Борис74

Људи се мењају...новац, гнев, сујета, можда и нека лична уцена, ко зна тај салто мортале је уистину био невероватан, од Равне Горе и сечења руку које подигну зелени барјак, до најгорег аутошовинисте. Али није ни први ни једини такав.

Антологију руске духовне прозе-Руси у богу, и Писма Достојевског, трећи том /1874-1881 ).

Све је то бизнис, сурови интерес. Разумем проблеме људи, поготово на селу и у мањим срединама али дугорочно мислим да тај увоз младих из Албаније није баш најсрећније решење. Ваљда нас је историја довољно научила.

Баш ме је изненадило да је Трамп изгубио у Мичигену и Висконсину. У Висконсину, посебно у Милвокију постоји бројна српска заједница, и били су баш активни у кампањи за Трампа, али ето није вредело. Не видим како ће Трамп ово окренути. Ови су већ почели са пропагандом како не признаје избор и право америчких грађана... Ваља сад опет трпети четири године Бајденову администрацију, има сад да нас стишћу ко змија жабу око Косова и Републике Српске.

Романи-Милорад Павић, она велика књига, са шест његових романа, има укупно скоро хиљаду страна...таман до пролећа да прочитам Али свака његова реченица је стварно уживање.

На обронцима прелепог Сувоборског Рајца, у селу Славковица ( заселак Иконићи, општина Љиг ) , налази се Манастир Ваведења Пресвете Богородице. Датира с краја 13 или почетка 14. века. Манастир је проглашен за Културно добро од посебног значаја. Оно што је посебно карактеристично за овај манастир, је да се у њему налазе три камена саркофага и да постоје мишљења да су у њима остаци Ђурђа Бранковића, жене му Ирине ( Јерине ) и сина Лазара. Пре неколико година започела је обнова и реконструкција манастира. Колико знам, он је сад у потпуности обновљен, мислим да је главно освећење требало да обави владика Милутин, међутим како се он скоро упокојио, сад не знам кад ће тачно се обавити све потребно да се манастир уистину и формално стави у функцију. Надам се ускоро. Љиг сам посетио у позну јесен 2018е, и тада су ми љубазни домаћини показали и овај манастир, који ме је уистину одушевио. Заиста и он и цело то дивно, ушушкано у брда и поред речице место има неку специфичну лепоту и заиста духовно окрепљује. Ове године сам планирао поново да га посетим, али испречило се познато стање. Надам се да ћу на јесен. Ако има неко из тог краја, или га је неко од вас посетио, надам се да ће написати нешто више.

Такве кампање обично произведу контраефекат. Наш народ генерално има у себи једну црту ината, и то да је увек на страни онога на кога се неко обрушава, тако да мислим да ће та кампања само ујединити људе и ојачати Цркву. И повећати број верника. Такође, не требамо се пребројавати колико је деце комуниста. Нико не може да бира родитеље. И та ,,деца'' су једнако наша браћа и сестре.

