Поуке старца архимандрита Емилијана

[JESSY]

Манастире не граде људи. ,,Ако Бог не сазида дом...", ктитор не може да направи манастир; остаће камење у коме ће се гнездити кукувије. Али, ако Господ сагради, изаћи ће из њега освећене душе. Оне ће испунити многе станове које је Христос припремио на небесима.

[JESSY]

Шта чини човек кад изгуби равнотежу у своме животу, у дому, у породици !?..Трче ван, иду свакуда, јуре за другима, трагају за разумевањем, љубављу, заједницом, душевним одмором; растурају са и заплићу у све животне проблеме. Варају и бивају варани, праве грешке, бивају смешни, растурају се њихове личности, разбољевају се, муче, страхују, пате се, љуте се на Бога, и на крају Га се одричу.

..Тада човек тражи одмор. Где? Враћајући се себи. Али у себи види празнину, и не може да издржи. Поново одлази, одводећи себе у још више грехова.

Човек мора да схвати једно! - да сам собом није у стању да ништа учини. Он ће од себе дати само вољу, уложити труд, подићи крст и научити да трпи бол.. A сваки дар је одозго.."

Свети старац Емилијан Светогорац

[JESSY]

"Да ли те боли срце? А желудац? А очи? Ноге? Све то има везе са твојим животом, са твојим карактером, са речима које говориш другима, са љубављу коју имаш према Богу, са твојим осећањем ниже вредности, са твојим жељама, нагонима, са твојим гневом.... Понекад те ухвати снажан бол и помислиш: да није сад нешто ново? Али шта ново може да буде!?

Ништа на свету није независно. Једно је зависно од другога. Испитај себе, своју душу, свој дух, своју молитву, свој пост, своје агоније, своје туге.. и тада ће се средити психосоматско стање твог организма."

 

[JESSY]

Не можеш од другога захтевати да примењује закон и да држи заповести. Када, дакле помислиш: Зашто он не примењује закон? Зашто не држи заповести Божије? Зашто не чини ово или оно? Зашто се епископи свађају? Зашто калуђери живе овако? Зашто спавају? Зашто су тако лењи? - од тога часа захтеваш да други примени Закон Божији и тако цепаш несашивени хитон Христов - долазиш у сукоб са јединством Тела Христовог, уводиш неприродну поделу у Христа, те биваш избачен из Живота Божијег. Закон важи само за тебе, Ти га примењујеш или преступаш. Шта ће други урадити, постоји судија који ће му судити. За тебе постоји само једно решење: сви су свети, сви исправно поступају, и само ти ниси у реду. Чим нешто од другога захтеваш, то је исто као да закуцаваш неки ексер, а он одлети далеко. Тако и ти биваш одбачен далеко од Живота Божијег.Монах може да живи само ако је сваки његов поглед упућен ма коме човеку поклоњење икони Божијој. Јер ако је живописано дрво, чак и када се слика на њему унеколико оштетила, икона Божија и ако јој се клањамо - колико се само пута поклањамо иконама на којима се уопште и не види насликани лик, а и поред тога кажемо да је то Пресвета Богородица или неки Светитељ - тим више смо дужни да се клањамо човеку као лику и обличију Божијем, као уду Христовом. У противном, како можемо рећи да славимо Бога?Искуство је у духовном животу драгоцено. Снага доживљаја је оно што нам даје храбрости да идемо напред. Тешко ономе ко нема духовних искустава. Унутрашњи доживљаји присуства, слушања Бога, молитве, радости коју нам пружа општење са Њим, драгоцени су чиниоци, јер од њих у великој мери зависи и наш успех у будућности. То је као да смо већ осетили васкрсење ка којем тежимо, као да предокушамо оно што желимо. Управо због тога и имамо снаге да се са великим стрпљењем суочавамо са тешкоћама. Наше хођење је хођење per crucem, крстом, - ad lucem, ка светлости. Али, православни корача ка светлости пошто је претходно већ окусио радост и заједницу са Богом.Христос је овде, хита онде, посвуда је присутан, свагда и у сваком тренутку. Ми спавамо, а Он надневши се над нама дела. На свакојаке начине нам чини добро, на хиљаде начина. Шта све не смишља и шта све не користи да би нас спасио! Невидљиви постаје присутан и видљив, док Га ми сматрамо одсутним. Користи све начине да би нас спасао. Бива отац, мајка, учитељ, лекар, хвалећи нас и разгаљујући, чинећи да се забринемо и потресајући нас, али и лечећи и спасавајући. Допушта болест и смрт. Бива страшан, али такође и сладосно мио и драг.

Користи сваки повод да би нам се приближио, али поштујући слободу нашу. Нас ради бива сиромах, али и богат. Мења начине, облике, изговоре, да свагда све спасе

[JESSY]

" Људи који друге осуђују, саветују, улажу примедбе, имају демонску душу, са таквима немојте никада да се дружите. Идите одатле где су они, изговорите се како год хоћете али идите од њих, јер тамо постоји демон и то онај који се може пренети из уста другог човека и прећи у нас као грип што прелази.

