Здравко Пено: Критика учења теолога дарвиниста

[александар живаљев]

@obi-wan Ово је нови текст. Ранији је био нешто после САСабора на коме се расправљало о дарвинизму:

Други текст професора Пена је из августа прошле године, настао поводом одбијања Теологије.нет да објави његов чланак:

 

[kopitar]

пре 11 часа, александар живаљев рече

најгласовитијих представника „нове теологије стварања“ свакако је пергамски митрополит Јован (Зизјулас), чији је текст „Религија, наука и животна средина“, објављен у часопису Саборност, гласилу браничевске епархије: „Било би неопходно да хришћанска теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте. Ово је у сагласности са веровањем да је човек микрокосмос који у себи сабира сву осталу творевину, што су посебно истицали грчки свети оци Цркве. 

Ovo mi se čini ok.

[grigorije22]

пре 38 минута, Александар Милојков рече

Е сад, ја се надам да ово што пишем неће бити схваћено као апологија "дарвинизма". Ја браним МЕТОД, браним МЕСТО природне науке и теологије у људском мишљењу. Као теолог, немам шта да се изјашњавам о теорији еволуцији. Моје је да, колико могу, будем упознат са достигнућима научне заједнице у тој области. Да ли је теорија исправна или није, то је питање за научнике, биологе. Једна научна теорија може бити замењена не филозофском или теолошком теоријом, већ само другом научном теоријом. Надам се да сам био јасан.

Zar Bog nije rekao zemlja si u zemlju ces da se vratis? Nije kazao od majmuna si uzet i u majmuna se vracas. Da budem korektan ne majmuna nego primata.

[Александар Милојков]

пре 2 минута, grigorije22 рече

Zar Bog nije rekao zemlja si u zemlju ces da se vratis? Nije kazao od majmuna si uzet i u majmuna se vracas. Da budem korektan ne majmuna nego primata.

Од земље (материје која је око нас) смо свакако. Не само ми, већ це свет око нас. Е сад оно што нас издваја - "икона Бога", није нешто што природна наука може да верификује. То треба да нам буде јасно.

[Александар Милојков]

Ево одломка из моје књиге (у припреми) "Вера и атеизам":

 

Бог и наука

 

У дијалогу вере и атеизма често се у неку конструкцију аргумента увлаче и природне науке. Свакако, дијалог теологије и природних наука је једна здрава и неопходна тема. Међутим, тај дијалог уме да буде псеудо дијалог који се претвара у злоупотребу и идеологизацију саме науке. Заиста, наивна је вера неких атеистичких мислилаца да напредак природних наука обесмишљава или да на било који начин може пољуљати веру у Бога Творца. Такво потезање за науком као аргументом у одбрани тврдње да „нема Бога“ пре сведочи о неспособности да се разуме сам карактер и домет научног мишљења и научног метода као таквог. Та зачуђујућа и помало комична неспособност интелигентних људи доводи до једног или/или односа науке и вере. Не иде ти наука? Покушај са религијом, честа је парола савремених атеистичких промотера.

Овакво упадање у ватру и увођење природних наука у ту ватру је потпуно погрешно и са самом науком нема ништа. Међутим, многи међу верницима и атеистима, позивајући се на науку, не осете ту танану границу када из сфере науке прелазе у сферу философске спекулације, па и својеврсног идеолошког надмудривања. Како бисмо расветлили однос Бога Творца и природних наука, анализираћемо тај однос са становишта хришћанске теологије и са становишта самог научног метода. Циљ нам је да укажемо на погрешно довођење у однос природне науке и вере (теологије), да укажемо на проблем претварања науке у својеврсну задрту идеолошку (атеистичку) догму, која са самом науком нема ништа. Наравно, не споримо ничије право на имање својих идеолошких догми и на управљање свог личног живота са њима. Споримо право да се те идеолошке догме поистовећују са заједничким добром – природним наукама. Наука није исто што и атеистички поглед на свет и научник не мора нужно бити атеиста, као ни верник.