Anđelina pesma Ova priča posvećena je mojoj baki Milici. Hvala ti za svu nesebičnu ljubav I dobrotu koju si nam pružala. Uvek ćeš biti sa nama. ,, Tata, a gde je Bog ? ’’ ,, Pa gore je na nebu, rekao sam ti već. ‘’ Anđela se pridiže, oslanjajući se poput balerine na nožne prste. Rukom je štitila čelo od sunca i pažljivo posmatrala nebo. ,, Ne vidim ga’’ reče. ,, Tata, zašto ne mogu da ga vidim ? ’’ ,, Bog je visoko iznad sunca i oblaka. Ne možeš da ga vidiš odavde. ’’ ,, Jesu anđeli gore ? Je li baka sa njima ?’’navaljivala je devojčica. ,, Jesu sunce moje. Baka je gore sa anđelima, gleda te i pazi na tebe, raduje ti se.’’ Mršava, crnokosa devojčica netremice je zurila u nebo. Blistava užarena kugla pekla joj je oči. Znoj joj je curio niz čelo, leđa i vrat. Iz očiju joj potekoše suze. Počela je da viče : ,, Lažeš ! Ne postoji Bog, ni anđeli! Nema gore ništa, osim sunca što prži ! Baka nije gore, već je u zemlji, u grobnici! Misliš da sam glupa ?’’ Istrgla je ruku iz njegove, i u suzama pojurila kući, pre nego što je zbunjeni otac stigao i da otvori usta. Baš mi ništa ne ide od ruke u zadnje vreme, pomisli Anđela. Pre svađe sa tatom, juče je slučajno razbila bakinu omiljenu šolju za kafu. Nije to bila bog zna kakva šolja, mala i obična, bela sa dve jednostavne šare na sredini. Verovatno kupljena na nekoj rasprodaji ili pijaci. Za Anđelu je bila vrednija od zlata, kao i svaki drugi predmet koji je baka volela. A još uvek ih je bilo u kući. Štap, torbice i čarape koje je plela, pasulj za gatanje ( baka je bila vernik, ali je upražnjavala i neke paganske običaje ). Neutešno je plakala, i svi napori roditelja da joj objasne da baka sada neće žaliti za šoljom, bili su bezuspešni. Od bakine smrti prošlo je već nekoliko meseci, i stvari su za sve u kući , osim za nju, krenule uobičajenim tokom. Mama i tata su odlazili na posao, starija sestra Marija prestala je da nosi crno, počela je ponovo da se šminka i doteruje, i da satima čavrlja na telefonu s momcima. Anđela bi joj se plazila i rugala, oponašajući njeno gugutanje preko telefona. Noću bi spavala pored otvorenog prozora, puštajući tajanstvene zvukove i mirise da joj ulaze u sobu. Zamišljala je da joj se baka obraća preko tih zvukova, nekim tajnim, posebnim jezikom, koji je stvoren samo za njene uši. Kada bi roditelji zaspali, krišom bi palila televizor i dugo gledala emisije o duhovima, ukletim kućama, životu posle smrti. Nije se plašila da joj baka dođe u posetu kao duh. Volela me je, mislila je Anđela, i sigurno me ne bi povredila ni ako bi nastavila postojanje u drugom obliku. Ponekad, kad su letnje noći bile naročito tajanstvene i mirisne, činilo bi joj se da nešto vidi. Tada bi napregla oči toliko da je glava počne boleti, upijala je svaki detalj sobe, ali to čudesno i obećavajuće, izmaklo bi za tren, na samoj granici vidljivosti i spoznaje. O tome nije pričala roditeljima. Njihova objašnjenja života i smrti bila su prilično kruta i jednostavna. Anđela je volela tišinu i svečanost Crkve, miris tamjana i sveća, ali utehu nije pronalazila ni u molitvi, ni u čitanju pasusa iz Biblije, niti u gledanju u nebo. Baka joj je nedostajala toliko da je bol bio gotovo fizički. Molitve nisu mogle da povrate njen osmeh, niti radosni zagrljaj sa kojim bi dočekala Anđelu kada se vrati iz škole i baci ranac u ćošak. Užasno se plašila da roditelji nisu bili u pravu. Da je smrt konačna, beskrajna praznina, koja neopozivo nastupa i da ne postoji ništa posle nje. Ta sumnja ju je mučila noćima, i zbog nje se budila u suzama. A povrh svega, čekalo je i takmičenje. Ništa nije ukazivalo da će uspeti. Anđelin prelepi glas kao da se potpuno izgubio, iz grla je izlazilo samo žalosno i ravnodušno cvilenje. Mešala je i zaboravljala reči, brkala note, gubila harmoniju. Probe su bile prava katastrofa, i učiteljica ih je posmatrala glave zagnjurene u šake. Nema sumnje, mislila je Anđela, obrukaću školu i završiti na poslednjem mestu. Otac i majka su se sve češće sašaptavali, spominjali su psihologa, čula ih je