Raskol se zahuktava

[srb_Lo]

пре 4 часа, Trifke рече

Izvini da ne zaboravim. Moguce je da se na jednom mestu napravi greska ali kada se to uradi na svim onda nije ni propust ni greska nego namera teska. Za vladiku Maksima je sve sitnica kada je Carigrad u pitanju. Kao sto mozes iz Zoranovog pisanj da vidis nije nista ispravljeno. Maksim kaze da jeste. 

Zanima me kako to da niko iz drugih eparhija van Srbije nije sasluzivao sa Vaseljnskom osim vladike Maksima (pardon neznam da li je sasluzivao sa Carigradjanima)? Mozda da lepse definisem: kako to da svi ostali episkopi SPC preporucuju svojim da ne sluze sa Carigradom osim Maksim? 

Служио је Еп.Григорије са грчким Митрополитом Августиносом( члан Цариградског Синода) у другу недељу поста у грчкој Цркви у Диселдорфу.

[Ведран*]

пре 6 часа, Александар Милојков рече

Цариград инсистира (мада очигледно и попусте  ) на месту (имена градова) а не на области у титулисању (оно прво сматрају предањским).

Ово је завлачење за Голеш планину. 

Није тачно да Цариград инсистира на именима градова.

Архиепископ Стилијанос аустралијски, или викарни Серафим аполинаријски. Аустралија није град. Нити на територији АУ постоји град Аполинарија.

пре 6 часа, Александар Милојков рече

Дакле, наша делегација, и епископ Максим међу њима, јесте реаговала и то је на крају Сабора исправљено.

Очигледно да није. Дакле, Голеш планина. 

[Талични Том]

пре 4 часа, MKD13 рече

Talican Tom shto me prizivas, tek shto me Avhustin najurio...

Ко о чему, баба о уштипцима! Тако је и са расколницима! Ти им поставиш једноставно питање и уместо да добијеш конкретан одговор они поново нашироко и надугачко о свему, само не о ономе о чему су питани. Питања која су врло једноставна, поновићу опет: да ли је, или није, Архиепископ Јован извршио малверзације у својој дотадашњој Епархији у оквиру МПЦ? Како то да је питање проневере новца у Велешко-повардарској епархији МПЦ покренуто након става епископа Јована да неће повући свој потпис са Нишког споразума, већ да ће истрајати на превазилажењу дотадашњег раскола између МПЦ и СПЦ, то јест да ће успоставити (богослужбено) јединство са СПЦ, самим тим и са остатком православне икумене? 

Од самог почетка свима је било јасно да је процес против Архиепископа Јована монтиран, и да је ту политика дебело умешала прсте, уз прећутну подршку (са чиме се и ти слажеш) врха МПЦ. Сваки иоле правдољубив човек рећи ће, поновићу оно што је познато и врапцима у Свереној Македонији: једина кривица владике Јована (Вранишковског) била је у томе што је ступио у канонско јединство са СПЦ, тиме и са остатаком православног света. Начин на који су му сместили аферу био је више него смешан и провидан, али у банана државама све пролази. Ти ниси правдољубив човек, и зато је расправа са тобом бесмислена.  

Рецимо, када су македонски властодршци (ВМРО-вци) хтели да ућуткају једног од својих највећих непријатеља, главног и одговорног уредника недељника ”Фокус” (Никола Младенов му је било име, ако се не варам), употребили су суптилније методе. Како је човек возио један од модернијих аута, професионалци (погоди који) успели су да преузму контролу над возилом путем сателита, па је човек вожњу завршио у јендеку. Успут је изгубио и живот. Владика Јован у затвору је преживео из само једног разлога, јер су они који су га стрпали у затвор знали да би његова смрт у затвору била контрапродуктивна, изазвала изузетно неповољне коментаре у свету, осуду и истрагу која би ко зна шта све открила, а од њега (в. Јована) би створила мученика. Само због тога је он преживео тортуру у затвору, али је успут зарадио неколико болести.  

Бог није у сили, него је у истини и правди. Тако да тих стотинак чланова ПОА у Македонији, сведоче Истину, непоколебиво и истрајно, насупрот свој сили која их је свих ових година вређала, унижавала и хтела да уништи. Притом не мислим на онај део македонског народа, честитог и побожног, који се и даље моле да се раскол превазиђе на духовну радост свих.