Можда најбољи пример погрешног уплитања природне науке у аргументацији између вере и атеизма представља спор између тзв. „креациониста“ и „еволуциониста“. У појашњењу морамо кренути од самих израза и појмова које они означавају, како бисмо избегли погрешно разумевање свега онога што ћемо даље говорити. Са једне стране, ми ћемо овде износити ставове против псеудо-креационизма. Верујући човек, хришћанин и православни теолог исповеда веру у једнога Бога Оца, Творца неба и земље. Да ли онда можемо критиковати креационизам, ако исповедамо Креатора? Да, можемо критиковати псеудо креационизам како бисмо кристалисали прав и здрав креационизам који, као хришћанин и лично исповедам. Предмет критике је, дакле, тежња да се исповедање Бога Творца поистовети са научним исказом, да се окује у оквире природне науке, где методолошки, па ни теолошки гледано, не може припадати.

Са друге стране, критиковаћемо и еволуционизам, али не у намери да анализирамо саму теорију еволуције – научницима остављамо да ту теорију бране или оповргавају научном методологијом. Оно што ћемо ми критиковати јесте идеологизација наведене научне теорије и њено увођење у сфере у којима она нема, нити може имати било какве одговоре. Нажалост, еволуционизам све чешће у главама неких људи престаје да буде научна теорија и почиње да бива изам, идеолошки поглед на свет којим се намећу одговори на питања која знатно прелазе јасне методолошке оквире и интересовања саме науке. Проблем настаје онда када се тај изам прогласи за објективну научну истину, са подразумеваном обавезношћу за све, а критика истог се сматра за идеолошки напад на саму науку.

Кренимо редом. Најпре одговоримо на питање метода природних наука. У природним наукама влада методолошки натурализам. Шта то значи? То значи да природне науке природу и њене појаве објашњавају трагајући за природним законитостима и природним механизмима. Другим речима, природу објашњавају њом самом. То и значи методолошки натурализам, од латинске речи natura што значи природа. Дакле, научни метод природних наука не дозвољава самој науци да појмовно оперише са било чим што би било изван сфере природе и природног, односно са нечим што је натприродно.

Шта онда ово значи у вези са Творцем и какав је статус креационизма као става да је Бог Творац света? Креационизам је легитиман теолошки и философски став. Не само легитиман као слободно право на веру, већ и философски веома добро утемељен. Међутим, креационизам није и не може бити научна теорија, нити пандан некој научној теорији. Зашто? Зато што оперише са појмом интелигентног Творца, односно Бога. Оперише са појмом натприродног, нечег што је изван сфере природног за коју је чврсто везан научни методолошки натурализам. Гледано са хришћанске теолошке позиције, није могуће опојмити Бога у методолошкој редукованости природних наука. Такав поступак био би не само псеудо наука већ, са православне теолошке тачке гледишта и јерес. Објаснимо и зашто.

Прво, креационизам који би претендовао да буде научна теорија био би заправо псеудо наука. Ово из разлога што креационизам у свом објашњењу неке природне појаве уводи појам до којег се као таквог не може доћи методолошким натурализмом природних наука. То је појам Бога или интелигентног Творца, који као такав не припада природи на коју је редукована наука својим методом. То посебно важи ако под Богом подразумевамо хришћанског Бога откривења, који је оностран свету, а уз то још и слободан у својој творачкој делатности. А обично се такав појам Бога и подразумева у оном креационизму који претендује да заузме место научне теорије и који потиче од фундаменталистичких хришћанских групација у Сједињеним Америчким Државама. Дакле, не може се од природне науке, чије „очи“ представљају њен метод, а то је методолошки натурализам, очекивати да у природи коју описује „види“ Бога и Творца. Зато што Бог и Творац није део природе коју описује наука, и на коју (природу) је редукован њен метод као методолошки натурализам. Просто речено, грешка оног типа креационизма који претендује да буде научна теорија је у томе што појмове натприродног уводи у област која је стриктно редукована својом методом на природно. Дакле, грешка која такав креационизам чини псеудо-науком је грешка у самој методи, односно у методолошкој неконзистентности. А научни метод представља суштину саме науке. Уколико је он погрешан, научни исказ губи своју суштину, односно губи своју научност и постаје псеудо наука. Међутим, то не значи да је креационизам обавезно жигосан као псеудо-наука: не, прави и здрави креационизам то није јер не претендује да буде поистовећен са исказом природне науке.

