Талични Том

Драга Сања, довољно сам израстао и порастао да могу да разлучим како ствари функционишу, и у Србији и у белом свету. Имам и довољно година, не недостаје ми ни животно искуство, а не може да ме наљути ни када ми тепаш (Томо) к’о малом детету, још мање када напишеш за мој коментар (моје мишљење) да је фуј(илити: дно дна). Просто, зато што површно гледаш на неке ствари. Поздрав од Томе за тебе.

Драга сестро Лидија, ако си пратила дискусију пажљиво могла си да прочиташ излагање Александра Милојкова. Код његове ћерке (и код многих других њених колега студената) није проблем у незнању, него у иживљавању једне особе која из ко зна ког ралога ради то што ради. Када један студент (Милојкова ћерка) зна готово наизуст целу књигу да преприча на испиту код нормалног професора то би значило једну од највиших оцена. Код дотичне особе то само ствара додатну мржњу, па онда крену додатна питања, па крене мрцварење само да би се нашао разлог да се студент обори. Да не улазимо у дубљу анализу зашто та професорка то ради, који су јој мотиви, али може да се деси да јој у руке (на испиту) допадне нека крхка рањива особа, која долази из провинције, са нагомиалним теретом у души, са породичним проблемима и ко зна чим. И баш такво једно иживљавање, а које се понавља вишеструко, моиже да буде она кап која је прелила чашу па да у новинама, у црној хроници, прочитамо наслов како је једна млада особа трагично завршила свој живот. Свако од нас има једну тачку на којој пуца, питање је само где се налази та тачка. У том контексту можеш да сагледаш мој предлог Александру Милојкову. Ако би он преко својих веза интервенисао да се та професорка обузда, да јој се скрене пажња да престане да ради то што ради, било би то једно велико и богоугодно дело. Јер, овде се не ради о нечијем незнању (незнању студената) веч о нечијем иживљавању (дотичне професорке). Значи, не да помогне ћерки да положи испит јер не зна, већ да јој се омогући да нормално полаже тај испит. Како каже Његош: ”Ал’ тирјанству стати ногом заврат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!”

Драга сестро, размисли добро пре него што напишеш једну тако тешку реч! Ово ти заиста говорим добронамерно. Много веће ”фуј” је иживљавање дотичне професорке од овог мог предлога. Јер, у Србији то је понекад једини начин да се исправи нека неправда. Да неко ко има утицаја (па и неко из Цркве) крајње благо и добронамерно потегне своје везе и и тиме исправи очигледну неправду. Замисли кроз шта пролази брат Александар и цела породица Мијалков. А највише пати дете које због неке тамо исфрустриране жене губи вољу за учењем, да не кажем за животом, итд. Толико од мене.

Драги брате Александре, надам се да нећу бити погрешно схваћен, али мислим да уз мало ангажовања твој/ваш/ћеркин проблем можете решити. Прво, распитај се да ли је та професорка крштена, па ако јесте замоли свештенике и јеромонахе (монахе и монахиње, браћу и сестре на овом Форуму) које познајеш да је спомињу у молитвама и на Проскомидији. Да јој се срце смекша и да буде боља према студентима (и према себи самој). Ко зна кроз шта је она у животу пролазила, па сада лечи те своје животне фрустрације на деци. Друго, ниси од јуче у Цркви. У Београду (Новом Саду, Загребу...) постоји макар један владика који добро стоји са неким битним људима у Министарству просвете. Пожалиш се њему, испричаш у чему је проблем, замолиш владику да интервенише и мало погура ствар, и у наредном испитном року све буде како треба. Треће нема. То јест, вероватно има, али и ова два предлога су, по мом мишљењу, више него довољна. Поздрав!

Немој, молим те, да ми учитаваш нешто што није истина. Ја на људе не гледам инфериорно. Напротив! Покушавам да се према свима односим са дужним поштовањем. Можда, некада погрешим, али нисам једини који то ради. Таквих има чак и у администрацији сајта.

И, да не заборавим: јесте ли на овом форуму гадљиви када се каже да су астрологија (израда наталних карти, итд) и бела магија у православљу дозвољене?

Овде многи нису толерантни ни на Светоотачко предање, а да не буду на нешто друго. Тако да уживај. За твоју информацију ово су све само нису католичке моралистичке глупости.

