мисије и проповеди Светога Јована, наглашавајући његову освештану улогу у припремању духовног пута за савршену Христову проповед којом је просветљиван народ који је седео у тами и сенци смрти. У наставку своје омилије Епископ марчански је говорио о Новом Завету и проповеди Господа нашег Исуса Христа, између осталог рекавши: Проповед Христова почиње позивом на покајање, та проповед се односи на целокупни људски род, на сваког члана Цркве Христове. Христос је Светлост која обасјава свакога човека. У свету многобожачком долази Христос и почиње своју проповед речима "Покајте се, јер се приближило Царство небеско". Ово је Јеванђеље о покајању, а покајање није психолошки доживљај или осећај, нити неки религиозни осећај, покајање је промена начина живота, промена начина размишљања, преумљење и покретање свога живота од таме у којој се налазимо, ка светлости, поучио је Епископ Сава, викар Патријарха српског. Покајање почиње освешћивањем свога стања, одбацивањем греха и жалошћу због греха, тугом због наше грешне прошлости, а треба да достигне и тугу и жалост због стања у којем се нашао целокупни људски род. Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу, због тога је покајање проналазак изгубљеног раја, кључ спасења и предуслов светости, закључио је Епископ марчански Сава проповедајући о значају покајања које нас води путем обожења. Извор: Телевизија Храм

У недељу 28. новембра 2021 године, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу, свету архијерејску Литургију служио је викарни Епископ марчански Господин Сава, уз молитвено присуство домаћина Епископа крушевачког Господина Давида. Епископу Сави на светој Евхаристији саслуживали су: секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ протосинђел Нектарије, старешина Саборног храма протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Милојковић, протопрезвитер Ненад Радосављевић, презвитер Ненад Драгичевић, ђакони Ненад Матић и Никола Николић. По прочитаном одељку из светог Јеванђеља, надахнуту беседу је изговорио владика Сава, тумачећи прочитану перикопу "о Гадаринском бесомучнику", из кога је Господ изагнао мноштво демона. Уједно, владика је пожелео свим присутним верницима благословен почетак Божићног поста, кроз који се целим својим бићем припремамо за прослављање великог празника Рођења Богомладенца Христа. На крају свете Литургије Епископ крушевачки г. Давид поздравио је госта и сабрата Епископа Саву и протосинђела о. Нектарија најискренијим речима топле добродошлице у Богомспасавану Епархију крушевачку, у своје име, у име свештенства, монаштва и верног народа, исказавши велику радост и захвалност Господу на овом великом дану и светом сабрању. У наставку је у Епископском двору уприличено послужење за госте и служашче свештенство и настављено је Литургијско саборовање. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију поводом празника Преноса моштију светог архиђакона Стефана који је уједно и слава храма на гробљу Пучиле у Бијељини. Том приликом Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протонамјесник Радиша Јокић и ђакон Немања Спасојевић. ''Ако погледате живопис овога храма видећете сву икономију спасења. Приказана су старозаветна и новозаветна историја, али и наша српска мученичка и страдална. Икономија спасења у бојама, како су говорили свети оци. С обзиром да се овај храм налази на гробљу имамо могућност да созерцавамо тајну овога света, земаљскога, пролазнога и тајну вечности и васкрсења коју доживљавамо на светим литургијама. Све нам је сабрано на једном месту и свако за себе узима или созерцава колико може и на ком је духовном нивоу. Сви смо заједно на светој литургији. Небо и земља сабрани на једном месту. То је литургија, браћо и сестре'' рекао је Епископ Фотије у својој бесједи окупљеном вјерном народу. Бесједећи о данашњем празнику Преосвећени владика је истакао да ''кад год помињемо светог архиђакона Стефана сећамо се његовог страдања и мучеништва, али сећамо се и тога да је он, ношен Христовом љубављу, опростио онима који су га каменовали речима: 'Господе, не упиши им ово у грех'. Аналогно томе и ми треба тако да чинимо. Све увреде које примамо, сва 'каменовања' која примамо речју и делом, неправде, прогоне и распињања – поготово у нашем српском народу, да праштамо. Али, не да праштамо наивно па да опет будемо овце за клање, него да будемо 'мудри као змије и безазлени као голубови'.'' Благословивши славске дарове Владика је преломио крсни колач са кумом данашње славе Јовом Милићевићем, и његовим синовима Савом и Љубишом, из Бијељине. Храм Светог архиђакона Стефана у Бијељини је ктиторски храм који је подигао Илија Ранкић, а храм је освештао Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ) 1936. године. Храм је подигнут на бијељинском старом гробљу. Ово гробље је својеврсан историјски споменик, јер ту почивају и земни остаци многих знаменитих бијељинаца који су обиљежили историју овога краја. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа. Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове. Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије. Оградивши Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј. Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница. У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети. Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи. Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије. Извор: Епархија ваљевска

Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном. По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога. Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света. О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога. Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар) Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса. Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак) Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве. И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда. И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На празник обрезања по телу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и када се молитвено прославља Свети Василије Велики (14/1. 01. 2021.), Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Радослава Анђелића, протопрезвитера Дарка Дугоњића и ђакона Небојше Анђића. У својој архипастирској беседи Епископ горњокарловачки Герасим је објаснио значај празника обрезања Господњег истакавши да Господ Христос све из љубави чини и дела, ради спасења људи и све твари. Епископ Герасим је у својој беседи поменуо и Светога Василија Великог, говорећи о лику и значају овога светитеља како за Цркву тако и за целу Васељену. Извор: Епархија горњокарловачка

Нека нас Господ тајном Христове близине, показане и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашава Радосну вијест о Божјем Царству, каже се у божићној честитики загребачког надбискупа. Поводом празника Рођења Христовог – Божића, надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић упутио је честитку Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, свештенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској, у којој захваљује на честитци коју је добио од Митрополита поводом Божића, те истакао: „У божићној ноћи небо је почело куцати људским срцем Дјетета, а шутња чекања проговорила је радошћу, јер у људску се повијест и у нашу стварност спустила звијезда која у изазовима свакодневице показује исправан и сигуран пут, обасјава људску повијест те све људе позива на братско заједништво, солидарност и суосјећање с потребнима. Нека нас Господин отајством Kристове близине, очитоване и дароване ради нашег спасења, учини свједоцима свјетла и гласом који разглашује Радосну вијест о Божјем краљевству. Бременитост времена у којем нам је дано живјети, усред пандемије коронавируса и потреса, са свим ограничењима и неизвјесностима, јача нас близина Божића. Kао баштиници вјере у Исуса Kриста радујемо се што је и ово наше вријеме благословљено Божјом присутношћу. Вама, Вашем свећенству, монаштву и православним вјерницима у Хрватској желим сретан Божић, рођење нашега Спаситеља Исуса Kриста и благословљену нову 2021. годину, испуњену Божјим благословом и божићном надом!”, поручио је кардинал Бозанић. Кардинал Бозанић: Нека нас Господ учини свједоцима свјетлости – Митрополија загребачко-љубљанска MITROPOLIJA-ZAGREBACKA.ORG Митрополија загребачко-љубљанска – Српска православна црква

Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ

У уторак 29. децембра 2020. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару служена је света архијерејска Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју. Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су јереји Новак Бојанић и Марко Радосављевић и архиђакон Илија Јовановић, док су на литургијске прозбе за певницом одговарали ђакон Вук Јовановић и студент богословља Лазар Љубић. Преосвећени Eпископ Иларион је у беседи говорио о разним овоземаљским проблемима који муче људе и приметио да су ретки они који ће рећи да их муче питања која се тичу вечног живота, постојања Бога и како живети по Христовом Јеванђељу. Владика је нагласио да наш боравак на земљи није никаква случајност већ да је свако од нас послат на овај свет по вољи и љубави Божјој да би задобио Царство небеско. Бог од нас не очекује ништа што је ван наших могућности и ван наших снага већ само оно што као људи можемо, закључио је Епископ тимочки. Извор: Епархија тимочка

