Поуке старца архимандрита Емилијана

[JESSY]

Срећан почетак Васкршњег поста!

Велики Пост је време радосних подвига, давање духовног десетка од свега онога што стичемо током године, време сећања на небески живот. Пост нас приближава Богу: само треба да му приступимо и да кроз њега ходимо са смирењем и напрезањем (душевних и телесних) снага. Тада ће нам духовно васкрсење доћи сâмо од себе.

Чак и ако тога нисмо свесни, саваскрснућемо духовно (током Поста) са Христом. Нека Велики Пост буде граница између нашег старог и новог живота, који можемо да започнемо већ сада духовним обновљењем у светлости Божијој.

[JESSY]

Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овога живота. Духовни живот је спрега двају елемената: одрицања, дакле предавања себе Христу, и радости, која проистиче из поверења у Бога, из спознаје и осећања да се Христос за мене разапео, да ми је Христос припремио станове вечне, да ми је Христос уготовио красоте на небу.

Као што смо рекли, радост извире из сигурности у Бога, дакле из доживљавања јединства са Богом и са другим људима.
Човек без радости одвојен је од Христа, одрицање његово (од света) је лажно. Шта год да урадиш, чак ни покајање твоје и љубав твоја нису истинити, ако ниси радостан.

Кажеш да ме волиш, а сутрадан, када ја одлазим, тужан си и плачеш. Љубав твоја била је један пакао самољубља, узбурканост твоје индивидуе, подизање идола самом себи, варка. 

 

[JESSY]

"Искуство нам је показало да постоји нешто велико, за шта вреди да се боримо: да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља сви који желимо да очистимо своја срца... Прибегавајмо Имену Исусовом, којим можемо непрестано да се боримо против својих невидљивих непријатеља. Наше дело је призивање. Желиш да задобијеш наду у Бога, сигурно унутрашње познање, разрешење искушења? Желиш да немаш сметњи, да не знаш шта је искушење, већ да у свему откриваш лепоту Божију? Желиш да ово буде твоје свакодневно искуство и виђење? Изговарај молитву."

[JESSY]

(старац Емилијан Симонопетритски)

Кад некога волиш, доживљаваш пред собом да је он жив. Онај који не воли, осећа самоћу и та самоћа постаје још већа, када жели да га други воле. Видећете да било који човек, био цар или просјак, чим пожели да га воле, одмах осети самоћу. Чим почне да воли, не љубављу људском, него љубављу Цркве, самоћа почиње да се повлачи и он открива да је цела Црква, да су сви с њим.

[JESSY]

Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане свет ако око њега нема људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примједбама, лијеношћу, злобом, клеветањем.

Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им него реагујеш, за тебе нема спасења нити духовног напретка, јер то чини да човјек постаје зрео. То га смирава, не у смислу смирења светих – далеко од тога, и чини га способним да живи живот.

Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот. Постаје човјек којем и мува смета. Ако је монах, године му узалуд пролазе, а ако је ожењен, разводи се.

[JESSY]

Христос је овде, хита онде, посвуда је присутан, свагда и у сваком тренутку.

Ми спавамо, а Он надневши се над нама дела.

На свакојаке начине нам чини добро, на хиљаде начина.

Шта све не смишља и шта све не користи да би нас спасио!

Невидљиви постаје присутан и видљив, док Га ми сматрамо одсутним.

Користи све начине да би нас спасао.

Бива отац, мајка, учитељ, лекар, хвалећи нас и разгаљујући, чинећи да се забринемо и потресајући нас, али и лечећи и спасавајући.

Допушта болест и смрт. Бива страшан, али такође и сладосно мио и драг.

Користи сваки повод да би нам се приближио, али поштујући слободу нашу. Нас ради бива сиромах, али и богат.

Мења начине, облике, изговоре, да свагда све спасе.

[JESSY]

У Цркви су и грешници. И грешници? Наравно, и грешници. Бог их никада не изузима. До последњег часа њиховог држи их у Телу своме (=Цркви), приљубљене уз себе, како којим случајем не би изгубили наду и тако, надјачани безнађем, изгубили венац. И ти, који си грешан, каже Христос, Моје си дете, део Тела Мога. Дете моје, буди храбар у борби и победићеш. Ако желиш даћу ти више благодати и, на крају, наћи ћемо се заједно на Небу.