Како не капираш да разговараш са човеком који је окусио многе животне сокове, па и тај. Зато мени о. Зоран не може да продаје ово што је Вама успео да прода. Ни на психијатрији нећете наћи да се душевни болесници лече тако што им се каже да онанишу. Итд.

Лепо и ја тебе питам. Уз то могу и да додам: и јеси ли се и покајао за грех празнословља?

Јеси ли ти исповедио грех празнословља?

На жалост, никако не можете да будете у праву, по питању Светог Јакова Постника. Јер како можете грех гордости да лечите такође гордошћу (мастурбацијом)?. Да поновим: Свети Јаков Постник би и са и без мастурбације пао у грехе у које је пао. Када је Свети Антоније Велики почео да размишља о судовима Божијим, и постављао себи нека непотребна питања, Бог му се јавио и рекао: ”Антоније, пази на себе; јер су то судови Божији и није ти од користи да их разумеш”. Тако и Ви не разумете да су греси у које је Преподобни пао са девојком, затим њено убиство и бацање тела у реку део судова Божијих, које је тешко разумети ако нам читав ум наш и срце није богословствујући. Није поента код Преп. Јакова Постника била у тим гресима. Ђаво га је чекао да се спотакне на једном много већем и опаснијем по душу греху. Ђаво је чекао да Преп. Јаков након тога што је учинио то што је учинио падне у грех очајања (и пао је) који би га неминовно одвео до греха самоубиства (греха хуле на Духа Светог). Е, то је било то на шта је ђаво рачунао, када му је наместио замку у коју је он пао. Да је Преп. Јаков Вас послушао, да је мастурбирао, то би му се и десило. Уместо да се у очајању покајао, он би се у очајању само раскајао и завршио би као Јуда. Зар Вама треба да причам да Јудин највећи грех није био у издајству, већ у томе да је у својој умишљеној гордости помислио како му Господ не би опростио грех издаје?! Да је, којим случајем био мало паметнији, сачекао би да са Крста чује речи Господње: ”Оче, опрости им јер не знају шта раде”. Свети Петар се одрекао Бога, али се горко заплакавши покајао. Зато је касније и био то што је био. Јуда се само раскајао и завршио је како је завршио. Сваки грех, па и грех мастурбације је истовремено и издаја Бога и одрицање од Бога. На нама је да одлучимо хоћемо ли се само раскајати, или пак, покајати за грехе којима (свесно или несвесно) издајемо и одричемо се од Бога.

Нисам чуо за тај случај. Баш бих волео да овде поставите аудио запис, ако је то могуће! А, све и да је то истина, то никако не може да важи као генерални принцип, већ више као изузетак од правила. О. Јустин није био будала, то смо закључили. Јиш мање је терао људе да свесно иду у грех. Тако, када будете поставили аудио или видео записа овога што је, како тврдите, о. Јустин урадио, тек након одслушаног моћи ћу да Вам изнесем своје мишљење о томе.

Оче Зоране, како не схватате да ви нисте правило вјери, још мање сте образац кротости?! Има на милион православних свештеника, владика, духовника који не деле Ваше ставове гледе сексуалности. И сами сте имали тему о погрешивости Светитеља, а себе градите непогрешивим. Да није то мало много? Значи, и о. Јустин није делио Ваше мишљење да је мастурбација нешто што се препоручује Хришћанима (и другим људима, уопште)?