Само у уста која добро говоре можемо да имамо поверење!"

[JESSY]

Зашто да ум твој прво помишља на смрт, и зашто да се и због најмање болести потресаш? Ако све то оставимо по страни, наш лет ка небу постаје праволинијски. Призивање Исусовог Имена (у молитви) јесте управо праволинијски лет ка Богу. „И тада“, као што Свети патријарх Калист врло лепо каже, „заиста доведимо (у себе), у смиреноумљу и љубави и молитви, не умарајући се, мир тела и духа и душе“. Скрушеношћу, љубављу, молитвом саме себе чинимо погодним да у себе сместимо троструки мир. Мир тела, тако да немамо ни искушења, нити потешкоће. Мир духа, када уопште немамо проблема у свом односу са Богом; уједињени смо са Њим. И мир душе; да немамо проблема у свом свакодневном животу, не бринемо се, ништа нам не смета. И „не умарајући се“ уносимо мир у себе, не уморивши се, јер нам Бог даје тај мир.

„Мир вам остављам, мир Свој дајем вам“, јесу последње речи Господа нашег. Не каже: дајем вам Духа Светог, нити дајем вам Бога, него мир. Мир је наследство које Бог оставља деци Својој. Који отац и која мајка не желе да оставе наследство деци својој? Је ли Бог наш толико злурад да не жели да нам дâ оно што тражимо? То је наш удео и Он ће нам га дати. То нам припада. То је наша Земља обећана.

[Родољуб Лазић]

Из које књиге/књига преузимаш поуке старца Емилијана?

[JESSY]

пре 28 минута, Родољуб Лазић рече

Из које књиге/књига преузимаш поуке старца Емилијана?

углавном са фејсбук странице Свети грчки старци а и осталих фејсбук страница цркви, манастира...

[Родољуб Лазић]

Хвала на труду! Мислим да је врло корисно за све нас да чујемо речи духоносних отаца. И да их усвајамо.

[Вукашин]

@Родољуб Лазић Манастир Жича издаје дела старца Емилијана. Имају и онлајн књижару.

Пре пар година су издали капитално дело - Слово о Трезвеноумљу. Коментари старца Емилијана на Светог Исихија, тј. увод у "Добротољубље".

[JESSY]

"Да нисте видели Онога Којег тражи душа моја?"

Некада су се у рајско предвечерје зачули кораци и глас Божији: "Адаме, где си?" Од тог дана Бог чека да му узвратимо истим питањем, да глас Његов одјекне у срцима нашим, да удари о преграде њихове, да зазвони у дубинама нашим и постане веома јак како би се чуо на небу, да постане глас који ће тражити Њега, глас који ће постати песма. Глас који ће појати: "Боже мој, Боже мој где си? Да Те видим, да Те освојим, јер си ме створио сличног Себи, и ја желим да гледам само Тебе, који си прототип мој. Боже мој, где си? Кад бих имао два живота да их принесем Теби на жртву. Кад бих имао четворо очију, да их дам Теби. Кад бих могао постати лук, да се затегнем колико могу, те да стрела моја стигне до неба да би нашла и заволела Тебе! Боже мој, кад бих могао "умрети и са Христом бити".

То је, драги моји, човек. Боголики лик и подобије Божије. Поглед који гледа у Бога, снага која је управљена непосредно ка Богу. Неко ко осећа да ни на тренутак не може да живи без Њега.

~ Архимандрит Емилијан ~

[JESSY]

Као што те, када сам близак са тобом, узимам за руку и привлачим ближе себи, а ти се радујеш тој блискости, тој једнакости, равночасности, осећаш се као пријатељ са пријатељем - тако и Бог чини. Долази, узима те за обе руке, гледа Те, гледаш Га и чудиш се: "Јесам ли то ја? Је ли то Он?"

Да, Он је! И ја сам!

Најлепша слика. Живиш величанственост блискости, пријатељства, љубави. Бог више није Онај који те је просто водио, него Онај којег љубиш и који те љуби, којег волиш и који те воли. Он је Онај који се шали, који се игра са тобом - као што се зрак сунчев игра с водом, време са вечношћу, тако се и ти играш с Богом. Видиш Га и види те. Гледаш Га и гледа те. И на крају, док удивљен стојиш пред Њим, док не знаш где си, док почињеш да се навикаваш на Њега, док ти се чини да то није ништа сувише важно - а, кажеш, то је пријатељ мој - наједном те зграби и загрли те. Сад осећаш стисак Његов, осећаш дах Његов, осећаш ударце срца Његовог, осећаш пулс Његов, осећаш звук костију Његових и кажеш: "Па, исти је као ја!" Не! Ја сам постао као Он: јер ја бивам заокупљен Њиме, сједињујем се и уподобљујем Њему, а не Он мени. Када се сјединиш и уподобиш, када нестане двоје и остане Он, један, тада Га откриваш у себи, и покушаваш да схватиш шта је. Ум? Срце? Тело твоје? Душа твоја? Небо? Све је испреплетано...