Остаје, дакле, легитиман закључак да, рецимо, комплексност живота, информације у ДНК молекулама, комплексност космоса, подешеност космолошких константи и др. изазива неко лично усхићење и зачуђеност који воде до закључка о узвишеном Творцу. Међутим, такав закључак не може да претендује да буде научни закључак. Јер, до таквог закључка није могуће доћи методом природних наука, односно методолошким натурализмом који научни говор и научно закључивање чврсто држи у оквирима природних закона и природних механизама. Бог Творац није нити природни закон, нити природни механизам. Отуда, неухватљива је за науку не само његова природа или суштина, већ и његова енергија, његово дејство. Због тога, сваки говор науке природне појаве мора објашњавати искључиво природним законима и природним механизмима и њиховим дејствима. Задатак науке, у жељи да објасни неку природну појаву и јесте откривање тих природних механизама и њихово објашњење.

Због свега овога не треба да чуди зашто, рецимо, природна наука, абиогенетска теорија (теорија о настанку живота) говори о спонтаности настанка живота. Она, кроз свој метод и не може да види друго осим да закључи о спонтаности. Наука не може да ту спонтаност заменим узроком који би био воља Творца. Не може, јер воља Творца није некакав природни, тварни ентитет којег би наука могла да открије и који би могла да еспериментално понови и испита. Последњи узрок који наука види је неки природни механизам. Међутим, легитимно је говорити да иза спонтаности коју наука види и иза природног механизма који она види стоји воља Творца, али такав закључак измиче научној сфери и улази у сферу теологије и философије. И ова позиција, ова суптилна дистинкција између научног и теолошко/философског је суштинско место које раздваја псеудо-науку креационизам од правог и здравог креационизма.

Дакле, закључак је једноставан: креационизам као теолошка и философска теорија настанка света је потпуно легитиман, али креационизам као научна теорија није. Не зато што су теологија и/или философија у сукобу са природним наукама, већ зато што им се сфере питања, појмова и теоретског поступања не поклапају. А пре свега, не поклапају им се методе. Могућа је комунакција тих сфера, али није могуће њихово мешање. Због тога, теологија и/или философија нису конкурент природним наукама и обрнуто. У истом смислу, није научно легитимно теорију еволуције нападати теолошком аргументацијом, већ искључиво другом научном теоријом, критиком која је стриктно заснована на рационалном дискурсу у оквиру научне методе, то јест у овкиру методолошког натурализма.

Са друге стране, нема разлога ни да хришћани осећају потребу да их било ко „брани“ од ставова науке. Наука не може угрозити веру, ако се зна да наука не задире, нити због свог методолошког натурализма може задирати у било какво питање Бога. Наука, као таква, је слепа за Бога. Међутим, човек научник може бити верник и ту нема никакве контрадикције. Управо зато што не постоји преклапање и мешање науке и вере, могућа је њихова несливена комуникација унутар једне личности, једног човека који мисли. Тај човек свакако може бити и научник. У научном домену он ће се ограничити на методолошки натурализам, а као верујући и теолошко/филосфски мислећи човек продужиће иза тога и, остављајући за собом методу природних наука, угледаће вољу Творца. Опет, са друге стране, као научник, то своје виђење воље Творца никада неће прогласити за научни закључак, нити ће на било који начин уплитати Творца у науку, остајући доследан суштини науке, њеном „виду“, њеном методу без којег она не може постојати, а то је, као што смо навели, методолошки натурализам.

Овакво јасно разликовање и непреклапање сфера теологије и природних наука битно је како за саму природну науку, тако и за теологију. Природне науке функционишу и њихова сазнања доносе благодат човеку само онда када је наука верна свом методу, свом методолошком натурализму. Са друге стране, неухватљивост Бога методолошким натурализмом природних наука сведочи суштину онога што хришћани верују – разлику природе Бога и природе творевине. Бог којег би „угледао“ методолошки натурализам не би био хришћански, библијски Бог откривења – то би био створени бог или богови, каква су и била паганска божанства изникла из прахаоса који је заједничко порекло и људима и свеколикој природи. Због тога, поклоњење богу/боговима које би „верификовао“ методолошки натурализам за хришћане би био јерес и апостасија. О овоме свакако треба да размишљају хришћани када покушавају да свог Бога откривења, слободног Творца, на силу угурају у природну науку.