Драги брате, да не испадне да те игноришем и да сам побегао са бојног поља, потрудићу се да одговорим када сам већ ”прозван”. Онанија (мастурбација, рукоблуд) је грех, у то буди сигуран, јер је човек створен да живи у заједници. Баш због тога што је човек ”биће заједнице” самосталним ”тандрљањем” (мастурбацијом) чини грех према заједници, те не стоји да када мастурбира ”сам је у греху”. Шта је онанија (мастурбација)? То је једна врста телесног и страсног самозадовољства (самозадовољавања). Када рукоблудничи човек заједници говори да је довољан сам себи, да му заједница (телесно сједињење са женом) није уопште потребна да би задовољио своје страсти. А то је, онда, једна врста себичности и гордости. Исто тако је ђаво отпао од заједнице са Богом. Умислио је да му Бог није потребан, да је он сличан Богу (чак и већи од Бога), те је себе и остатак демона који су му следили (када их је позвао да га следе у свом гордом паду) искључио из заједнице са Богом. Простије речено, у тренутку када је урадио то што је урадио ђаво се самозадовољавао (на њему својствен начин је онанисао, рукоблудничио), то јест на себи својствен начин исказао је себичност, као што и сваки човек који рукоблудничи исказује себичност када се самозадовољава. Не мисли на друге. Ово једнако важи и за неожењене и за ожењене мушкарце, па и за наше сестре у Христу које такође пате од те страсти. Многи се овде позивају на Јустина Дечанског и Савиначког када говоре о сексуалности, а да се никада нису запитали какав је његов став гледе онаније?! Ево шта о томе каже покојни др владета Јеротић, у својој књизи ”Духовни разговори”: Из ових редова - и из свега осталог што се може прочитати код Владете Јеротића - може се закључити да отац Јустин Дечански и Савиначки није био никакав ”поремећени сексуални манијак-црноризац”, већ један монах, како сведочи Јеротић: ”који поседује велико и драгоцено животно и духовно искуство. Убеђени православац, без трунке фанатизма иили ксенофобичности - напротив, широко отворен према искуству и традицији римокатолика и протестантске хришћанске вероисповести, ступајући у отворен и слободан дијалог са представницима свих вероисповести који су посећивали манастир Дечане - само са завршеном богословском школом, отац Јустин, целом својом појавом, заступа целосну правослану теологију”. Да би се боље схватило зашто је отац Јустин је имао један исправан став према људској сексуалности, мора се знати да о. Јустин Савиначки потиче из бројне босанске породице, у којој се знао ред и поредак. Даље, мора се такође знати да је преко 30 година о. Јустин ”службовао” на Косову и Метохији, у осињем гнезду какав је крај око Дечана, где и данас живе (а и тада су живели) ратоборни и по Србе често незгодни Арбанаси. У условима када су албанске жене рађале по неколико деце, често и више од десет, а Српкиње се задовољавале са знатно мањим потомством, нормално је било да ће се о. Јустин бавити и тим делом наше духовности. Није он био нимало мутав, што се да закључити из приложене психолошке анализе о. Јустина коју је сачинио др Владета Јеротић. Знао је он да албанске жене нису смеле да абортирају, док су се послератне Српкиње временом истицале у том до Неба вапијућем греху, па је стога учио све оне који су му долазили у посету по духовни савет да је нормална сексуалност здрава и пожељна. Није му требала висока интелигенција да би схватио да ако ствари наставе да се одвијају у правцу у коме су се одвијале у његово време, у блиској или даљој будућности десиће се (што се и десило) да Албанци буду знатно бројнији на Космету, што ће, кад-тад, неминовно да усложи, погорша, можда и онемогући суживот Срба и Албанаца на том простору. Просто, и он је - иако није мрзео Албанце и иако им је читао молитве за здравље кад год су то тражили од њега (а таквих је било много) - знао да њима човек не може да верује, и да ће они (Арбанаси) неминовно у будућности пожелети Космет само за себе. Што се, напослетку, и десило, јер су се разни греси у Срба множили и множили, никако се нису смањивали. Када знамо све ове информације, лакше ће нам бити да схватимо зашто се о. Јустин толико бавио људском сексуалношћу, на један сасвим природан начин, али није никада оправдавао нити један грех. Најмање је оправдавао онанију (рукоблуд). Да скратим: нико овде није будала да не зна да је потребно да се мушкарцу дигне кита да би оплодио жену, а да притом и жени успут треба нешто да се дигне, а то нешто није свакако - притисак. Јер, ако се жени данашњице дигне притисак, онда неће ништа вредети ни најјача страствена жеља у мушкарца да је умилостиви не би ли телесно била са њим. Биће добро ако у тим тренуцима избегне женину варјачу, и још понешто. Наравоученије: исто онако како је отац Јустин говорио да: ”Љубав све лечи. Тамо где има љубави у породици све цвета, где је нема све вене”... и нама који мислимо да је онанија грех, јасно је да је већини жена потребан мушкарац који је воли, који је према њој нежан, физички крепак и здрав мушкарац да би и оне у присутву таквог мушкарца, исто тако, биле физички и духовно задовољене. Грех онаније (ако се понавља) од мушкарца ствара нездравог и некрепког појединца, који ни на једном пољу не може да задовољи жену. Па чак ни на том телесном. Да ли ти је сада, драги брате по оружју, јасније зашто се грех онаније никако (ни у шаљивој форми) не може препоручити хришћанима/хришћанкама као лек за излечење било које духовне, па ни телесне болести. Чак ни у случају да се ради о телесној (=сексуалној) фрустрацији?!