[Милошшш]

пре 3 минута, JESSY рече

Као што те, када сам близак са тобом, узимам за руку и привлачим ближе себи, а ти се радујеш тој блискости, тој једнакости, равночасности, осећаш се као пријатељ са пријатељем - тако и Бог чини. Долази, узима те за обе руке, гледа Те, гледаш Га и чудиш се: "Јесам ли то ја? Је ли то Он?"

Да, Он је! И ја сам!

Најлепша слика. Живиш величанственост блискости, пријатељства, љубави. Бог више није Онај који те је просто водио, него Онај којег љубиш и који те љуби, којег волиш и који те воли. Он је Онај који се шали, који се игра са тобом - као што се зрак сунчев игра с водом, време са вечношћу, тако се и ти играш с Богом. Видиш Га и види те. Гледаш Га и гледа те. И на крају, док удивљен стојиш пред Њим, док не знаш где си, док почињеш да се навикаваш на Њега, док ти се чини да то није ништа сувише важно - а, кажеш, то је пријатељ мој - наједном те зграби и загрли те. Сад осећаш стисак Његов, осећаш дах Његов, осећаш ударце срца Његовог, осећаш пулс Његов, осећаш звук костију Његових и кажеш: "Па, исти је као ја!" Не! Ја сам постао као Он: јер ја бивам заокупљен Њиме, сједињујем се и уподобљујем Њему, а не Он мени. Када се сјединиш и уподобиш, када нестане двоје и остане Он, један, тада Га откриваш у себи, и покушаваш да схватиш шта је. Ум? Срце? Тело твоје? Душа твоја? Небо? Све је испреплетано...

Kakve doboke istine, blago onom ko ovo dozivi.

[JESSY]

Толико је препрека које искрсавају и живот човека чине тешким, а дане његове болним! Рекли бисмо да се на човека обрушава све што је могуће да се деси: препреке, проблеми, страх и бол. Али, те препреке, попут спортских достигнућа, челиче тело, и ради тога их Бог не уклања. Оне васпитавају дух и помаже му да сазри, одвајају га од земног и светског, и навикавају да се уздиже ка Богу Живоме. Човек би, хранећи се и надахњујући речју Божјом, могао да сазрева, да се „из дана у дан обнавља” и знањем више приближава Богу, али тврда су срца наша, и само тврде ствари нас могу нагнати да променимо начин размишљања и живота. А то су препреке, тешкоће, туге, које, мада су нам мрске, представљају почетне кораке ка Богу, оснажују нас и душу уче да иде за распетим Христом.

Тако сила Крста препреке претвара у доброчинства, чини их божанственим даровима, духовним залихама, поводом да славословимо Бога. Но, и поред тога ми се ничега не бојимо толико колико се бојимо жалости и недаћâ. Али, Свемудри Бог и Промислитељ (Домостројитељ) Отац то свакодневно искуство бола и недаћа, које је стално пред нама, чини степеницом ка небу. Даје нам могућност не да превазиђемо тешкоће, него да их истрпимо, да не бисмо изгубили Царство. Крст, дакле, путем препрека преноси наш ум и настројење са земље на небо, и тако стичемо божанствену мисао.

Колико тешкоћа нам сваки дан стварају и наше занимање, друштвена околина, наше тежње, неуспеси, душевне и телесне болести! Колико пута наше душе ноћу не могу да се умире, не можемо ока склопити! Телесни човек посустаје пред тим тешкоћама, умара се, љути се и гневи. Онај који се, на пример, боји болести, и по сваку цену жели да му буде добро, да избегне бол, да удаљи смрт, или онај ко, кад све иде наопако, жели да превазиђе неки проблем на послу, или да измени своју друштвену околину како она не би представљала препреку за његов духовни живот, запада у муку гору од бола, загорчава себи живот, његов осмех се непрестано гаси, и само ће га смрт умирити. Све те препреке из перспективе крста задобијају једну другу димензију и за трен ока све око нас што је противно Богу, служи као нама наклоњено и пријатељско, јер престајемо да захтевамо промену тога, те се тиме сами мењамо…

[JESSY]

Многи од Бога траже да им покаже љубав коју је показао Пророцима и Светитељима, да им открије велике тајне – да би и они могли да имају доказ Божанске љубави. Још Га моле да им да доста духовних мисли, док им је довољна само једна за њихов духовни живот.

Исто се дешава и са нама када читамо реч Божију. У нама се рађа жеља да је применимо. Пошто желимо да постигнемо резултате на брзину, на крају не напредујемо. Међутим, треба да се бавимо молитвом и да добро испитујемо. Не треба мислити о резултатима. Када одлазимо код лекара и тражимо од њега лек, даће нам га само ако нам је то корисно. Ако нам није на корист неће нам га дати, а поступајући тако дао нам је најбоље. Тако ради и Бог. Но, човек који стреми резултату показује да се не интересује за Бога, он не чини добро због Бога него га занима резултат. Ко од нас заиста живи духовни живот ради Бога?