(„Богослужење – ишчекивање и виђење Бога“, Архимандрит Емилијан Симонопетритски)

[JESSY]

Дакле, ми смо једно тело са упокојенима једне цркве, са небом, са нашим упокојенима. Ако ми осећамо потребу да разговарамо један са другим, да се бринемо један о другом, јасно вам је колико је тим већа потреба наших упокојених да комуницирамо с њима? Упокојени нас непрестано моле да мислимо на њих. Наши упокојени живе и гледају да ли их се опомињемо. Постоји велика потреба за том комуникацијом. Треба да узносимо и молитве своје за њих. Наду у Христа да гајимо и за њих. Да и за њих служимо литургије. Да за њих служимо четрдесет литургија, да дајемо милостињу, помене, Трисвето. Све то заиста помаже нашим упокојенима. И не само да им помаже, него то бива и наша комуникација са целим другим светом, са Анђелима и Светитељима.

Још треба да вам кажем да се они, када их помињемо, радују, веселе, надају, очекују, непрестано напредују ка дану Другог Доласка Христовог гајећи у себи наду. И они међу њима који се не противе Богу, који горе, на небу не одбацују Бога, све више се приближавају Њему и непрестано нам шаљу поруке да их се опомињемо. Да само знате колика је захвалност њихова према нама и колико нам, када их се опомињемо, том захвалношћу узвраћају.

[JESSY]

Да би младић или девојка имали успешан брак, од малена треба да стекну одговарајуће васпитање. Као што дете треба да чита, као што учи да мисли и да се интересује за своје родитеље или за своје здравље, тако га треба припремити и да би могло да склопи један успешан брак.

Али, у наше време нико се не занима тиме да децу припреми за ту велику тајну, која ће играти најважнију улогу у њиховим животима. Ни родитељи се не занимају тиме, изузев спремања мираза, за који се заиста интересују.

Дете од малена треба да научи да воли, да даје, да ускраћује, тј. да жртвује себе, да слуша. Да осећа да су чистота душе и тела његовог драгоцено благо, које треба да чува као зеницу ока.

Карактер детета треба да се обликује нормално, да би оно постало частан, храбар, одлучан, искрен, радостан човек, а не неко полужалосно створење које ће непрекидно оплакивати своју судбину, један безвољан предмет без мисли и снаге.

Дете од малена треба да научи да се интересује за неку науку или неко занимање, да би сутра било способно да издржава своју породицу, или, ако је девојчица, да помогне ако то буде потребно. Жена, чак и кад је образована, треба да научи да буде домаћица. Да научи да кува, да шије, да везе. Неки би рекли: "Ма, оче, то што говориш је само по себи разумљиво“. Питајте мужеве, па ћете видети колико жена, када се уда, ништа не зна о домаћинству.

[JESSY]

Да ли сте икада обратили пажњу на то како мала, невина и безазлена деца, када пред њих ставите нешто што им се допада, одмах широко отворе очи, попут неког плавог неба, како шире руке, тапшу дланом о длан и скакућу од радости? То ћете и ви учинити када осетите сладост тајанственог сједињења са Христом, када осетите колико је лако, али и колико је истинито тајанствено се сједињавати са Христом. Ваша срца ће преплавити осећај радости, те ћете, заједно са Светим Симеоном Новим Богословом, повикати: Реците ми, о узалудни, да ли знате ово? Ко, дакле од оних који су стекли Христа, има потребу за било чим другим од добара овога века? Кажите ми, узалудни људи, који живите у лажи, ако ви познајете икога ко је у срце своје сместио Христа, да ли је томе човеку потребно ишта друго од свега што постоји на земљи и на небу...

[JESSY]

Не постоји човек који не може да постане Светитељ, довољно је да је мало јунак, да има природности, мало људског у себи, мира, прихватања: дакле, да прихвата све што га сналази у животу, да не пада у агонију ни због било чега.

