Поуке старца архимандрита Емилијана

[JESSY]

„Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“.

[JESSY]

Учини људе око себе да се поносе тобом, да те воле, да скоче од радости кад те сретну. Јер сви људи у животу свом, у дому свом, у телу свом, имају бол, болести, муке, тешкоће, и свако крије своју бол у свом завежљају, унутар свог срца,унутар свог дома, да не знају остали. Тако и ја не знам твоју бол коју имаш,и ти не знаш коју бол ја имам. Могу да се смејем, и да вичем и да играм, али у дубини душе ме боли,смејем се и вичем да прикријем моју бол. Прво се осмехни или прво поклони осмех другоме.

[JESSY]

Постоје људи који у себи имају чежњу за Богом, а да уопште нису знали за њу. Заиста, шта год да човек чини, испод сваког деловања његовог крије се чежња за Богом. Чак и у јелу, пићу и опијању постоји нека носталгија за Богом. И име које неком наденеш подсећа на имена која је Адам у Рају наметнуо биљкама и животињама. И дружење са животињама душу подсећа на Рај, јер душа није примила живот свој сада, него у Рају, стога се и сећа свега. То опомињање, сила и прапостојање људске природе у Рају у себи скривају сећање на место одакле је човек дошао, носталгију за Богом. Али, човек тога није свестан.

 

[JESSY]

Свештеник се облачи у беле, скупоцене или златом везене одежде. Због чега ли? Зато што је себичан? Не, драги моји. Кад носи беле одежде, жели да укаже на Христа Који се приликом Преображења појавио у одеждама белим као снег. Тако се у лику и одећи свештеника пројављује Христос. Кад носи скупоцене одежде, жели да укаже на славу Христову. Кад облачи стихар, први део одежде, у Христа се облачи. Када одозго ставља епитрахиљ, то је кaо да узима благодат Божију. Кад, на крају, одозго додаје на себе фелон, постаје потпуна слика Христа.

Гледаш свештеника у одежди? То више није тај конкретни свештеник, него Христос. Нико на свету не носи такве одежде какве носе свештеници. То је нешто надсветско. Један необичан призор, једно небеско виђење, које указује на то да је нешто небеско, Сам Христос, сишао к нама.

 

[JESSY]

Када не можеш да се молиш

Када неко згреши, због свог егоизма постаје самоме себи тежак.

Не може ни да чита, ни да се моли, јер му молитва изгледа тешка и велика као планина, нити може да клекне јер му се чини као да ће себи поломити бокове.

Ако дакле не можеш да се молиш, нити да бдиш, натерај самог себе да барем проучиш псалме...

Псалми изражавају молитвеност, покајање, славословље, захвалност, садрже осећања и искуства која могу да васкрсну и најслабијег човека.

Као када неко изгуби осећај и свест, дају му мало воде(течност) и он се поврати, тако се исто подиже и псалмима.

Читај дакле псалме и видећеш да ћеш се и ти сам усправити, повратити и васкрснути.

[JESSY]

Као што те, када сам близак са тобом, узимам за руку и привлачим ближе себи, а ти се радујеш тој блискости, тој једнакости, равночасности, осећаш се као пријатељ са пријатељем - тако и Бог чини. Долази, узима те за обе руке, гледа Те, гледаш Га и чудиш се: „Јесам ли то ја? Је ли то Он?” Да, Он је! И ја сам!

Најлепша слика. Живиш величанственост блискости, пријатељства, љубави. Бог више није Онај који те је просто водио, него Онај којег љубиш и који те љуби, којег волиш и који те воли. Он је Онај који се шали, који се игра са тобом - као што се зрак сунчев игра с водом, време са вечношћу, тако се и ти играш с Богом. Видиш Га и види те. Гледаш Га и гледа те. И на крају, док удивљен стојиш пред Њим, док не знаш где си, док почињеш да се навикаваш на Њега, док ти се чини да то није ништа сувише важно - а, кажеш, то је пријатељ мој - наједном те зграби и загрли те. Сад осећаш стисак Његов, осећаш дах Његов, осећаш ударце срца Његовог, осећаш пулс Његов, осећаш звук костију Његових и кажеш: „Па, исти је као ја!” Не! Ја сам постао као Он: јер ја бивам заокупљен Њиме, сједињујем се и уподобљујем Њему, а не Он мени. Када се сјединиш и уподобиш, када нестане двоје и остане Он, један, тада Га откриваш у себи, и покушаваш да схватиш шта је. Ум? Срце? Тело твоје? Душа твоја? Небо? Све је испреплетано...

[JESSY]

Понекада у себи побркамо ствари и мислимо да је духован живот то да си добар човек, да не крадеш, да не убијаш, да не одлазиш на лоша места и са лошим пријатељима, да недељом идеш у Цркву, да будеш тамо када почне да се пева славословље, или бар на ,, Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа", да проучаваш духовне књиге.

Не, духовни живот није само то. Духован човек, истински хришћанин, јесте онај који је својим Крштењем, и после, када одрасте, и срцем својим Богу дао завет да ће свагда бити поред Њега и са Њим. Духован човек је подвижник који је изронио из живота, који се међу мноштвом људи истиче, и који свом брзином душе своје хита да би освојио Небо, и да би трудом могао задобити и зграбити Царство Небеско. Духован човек је онај ко је, светла погледа и права стаса, своје кормило лађе управио ка Небу и хита да се успне на њега. Није само "добар човек".