[Александар Милојков]

Ево још једног дела, да ствари буду јасније:

Наука и идеологија

 

Непоштовање смисла и оквира природних наука води до опасности да се под плаштом научности пропагира идеологија, која не само да са науком нема везе већ може бити и врло лоша и погубна по човека. Тај грех против науке јесте претварање научне теорије у идеологију. Питање које се поставља је следеће: ко заслужује критику? Сама научна теорија или њена идеологизација?

Најбољи пример проблема који смо навели јесте случај са биолошком теоријом еволуције. Један од природних механизама којима ова теорија објашњава еволуцију живих врста је и механизам природне селекције. Тај механизам каже да преживљавају оне јединке неке врсте које су најбоље прилагођене одређеним природним и животним околностима. Самим тим те јединке су „привилеговане“ или природно „селектоване“ да своје генетско сопство пренесу даље свом потомству, то јест да преживе и да се размножавају. Оне јединке које не могу да се прилагоде датим околностима, на пример имају мање шансе да се одбране од грабљивица јер трче спорије од осталих јединки своје врсте, оне најпре изумиру. Самим тим природа „фаворизује“ одређене особине одређених јединки, те их кроз размножавање преноси на потомство. На пример, дуже и спретније ноге које помажу јединки да умакне грабљивицама. Тиме врста кроз време задобија одређене особине које јој омогућавају успешније преживљавање и опстанак у конкретним животним условима. Ако се држимо чврсто научног метода, онда само метафорично можемо рећи да врста постаје боља кроз природну селекцију. То „боља“ значи боље прилагођена и са већим шансама за преживљавање.

Проблем настаје када то „боља“ претворимо у социолошки меритум и идеологију, када механизам природне селекције прогласимо начелом међуљудских односа које ће структурисати једну друштвену заједницу. Људска врста је свакако део живог света и као таква подложна природним процесима, па и природним механизмима као и сва жива бића. Међутим, биће човека се ту не исцрпљује. И Свети Григорије Богослов назива човека животињом, али животињом која се обожује (ζώον θεούμενον). И ово је бедем на којем треба да стоје здравомислећи људи. Бедем са којег се неће дозволити да виђење једног фрагмента стварности, какво је виђење природне науке, вођено њеним методолошким натурализмом, постане апсолутни поглед на биће. Нити теологија, нити философија не треба да „ратују“ против теорије еволуције, показујући неки свој поглед на свет као алтернативу самој научној теорији. Научној теорији може да буде алтернатива само друга теорија – али не било која теорија, већ само научна теорија. Са друге стране, оно што је задатак мислећих људи, било теолога, било философа, било неког трећег, јесте да се интелектуално успротиве претварању теорије еволуције у епистемолошког гуруа који има одговор за све и свашта. Здравомислећи људи не смеју да дозволе да се scientia (наука) претвори у сцијентизам. Јер, иако слично звуче, ово друго није наука већ идеологија. Такође, здравосмилећи људи не смеју да дозволе да се методолошки натурализам природних наука изједначи са философским натурализмом и да у њега прерасте. Оно прво је метод који омогућава функционисање природних наука, а ово друго је идеологија која природност као такву проглашава за онтолошки апсолут. Природна наука има своје оквире. Став за који се треба борити јесте – да границе  природне науке нису границе бића, поготово не људског бића; епистемолошке границе нису и онтолошке границе.

