Горазд: „Смути“ теологија интернет смути(лаца)

[Bokisd]

1 hour ago, obi-wan рече

@Zoran Đurović

nisam ni ja skontao ..     ..   

[Milan Nikolic]

Možda je Gorazd razočaran(a) i u svoj pol.

[Gorazd]

Додатак: јасно је као дан ( некоме као ноћ) да разобличавање романтичне слике на бродићу с још романтичнијим насловом има своју цену, али је вала лепо њу и платити. Ко умије, њему двије! 

[Gorazd]

пре 5 минута, Milan Nikolic рече

Možda je Gorazd razočaran(a) i u svoj pol.

Apsolutno. Samo u koji, pitanje je sad. 

[Vladan :::.]

Атеолошки хермафродит са побожном и идеолошком индигнацијом према теологија.нет пише више као Зоран мање као женско користи "тобоже"... биће забавно овде...
 

[Milan Nikolic]

У доба верујем.орг, када је била лудница око нечега, улоговао сам се као Биби и пазио сам да у разговорима не показујем којег сам пола. Баш сам слуђивао људе а највише ону Машу.

[Tristatri]

пре 3 часа, Снежана рече

Gorazd je žensko, ako pažljivo čitaš.

.

----------------------------  ... a neprovereni, ali pouzdani izvori, ukazuju i na apeninski IP. 

.

[Broken]

пре 7 часа, Gorazd рече

Пољубац од Горазда. 

[Zoran Đurović]

1 hour ago, Tristatri рече

----------------------------  ... a neprovereni, ali pouzdani izvori, ukazuju i na apeninski IP. .

Зајебао си се жешће.

[Gorazd]

пре 1 сат, Tristatri рече

.

----------------------------  ... a neprovereni, ali pouzdani izvori, ukazuju i na apeninski IP. 

.

 

 Горазд би да се нашали пред спавање. 

Заправо и уистину, ја сам Авин аватар.  Кад год му лажна елита зада шамарчину и обогаљи га да не мож' себи доћ' од оног шта види и чује, он задрема и Горазда призове у помоћ. Горазд, див јуначки, умах својом главуџом то све раскринка. Лепоте божије! 

Лаку ноћ, друштво! 

 

[Талични Том]

пре 7 часа, Zoran Đurović рече

Падоше на јоти. Јајаре се не изјашњавају уопште. Е ту сада, са мојим другаром Мачком, се не слажем, јер су могли да се јавно покају. Зато је та екипа иста као Таса Лохи и сл. Зато им ја не верујем ништа. Мене су подлачки спиновали да мрзим Максима јер сам каријериста, а најгоре је било једно учитавање које ће бити за постхумно издање авината. То је било за повраћање, а ја сам особа која буквално поврати кад се суочи са сличним гадостима. Зато ми је јасно Гораздово гађење и подржао сам објављивање овог текста. 

Жао ми је што познајем ово друштво. Мачак се зајебава и хвали теологијанет, као што сам и ја Максима похвалио у 2 наврата јер нам је открио фанариотске намере. Посебно сам га хвалио како лепо пева. Других похвала на рачун тог човека немам. Благоје је мене, само месец дана пре него што ми је написао да сам морална и интелектуална пропалица, звао да сарађујем са теологијанет. И тада ми је учитао бестијалне ствари. Ту нема ни морала ни интелекта. 

Да би вам било јасно: По истом кључу су позвани Мачковић и Ђого, јер их цене као интелектуалце, као што их и ја ценим. И ту су се зезнули. На сву страву њихову, схватили су да ова двојица нису фанариотски настројени. Али су мислили да могу да их ђестирају, што би рекли Италијани, или хендлују, како веле Англи. И у првој фази су покушали да глуме демократичност, што нема благе везе са њиховим модус операнди, а после су узели да врше мобинг над истима, односно психолошки рат, јер Мачку и мени могу само да ... што кажу млади.   

Оче Зоране, да Вам и ја отпишем коју. 