Партеније, ко Партеније. То што је бугарофил, то је најмањи проблем. Може он да изгради још сто Бигорских манастира, он раскол подржава и у расколу пребива. Земаљско му је драже од Небеског, што је и рекао оној смерној монахињи: ”Како да оставим ја све ово што сам годинама градио”. Другим речима: ”Знам да је ово што радим неисправно, али немам снаге да направим корак за који знам да је црквено најисправнији, јер сам слабић”. 

А свакако да је пожар у Хиландару свима нама био опомена. Колико год да ти то не разумеш, тај пожар нас је отрезнио. Вама ни још сто пожара и опомена од Бога неће помоћи. И даље ћете остати у расколу. Чврсто и непоколебиво. Све и да вам Господ сиђе са неба и каже да грешите, ни Њему не бисте веровали. 

[Августин]

пре 5 часа, Хаеул рече

Некима је очигледно Фанар ближи и од Јерусалима и од Пећи, а и оног правог Цариграда, па се питам, шта они уопште раде у оквирима Фанару непокорне СПЦ? 

Шта раде ?Руше Цркву колико могу и док могу.

[Ведран*]

пре 3 часа, Vladan :::. рече

Епископ крушевачки Давид:

Целив Владики Давиду!

Каква радост и укрепљење је када Архијереј не ћути него каже слово истине!

Аксиос!

[Ведран*]

1 hour ago, srb_Lo рече

Служио је Еп.Григорије са грчким Митрополитом Августиносом( члан Цариградског Синода) у другу недељу поста у грчкој Цркви у Диселдорфу.

Да ли је Августин служио са Думенком у Цариграду на потписивању "томоса"? Зна ли неко?

[srb_Lo]

пре 14 минута, Ведран* рече

Да ли је Августин служио са Думенком у Цариграду на потписивању "томоса"? Зна ли неко?

Мислим да није али је био и у прошлом сазиву Синода и изабран је у нови сазив сад скоро . Иначе подржава и Пат. Вартоломеја и томос речима да друга највећа држава у Европи има право на “сопствену црквену структуру” 

[И. П. Шатов]

пре 13 часа, farisejski.bukvojed рече

Posto je "tromo" suprotnost od "zustro", samo preciziraj da li da budemo "tromi", ili mozda "tunjavi", ili nesto trece?

Manje zajedljivi, pre svega, ako je moguće. 

Ovakve doskočice ne pomažu. 

[Срби Светосавци]

Помаже Бог, драга браћо и сестре!

 

[Срби Светосавци]

Протестно писмо Митрополиту Арсенију Кардамакису

Његовом Високопреосвештенству Митрополиту аустријско-мађарском и сердњо-европском Арсенију Кардамакису

 

Предмет: Православни Срби у Аустрији

 

Ваше Високопреосвештенство!

 

Господ наш Исус Христос каже:« Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга»[1]

 

 

У свеколикој дијаспори основане су тзв. Епископске конференције, по угледу на римокатоличке бискупске конференције, наводно ради унапређења Православља у расејању. По свему судећи иза тога се крије дугогодишња намера  Цариградске патријаршијe да читаво православно  расејање стави  под своју власт. Такве намере су познате православној јавности још од  времена Цариградског патријарха Мелетија Метаксакиса. Онда када је отпочео пад броја православних у Малој Азији започеле су тежње Цариградских патријараха за влашћу над целокупном  православном дијаспором. Ваше претензије да сво Православно расејање подчините Цариградској патријаршији покушали сте  и да остварите на Сабору који  је одржан  ове године на Криту.Узалуд! Обавештенисмо да сте на семинару, одржаном ове године у Бечу изјавили да, ако буде усвојен тзв. митрополитански систем на Сабору на Криту, у Аустрији ће постојати један Митрополит који ће бити одговоран за све Православне хришћане. Вероватно Ви!? Да се тада, по питању Православља, у Аустрији неће питати Црква у Грчкој, Бугарској, Србији…Да, ко се не сагласи с тиме, може да изађе  или оде из Православне Цркве. Шта замишљате ко сте Ви? Мислите ли да је Црква само Ваша? Мислите ли да можете читав један народ да екскомуницирате? Такође сте навели речи светог Јована Златоуста, које упорно али још увек безуспешно, покушавамо да пронађемо у делима овог светитеља. Наиме, рекли сте да је Свети Јован Златоусти рекао: »Боље је бити јеретик у Цркви него светитељ ван Цркве»!!! Били бисмо  Вам веома захвални ако бисте објавили наслов дела Светог Јована Златоустог у коме сте наведено прочитали.