Људски род је, у не тако давној прошлости, окусио горке плодове претварања научне теорије у идеологију. Инспирисани Дарвиновом теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције, у главама неких људи никле су, нећемо претерати ако кажемо, паклене идеологије. То су социјал-дарвинизам и еугеника. Ове две идеологије заправо представљају једну и исту. Можда би се могло рећи да је социјал-дарвинизам социолошка идеологија, а еугеника њен метод. Социјал-дарвинизам је идеологија која потиче из XIX века и њен оснивач је Херберт Спенсер. Спенсеров израз објашњава суштину ове идеологије – опстанак најприлагођенијих. Дакле, он је заговарао претварање механизма природне селекције Дарвинове теорије у механизам социолошких односа у људској популацији. Тако, као што природа „селектује“ најприлагођеније јединке неке врсте, тако у људском друштву треба селектовати оне најбоље и најспособније. То селектовање развија, као своје учење, еугеника. Иако још у Платоновој Држави наилазимо на извесне еугеничке идеје, држи се да је њу, такође у XIX веку, основао Дарвинов рођак Френсис Галтон. И он је, наравно, био инспирисан теоријом еволуције, њеним механизмом природне селекције. Реч еугеника је грчка кованица и значи „добри гени“. Сходно значењу, еугеника се залаже за репродукцију „добрих гена“. Односно, залаже се за селектовање оних јединки људске врсте које су „најбоље прилагођене“. Другим речима, оне које у својим генима немају склоност ка психо-соматским обољењима, које су супериорне по интелигенцији или неким другим особинама које се прогласе за „добре“. Еугеника тај програм спроводи на два начина. Негативна еугеника или спречавање репродукције оних људских јединки које немају „добре гене“. Позитивна еугеника, омогућавање и поспешивање репродукције оних људских јединки које имају „добре гене“. У САД-у познати заговарач еугенике био је биолог Чарлс Дeвенпорт. У првој половини XX века том идеологијом се одушевљавао и амерички председник Рузвелт који је изјавио: „Веома бих волео да се спречи размножавање погрешних људи. Криминалце треба стерилисати, а слабоумним особама забранити да стварају потомство. Акценат треба ставити на узгој пожељних људи.“

Шта је циљ еугенике? Циљ је „боља“, „здравија“, „јача“ људска популација. Можда на први поглед изгледа да нема ничег спорног у еугеници. Међутим, не заборавимо да појам доброг не можемо досегнути методолошким натурализмом природних наука, нити такав појам у природним наукама постоји. Појам доброг је људска идеја, често врло релативизована и скована од себичних интереса појединаца и вољом за моћи, те као таква покушавана да се  наметне као универзална. Дакле, по среди је не природна наука већ најчешће идеолошка манипулација. Јер, ако за добре гене прогласимо једну људску расу или нацију, па све то увијемо у једно аутократско друштвено уређење – ето нас у фашизму. Хитлеров национал-социјализам представља екстремни социјал-дарвинизам у пракси. Стрељања и гасне коморе представљају радикалну, али ипак методу негативне еугенике – спречавање репродукције оних за које је процењено да немају добре гене. Познато је да је Хитлеров режим поред истребљивања Јевреја и Рома практиковао и истребљење ментално болесних, хомосексуалаца, људи са хроничним соматским обољењима и деформитетима и других чије су особине проглашене за лоше. Насупрот тога, поспешивано је рађање „аријевског“ човека са тачно прецизираним физичким особина, где су поред боје коже и косе били прецизирани чак и ширина носа и размак између очију. Ово је такође радикално, али ипак метод позитивне еугенике.

Инспирација ових идеологија била је Дарвинова теорија еволуције, њен механизам природне селекције који одређену животињску врсту води бољем прилагођавању животним условима, чинећи да преживљавају и репродукују се оне јединке које су најбоље прилагођене. Ко заслужује критику за постојање оваквих идеологија? Научна теорија или људи који су је идеологизовали? Свакако ови други: они који си карикатурисали науку. Природа је таква каква јесте и њој не можемо изрицати никакав морални или емпатијски суд. Поготово такав суд не можемо засновати на методу природних наука. Добро и лоше не постоји у видокругу методолошког натурализма природних наука. Те идеје трансцендирају не само научни метод већ и природност као такву. Емпатија и морални суд измичу сваком натурализму, био он само научни методолошки или апсолутни, философски. Слепи за емпатију и за добро остајемо онда када доследно апсолутизујемо методолошки натурализам природних наука и претворимо га у натуралистички поглед на свет. Но, такав поступак више нема никакве везе са природном науком. Тај став више није научна теорија већ идеологија. Сама природна наука не може бити крива зашто је неко њену теорију претворио у идеологију. Исто као што ни сама природа не може бити крива, уколико неко одлучи да натурализује и сам појам добра. Отуда је крајње некоректно осуђивати научну теорију само зато што је у нечијој глави инспирисала идеологију. Таквом, погрешно адресираном критиком се заправо даје легитимитет самим идеолозима – саглашавамо се са њиховим бесмисленим и философски тупим изједначавањем граница природних наука са границама бића. Саглашавамо се да се наша појмовност изједначи и сведе на природност. На тај начин, понекад и ми хришћани несвесно, мислећи да Богу службу чинимо, негирамо Трансценденцију.