За неупућене само ћу да кажем да Вас не познајем лично. Не спадам у круг Ваших интернет-познаника, још мање интернет-пријатеља. Све што знам о Вама то је оно што сам свих ових година читао на (углавном) овом форуму. Значи, могу да кажем да сам у односу на Вас неутралан, то јест немам разлога да Вас нити хвалим, нити браним, од оних који Вас нападају а још мање Вас разумеју. Уосталом, знате Ви добро и сами да се одбраните, понекад можда (за мој укус) и да претерате. Но, то је део Ваше личности, Вашег карактера, Вашег (личног) вјерују…  

Сајт (форум) поуке.орг пратим дуго, а релативно скоро сам се регистровао (илити: отворио налог). Не пишем пуно, али доста читам. Морам да признам, разлог због којег сам се умешао у једну од оних (сада већ) чувених закључано-откључаних дискусија била је Ваша реченица упућена Александру Милојкову. Оно Ваше (цитирам по сећању) – ”Ја се својих пријатеља не одричем” је толико велико (у очима Божијим) да чак и да ништа друго нисте написали, са том реченицом би Ваш допринос савременој теологији био немерљив. У тој једној речечиници стао је читав ваш животни credo, нешто што Вас понајбоље осликава. Знате, Ви сте брату Александру (не само њему) том реченицом рекли – иако си овога пута у заблуди, на погрешној си страни, браниш нешто што је неодбрањиво – ја тебе не избацујем из срца.  

Да не буде забуне, Александар Милојков је један од ликова/личности са овог форума о коjима/коме имам, такође, позитивно мишљење, колико год да и ја мислим да је (у последњих месец и кусур дана) често умео да претера у одбрани лика и дела владике Максима. Но то не умањује моју слику о њему. Напротив, када би се, којим случајем, сутра поново ратовало у Србији, а ја бих поново морао да идем у рат, брат Александар би био један од оних људи које би волео да имам у својој близини. Зато што дубоко мислим да и он, исто као и Ви, никада не би оставио човека на цедилу, не би дозволио да неко поред њега искрвари, и по цену свог живота извлачио би своје повређене/рањене пријатеље са бојишта.  

Ви можете да будет дрчни, пргави, оштри и понекад непријатни у дијалогу са другима, али Ви би сте, ако би за то било потребе, притекли у помоћ чак и оним људима са којима сте на ратној нози. Рецимо, на пример, моје је мишљење да се којим случајем деси да је в. Максиму потребна крв не би ли преживео, а да сте у том тренутку Ви једини у његовој близини који има исту крвну групу, Ви не бисте размишљали о Вашим претходним међусобним несугласицама, размирицама, и ином, већ би сте, не часећи часа, одмах похитали да том човеку дате онолико крви колико би му било потребно да преживи. Можда ће неком ово моје поређење да буде мало теже да схвати, али знам да ћете ме Ви разумети.

Испричаћу Вам једну причу коју сам чуо од једног српског  јеромонаха, који је по благослову свог надлежног архијереја и по позиву једног нашег архијереја из САД-а, током 2004. и 2005. године боравио у једном манастиру у Америци. Претила је опасност да тај манастир запусти, услед болести јеромонаха који је до тада боравио у њему, па је овај мој пријатељ (јеромонах) боравио у том манастиру на испомоћи. Намерно не говорим о којој се нашој Епархији у УСА говори јер је небитно за причу и поенту коју та прича носи. 