 

Ви увек  председавате Епископском конференцијом иако сте епископ потпуно једнак свима осталим православним епископима.                                                                   На интернет страници  “ http://www.orthodoxe–kirche.at/site/orthodoxedioezesen/griechischorthodoxekirche/article/18.html“ написано је следеће:„ Der ÖkumenischePatriarch (derzeitBartholomaiosI.) istdasOberhauptderOrthodoxenKirche. Der jeweilige griechisch-orthodoxe Metropolit von Austria (derzeit Arsenios) ist daher der oberste Repräsentant der Orthodoxen Kirche in Österreich.“

 

Овим приписујете себи нешто што Вама  као Цариградској патријаршији не припада нити вам било која помесна Црква признаје. Нико од православних хришћана не уважава ваше неканонске претензије. Нити имамо намеру да им се повинујемо, нити ћемо по било ком питању Православне вере консултовати Цариградског патријарха или Вас када већ имамо своје Првојерархе. То што ви сматрате под „успостављањем нормалног поретка“ у дијаспори за нас представља грубо мешање у јурисдикцију друге Помесне Цркве. По речима Патријарха руског Алексија 2:„Константинопољска Црква нема у земљама дијаспоре привилегије веће од Руске Цркве или било које друге помесне Цркве“. Стога се узалуд  надате примени митрополитанског система  на дијаспори јер, макар Срби, никада неће  на то пристати. Поседујемо информацију да сте назвали дрскошћу  постављење епископа Анреја Ћилерџића за епископа аустријског, сматрајући да та титула припада Вама.

 

У Аустрији  Православних  има одприлике око 500.000. Од тога највећи део (само у Бечу 200.000-250.000) чине православни Срби. 85% деце која похађају верску наставу у аустријским школама су српска. Мораћете  уважити  чињеницу да  у Аустрији православни Срби представљају највећу православну Црквену заједницу!

Понеки свештеници Цариградске Патријаршије организују предбожићну Литургију, уочи 25, децембра, за ђаке веронауке иако ми, Руси, Грузијци и Срби имамо скоро две недеље до Божића. У Православљу, колико нам је познато, не служи се Света Литургија посебно  за поједине слојеве друштва (на пр. за ђаке, старе, једну посебну породицу и сл.). Тиме се намерно намеће и форсира Грегоријански календар. Није ли довољно, то што је саблазан увођења Грегоријанског календара само у  Православној Цркви у Грчкој изазвала  многе поделе до данас не зацељене?

 

Да ли Вам је познато како припаднике Цариградске патријаршије називају православни Бугари и Срби?Фанариотима!

А зна се из историје Цркве како су и зашто припадници  Цариградске  патријаршије заслужили и добили то име. У време Турског ропства, Срби су у једно време више страдали од представника Цариградске патријаршије него од самих Турака.  Наметали сте нам епископе и свештенике Грке, бранили нам језик, Крсну славу, потказивали нас Турцима. Управо под управом свештеника Цариградске патријаршије у 16. веку велики број Срба је из православља прешао у ислам. А данас сте изабрали само лукавију тактику! Стално нам пребацујете и наглашавате нам да не сме бити етнофилетизма а сами предњачите у њему на очиглед целог Православног света. Могли бисмо вам за то  навести безброј примера из различитих Православних Цркава  али нека буде довољно то што се дешава у Аустрији. Верујте да су ваше намере потпуно прозрене и да никакве изјаве о тзв. пријатељству које везује српски и грчки народ не могу прикрити горде и властољубиве намере цариградког трона. Уз то знајте да Срби праве разлику између православних Грка у самој Грчкој и припадника Цариградске патријаршије.

 

Свакако Вам је познато да се чак и  у самој Грчкој православни јерарси, попут Серафима пирејског, Серафима китирскоги антикитирског, Јеремије гортинског и мегалополског,   и многи светогорци,  јеромонаси, свештеници и теолози  противе  неправославном  делању Цариградског патријарха  Вартоломеја. Шта онда још треба да кажемо ми остали Православни хришћани из Молдавије, Румуније, Бугарске, Грузије, Русије и Србије по питању екуменско-унијатског деловања Цариградског патријарха и цариградских клирика?

Опомињу нас речи Спаситеља нашег:» Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних».[2] Цариградска Патријаршија је некада давно добила првенство части јер је заиста била украшена часним и правоверним патријарсима, који су се борили за Православље и његову чистоту.Тада је похвално било назвати се гркофилом јер то, по речима митрополита Серафима пирејског, значи следовати Предању Светих отаца који су углавном били Грци. Данас и у будуће нека би нас Милостиви Господ спасао и сачувао од овог актуелног (Вартоломеја)  и њему сличних патријараха васељенских!