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. Свети Јован Дамаскин "Тачно изложење православне вере" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У параклису посвећеном Икони Млекопитатељници, који се налази у Храму Светога Саве у Краљеву, служили смо Свету Архијерејску Литургију којом је началствовао Епископ жички Господин Јустин. Владики су саслуживали протојереј-ставрофор Ненад Илић, архијерејски намесник жички, протојереј Радоја Сандо, старешина Храма Светог Саве, и протођакон Александар Грујовић уз појање братства храма, и прислуживање ипођакона Дејана Камиџорца. Пред почетак Свете Литургије, Владика је извршио чин благосиљања живописа. Прелеп живопис чије су обележје топле боје, ведри ликови и мноштво разиграних детаља осликаних у византијском стилу, дело је протомајстора Дејана Камиџорца и његових сарадника – Ненада Матовића и Стефана Новаковића. Господин Дејан Камиџорац је живописац који се учио код ученика пахомејске школе иконописа са Свете Горе и представник је надалеко чувене жичке школе живописа. У параклису су приказани централни догађаји Христове икономије спасења (Божић, Преображење, Распеће, Васкрс и Вазнесење тј. Други Христов Долазак), централни догађаји из животописа Пресвете Богородице (Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Успење) укључујући ту и велику сцену „Богородица Ширшаја Небес“ у златној позадини која се налази у олтарској апсиди, и ликови неколико одабраних светитеља. Данас смо сви као део литургијске заједнице овог храма били радосни и испуњени благодарношћу Богу на овом, за нас, великом догађају и на лепоти фресака које су осликане на зидовима параклиса. У оквиру Литургије мноштво људи се причестило, учествујући и на тај начин у данашњем празнику који је једна од слава нашег храму. Владика је благословио славски колач и жито и одржао је пригодну беседу у оквиру које је поручио да је Мајка Божија заштитница свих оних који верују да је Она родила Сина Божијег ради спасења света. Владика нас је пастирски позвао да следимо пример Светих стараца Порфирија и Пајсија који су позивали верне да Пресвету Богородицу не прослављају само умом већ и срцем и да јој приносе малу жртву тако што ће свакога дана издвојити по десетак минута свога времена како би прочитали Благовештенски Акатист Пресветој Богородици који почиње чувеним кондаком: „Теби Војвоткињи која се бори за нас, ми слуге твоје Богородице узносимо победне песме и захвалност за избављење од зла, а Ти пошто имаш моћ непобедиву ослободи нас од свих опасности да Ти кличемо: Радуј се Невесто Неневесна!“ – Чинећи тако осетићемо Њену заштиту и благодат која се излива у срца наша, рекао је на крају беседе Владика, и пожелео да нас у свим данима живота прати благослов Пресвете Мајке Божије. Извор: Епархија жичка

У четвртак, 2. јула 2020. године, у порти Светојовановског храма у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности „Од Видовдана до Ивањданаˮ протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивог у Ветернику, одржао је предавање на тему „Крст – знамење спасењаˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протонамесник Дарко Ђурђевић о Петровданском посту, освећењу водица и значају заједнице. Дани поста дати су нам да се подвизима уздржавања и умножавања молитава и милосрдних дела припремимо за прославу празника којем пост претходи. Тако је и са Петровданским постом који ће отпочети у понедељак 15. јуна лета Господњег 2020., а који нас води празнику Светих апостола Петра и Павла. Ове године, услед епидемије корона вируса, у време Васкршњег поста обустављено је освећење водица и благосиљање домова. Враћањем живота у уобичајене токове и укидањем ванредног стања, стварају се услови да се ова богослужбена пракса настави у току Петровданског поста, тим више што се свештеницима из дана у дан јављају парохијани и позивају у своје домове, каже протонамесник ДаркоЂурђевић, архијерејски намесник први ваљевски. Ове године у време Петровданског поста вршиће се освећење водица и благосиљање домова. Свако, ко жели да га свештеник посети, може да се јави свом пароху. Он ће доћи, осветити водицу, благосиљати дом и помолити за здравље породице домаћина. Позивам све наше вернике да,како у врме поста, тако и после њега, посећују храмове. Јер, хришћански живот је двосмеран. Не састоји се само у томе да свештеник дође у дом или људи само у цркву. То је увек двосмеран пут спасења – објашњава протонамесник Дарко Ђурђевић. Епидемија и све околности које су је пратиле показале су да је човек „биће односа“ и „биће заједнице“. Свештеници годинама говоре да је „један хришћанин = ниједан хришћанин“ . Живимо у времену у коме се велича дух индивидуализма до заиста непотребних граница, а мало тога нам говори о томе колико смо упућени једни на друге. У време изолације јасно се показала истинитост Христових речи „Љуби ближњег свог“, односно колико је потребно да је ближњи, који живи у стану или кући до нас, у тим тренуцима поред нас. Да ми бринемо о њему, да би и он могао да брине о нама. У оваквим кризама, ма колико оне биле тешке и стресне по нас, увек на површину исплива оно што је добро и суштинско. Из разговора са људима, стекао сам утисак да су схватили колико смо једни другима потребни и за спасење и за живот на земљи – закључује отац Дарко Ђурђевић. Извор: Епархија ваљевска