kako govore da to nije normalno, devojčica je, treba više da živne, svaka poseta grobu je plač i jecaj, u kući samo gleda u zid, otac je pretio da će je povući sa takmičenja, a majka je u suzama molila da joj ne uskrati tu šansu... Te noći ponovo je otvorila prozor, nadajući se nečemu tajanstvenom i neočekivanom, što će promeniti tok stvari, i dati joj veru i nadu. Iz gledanja televizijskih emisija saznala je da se takve stvari, iz nekog razloga, dešavaju noću, i to uglavnom u sitne sate, bilo da su u pitanju duhovi ili nešto drugo, što se pojavljuje u starim, ukletim kućama. Međutim, ništa se nije događalo. Ništa čudno. Uobičajeni noćni zvuci- tihi šapat lišća, cvrčanje insekata, lavež pasa u daljini, smeh tinejdžera koji su se okupljali u parku. U nekom trenutku su se svi ti zvuci stopili u jedan, i učinilo joj se, da ako se malo napregne, da može čuti pesmu, tajanstvenu i moćnu, sačinjenu od beskrajnih šumova i šapata, kakvu je oduvek želela da otpeva, i koja bi obuhvatila sav taj uzbudljivi i daleki noćni svet malih životinja, senki i zvukova, koji živi po svojim sopstvenim pravilima i zakonima, daleko od očiju dnevnog sveta. Ali baš kad se najviše potrudila- nit joj je izmakla i zvukovi su se ponovo rastočili u bezbroj uobičajenih stvari. Ništa nije moglo ni da se vidi. Ni traga bilo čemu što bi joj ulilo nadu da joj se baka na neki način obraća. Čekala je strpljivo satima, a onda je umor konačno savladao, i zaspala je dubokim, detinjim snom. Da je ostala budna, možda bi i primetila obris, senku, nešto na granici vidljivosti što joj je nežno bestelesnim prstima sklonilo kosu sa lica i pomilovalo obraz. Anđela je stajala na bini, drhteći od treme i straha. Sve oči su bile uprte u nju- tata, mama, sestra, direktori, učiteljica, školske drugarice... samo je u prvom redu jedna stolica bila prazna. Neko od uvaženih gostiju je valjda imao pametnija posla tog dana . Anđela stisnu šake, u očima joj zaiskriše suze- baka bi trebala da sedi u toj stolici, toliko se radovala Anđelinim uspesima. Zatvorila je oči, čula je žagor publike- pomislila je da tata i mama verovatno očekuju da će se rasplakati na bini. Anđela se prisetila bake iz najboljih vremena, nežne, vesele, pre demencije i bolnog i mučnog zaborava. U jednom momentu joj se učinilo da je uistinu videla- baka se nasmešila i zapljeskala joj. Trgla se od tog zvuka, i već u idućem trenu bake je nestalo. Je li to bila samo njena želja, ili je zaista videla i čula baku? Nije bila sigurna. Ali nešto se desilo, delić izgubljenog koji je nedostajao, konačno je došao na mesto. Glas poteče iz Anđele poput bistre, snažne reke koja u proleće ojača od snegova. Sve je stalo u njega, sve što je volela- čak i tajanstveni noćni svet čiju pesmu nikako nije mogla da uhvati do tada. Pevala je suncu, i nebu, i zvezdama, i Bogu, ali ne onakvom kakvim ga je zamišljao njen tata. Nije pevala mističnom stvorenju što sedi iznad oblaka, već stvaranju, onome što je u svemu oko nas, od bubamare i malog noćnog leptira , do tajnovitih i dalekih zvezda. Nakon što je prevladala strah od smrti, od te užasne, beskonačne praznine, i kada je shvatila da se točak života i smrti okreće u beskonačnom krugu, da to što je baka, kao i sve drugo, deo opšteg, deo onoga što čini sve, da joj to ne oduzima posebnost i ljubav koju je imala za Anđelu, sve brane su popustile. Publika je bila oduševljena. Anđela jedva da je i čula klicanje. Otrpela je ceremoniju proglašenja pobednika, dobijenu nagradu tutnula u ruke zbunjenoj sestri, i otrčala iz škole pravo na groblje. Zaustavila se usput samo u cvećari, da kupi jedan lep, beli cvet za baku. Stala je kod grobnice i po prvi put nije pustila suzu. Usnama je dotakla slova na spomeniku i tiho prošaptala : Hvala ti. Sa groblja je otrčala kući, radujući se susretu sa mamom i tatom. Čak su joj i Marijina besmislena gugutanja počela nedostajati. Prozore je i dalje otvarala noću, ali više nije čekala da se pojavi duh, niti je jutro dočekivala u suzama. Sada je znala da je baka zauvek s njom.