 

Ваше Високопреосвештенство, народ мудро каже: »Чије овце, тога и планина!»

Захтевамо да уважите реалност да од укупног броја Православних хришћана у Аустрији Срби чине велику већину!!! С тим у вези треба да ускладите и Ваше поступке. Желимо да Вам  изнесемо свој јасан и чврст став да православни Срби у Аустрији (а верујемо ни било где у свету) никада неће пристати да потпадну под власт Цариградске патријаршије. Ми смо верна чеда СПЦ и желимо да тако и остане. За свог Првојерарха признајемо и признаћемо само Православног Србина. Само је Српски епископ  пред Богом и СПЦ-ом одговоран за верни Светосавски род наш српски у Аустрији. Српском епископу  припада  управа  Канцеларијом за Православну веронауку у Аустрији! Пишемо Вам ово писмо у братској жељи да предупредимо могуће нежељене међусобне  непријатности и проблеме.

 

 

Свако добро од Милостивог Господа

желе Вам Срби Светосавци[3] из Аустрије

 

 

П.С. Као поуку навели бисмо овде речи познатог грчког старца, великог зналца Светих Канона, бескомпромисног заступника Светог Предања и критичара Екуменизма, Епифанија Теодоропулоса, упућене у отвореном писму патријарху Атинагори:

Небројено пута је пожељније да се искорени историјски Трон Цариградски и да се пресади на неко пусто острвце на морској пучини, чак и да се потопи у дубинама Босфора, него да се покуша макар и најмање одступање од златне путање Светих Отаца, који једногласно кличу „Нема попуштања у питањима Вере“. Седам свећњака Апокалипсе, ради грехова наших, угасили су се одавно. Седам Цркава апостолских, Цркава које су имале највећу част да приме, особито оне, Писма са Неба кроз богонадахнутог Боговидца са Патмоса, нестале су са лица земље и тамо, где је некада савршавана страшна Жртва и појана Химна Светој Тројици, данас по свој прилици гракћу ноћни гаврани и „плешу демони“. Али ипак, Невеста Господња није умрла. Црква Христова није нестала. Наставља, изранављена и окрвављена као и Устројитељ њен, али вечножив и непобедив, своју путаљу кроз векове, просветљујући, брижно се старајући, оживљавајући, спасавајући. Неће, дакле, умрети она, чак иако се премести или умре Васељенски Трон. Ниједан Православан не жели премештање или смрт Васељенског Трона. Не дај Боже! Али и ниједан неће жрвовати због њега јоту једну или једну црту од Православне Вере. Борите се за њега свом силом. Не само да имате право, него сте дужни да га учвршћујете, по Вашим силама. Жртвујте за њега било што: новац, имања, част, славу, скупоцено благо, Ђаконе, Презвитере, Епископе, чак и самог Патријарха Атинагору! Једно само држите, једно чувајте, једно очувајте нетакнуто, једно само немојте жртввовати: Православну Веру! Васељенски Трон има тначај и корисност само и искључиво када исијава диљем темље сладчајпу и незнану Светлост Православља. Светионици су корисни када и уколико осветљавају морнарима пут, како би избегли хриди. Када се њихова светлост угаси, нису само некорисни, него и штетни, јер се и они претварају у хриди.

Писмо Старца

Епифанија Теодоропулоса

Патријарху Атинагори

[1] Мт 20,,25-27

[2]Мт 20,16

[3]Архимандрит Јустин Поповић, у делу «Светосавље као философија живота», Ваљево 1993. каже:»Светосавље није друго до Православно Хришћанство српског стила и искуства».

 

[Аполоније]

пре 21 часа, srb_Lo рече

Еп.Григорије

Још једно problem child светосавске Цркве.. 

[Ведран*]

Интервју са Епископом Западноамеричким Максимом поводом Осам векова аутокефалности Српске Православнe Цркве (1219-2019)

 

Цела ова година је јубиларна за нашу Цркву. Шта мислите о смислу јубилеја уопште и посебно везано за овај наш овогодишњи?