Село Подграб недалеко од Пала смејштено на древном путу који води од Пала ка Прачи, Устипрачи и даље ка Вишеграду данас је, 28. маја 2020. године, свечано дочекало и прославило велики празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) иначе и крсну славу своје цркве посвећене овом великом празнику, који је и филијални храм парохије Прачанске у Прачи. Свету архијерејску литургију служио је Високопреосвећени Господин Хризостом, митрополит дабробосански уз саслужење: протојереја-ставрофора Илије Чупића, протојереја: Марка Билинца и Немање Манџића, јереја Бојана Кулашевића и ђакона Будимира Гардовића. На крају свете литургије благословљени су славско кољиво и славски колач и обављена је славска литија. У бесједи на тему Спасовдан – дан нашег Спаситеља Високопреосвећени је потсјетио вјернике на историјске оквире библијског догађаја Вазнесења те истакао тајну овог великог празника. ''……….. тајна овог празника је ономе што нам сведочи свети апостол и јеванђелист Лука на крају свог јеванђеља, а које данас чусмо. Прије свега, апостоли су били збуњени оним што се све десеило и дешавало од Великог петка и сумњичави према свему ономе што су и чули и видјели. Разумјевши помисли њихове док су били сабрани у зборници на Сиону васкрсли Господ им прилази и пита их: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша?... Господ им још једном открива да све што се са Њим десило писано је у Закону мосијевом, пророцима и псалмима. Још једанпут их потсјећа да је он Месија и Избавитељ, али и да се враћа Оцу његовом и Оцу нашем који је на Небесима… Свети апостол Лука открива да ''им (апостолима) отвори ум да разумију Писма''… На крају он их опет потсјећа на оно што им је и раније говорио да ће им послати Духа утјешитеља који ће их утврдити у вјери, у знању и вјерности Богу ида ће пребивати на њима….. ''И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас; и ви сједите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине''… Тек пошто им је отворио ум да разумију Писма и потсјетио их да чекају Духа Светога да се излије на њих изведе их на Маслинску гору и на локалитету који се зове Витанија узнесе се на небеса на њихово опште запрепаштење. …'' Извор: Митрополија дабробосанска

У недељу пред Педесетницу, када вршимо Спомен и похвалу Светим оцима Првог васељенског сабора, молитвено је било и у Влашкој цркви на Цетињу, гдје је служена Света литургија којом је началствовао јереј Игор Балабан а саслуживали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић и ђакон Александар Лекић. Звучни запис беседе У пастирском слову отац Игор је говорио о Првом васељенском сабору који је одржан у граду Никеји, Малој Азији, 325. године у вријеме Светог цара Константина Великог, а који је сазван због саблажњивих учења оних који нијесу могли да прихвате да Господ Исус Христос постоји од вијека заједно са Оцем, у вјечности и од вјечности. Они су, како је објаснио отац, сматрали да је Христос неки благословени надчовјек, неко створење створено од вјечности, али не исто што Бог, да Он није Бог као што је Бог Отац. “Наши Оци и читаво апостолско и светоотачко предање оставили су нам да вјерујемо оно што исповједамо у Симболу вјере… вјерујем … и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова. Зашто рођенога, зато што онај који нешто рађа, рађа исто оно што је и он. Бог рађа Сина свога и то је најподеснија ријеч за тај однос Оца и Сина”, казао је, између осталог, отац Игор. Подсјећајући да је Симбол вјере дефинисан и утврђен на Првом и Другом васељенском сабору, који је одржан у Цариграду 381. године, јереј Игор је казао да су свети оци све то детаљно објаснили да би нагласили да је Христос сами Бог, јер ако је он само неко благословено биће, а није Бог, какав би то утицај имало на нас. “Његовом смрћу је побијеђена смрт и Он је устао из мртвих да би сви ми могли у вјечности да устанемо из мртвих и да живимо са Њим. Зато кажемо да је Цркве тијело Христово а ми сви удови тога тијела.” Како је објаснио сви ми када било шта христолико чинимо, учествујемо на непосредан начин у Христовој смрти и Христовом васкрсењу – када смо на Литургији, када се дотакнемо Тијела и Крви Његове, када се крстимо… “Сваки пут кад се неко крштава мора да исповједи Симбол вјере, које је библијско, апостолско, светоотачко учење и зато читамо одломак из Јеванђеља гдје Господ, између осталог, каже, обраћајући се Оцу: Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. Дакле да познају Спаситеља Помазаника кога си послао”, бесједио је