Jessy, ko je izdavač romana Velika laž? Vidim ga u ćošku knjige na naslovnoj, ali sitno je, ne mogu pročitati.

Pošto se u naslovu topika pominje i tok smrti, setimo se da naš narod ima o toku smrti onu uobičajenu izreku ,,neka ide samo po redu.'' A to naravno podrazumeva da bi trebalo i očekuje se, da svako proživi puni životni vek i da prvo umiru najstariji i stariji. Kada tako idu stvari svojim tokom, kad neko proživi pun životni vek i umre u godinama u kojim se to i očekuje, uprkos bolu čini mi se da se tada takav tok smrti ipak lakše prihvata i razume. Ali šta kada ,,ne ide po redu?'' Kada umiru mladi, deca, ljudi u najboljim godinama, kada ginu mladi, kada rano nestanu životi koji su tek počeli i koji su još puno toga mogli pružiti i svojim bližnjima i društvu. S tim se i takvim tokom teško suočiti, i verujem da je svako od nas mnogo puta postavljao sebi pitanja-zašto?kako? zbog čega? ima li utehe? Čini mi se da tu negde leži najveća nedoumica i strah od smrti- ,,neka ide po redu'' bi nekako i prihvatili, ali iskakanje iz tog toka je mnogo bolno. Čini mi se da će smrt zauvek ostati misterija, i koliko god neko individualno bio snažan u veri, da će uvek ostati barem jedan mali deo u njemu koji će se plašiti. Mislim da je to normalno, ljudski, i da se ne treba stideti tog straha ( naravno, ne treba u istom ni preterivati, ni biti opsednut njime, ). Nama kao ljudskim bićima, taj strah je urođen i nije nam dato da (sa)znamo šta se dešava nakon smrti. Barem dok ne pređemo iza te druge strane.

Гугутке на мом прозору Надам се да се виде слике...

Обожавам птице . Гугутке већ годинама долазе редовно да клопају на мом прозору, слећу више пута дневно. Док прокљувим како се постављају овде фотке, па ћу окачити неке њихове слике које имам на мом фејс профилу.