Сматрам да јубилеј једне Цркве, посебно овај какав је аутокефалност, као циљ треба да има служење помесном и саборном јединству; у супротном, аутокефалност постаје циљ за себе и страна је сврси постојања Цркве и укупног црквеног устројства. Јединствена особеност светковања црквених јубилеја је у њиховој духовно-благодатној компоненти која је, пак, најочигледнија у литургијском сабрању. А богонадахнути и далековиди Свети Сава нам је предао не просто некакву „каноничност“ него веру крста и васкрсењa. Стога је у величанственој Жичкој Беседи о правој вери 1220. године на Сабору у првопрестолној цркви у Жичи рекао пастирима и пастви својој: „Зато, чеда моја богољубљена, треба да чинимо дела вере у Христу, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар – да не умремо никада!“ Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије. На овај начин сваки члан Српске цркве може да искаже поштовање према великом јубилеју. Како је истакао Епископ браничевски Игњатије, „феномен самосталности израста из природе Цркве која подразумева заједницу са свим помесним Црквама, због чега је труд Светог Саве у вези са постизањем самосталности потпуно складан са древним црквеним поретком“.

Какве су биле црквене прилике у Византији у време добијања Српске Аутокефалије 1219. године? Које су то околности довеле до аутокефалије Српске цркве?

Српска држава је у црквеном смислу до почетка XII века традиционално и већим делом потпадала под Охридску архиепископију (у чему се слажу Б. Гардашевић, Ј. Калић, Сава Вуковић, Б. Ферјанчић и др.), а Савина мисија у Никеји се збила у време антагонистичког односа између Никејског царства у Малој Азији и Епирског царства на Балкану. У том смислу, по речима нашег каноничара о. Благоте Гардашевића, „Свети Сава је морао употребити много труда и вештине да добије аутокефалију Српске цркве и поред свих других околности које су му ишле на руку“. Тадашњи поглавар Охридске архиепископије, Димитрије Хоматијан (или Хоматин, 1216-1234), био је незадовољан патријарашким поступком у Никеји из 1219. године где је Сава ишао по аутокефалност, те је маја 1220. године по скопском митрополиту Јовану упутио једно оштро писмо српском архиепископу Сави. Протекло је неколико година до његовог протеста Васељенском патријарху Герману II када се жалио због ненајављеног упада од стране Никејског патријарха у ствари његове Цркве (хиротонија Бугарског архиепископа у Никеји, који је такође потпадао под јурисдикцију цркве Охрида). Хоматијан је инсистирао на „антиканоничности” сваке једностране интервенције Васељенског патријарха на јурисдикцију аутокефалне архиепископије Охрида. Међутим, Хоматијан суштински није био у праву. По дотадашњој пракси, једино су аутентични носиоци царске власти имали потврђена права у односу на канонски идентитет архиепископије Охрида и на избор њених архиепископа. С друге стране, иако поглавара Охридске архиепископије није бирао синод Архиепископије, нити синод Патријаршије, него га је постављао сам цар, чињеница да га је посвећивао цариградски патријарх (што и Б. Гардашевић признаје) ипак сведочи да Охридска архиепископија није била неко страно тело у склопу византијске империје. Свети Сава је врло добро проучио канонско предање и, како истиче Епископ Атанасије Херцеговачки, одлично је знао „да су Српски простори на терену канонске јурисдикције Цариградске, Мајке Цркве за нас Србе“. Другим речима, територија јесте потпадала под Охридску архиепископију, али је Никејски патријарх ипак имао за право да самостално постави Саву и дарује му аутокефалност. Зашто? Због тога што Охридска архиепископија није у суштини била независна, будући да, између осталог, њен синод није бирао сопственог архиепископа, већ га је постављао цар.

Шта је био кључни фактор за Светог Саву у тражењу аутокефалности?

Мислим да је предност над свим питањима која прате овај чин тада имала пастирска и мисијска димензија коју је имао у виду Васељенски патријарх на основу мишљења Саве Немањића: у српским областима је већ сасвим била сазрела ситуација за нове и свеже импулсе живота који су се могли испољити само у контексту аутокефалне Цркве. Сви предуслови су били испуњени укључујући ту и улогу цара, јер су, како истиче Сима Ћирковић, „промене у ранговима црквених средишта, границама дијецеза итд. биле, заиста, у надлежности царева“. Осим тога, предострожни Патријарх Константинопоља Герман II је желео да предупреди да те области потпадну под римску катедру са којом он није био у општењу (од 1054). Скупа са васпостављањем власти над тим областима уклоњена је и могућност да Србија потпадне у орбиту латинске цркве. У том смислу, слажемо се са гледиштем српских историчара да су, у светлу канонских норми, чинови хиротоније Светога Саве и аутокефалије у Никеји сасвим легитимно изведени. Иначе, као занимљив изузетак, Б. Ферјанчић је у својим истраживањима лоцирао догађај у 1220. годину према новој хронологији првог Савиног пута у Никеју и повезивања његовог боравка са радом сабора епископа за Ускрс 29. марта те године.