 

[drvce]

1 hour ago, Александар Милојков рече

Даље:

Потпуно је погрешно неку научно теорију мерити тако да се она представља "истином". Научна теорија је исправна или неисправна, у мери да ли је применљива у пракси или није применљива. Ево вам једног примера.

У физици постоје две научне теорије, које су обе функционалне, раде и од њих је човечанство имало велике користи. Ту су теорија релативности и квантна тероија. Међутим, оне никако обе не могу бити истините, јер једна другој у многом противрече.

Ali one nisu istinite ili neistinite jer su protivrecne, nego zato sto se ne bave istinom. Nauka se bavi objasnjavanjem fenomena, bas kao sto je receno u drugoj recenici.

[Александар Милојков]

пре 15 минута, drvce рече

Ali one nisu istinite ili neistinite jer su protivrecne, nego zato sto se ne bave istinom. Nauka se bavi objasnjavanjem fenomena, bas kao sto je receno u drugoj recenici.

И то је тачно. Можда је боље рећи да не могу обе бити исправне јер једна другој противрече.

[drvce]

Спојлер

пре 1 минут, Александар Милојков рече

И то је тачно. Можда је боље рећи да не могу обе бити исправне јер једна другој противрече.

A, opet, daju najpreciznije rezultate (osim kad daju besmislene). Nedostaje nam teorija koja bi ih obuhvatila u onim delovima gde daju najbolja predvidjanja (najusaglasenija sa merenjima) medju svim teorijama. Tako da nije samo da ne mogu biti obe ispravne (u smislu da ce jedna da otpadne), nego njihova protivrecnost zahteva da ih obe zamenimo. Ali to za ovu temu nije od znacaja.

[kopitar]

U čemu je onda problem " teologa darvinista"?

Da li baš nužno mora biti podjela na kreacionisti i evolucioniste.

Zašto teologija kao znanost ne smije imati nikakve veze sa prirodnom znanošću kao što je Biologija i da li se i u tom smjeru može otići u krajnost.

Zašto se teolozi ne bi smjeli očitovati i u tome da pokušaju objasniti kakav odnos mogu imati prirodna znanost i teologija jer suvremena spoznaja čovjeka ima potrebu da mu se to objasni...da li je u redu samo konstantirati da je to nespojivo ili se može raditi na tom polju?

[Аполоније]

Нека свако верује у оно што му је интелектуално прихватљиво и на духовну ползу. 

Не видим потребу за приступом "или-или". Између хришћанства и природних наука нема никаквог суштинског конфликта. Он постоји само у очима буквалиста, оних злонамерних и људи ограничених когнитивних способности.

Људи који, рецимо, не могу да разлику једног Бранковића као историјску личност, и њега као епског (анти)јунака у оквирима Косовског предања. Не схватају да су та два Бранковића у основи две различите личности - једна стварна а једна литерална - и наивно мисле да доказивањем да Бранковић није био издајник руше темеље на којима почива Косовски завет. 

Ако вас дарвинизам саблажњава, онда га одбаците. У очима науке, то је теорија која тренутно најбоље објашњава резултате емпиријског истраживања. А и та, баш као и све друге теорије, је само то - теорија. Она није ни закон ни догма.

Ја еволуцију - конкретно, људску - посматрам као процес стварања, а човека, каквим га данас познајемо, као релативно скор производ, како природних тако и друштвених процеса. Но, то овде није тема.

Основна порука "спорних" делова Светог писма јесте да је иза процеса стварања света, и човека, ма како да се тај процес одвио у свету и времену, стајао Бог, који је неупитно Творац и који нас је све што постоји створио из ничега.

Затим, да у природи човека, а посредно и све твари, постоји "нешто" што их дели од Бога и вуче назад у ништавило. То "нешто" јесте наша пала природа, коју морамо преобразити, заједничким трудом Бога и човека. 

