Broken

Imaš na sajtu, dole u footeru link ka FB stranici, ali tamo nisam baš ažuran. Sajt mi je omiljen jer sam ga sam radio pa ga najviše i forsiram. Hvala.

Јел' то форуми као интернет заједнице умиру ? Дошао сам данас овде, био такође и на једном другом, где сам раније био активан, и оба као на апаратима.

Јел ово покушаваш да уђеш у дијалог са поруком из 2010. године ?

Поздрав свима. Христос се Роди. Проширујем продају меда. Од сада лична достава на кућну адресу може да се реализује и у Новом Саду. Остатак Србије слање курирским службама или лично доносим ако је у питању већа поруџбина. Позивам вас да погледате сајт. Има и блог са занимљивим темама. Пријатно. Uđi u Medenu zonu i raspamedi se. Čist, prirodan, zdrav med. MEDENAZONA.WEBFLOW.IO Medena zona je jedna priča o pčelama i medu. Druženje sa pčelama iima terapeutsko dejstvo a deo prirode koje one spakuju u saće mi nudimo kupcima.

Hocete li se vi baviti ovim pitanjem i u Eshatonu ? 🙂

@obi-wan Много сам ти недостајао, знам. Био сам овде у уторак али теби то изгледа као 100 година.

Средња школа. Тинејџери 15-18 година. Веронаука. Следећи образац се толико већ пута догодио за ових 20 година службе да са великом сигурношћу могу да га сматрам правилом. Што је вероучитељ...( тражим прави израз)...измиренији са Богом, то је однос са ученицима бољи. Мада ово „бољи“ је слаба реч. Однос у тим моментима потпуно превазилази однос наставник-ученик и има такав квалитет да звоно за крај часа растужи и њих и мене. Не оставља Бог нас без благодати. Благодат дође, не знам ни како ни зашто, али дође. Благодат оде, опет не знам зашто, не задржи се. Ја немам способност да се фокусирам толико да могу да упрем прстом и кажем – ево зато долази или зато одлази. Углавном, не успевам да је сачувам. Наравно, највероватније јер ме страсти витлају на све стране. Дајем им предност навикао на њихову лажну утеху па се благодат ( тако изгледа) повлачи. А заправо је она, вероватно, увек ту али ми бирамо нешто друго. Сад, кад вероучитељ отвори себе за дејство Божије и кад благодат почне да отапа срце, уноси мир и радост, тада све добија неки други укус. Пре неки дан улазим у учионицу, а ученици питоми као јагањци ( стварно ми је то била прва мисао). Мирни, слушају са пажњом. Подсетило ме на она времена кад смо ми, млади у вери, упијали сваку реч са неког предавања или читајући неку књигу на такве теме. Долазим на следећи час, иста прича. Добри, предобри. Тешко да реч која није натопљена благодаћу може да погоди у срце, да има дејство. У тим ситуацијама способност вероучитеља да преводи са језика православне теологије на младима разумљив језик, прилично се увећава. Налази праве речи, праве примере, и осети се да делује и има ефекта. Ако долазиш на час, да причаш о Богу а далеко си од Њега, онда се осећаш као „ као звоно које јечи, или кимвал који звечи.“ Значи, до нас је у великој мери. Добро, ето поделио сам нешто са вама, не замерите. На крају, сад кад боље размислим, можда су били питоми и мирни јер овог месеца радимо у преподневној смени ? 😊