јереј Игор Балабан. Нагласио је да је хришћанин онај који вјерује да је Бог Отац послао Исуса Христа, који вјерује да је Исус Христос од Бога изишао и који вјерује да је све Божије и Христово и да је све Христово и Божије. “Такође да вјерује да је Исус Христос свршио оно дјело које му је Бог дао да изврши, да је Син и да му је Бог дао власт над сваким тијелом, да свему што Му је дао дарује живот вјечни. Бог је дао Исусу Христу – своме Сину читаву творевину и имао је један задатак да тој творевини дарује живот вјечни. Он је то дјело свршио тако што је страдао, умро и васкрсао и вазнео се на небеса и послао Духа Светога на апостоле. Тиме је установио Цркву као лађу спасења, мјесто за све који желе да иду Његовим путем”, казао је свештеник Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, дана 28. септембра 2019. године, светом архијерејском Литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у Осијеку началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим (Ђермановић). Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), протојереји-ставрофори Мирко Николић (Епархија зворничко-тузланска) и Мирослав Гаврић (Eпархија бихаћко-петровачка), протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји Владан Симић и Милош Стојановић (Епархија бачка), протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, протојереј Дајан Трифиновић (Епархија зворничко-тузланска), протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, ђакон Александар Билић (Епархија бачка) и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим рукоположио је на светој Литургији господина Војислава Николића у чин ђакона. Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија на којој смо на првом месту заблагодарили Богу за сва добра која нам је дао. Вечерашњи празник и попразништво упућују нас на Тајну живота у Цркви Божјој која је увек крстоваскрсна. Крст који смо добили светом Тајном крштења требамо увек носити достојно људског бића, то је симбол нашега спасења и води нас ка Царству Небеском. Носити Крст Христов није лако. Тешко је људском разуму схватити дубину и суштину Тајне Крста Господњег. Ову Тајну нису могли схватити стари Јелини, Римљани, нити било који народ који је разумом покушао да схвати Тајну Крста. Крст који је био саблазан постао је образац нашега спасења, али путоказ и нашем роду. Крст нас обнавља, препорађа нас и узводи ка Царству Небеском. Данас смо у светом храму имали један велики догађај, увођење у свету Тајну свештенства. Велика је Тајна примити благодат Светога Духа да бисмо служили Цркви Божјој. У лику оца Војислава пројавила се благодат Светога Духа и он може бити слуга Олтара Божјега и онај који схвата која је суштина служења Цркви Божјој. Први степен је ђаконство, можда најлепша служба у којој се учимо да будемо задњи. Али свакако, служећи Господу задобијамо венац вечнога живота. То није служење у данашњем смислу речи, него служење Господу на првоме месту. Служење свештеника служење је Господу, а не овоземаљским пожудама. То је жртвовање за Господа. То је суштина свештеничког служења у којој видимо смисао. Све остало је бесмисао и материјализам који нас одваја од заједнице са самим Господом. Не смемо да се одвојимо од благодати коју смо добили светом Тајном свештенства, од Светога Духа који је надопунио све недостатке које као људи имамо и удостојио свакога од нас служења Олтару Божјем. Ја се надам да ће у личности оца Војислава бити лик доброга пастира који ће знати да је служење Цркви и Олтару Божјем управо жртвовање. То треба да буде суштина живота и пуноћа служења Цркви Божјој. Све остало ће нас одвојити од љубави и Цркве Божје. Ако је Христос наш Путеводитељ и Пастироначалник нашега живота онда Он треба бити и наш Узор и Пример. Дубоко се надам и верујем да у његовој личности постоји благодатни дар који је примио достојан тог чина и служења. Ово ће бити на добро наше Цркве и нашој Епархији ће просијати као онај који носи Крст Господњи који му је дат. Познавајући његову душу, његов живот и његову породицу знам да ће бити добар пастир и добар слуга Олтара Цркве Божје. Надам се да ће наша Епархија добити благодат која нам је потребна овде да будемо служитељи, они који ће својом личношћу пре свега сведочити Христа. Нека је благословен данашњи дан и наше служење у Осијеку, у овој благодатној заједници у коју је увек лепо доћи. Наша заједница овде јесте мала, али је христоваскрсла. После свих недаћа и тескоба уздигла се и украсила свој храм како би се људи који се сабирају са свих страна могли дивити лепоти. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Позив за разговор је нешто што је у људској природи, а разговор, истински разговор међу људским бићима је једини пут да се људи нађу и сретну и да се у себи и кроза се, кроз властиту прозирност и отвореност, у своме разговору дотакну дубље тајне постојања, приме је у себе и постану њени заједничари. Био сам забиљежио неке мисли, које сам вечерас желио овдје изложити, на тему: савремена богословска мисао и како се она данас јавља у оквирима Цркве истока – православне цркве. Не бих, међутим, износио те мисли, него бих почео с једном древеном изреком једнога египатског пустињака, који је на питање неког богоискатеља и трагатеља за спасењем – „Кажи ми ријеч спасења“, одговороиро: “ Видио си брата свога – видио си бога свога“. Мислим да је то ријеч која би требала да се чује и да се ослушкује у нама самима и коју би требало видјети и доживјети на лицу сваког човјека с којим се сусрећемо у свом животу, било случајно било намјерно, јер та ријеч „Видио си брата свога – видио си бога свога“, открива нам једну од најдубљих истина запретаних у нашем бићу и у откривењу Бога по нашем бићу. То је ријеч и истина која је присутна и у Тори, и у Еванђељу, и у Курану: сазнање, као откривење, да је свако људско биће, ма када оно живјело, драгоцјеност важнија од свих постојећих знаних и незнаних свјетова, и да је људска душа (по језику Новога Завјета) драгоцјенија и од неба и од земље (када се говори новозавјетним језиком, под људском душом се подразумијева човјек у његовој свеукупности). Сваки човјек, без обзира кад се родио и живио, без обзира да ли нам није знан (али је богу увијек знан!) или припада некој нашој заједници, драгоцјенији је од свега постојећег и зато се каже у Матејеву Еванђељу: „Шта вриједи човјеку да задобије цијели свијет, а души својој (значи, бићу свом, цјеловитости, свом дубљем смислу и значењу, а преко тога и било којем другом бићу које се зове човјек), да нашкоди, да нахуди“. Та истина која нам је дана, запретана у нама и коју носимо у себи, није само неки дар споља који нам се открива, јер откривење у суштини није нешто што се споља даје, него је то нешто што носимо у себи, нешто што јесмо и на што смо призвани и преко чега је једино могуће не само да се човјек с човјеком сусретне, већ управо да сусретне Бога – „Видио си брата свога – видио си бога свога“. Нећемо улазити у тумачење старозавјетне ријечи да је човјек створен по лику и подобију, али без обзира како ми ту ријеч тумачили, једно је чињеница да се у људском бићу онаквом како је оно устројено открива на најсавршенији могући начин не само тајна свијета као таквог (који се у њој кондензује), него се открива и тајна самога Бога који кроз човјека и преко човјека пролази, кроз човјека и преко човјека се јавља, кроз човјека и преко човјека се дарује. Шта то значи? Човјек је по својој природи биће које постоји у заједници, јер ако се у лицу брата, који нам се открива, којега гледамо, открива лице Божје, онда то значи да лице Човјека као брата, с великим Ч, да би било оно што јесте, мора постојати у заједници с оним кроз кога је и од кога је постало оно што је постало. Питање те заједнице између философски речено, оностране тајне и овостране стварности која се врхуни у тајни људскога лика, нешто је без чега је незамисливо људско постојање на земљи. И опет кажем, то је најудубља истина која нам се даје и преко које нам се оприсутњује у тајни откривења и у тајни постојања као откривења, сам Бог. Преко ње човјек истовремено долази до сазнања, да уколико истински жели да постоји, он мора постојати у заједници с том неизрецивом тајном и у заједници с онима који су огледало, свједоци, који су пројава и јављање те тајне. Мора дакле постојати и бити у заједници са себи сличним људским бићима. Заједница као заједница човјека с Богом и заједница као заједница човјека с човјеком – то је оно за чим трага човјек. Ту се, пошто је тема „савремена богословска мисао“, поставља једно питање које се намеће – питање другога, било да је тај други Бог или ближњи. Ко је он? Да ли је други нешто што мене као личност уништава (као што тврди мање-више цјелокупна европска хуманистичка мисао посљедњих вијекова, а која кулминира у модерном атеизму или дијалектичком материјализму?) Да ли је Бог, онај, који, ако постоји, како би рекао Сартр, онда не постојим ја или је Он онај који је пуноћа, који чини и мене мноме и који ближњега открива као пут који води к Њему? Да ли је ближњи заиста, како би опет Сартр рекао, пакао? Да ли је други пакао, пропаст, нешто што угрожава моју егзистенцију, било да је то други с Д великим, или други с д малим? Ближњи као човјек и ближњи као Бог – да ли је он онај који ме уништава, противу кога морам ратовати и борити се да бих могао сам опстати и постојати? Или је ближњи рај, пуноћа постојања? Рекао бих да је цјелокупна модерна мисао прожета тим питањем, не само богословска, него и цјелокупна модерна философска мисао, а поготову егзистенцијализам (истовремено и у односу на индивидуалистичке или персоналистичке философије), као и социолошка