После пада престонице у четвртом крсташком рату 1204. године Никеја је постала државни и црквени центар за све оне Византинце који су били потиснути из Цариграда. О томе пише Г. Острогорски објашњавајући у којој мери је пад царства 1204. године уздрмао византијско схватање света и довео у питање успостављени овоземаљски taxis. Управо то је наглашавао и Димитрије Хоматиjaн у свом писму Никејском (тј. Цариградском) патријарху Герману, правдајући своје крунисање Теодора Анђела. Царство је несумљиво било подељено. Истовремено, међутим, и Никејско царство и Епирска деспотовина постали су центар византијског окупљања, па Острогорски закључује да је „крајњи циљ обе византиске државе био је повратак Цариграда и успостављање старог Византиског царства“. Често се заборавља да је управо Епирска деспотовина ослободила Македонију и Тесалију од латинске краљевине 1224. године.

Какве елементе је садржавао чин аутокефалије? Реците нам нешто о значају аутокефалности из канонске и еклисиолошке перспективе.

Тај никејски догађај од историјског значаја за будућност Српске Цркве, садржи следеће елементе: а) Саву је за архиепископа хиротонисао патријарх Манојло, одлуком никејског синода, а уз одобрење самог цара (уз присуство архиепископа, митрополита, епископа и свештенства); б) Српској цркви је вољом Цариградске патријаршије дарована самосталност (аутокефалност), на основу чега су све будуће српске архиепископе, поглаваре цркве, могли да бирају и хиротонишу њихови епископи, не тражећи за то сагласност константинопољског патријарха; в) уважена је воља дела цркве који тражи аутокефалију (српска држава); г) мишљење и воља (пристанак) до тада надлежне Охридске архиепископије је заобиђено; д) за аутокефални статус дат је само један услов: византијског патријарха је у српским црквама приликом богослужења требало спомињати као првога (главу) пре свих других епископа.

Питање „каноничности“ или „неканоничности“ сваког додељивања аутокефалности је проблем који не престаје да занима историчаре, али њега треба сагледати из другачијег угла. Уколико „каноничност“ користимо у смислу мишљења, рецимо, Епископа Атанасија Херцеговачког да ни цар нити било који епископ не би смео да интервенише по туђим црквеним областима, епископијама, јасно је да би таквим упливима била нарушена посебност и саборно-католичански карактер месне епископије. Међутим, тај први, суштински канонски „слој“ Предања не може се посматрати независно од историјског живота Цркве, тј. потоњег канонског предања историјско-еклисиолошког развоја. О том развоју живог канонског предања врло аргументовано пише поменути Епископ Атанасије у својим студијама. Спој та два канонска слоја или приступа помогао је да се изађе у сусрет црквеним али и културним потребама православног народа у областима Срба. Уосталом, 3. канон Трећег Васељенског сабора („да свакој области буду сачувана чиста и неповређена она од почетка и издавна припадајућа јој права, сходно од старине устаљеноме обичају“) даје саборну меру али и путоказ за аутокефалију наше Пећке патријаршије и свих осталих Аутокефалних цркава.

Шта је тачно замерао Димитрије Хоматијан?

То је врло занимљиво питање. Интересантно је да Димитрије Хоматијан – чији архијерејски ауторитет, због специфичности Охридске архиепископије, није имао до краја јасне црквено-канонске границе – није сасвим узео у обзир ону темељну еклисиолошку перспективу Цркве, јер се најпре жалио наводећи разлоге који очигледно спадају у онај други „слој“ канонског предања. У свом синодском писму од 8. маја 1220. године, осим канонских и историјских аргумената, Хоматијан је истакао посебно политичке аргументе: оспоравао је постојање (аутентичног) царства које би једино имало права да предузме и санкционише такав чин. Треба разумети да Хоматијан није спомињао историјско-политички положај Србије, него је износио примедбе канонске и политичке у погледу византијског предања. Проучавајући Хоматијанова писма (у његовим сабраним делима Demetrii Chomateni, Ponemata Diafora, изд. G. Prinzing, Berolini et novi Eboraci 2002) сажео сам његове приговоре на следеће: а) у Србији већ постоји епископско-епархијска структура; б) Сава је могао, да је хтео, затражити и добити епископску хиротонију од постојећег епископа у Србији; в) Савино рукоположење је било на уштрб постојећег црквеног поретка; г) Савиним постављењем дошло је до дуплирања јерархије. Мој је закључак да никаква некритичка рехабилитација ставова Димитрија Хоматијана о „неканоничности“ добијања самосталности Цркве у српским и приморским земљама није могућа. 