Све остало што је од значаја тиче се Христа, Његове Цркве и онога какви треба да будемо да бисмо били по вољи Божјој.

То је отприлике све, и оно у шта свако од нас треба да верује. Све остало су споредни детаљи. 

[Milan Nikolic]

[Milan Nikolic]

18. април 2019. 22:15

Нађени први остаци неандерталца у Србији

Горњи кутњак из пећине Пештурина у Јелашничкој клисури представља први поуздано идентификовани фосил неандерталца са територије Србије.

Српско-канадски тим утврдио је први налаз присуства неандерталаца на територији Србије а откриће је објављено у престижном научном часопису "Journal of Human Evolution", саопштио је Филозофски факултет у Београду.

"Горњи кутњак из пећине Пештурина у Јелашничкој клисури представља први поуздано идентификовани фосил неандерталца са територије Србије. Резултати детаљне анализе овог фосила објављени су данас у часопису Јоурнал оф Хуман Еволутион", каже се у саопштењу.

Резултате је саопштио међународн научни тим који чине Предраг Радовић из Народног музеја у Краљеву, Џошуа Линдал и проф. Мирјана Роксандић са Универзитета у Винипегу (Канада), и професор Душан Михаиловић са Филозофског факултета у Београду.

Неандерталци су насељавали Европу и део Азије у периоду између 400 и 40 хиљада година пре садашњости. Генетичке студије објављене током последњих десетак година показале су да су се неандерталци укрштали са анатомски модерним Хомо сапиенс-ом.

Присуство неандерталаца на територији Србије још од раније је претпостављано на основу остатака материјалне културе, а налаз из Пештурине представља први директни доказ тог присуства, наведено је у саопштењу.

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:789764-Нађени-први-остаци-неандерталца-у-Србији

[Bokisd]

пре 2 минута, Milan Nikolic рече

Нађени први остаци неандерталца у Србији

mozda pra - srbin... 

[Bokisd]

Kontekst price je :

.. da li postoji komplementarnost izmedju TE i vere i za mene licno ne postoji i ako bi svaka od ovih disciplina ljudskog uma i proucavanja ostala u svojim domenima i oblastima (proucavanja) onda ne  bi imali problema i ne bi trebalo da imamo spora izmedju bilo koga (sa bilo kojim drugim..)

Ali, dobro, zivimo u takvom svetu gde je bas tesko odvojiti bilo koje stvari jedne od drugih, nauka i vera sapostoje i zive jedna sa drugom i skoro je nemoguce  odvojiti jedno od drugoga. Zbog toga bi covek trebao imati odredjene stavove i rasudjivanja sta i kako da postupa u vezi nauke i vere, kako sebi da osmisli dobar zivot koristeci ono najbolje iz obe stvari.Jer  je modernom coveku svakako potebna i nauka i vera  kako bi normalno funkcionisao i ziveo dobro kako na materijalnom, tako i na psihickom i duhovnom nivou zivota i svesti.

MI hriscani ne odbacujemo nauku i blagodati (po spoljasnjem izrazu) koje moze nauka pruziti coveku, medicina, ekonomija, prirodne nauke, sve sto pomaze coveku da bolje i srecnije zivi. Tako i u vezi TE. Svako na osnovu svoga znanja i shvatanja i na osnovu svoje licne vere prihvata ili ne TE i gleda na mogucnost ili ne, medjusobne komplementacije i na kraju dolazi do odgovarajucih nazora i stavova.

I, neko misli ovako, neko onako, postoje vise modusa misljenja koje razliciti ljudi, ateisti, hriscani zastupaju kao odredjen sistem misli  kojim stvaraju sistem u kojem moze da bude komplementacije  izmedju TE i vere (pricali smo o tome na onoj Gorancetovoj temi). Vec sam rekao , ja sam ,.... vrlo strogi, kao napravljen po kocki i po tacnim linijama ,.... zastupnik kreacionizma i ID i vere i u principu slazem sa stavovima p.Zdravka u vezi nemogucnosti komplementacije izmedju TE i vere,  ali licno nemam problema da prihvatim drugu bracu koja imaju drugacije poglede.