Прочитао сам више пута пажљиво и ове пасусе, и уопште целу тему. Била је међу првима коју сам прочитао када сам ишчитавао форум. Знам, слаби смо и слаб сам, колико год веровао и желео да верујем, када дођеш у сусрет очи у очи са том великом тајном, видиш и схватиш да ниси спреман, да никада нећеш бити потпуно спреман. Увек ће постојати тај страх и сумња од неизвесног и страшног, непознатог, и уистину једино је вера лек који може лечити и победити тај страх. Можда сам се прерано суочио са смрћу, без, тада, довољно животног искуства, вере и мудрости. Са 20 година видео сам много смрти. Две године сам био на ратишту у Војсци Републике Српске ( календарски три ). Гинули су момци у цвету младости, тек кренули на животни пут, такорећи деца. Нису све смрти биле ни тренутне ни безболне, неки су умирали и споро и болно, у физичким и сигурно и психичким мукама. Тешко је било то гледати, поготово онда када ништа не можеш да учиниш да умањиш ту патњу и бол. Онда, нормално, крене безброј питања : Зашто? Како? Мора ли тако? Мислио сам да ме је све то очврсло. Када сам већ преживео и сачувао разум, мислио сам да сам ојачао и да ме смрт више не може изненадити ни тако жестоко погодити-видео сам је, схватио, готово окусио, не може више да ме избаци из равнотеже, никад више. А онда је пре неколико година, умрла моја бака. Било је зачуђујуће болно, иако је умрла природном смрћу, није се мучила, буквално је заспала, у дубокој старости ( фалило јој је још четрдесетак дана да напуни тачно 100 година ), окружена породицом и нама блискима који смо је волели. Па ипак ми је та смрт тешко пала тада. Знање да је, у овом животу, више нећу видети, чути њен осмех, њену реч, додир руке, њену благост-било је тешко. Када оде особа која је цео живот уз тебе, и која је добрим делом властити живот подредила теби, пружала безусловну љубав, тешко је. Тада сам схватио да ни све оно моје искуство које сам описао, ме опет није припремило за долазак смрти блиске особе. Та дубока тајна увек нас дочека неспремне и неприпљемене. Ипак, како је пролазило време, осећао сам да њена љубав, благост и брига за мене није нестала, и да не може нестати. Успомена на њу сада ми је смирујућа, лепа, блага, нема више те боли и туге. Можда је то вера. Не знам. Знам, и признајем, да се негде дубоко у себи још увек бојим, али настојим да превазиђем тај страх и неке природне нам, урођене инстинкте. Верујем да постоји Вечност. Не замерите ако се нисам баш најпрецизније изражавао. Покушао сам да поделим неко своје животно искуство, размишљање и страхове са вама.

Да упознам следеће године неке чланове родбине, које ето, стицајем разних околности, и кривицом, што њиховом, нешто сигурно и мојом, досад нисам... прошла ме је љутња и бес, чини ми се да сам сад спреман за такав сусрет Иначе ништа специјално, Боже здравља, љубави, што мање стреса и нервирања.

Ух, па има их богами десетак које сам прочитао два или више пута... Мајстор и Маргарита, Бела гарда ( Булгаков ), Злочин и казна ( Достојевски ), Тврђава ( Селимовић ), На Дрини ћуприја, Травничка хроника ( Андрић ), Деобе ( Ћосић ), Песма ( Давичо ) У шуми ( Тана Френч-кримић, али дивна једна књига пуна емоција и живота ), неколико од Стивена Кинга ( ИТ, Црна кућа, Уточиште, Далас 63, Салемово, Зелена миља, Под куполом ) нешто научне фантастике ( Богови лично-Асимов, Транзитна станица-Клифорд Симак ). Има их још, али у задње време не стижем више читату као раније.

Дивно. И толико истинито. Пронашао сам се у овим речима, и верујем да сваки човек може да се пронађе. Да, било је тренутака када сам бесмислено одбацивао људе који су ми несебично нудили љубав, пријатељство, подршку. Као да нешто изнутра није желело да пружи руку срећи, радости, смирењу, већ је желело бол, патњу, самоћу, да сам себе кажњавам. Човек мучи самог себе. Треба отворити срце за друге.

Као мали, највише сам волео суперхероје из Екс Алманаха и Марвела, и стрипове из Стрипотеке ( Астер Блисток, Поручник Блубери ) сад, кад имам времена ( и пара ) волим прочитати графичке новеле, најбољи ми је Гејменов серијал Сендмен. Има и добрих домаћих стрипова, читао сам Константиново раскршће, Дружину Дарданели, изашао је и стрип Косингас ( по књизи серијала домаће епске фантастике ).

Дивна тема, и дивне слике . Драго ми је што је мој први пост на форуму, баш на овој теми. Надам се да ће бити још слика.