Може се рећи да – чак и да су неки од Хоматијанових приговора начелно тачни – остаје темељна чињеница да и у случају да му се Сава обратио он не би могао (а ни хтео) да додели аутокефалију Српској цркви. То је могло да се догоди само у Никеји. У том смислу, у праву је био Б. Гардашевић када је тврдио да иако се Српски народ почетком ХIII века налазио у саставу Охридске архиепископије на питање да ли је она могла дати самосталност цркви Св. Саве следује негативан одговор: „Охридска архиепископија није могла дати самосталност Српској цркви стога што аутокефалију једном делу своје територије може дати само потпуно самостална, аутокефална мати црква“.

С друге стране, сматрам да критички став према Димитрију Хоматијану не треба да носи одлике идеолошке полемике са њим. Пример са његовим тумачењем каноничности Савине хиротоније опомиње теологе да буду веома пажљиви у избору аргумената у прилог тезе коју заступају (a она правилно гласи: аутокефалија је 1219. добијена канонски), пошто аргументи који се могу оборити (попут оног: није тачно да је охридски архиепископ тада био надлежан) неће, додуше, логички гледано, оборити и саму тезу (ово значи да чак и ако је охридски био надлежан и као такав тврдио да је Сава аутокефалију добио неканонски, то што је он надлежан још увек не значи и да је Сава неканонски), али ће је, психолошки гледано, учинити сумњивом и неприхватљивом. Боље је не приказивати априори погрешном супротну нам тезу (аутокефалија није била канонска јер Охридски јесте био надлежан), него је треба узети и сагледати у њеном најозбиљнијем виду, и притом аргументовано објаснити да то што јесте тада био надлежан, није било довољно да може да изађе у сусрет потребама спасоносне мисије у српским земљама; уз то, над његовом надлежношћу је стајала чињеница да је цар имао право не само да Српској цркви додели аутокефалију, него чак и да укине Охридску архиепископију.

Да ли је и Васељенска патријаршија у Никеји добила извесна права на српским областима?

Давање аутокефалности Српској цркви ће бити тек први корак у процесу током кога ће Патријарх Герман ΙΙ (1223-1240) поступно успети да поврати патријарашка права на епархије унутар Епирске деспотовине које су јој својевремено биле одузете (нпр. неки делови српских земаља су били одузети од Драчке митрополије којој су раније припадали). С обзиром на византијску канонску традицију, то је било неопходно и легитимно. Шта је тачно добила Никеја? Најпре, повраћај угледа и ширење културног утицаја. То истиче Г. Острогорски који, ослањајући се на Доментијана, напомиње да се име Никејског патријарха од тада спомињало по српским црквама као резултат српског признања врховних права никејског патријарха, од кога је српски архиепископ примио посвећење. По питању тога шта су те одлуке подразумевале у погледу права, знаменити Д. Оболенски између осталог истиче: „иако је обавеза да се спомене патријарх de jure умањивала аутокефалност Српске цркве, није јој у ствари много наудила: Српској цркви дата је пуна административна и правна сувереност као и неограничено право да бира и хиротонише своје архиепископе и друге епископе“. Стога је Б. Гардашевић у праву када каже да је Свети Сава „добио највише што се у оно време могло добити“. 

Недавно је Епископ Атанасије објашњавао да је Свети Сава битно помогао не само своме народу и младој српској држави, него и, због латинске крсташке окупације Цариграда, и у Никеји пресељеном византијском царству и исељеној Цариградској патријаршији, као канонски надлежној за просторе српских и приморских земаља, због чега Васељенски патријарх Саву шаље, бележе биографи, „у сву васељену, у области мога светитељства (=јурисдикцију Цариградске Велике Цркве) да има област (=власт) по моме начину“. Овим речима се показује да је Савин акт обраћања Никеји био, каже Атанасије, „не само политички, него и канонски исправнији, наспрам претензија и латинског псевдопатријарха из Цариграда и локалних сепаратних тенденција Хоматијана Охридског и епирског владара Теодора Анђела“.

Какве су шире, да кажемо културне, последице добијања аутокефалности?