Није спорно да морам да се лечим. Имам пуно тога што морам да исправљам. И, за Вашу информацију, имам опитног архипопа који ме усмерава и лечи. Само, питам се добронамерно, имате ли Ви кога да Вас духовно усмерава и лечи?

Ако коза лаже, рог не лаже! Оче Зоране, Ви сте написали следеће: Није потребно да човек буде посебно интелигентан да би у овом конкретном случају (у Вашем наведеном цитату) донео исправне закључке. Довољно је само да макар једном пажљиво прочита житије Преп. Јакова Постника које сте цитирали, па да види како сте Ви погрешили. Ви тврдите да је Преподобни ставио своју (леву) руку у ватру да је сажеже да не би пао у грех рукоблуда (да не би мастурбирао/онанисао), и то сте чак болдовали и обојили црвеном бојом. Нимало случајно! Тиме сте (погрешно) ставили акценат на мастурбацији и тиме све оне који житије Светог нису прочитали довели сте у заблуду. Јер, у конкретном случају о коме расправљамо, није исто да ли је рука сажежена због рукоблуда (сагрешења са самим собом) или блуда (сагрешења са неком другом особом, женском или мушком, свеједно је). Из приложеног Житија сасвим лепо се види да Свети није ставио руку у ватру да би се спасио од греха рукоблуда, већ се спашавао да не згреши са женом Самарјанком, блудницом коју су му његови мрзитељи (међу њима и ђаво) подметнули не би ли га оскврнули. Чуди ме да је неко са Вашом интелигенцијом то могао уопште да превиди?! Дакле, закључак је врло прост: Ви и Св. Јустин Ћелијски не говорите исто. Нарочито вам се мишљења не подударају гледе непомјаниковог учешћа у паду Преподобног. Свети Јустин сасвим исправно наводи и удео ђавоља у свему томе, Ви, на другој страни, погрешно избацујете ђавола из игре. А, и поред силног покушаја да пронађем где сте Ви то споменули гордост, нисам могао да пронађем да Ви уопште говорите о гордости која је предходила свим потоњим гресима које је начинио Преп. Јаков. Волео бих да ми укажете на тај пост, на те Ваше речи. Нормално, уколико Вам то неће одузети пуно од Вашег драгоценог времена. Да сте се са овом тврдњом (болдованом) појавили међу подвижницима који су живели у време када и Преп. Јаков Постник, наглавачке би Вас избацили из својих келија, пећина, пустиње... са сваког места где су се ондашњи Свети подвизавали. Мислили би (оправдано) да сте у прелести и да Вас је сам ђаво послао да их искушавате. Грех је грех, ма о којем да причамо. Свакако да постоји градација грехова, па једни спадају у смртне а други не. Али, сви су грехови смртни (ради се о духовној смрти) ако их не исповедимо и за њих се покајемо. О томе су Вам на овој теми говорили и још неки други људи. А има и један диван текст Архиепископа Јована Шаховскоја о ”Апокалипси ситног греха”. Он у том свом есеју врло лепо и педантно објашњава зашто ситни греси често знају да буду по наше душе гори од великих, смртних грехова. Ево једног интересантног детаља из поменутог есеја, који се може прочитати у целости на следећој адреси. https://svetosavlje.org/apokalipsa-sitnog-grijeha/10/ Написали сте и следеће: Значи да је и Преп. Јаков Постник боловао од исте болести чим се и њему десило да, попут наведених манијака, згреши са невином девојком, потом је убије и баци у реку. То јест, следећи Вашу мисао може се закључити да је и Преп. Јаков је (у једном тренутку свог овоземљаског живота) био манијак. Само који ред раније написали сте да је мастурбација грех. Поновићу Ваше речи: Грех је зло, ма о каквом греху да се ради. То што Ви тврдите супротно, то је само Ваше мишљење о којем можемо разложно да расправљамо до сутра ујутру. Мастурбације није, нити може да буде лек, ни у једној дози, још мање у било којој форми. Лек/ови против греха, па и греха гордости, су покајање и подвиг, плус исповест код духовника (Света Тајна Исповести код свештенослужитеља)... У телесној медицини можемо да говоримо о малим дозама отрова које у одређеним ситуацијама могу да излече човека, тачније да допринесу његовом исцелењу. У духовној медицини и најмања доза греха додата на већ постојећи грех може да буде фатална по грешника, да не кажем смртоносна. Трудим се да и сада расуђујем здраво. Реагујем на основу прочитаног, а пишем на основу савести и животног искуства.