Пут, Пуњач, Истина и Живот ( дешавање са данашњег часа веронауке коју, чујем, опет хоће да избаце из школе. Молим да занемарите правописне грешке јер немам живаца да сад поправљам, а да будем искрен, нисам сигуран ни да ли умем.) Питам данас ученике на часу, показујући мобилни телефон:” У чему је сличност између мобилног телефона и човека ?” Неочекивано брзо Вања каже:”Оба могу да се испразне.” Занимљиво. Телефон има батерију. Кад га фул напуниш, пише 100%. Пун је живота, али се временом празни, неки брже, неки спорије. И на крају се испразни. Тада телефон постаје прилично незанимљив. Јадни, тамни, беживотни екран слути на најгоре. Нема игрица, нема лепих боја, нема комуникације преко дрштвених мрежа. Часови постају досаднији него иначе. Трагедија. “Када се човек испразни ?” питам даље. Када се умори, када нема енергије...чују се одговори. “Када умре !” издоминира један одговор. Сви ућуте. Упс ! “Па шта је сад ? Зашто шок ? Зар се не сећате да сам вам прошле године давао папириће да анонимно напишете своје страхове ? Сећате се ?” Јаоооо...даааа. “Па, који су страхови били најприсутнији у овој групи?” “Чекајте ( присећају се) … висина...болест….мрак….професорка математике...самоћа…” “А навише се појављивао који страх ?” “Смрт и губитак вољене особе.” “Да...тако је било.” Човек се испразни од живота и умре. Неко пре, неко касније...као и телефон. “Ок...има ли решења за покојни телефон ?” ("Ја нећу да умрем." чује се женски глас. Сад би је загрлио, само да није далеко. ) Наравно да има. Ставиш га да се пуни, заједно смо констатовали. “Шта је њему живот ? Мислим, одакле добија живот ?” “Па, струја” кажу моји драги ученици. “Где је та струја “ Јесте ли је некад видели ?” “Нисмо је видели али знамо где да је нађемо. Ено вам тамо утичница, испод табле.” Знају они врло добро где је струја јер свакодневно васкрасавају своје телефоне. Узмем ја свој телефон и кренем да га накачим на струју, тај извор живота. Гурам га, али не иде, екран 5 инча, широк је и свакако некомпатибилан са утичницом. Ето ти проблема. Знам да постоји невидљива струја и знам где буде али не могу да оживим телефон јер ми нешто недостаје. “Пуњач професоре ! Пуњач. “ Смеју се средњошколци. Ахам, пуњач ми треба. Значи, треба ми неки посредник између телефона и невидљиве живоносне струје. Неки пуњач који је једним делом накачен на струју а другим делом на телефон. Урадили смо тако и гле, телофон је после неколико секунди поново почео да даје знаке живта. “А шта ћемо са човеком ? Шта ће он сирома’ са својом батеријом ?” “Па Бог, ваљда професоре ? “ “Ок, слажем се, али где ми је Бог ? Као Он је ту, свуда и све испуњава, али га ја не видим.” “ Како да се конектујем на Богa који је живот за мене ?” Вера...молитва...свашта нешто набрајају. “Све је то лепо али ми је недовољно. Чекај, шта смо радили са телефоном ? ” питам. “Па ставили смо га да се пуни.” “Значи, њему треба пуњач као веза са струјом.” “Ко ће нама бити пуњач, посредних, неко на кога се накачимо и преко њега примамо живоносну енергију ?” Па неко ко је једним крајем везан за Бога а другом страном везан за нас. Па ко је то између Бога и човека ? “Богочовек ! Христос ! Наш Пут, Наша Истина, наш Живот и наш Пуњач.“

Ја сам јарац. Занима ме љубав, посао и здравље.

Ako nekom treba med neka se javi. Ima ga i u Beogradu.

Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.

Ево, продам ти ја овај свој ? Врло повољно. Ако си заинтересован нека се твоји људи јаве мојим људима.

Слажем се да је јавни рад подложан критици и да нико није изузетак. Сад, што се тиче примедби, ти имаш своје, ја бих могао имати своје, неко трећи би такође волео да се човек мало коригује по његовом укусу. И шта онда, чије жеље да испуњава и како да се исправља ? Из љубави човек такође другог може да прихвати такавим какав је, да не жели да га мења и да се труди да у њему види све оно што је добро. Ја, на пример, ни Ђуровића ни Рафаила Бољевића не бих смео да пустим и да их слушам пред женом (док пеглам јер тада најчешће слушам те ствари) јер би она, неутврђена у вери, рекла да нисам нормалан. Али обојица, такви какви су, битно различити у спољашњем изразу...и изгледу, могу да буду корисни онима који их слушају или читају. На крају, не замери ми брате, ни сам не знам зашто имам потребу да учествујем у оваквим темама. Ја сам дуго овде на форуму али углавном боравим на теми о парфемима. Ако хоћеш дођи мало и тамо. Налази се у сектору - Женски кутак.

@Родољуб Лазић постоји лажно смирење, то знамо. Човек се споља приказује као такав а срце везе нема са смирењем. Врло је могуће да постоји и лажна хвалисавост где човек споља себе као уздиже али је срце смирено или на путу смирења. Тешко је лични однос између Христа и човека укалупити у нека правила.

@Bernard све је то предускус и предмирис Царства Божијег. Кад си већ поменуо мирисе не могу да не кажем да тренутно носим Бентли мен интенс...сјајан урадак.

Брате, битан је дух који инспирише. Без обзира на спољашњу форму и лични стил изражавања оца Зорана ( који неком лежи, а неком не...неке и саблажњава ) сматрам да је његово богословље живо и здраво. То је битно. Неизмерно ми је дражи такав ваншаблонски начин деловања него начин неког попа занатлије. Чак и та хвалисавост уопште не мора да буде знак неке гордости и високог мишљења о себи, ако је то оно што је заправо проблем. И ја се хвалим да сам леп и привлачан, што је чињеница, па опет сам испуњен великим смирењем.

Баш кад сам помислио да нисам способан да се радујем са онима који се радују, стиже ова објава. Најискреније ми је драго због овог. Верујем да Бог зна шта ради. Едит. Тек сад видим да овоа вест и није баш свежа.

@obi-wan hvala. Zlatinka je ime.