димензија модерне мисли, која је људски напор да устроји заједницу на начин који одговара човјеку и његовој егзистенцији на земљи. Оно што се с нама збивало и што се збива, и оно што носимо у себи и осјећамо и што опипавамо, ако хоћете, свакодневно у нашој стварности, што носимо сви у себи – то је : да је заиста други и пакао и проклетство! Али, други је исто тако и извор најдубље радости и постојања, јер „Видио си брата свога видио си, истински, Бога свога“!! Кад сам већ код древних мудраца пустињака, да наведем и један веома карактеристичан примјер из древнога египатског отачника о египатском пустињаку Макарију Великом, један текст, који ме поразио у своје вријеме, као студента, и којега никако не могу избристаи из сјећања. Каже за Макарија Великога, пустињака: иде пустињом, носи свој штап, моли се Богу и у пијеску пустињском налази људску лобању. Подиже лобању на свој штап и почне разговарати с њом. Пита је: „Чија си ти?“, а лобања одговара: „Ја сам лобања… тога и тога многобожачког жреца“, који је живио тамо у неком оближњем мјесту, и додаје: „А ти си Макарије духоносни! Када се ти Богу помолиш за нас, онда наше муке у паклу бивају лакше“, рече лобања. „Какве су то муке?“- пита Макарије, а лобања му одговара: Као што је небо далеко од земље, тако су и муке изнад и испод нас тако дубоке и паклене“. Макарије пита: „Шта је вама најтеже у паклу?“, а лобања ће: „Ми смо прилијепљени леђима једни за друге. То су највеће паклене муке: не можемо видјети један другога лицем к лицу, а када се ти богу за нас помолиш, онда нам Бог да дара да можемо једни друге видјети лицем к лицу“… Згрозивши се над тим својим виђењем, неким пустињским свједочанством, Макарије враћа лобању у пијесак и каже: „Проклет дан у који се родио човјек!“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог Архангела Гаврила, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења". Молитвени спомен на Светог Архангела Гаврила савршавамо два пута у току једне богослужбене године и то: Дан након празника Благовести 26. марта/8. априла и 13/26. јула. Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. СВЕТИ АНГЕЛИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ Јер, Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима... (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) Поред видљивог света, Господар неба и земље је саздао и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба, молимо се у четвртој светилничној молитви да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели, јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти Кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који Те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ С друге стране, у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш, Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим Твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и свака твар велича несхвативу славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу Литургије преподобног Јустина Ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржина, јер они собом носе светотајински символизам и собом одсликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како Истока, тако и Запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и, по свему судећи, она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. Молитва входа нам говори да свети Ангели јесу учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар, јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило Јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ. Литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео. Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио. Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање. Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље. Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. О ангелским чиновима По сведочанству српског Златоуста, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајскипомесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели.Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, ДионисијеАреопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.Начала, Архангеле и Анђеле.Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началникаангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св.архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символишепремудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег(III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахилзначи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------- [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. Извор: Српска Православна Црква

Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 08. јуна у 19:00 часова предавање је одржао јереј Драгослав Ракић са темом: ”Острошке стазе, стазе спасења”. Извор: Манастир Острог