Разумеш ти добро, само се правиш наиван к’о француска собарица.

Ко је читао Житије Преподобног Јакова Постника (4/17. март) зна да он своју руку није ставио у ватру да би се сачувао од греха рукоблуда (мастурбације, онаније). Његово житије (Житија Светих за месец март, Преп. Јустин Ћелијски) може се у електронској форми прочитати на следећој страници: https://svetosavlje.org/zitija-svetih-4/5/ Како се десило да велики подвижник начини тако велике грехе објашњено је у Житију. На жалост, из овако исецкане приче не може се схватити, још мање сагледати, контекст његовог пада, као ни величина његовог покајања и потоњег поновног чудотворства, као и његова блажена и мирна (=тиха, спокојна) кончина. Ово је тек глупост невиђена! Преподобни Јустин врло лепо објашњава да је скарадним гресима у које је пао Преп. Јаков Постник претходила гордост, као најцрњи и најсмртоноснији грех, претеча свих потоњих грехова којима смо склони сви ми, у мањој или вишој мери. Ево, неколико питања за о. Зорана: Оче Зоране, шта Ви мислите, да ли убица Тијане Јурић не би урадио то што је урадио да је ”помало мастурбирао”? Да ли онај лудак из Пожаревца, који је неколико дана и ноћи играо игрице на свом компјутеру, па онда узео кухињски нож и изашао на улице Београда да - усред досаде - убије првог човека који му наиђе у сусрет (несрећног младића из Чачка), да ли би и он уз мало мастурбације избегао да ”пукне” до те мере да усмрти невиног човека, и да се притом (уз помоћ адвоката) ничега ни не сећа? Да ли би онај млади идиот из Београда, који је пре неколико дана усмртио дете од 12 година и одраслог човека, мужа, оца двоје (или троје) деце, возећи по улицама Ниша ауто брзином од око 180 км/х, да ли би и он успорио да је користио Ваш, на овом форуму ”патентирани лек” (који несебично препоручујете, као што и Мирољуб Петровић исто тако несебично препоручује своје лекове у борби против злоћудних тумора као једине исправне) - мастурбацију/онанију у више чинова/покушаја/наврата? Да ли сте, на концу, свесни какву сте глупост пустили у етар (???) када сте написали следеће:

Имао сам прилику да у једном манастиру упознам једног брата у Христу из Крагујевца, који се такође зове Милан. Рајска душа, смирена и тиха. Али мислим да је он у то време радио нешто при цркви. Не сећам се више шта и где. Давно је то било, мислим да се ни он сам не би сетио тог сусрета. Мени је остало упечатљиво његово смирење и то што је говорио тихо и полако, док му је на лицу био дечији, безазлен осмех.

Бог душу да му прости и подари му рајска насеља! Ако знаш, где је радио брат Милан?

Драги брате Вукашине. Има у српском народу једна изрека која гласи: ”До Солуна сто сомуна. Од Солуна сто сомуна”. Ако смо сви ми само макар мало искрени према себи и према Богу, признаћемо како су ове приче о љубави Божијој прелепе. Али само за савршене. А сви ми смо далеко од тог савршенства о коме је причао Свети старац Порфирије. Почетак мудрости (те љубави о којој ви трубите) је страх Божији. Без тог почетка (страха Божијег) љубав не може да се преумножи. Ево шта о томе каже Свети Николај Велимировић: Мало лакше са том причом о љубави! Макар док се страсти не утишају толико да можемо да разумемо зашто је страх Господњи почетак мудрости којој је упориште у Богу (Оцу, Сину и Светоме Духу)!

Корисна и исправна примедба. Извињавам се на ненамерној грешци.

Ти си их, брате (да не кажем: чика Родољубе ) већ раније набројао, па није имало потребе да набрајам ко све од Отаца говори/пише о постојању митарстава.

Ја сам Талични Том. Шалу на страну, не лажем када кажем да сам поменути видео преслушао минимум 15-20 пута. Просто нисам могао да верујем да је о. Зоран причу о непостојању митарства (о томе да су митарства погрешно учење) кренуо да гради на горе наведеном и поменутом примеру из Евергетиноса!? И највећем црквеном лаику - који макар мало уме да користи мозак - више је него очигледно да поменуто виђење (понављам: на јави!) нема никакве везе са митарствима. Што би рекли (без увреде) наши Босанци на Форуму: ниђе везе!