[JESSY]

Прво што постижемо на Светој Литургији јесте опроштај сагрешења наших. Стварно га задобијамо. Како? Пре свега молитвама Богу које у наше име произносе усне свештеника и које имају силу. Њихово дивно значење слама срца наша, па макар она била и од камена. Чине да осећамо грешност своју. Молитве упућене Богу, које узлазе ка престолу Његовом, Бога чине милостивим. Он прима молбе наше јер је обећао да ће слушати мољење наше. У свим молитвама тражимо да нам Бог опрости. Према томе, зар је могуће да нас не услиши и то у оном страшном часу тајне? Чује нас и управо због тога нам даје опроштај грехова. Мислимо, дакле, на грешност своју и боримо се да се сломи окорелост срца наших да би тако дошао и опроштај.

[JESSY]

Христос је овде, хита онде, посвуда је присутан, свагда и у сваком тренутку.

Ми спавамо, а Он надневши се над нама дела.

На свакојаке начине нам чини добро, на хиљаде начина.

Шта све не смишља и шта све не користи да би нас спасио!

Невидљиви постаје присутан и видљив, док Га ми сматрамо одсутним.

Користи све начине да би нас спасао.

Бива отац, мајка, учитељ, лекар, хвалећи нас и разгаљујући, чинећи да се забринемо и потресајући нас, али и лечећи и спасавајући.

Допушта болест и смрт. Бива страшан, али такође и сладосно мио и драг.

Користи сваки повод да би нам се приближио, али поштујући слободу нашу. Нас ради бива сиромах, али и богат.

Мења начине, облике, изговоре, да свагда све спасе.

Старац Емилијан Симонопетритски

[JESSY]

«Сећате се да је бол почео од ужитка. Тај бол је био против моје воље. Ја сада тај невољни бол треба да узљубим, да прихватим, како бих опет стигао до ужитка. Човек је створен за ужитак. Ушао је у Рај сладости... Шта да радим? Учинићу својим оно у шта сам против своје воље упао, јер само то је у мојим рукама: нити имам Бога, нити имам снаге. Ја сам једна сломљена ствар. Могу само да болујем. Дакле, подвизаваћу се. Шта је подвиг? То је начин на који покушавам да привучем пажњу Божију... Има ли Бог потребу за тим? Не, али то је оно што данас могу да учиним. И Бог жели да учиним оно што могу. (...) Трпећи на пример хладноћу, исповедајући своју обнаженост, каљугу своју, изражавам своју чежњу према Богу: у противном бих се изгубио. Подвиг мој је, дакле, мој вапај ка Богу.»

 

[JESSY]

Дакле, треба ли да оставимо породицу своју, посао, децу и непрестано трчимо на Литургију? Не, драги моји. Погледајте колика је мудрост и љубав Божија. Сва свакодневна дешавања нашег живота могу да уђу у Царство Божије, она штавише могу да постану мостови који ће нас одвести до Њега. Све може да изражава љубав нашу према Богу! Љубав према жени, жртве за децу, свакодневни труд, бол, бриге, сузе, тајне горчине свога живота, све то убацујеш у Царство Небеско. Бог то освештава и даје ти снагу да целе наредне седмице наставиш даље. Све то има место и вредност пред Христом, довољно је да не заборављамо да је Царство Божије циљ наш, испуњење наше, и да душа наша буде жедна Царства небескога. Да Христос буде циљ наш. Да небо буде отаџбина наша. А то подразумевамо кад кажемо: ''Амин. Да, Оче мој небески, прихватам све што ми казујеш; започео сам путовање своје; ступио сам на пут који ће ме одвести на небо. Нећу стати док не стигнем тамо где си Ти''.

[JESSY]

Шта чини човек кад изгуби равнотежу у своме животу, у дому, у породици !?..Трче ван, иду свакуда, јуре за другима, трагају за разумевањем, љубављу, заједницом, душевним одмором; растурају са и заплићу у све животне проблеме. Варају и бивају варани, праве грешке, бивају смешни, растурају се њихове личности, разбољевају се, муче, страхују, пате се, љуте се на Бога, и на крају Га се одричу.

..Тада човек тражи одмор. Где? Враћајући се себи. Али у себи види празнину, и не може да издржи. Поново одлази, одводећи себе у још више грехова.

Човек мора да схвати једно! - да сам собом није у стању да ништа учини. Он ће од себе дати само вољу, уложити труд, подићи крст и научити да трпи бол.. A сваки дар је одозго.."

[JESSY]

Онај који се жали на људе око себе страда зато што не разуме - да су они поред којих живи управо оно што му је потребно за исцељење.

[JESSY]

Кад некога волиш, доживљаваш пред собом да је он жив. Онај који не воли, осећа самоћу и та самоћа постаје још већа, када жели да га други воле. Видећете да било који човек, био цар или просјак, чим пожели да га воле, одмах осети самоћу. Чим почне да воли, не љубављу људском, него љубављу Цркве, самоћа почиње да се повлачи и он открива да је цела Црква, да су сви с њим.

[JESSY]

У Цркви су и грешници. И грешници? Наравно, и грешници. Бог их никада не изузима. До последњег часа њиховог држи их у Телу своме (=Цркви), приљубљене уз себе, како којим случајем не би изгубили наду и тако, надјачани безнађем, изгубили венац. И ти, који си грешан, каже Христос, Моје си дете, део Тела Мога. Дете моје, буди храбар у борби и победићеш. Ако желиш даћу ти више благодати и, на крају, наћи ћемо се заједно на Небу.

 

(„Богослужење – ишчекивање и виђење Бога“, Архимандрит Емилијан Симонопетритски)