Ни за себе, ни за Цркву ни за друштво ни за времена.

Ми хришћани имамо разне помисли, и осећамо да се губимо, да смо у опасности.

Али, да ли је Христос икад у опасности ?

Чак и док спава: управља таласе, и ковитлаце неба и откуцаје наших срца.

Ако, дакле, не постанемо Светитељи, ништа нас не оправдава, јер свако може да постане. Један разбојник на крсту схватио је да је Христос Бог и, говорећи:

"Сети ме се Господе у Царству Твоме." - ушао је први у Рај и постао Свети.

Шта треба да постанемо ми који смо деца Божија од најранијег узраста?

[JESSY]

" Да ли те боли срце ?

А желудац ?

А очи ?

Ноге ?

Све то има везе са твојим животом, са твојим карактером, са речима које говориш другима, са љубављу коју имаш према Богу, са твојим осећањем ниже вредности, са твојим жељама, нагонима, са твојим гневом...

Понекад те ухвати снажан бол и помислиш : да није сад нешто ново ?

Али шта ново може да буде !?

Ништа на свету није независно.

Једно је зависно од другог.

Испитај себе, своју душу, свој дух, своју молитву, свој пост, своје агоније, своје туге...

И тада ће се средити психосоматско стање твог организма."

Старац Емилијан

[JESSY]

"Да нисте видели Онога Којег тражи душа моја?"

Некада су се у рајско предвечерје зачули кораци и глас Божији: "Адаме, где си?" Од тог дана Бог чека да му узвратимо истим питањем, да глас Његов одјекне у срцима нашим, да удари о преграде њихове, да зазвони у дубинама нашим и постане веома јак како би се чуо на небу, да постане глас који ће тражити Њега, глас који ће постати песма. Глас који ће појати: "Боже мој, Боже мој где си? Да Те видим, да Те освојим, јер си ме створио сличног Себи, и ја желим да гледам само Тебе, који си прототип мој. Боже мој, где си? Кад бих имао два живота да их принесем Теби на жртву. Кад бих имао четворо очију, да их дам Теби. Кад бих могао постати лук, да се затегнем колико могу, те да стрела моја стигне до неба да би нашла и заволела Тебе! Боже мој, кад бих могао "умрети и са Христом бити".

То је, драги моји, човек. Боголики лик и подобије Божије. Поглед који гледа у Бога, снага која је управљена непосредно ка Богу. Неко ко осећа да ни на тренутак не може да живи без Њега.

 

[JESSY]

* Не постоји човек који не може да постане Светитељ, довољно је да је мало јунак, да има природности, мало људског у себи, мира, прихватања: дакле, да прихвата све што га сналази у животу, да не пада у агонију ни због било чега.

Ни за себе, ни за Цркву ни за друштво ни за времена.

Ми хришћани имамо разне помисли, и осећамо да се губимо, да смо у опасности.

Али, да ли је Христос икад у опасности ?

Чак и док спава: управља таласе, и ковитлаце неба и откуцаје наших срца.

Ако, дакле, не постанемо Светитељи, ништа нас не оправдава, јер свако може да постане. Један разбојник на крсту схватио је да је Христос Бог и, говорећи:

" Сети ме се Господе у Царству Твоме." - ушао је први у Рај и постао Свети.

Шта треба да постанемо ми који смо деца Божија од најранијег узраста ?

[JESSY]

Основно схватање Цркве наше, али и искуство свакодневног живота, јесте да нико не може да постане свет ако око њега нема људи који га стално раздражују својим понашањем, увредама, примједбама, лијеношћу, злобом, клеветањем.

Ако немаш такве људе, или ако ти то што чине изгледа лоше и не захваљујеш им него реагујеш, за тебе нема спасења нити духовног напретка, јер то чини да човјек постаје зрео. То га смирава, не у смислу смирења светих – далеко од тога, и чини га способним да живи живот.

Ко нема људе који му стално праве смицалице, не може ни да живи живот. Постаје човјек којем и мува смета. Ако је монах, године му узалуд пролазе, а ако је ожењен, разводи се.