Не бих да се дубље дубљујем у проблематику питања митарстава, али морам да приметим само неколико ствари везаних за сам видео око којег се врти расправа. Да напоменем само да сам поменути видео оца Зорана преслушао и прегледао минимум 15-20 пута. Кренућу од самог краја. Колико год да ће можда о. Зоран то погрешно да протумачи, али морам да приметим како почиње да бива дегутантно (контрапродуктивно) да се на крају видеа о митарствима помиње и м. Амфилохије. У било ком контексту, чак и у шаљивом. Просто, за људе којима је, колико-толико, позната позадина сукоба између о. Зорана Ђуровића и једног дела епископа унутар СПЦ, то је већ прежвакана ствар, а они који за тај сукоб никада нису чули, или су премало обавештени, непотребно је да се у исти увлаче на овај начин. А колико сам могао да приметим, овај видео би требало да спада у групу поучних видеа на јутјубу. Значи, у њему нису потребни осврти на лик и дело било ког православног епископа (било које личности), а најмање м. Амфилохија. Такође, тендециозно је да се у самом видеу, на једном месту, о. Зоран обраћа својим слушаоцима речима ”да се не брину, да он одавно пише и говори о томе да митарства не постоје, да је то погрешно учење унутар ПЦ, и да за то није кажњен, то јест рашчињен”. Шта то значи? Врло просто! Имамо премису да отац Зоран већ дуго говори и пише против митарстава (учи да митарства не постоје). Такође, имамо премису да о. Зоран због тога није рашчињен, те из ове две премисе следи врло прост (?) закључак да митарства заиста не постоје. За оне које не мисле својом главом, и који су још увек почетници у вери, то би заиста било довољно да и они помисле како је о. Зоран у праву, и како митарства не постоје. Али, проблем је само у томе (већ довољно указан на овој теми) да прича о митарствима није догма, да је само једно учење прихваћено од неких црквених Отаца, те да, сходно-томе, противници тог учења неће да сносе последице због тога што у митарства не верују. Како они који су у Цркви лаици, тако и они који припадају црквеном клиру. Много опасније је (и ту је о. Зоран опрезан и одмах се ограђује од тога) учење оних свештеника који тврде да су митарства јерес! И притом постављају себе као еталон знања и вере. Већ смо изнели пример једног српског свештеника-дилетанта који тако мисли и отворено проповеда на јутјубу. Затим, као што сам већ написао сам пример који је о. Зоран употребио да гради своју причу о непостојању митарстава је непримерен. Тотални је промашај. И да би се то видело није потребно да човек има докторат из теологије. Када говоримо о митарствима, говоримо о стању душе након телесне смрти. Значи, неко умре телесно и онда прође душом кроз митарства (или не прође за оне који у митарства не верују). У поменутом примеру (из Евергетиноса), ради се о подвижнику који је телесно жив, иако је духовно био мртав. Ако узмемо да Оци не греше када кажу да је човек који пребива у греху духовно мртав, онда можемо да кажемо и за овог подвижника из приче да је окусио само ту смрт - духовну, а да је телесно и даље био жив. Са свим страстима који су га и навели да згреши. Шта то значи? То значи, да се њему ђаво не јавља на митарствима (бај д веј, на митарствима се у улози тужиоца јављају демони, а ђаво само грешне и непокајане душе прима са радосном злобом у његово царство, без да их пропитује о било чему), већ се по Божијем допуштењу поменутом подвижнику јавља на јави. А то је огромна разлика, да неко ко је доктор теологије не може а да то и не препозна! И за крај, апропо накнадне памети о. Зорана о томе да у Евергетиносу можемо наћи и примере које потврђују митарства, први пут их је споменуо тек када му је неко на Борби за веру (мислим Ален Новалија, ако се не варам да се тако зове) указао таксативно на то да је ”заборавио” у свом видеу да спомене како у Евергетиносу има и примера која потврђују учење о митарствима. Поновићу још једном у поменутом видеу који је презентован на почетку дискусије, а који сам преслушао минимун 15-20 пута, о. Зоран нигде не помиње да у Евергетиносу има и супротних примера од оног које је он узео да објашњава и на њему гради своју тезу да митарства не постоје. А то већ није достојно за једног доктора теологије. Драг ми је Платон, али ми је дража истина...