Углавном, једном приликом, уреди се тако да је овај јеромонах гост у тој Епархији, присуствовао у једном великом граду састанку надлежног епископа са свештеницима из тог и околних градова. Било је у том великом граду неколико свештеника, јер у том граду живи пуно Срба па има реална потреба да буде више попова. Е, један од свештеника из тог града доживео је неку болест због које је морао да да отказ на послу (често наши свештеници у УСА морају додатно да раде да би прехранили своје породице, и да би опстали ту где јесу), а како је имао једну од најгорих парохија (могли бисмо да кажемо – непрофитабилну по њега парохију) ненадано се нашао у ситуацији да није могао да прехрани породицу. И сад, на том састанку, поведе се прича (ваљда је епископ или неко од попова дао предлог, не сећам се више ко) да се свако од осталих свештеника из тог града одрекне једног дела своје парохије, у корист овог болесног свештеника, како би он могао да додатно заради који долар од свештеничких треба, и тиме себи и својима макар мало олакша животну ситуацију у којој су се нашли. И сад, овај мој пријатељ јеромонах је очекивао да ће расправа о том питању да буде кратка, то јест да ће се само видети на који начин ће се помоћи том човеку. Ал’, не лези враже! Расправа не само да није била кратка, већ се ниједан од тих попова из тог града није хтео да одрекне ни најмањег дела своје парохије у корист свог болесног колеге!!! Овај мој пријатеље јеромонах није могао да верује својим ушима и очима то што је гледао и чуо тога дана.

Ни ја, верујте ми, тада, када сам слушао ту причу, нисам могао да поверујем да је то могуће. Данас, не да верујем, имам прилику да видим како се понашају поједини наши свештеници у дијаспори и Отаџбини, који би вас, да им се којим случајем нађете на путу, без имало трунке гриже савести са тог пута уклонили не марећи за последице тог свог чина. Просто, у трци за новцем (на првом месту) и људском славом (сујета је много, много опасна работа), ако сте им ви конкуренција – има да вас нема. Поред таквих (зло)попова/владика можете да умирете од жеђи, они вам не би дали воду да попијете. И не само да вам не би дали воду, још би гледали да вам ни неко други не дотури макар и најмању чашу са било којом течношћу, да се како не окрепите и прогледате. Е, то вам је данас слика и прилика наше теологије! 

Зато, не могу да се сложим са братом Дејаном Мачковићем када брани тамо неког Благоја, уредника на порталу теолгија.нет, то јест када брани то што је тај тамо неки Благоје помогао владики Максиму око тамо неких ”наводника”. Јер, тамо неки ”наводници” су све само нису – тамо неки. Можемо сви ми овде да се, мање или више, спрдамо на рачун тих ”наводника”, али су и они слика наше стварности. Јадне и бедне. Е, зато се од тамо неког Благоја очекује да буде непоткупљив, ако већ не може да буде морална громада и ако се већ дохватио посла којег се дохватио. То је то што Марко Миљанов каже (мораћу да поновим): ”Радије сам погинути главом, но образом”. Све и да ми је в. Максим рођени отац ако би творио кривду и неправду ја бих му се супротставио. Пре бих умро него што бих га оправдао, ма о чему да се ради.  

Зато сте ми Ви драги, иако се деси да нам се понекад мишљења не подударају. Јер, чак и када сте дрчни и заједљиви Ви имате ту дозу људскости тако неопходну у овом лудом времену у којем живимо, а коју многи наши (жао ми је што то морам да кажем) попови, калуђери и архијереји немају…

Не замерите на овако опширом отписивању. 

 

[Ведран*]

Лепа посланца. 

[Талични Том]

пре 10 минута, Ведран* рече

Лепа посланца. 

Какве би ја тек послан’це писао да није ових водица... 

[Vladan :::.]

пре 31 минута, Талични Том рече

Расправа не само да није била кратка, већ се ниједан од тих попова из тог града није хтео да одрекне ни најмањег дела своје парохије у корист свог болесног колеге!!!

Потпуно разумем, иако ме после свега ипак мало чуди, али ето, хвала Богу, ја сам скоро био сведок сличног али потпуно обрнутог случаја, и то у назадној, осиромашеној и по многим шавовима поцепаоној Србији... има наде где има људи...
 

[Снежана]

пре 5 часа, Gorazd рече

Apsolutno. Samo u koji, pitanje je sad. 

e  pa tu ti već ne možemo pomoći, gde si šupalj/šuplja, moraš sam/a da dokučiš.