Дуже време сам у дилеми да ли да напишем ово што сам ( очигледно) ипак решио, на крају, да поделим са вама. Можда је директни повод за ову одлуку то што сам међу објавама видео једну у којој се наш дугогодишњи члан и брат обраћа са молбом да се молимо за његову мајку, да би недуго затим објавио да се жена упокојила. Главни мотив за писање је преношење искуства које би можда неком некад могло да значи. Моја мајка се такође упокојила ове године, 11. априла. Дуго је боловала. Пре 15 година појавио се први тумор који је оперисан и уз промену начина живота и максимално ангажовање свих унутрашњих и спољашњих потенцијала, деловало је да је проблем превазиђен. Ипак, после две године опет тумор, на другом месту, срећа врло рано откривен. Опет операција и пролажење кроз оно што знају само Бог и људи који тај крст носе. И сад, опет се све решило позтивно. Вратила се потпуно нормалном животу који је трајао више од 10 година, уз редовне контроле и праћење ситуације. Не знам да ли је она заборавила своју болест, али ја сигурно јесам. Важан детаљ је да нисам био нешто везан за мајку, чак смо у једном периоду имали и доста проблематичан однос. Да неко оно што следи у тексту не би приписао некој великој синовској љубави. У мају 2019. баш око Ђурђевдана приметимо нешто чудно, нешто што ми је личило на симптоме неког можданог удара. Одемо у болницу и после неуролошког прегледа докторка ме пита да ли знам о чему се ради. Наравно, кажем да не знам. И она ми тада каже да је у питању њена примарна болест. Нисам могао да верујем. Мислио сам да је то прошло. Углавном, можда и претпостављате, тумор је сада био на мозгу без могућности да се оперише. Да не детаљишем, понела је она опет тај крст и носила га до тог 11. априла кад се и упокојила. Е, ту је сад оно што сам хтео да напишем. Тешко је било задњих дана. Мучила се. Изгледало је више пута да је дошао њен час, али прегурала би то. Дође до мене савет да се читају молитве за разлучење душе од тела. Ништа о томе нисам знао, сем да постоје. Назовем једног свештеника и питам га за те молитве, он ми каже да нико од њих баш не воли то да чита. Назовем другог, он ми каже да за више од 20 година службе то никад није читао, а свега су га пар пута питали. Каже читаће за здравље и стварно јесте. После ми је рекао. Али, мислим се ја, нема овде смисла читати за здравље кад жена умире. И, узмем ја 10. априла увече књигу Акатистник, коју имам од раније, никад је нисам ни користио. Сетим се да ту постоје те молитве и одлучим да ја читам. Имао сам дилему да ли да будем код мајке у соби или не. Верујући да чује иако је била јако лоше одлучио сам се да одем у другу собу. Почнем да читам и после пар страна одустанем. Суров текст. Ко је читао зна на шта мислим. У тој ситуацији ја нисам могао да наставим. Сутра одем код трећег свештеника да се распитам за процедуру око гробног места и питам и њега за те молитве, да ли их је некад читао. Он каже да је то урадио само једном кад су га замолили неки људи док је био млад свештеник. Читао је те молитве човеку који месец дана ништа није јео и пио а није могао да умре. Каже свештеник, како је завршио и пришао вратима да изађе, јављају му да је болесник испустио душу. Одмах после тога одем код оца, уђем да погледам мајку и тад сам први пут видео призор да се човек, најбољи је израз- цепа, а нешто кочи. Мучи се. То тренутка нисам више имао дилему. Одем својој кући. Станем пред Христову икону, отворим Акатистник и почнем да читам пазећи на речи. Читао сам верујући да је то неки минимални принос Богу да јој олакша муку. Кад сам стигао до 5-6 стране, а има свега 8. чини ми се, одједном станем са читањем. Нешто из мене почне да вапи „Госшоде! Господе! Христе ! Христе!“ Сузе лију а тај вапај из дубине бића. Да ме не разумете погрешно. Не радим то ја, такав утисак имам, него нешто из мене. На крају свега имао сам утисак да ми је нешто духовно изашло кроз уста која су била отворена у неком грчу. Знам ја својим рационалним делом да је ово тешко разумети, можда је чак и саблажњујуће некима , али тако је било. Кад је то прошло, дођем себи и иако сам мислио да више нема смисла читати, прочитам још те две стране из канона. Седнем на кревет, звони телефон и отац јавља да се мајка упокојила.

Живот ме је довео у ситуацију да преиспитујем своје схватање Божије воље. Има пар питања. Прво, не сумњам да постоји Божија воља, у крајњој линији, свеопште спасење и Царство Божије је оно што нам Бог жели. Оно што мене мучи је да ли постоји Божји план за сваког од нас ? Да ли ми треба да правимо изборе па онда да се уздамо у Бога да, чак и ако смо погрешно изабрали ( ако тако нешто постоји ?) , Он ће јар нас воли деловати тако да и у тој ситуацији ми можемо ићи ка коначном циљу а то је Царство Божије или да стрпљиво чекамо Његово усмерење како бисмо му дали простора да делује у нашем животу и усмери нас на нешто што би по Његовом промислу било боље за нас ? Молим за ваша мишљења ако сте разумели тј. ако нисам запетљао сувише.

Заљубљеност је дар, љубав је избор.