Подсетимо се да су повељом цара Василија II (које је он издао Охридској цркви почетком XI века) Охридском архиепископијом обухваћене углавном епархије (основане или постојеће) на терену средишне Србије. Историчари истичу да се Рашка епископија постојано јавља у пописима Охридске архиепископије, што свакако указује на интерес царства да брани духовна права те важне црквене заједнице. На основу те црквене организације, Рашка (држава) је већ тада ушла у византијски културни круг. Како истиче историчар Љ. Максимовић, тиме је коначно било окончано дуго раздобље колебања између Рима и Цариграда, тако карактеристично за верске прилике раних српских држава. 

Д. Богдановић је наглашавао да је Српски народ потпадао под епископије Охридске архиепископије: у Нишу, Расу, Призрену и Липљану, а неко време и под грчком митрополијом у Драчу, као и под латинском јурисдикцијом. Дакле, био је то простор врло значајан у културно-цилизацијском и геополитичком смислу. Како истиче Ј. Калић, у току своје дуге владавине (1166-1196) Стефан Немања је уско сарађивао са грчким архијерејима, посебно с епископом у Расу, тако да „без његове сагласности, односно одобрења надлежног епископа Охридске архиепископије, није могао градити цркве у Топлици на тако важном српско-византијском подручју“. Истовремено, не заборавимо да су српски средњевековни владари од Немањића па надаље поштовали Римску цркву и давали слободу њеној организацији и раду на својој територији. Еклисиологија Светога Саве почива на истим темељима као и схватање Цркве код словенских Апостола Светих Кирила и Методија. По речима Епископа Атанасија Херцеговачког који је међу српским јерарсима највише проучавао његово дело, Свети Сава је добро знао да не треба апсолутизовати ниједан историјски стадијум процеса црквеног организовања тако да он није сматрао Цркву Христову у свом народу за „дар“ или „својину“ Цариграда или Рима, нити само за правну организацију којој командује или пресуђује неко изван или изнад саме реалности пуномоћне епископалне Цркве, носиоца пуноће апостолности, саборности, правоверја, благодати, заједништва Духа Светога.

Да ли постоје нека конкретна нова историјска истраживања која би могла да подупру становиште о „неканонском“ стицању аутокефалије? Имам у виду један Ваш интервју у коме сте употребили израз „неканонски“.

Сумњам да би икаква нова сазнања могла да измене важећу слику. У том интервјуу, пак, говорећи о грандиозном делу Светога Саве, „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља“, за Српску цркву и њен народ – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са предвиђеним условима икономисања светим канонима, са предањем Цркве, и уз прилагођавање потребама времена – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. То је могло изгледати двосмислено, али природа тог разговора уживо је била таква. Колико разумем, забуну је могао изазвати исказ да је у догађају 1219. године „игнорисана канонска ситуација“ те да је то био „неканонски“ чин. Међутим, реч „неканонски“ је ту била свесно стављена под знаке навода. Речи са наводницима сигнализирају не-стандарни смисао, супротан од уобичајеног. У мом контексту, то се односило на одсуство канонске акривије будући да том приликом надлежни месни епископ, како нам говоре историјски извори, није сасвим консултован. Но, да бих отклонио сваки неспоразум, тврдим да је поступак тадашњег Васељенског патријарха у потпуности одговарао духу тадашњег канонског предања у Византији. Уосталом, на моју иницијативу и сугестију је у неколико храмова у западној Америци, пре више година, осликана фреска на којој је приказан чин додељивања аутокефалности у Никеји, што је можда и једино иконично представљање тог историјског догађаја. Иконописцу Александру Живадиновићу сам указивао које елементе треба да садржи та фреска у храму Светога Саве у Лос Анђелесу. Поред тога, управо поводом јубилеја аутокефалности, уредио сам монографију на 1000 страна о Српском хришћанском наслеђу Америке (1815-2019). Та књига сведочи пред свима у Америци о настојањима наших предака да на овом простору установе не само многе парохије него и прву Српску Америчко-канадску Епархију за „нови“ континент чиме је у овим областима живот Цркве узведен на предањски епископски и епархијски ступањ. У лику епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на овом континенту, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет.

Православну веру и духовно наслеђе у нашем народу називамо светосављем. Како се на простору Западноамеричке епархије обележава овај јубилеј везан за Светога Саву?

У мојој епархији је лик и живот Светог Саве утиснут у парохијски живот. Рецимо, најстарија српска парохија и храм у Америци налазе се у мојој Епископији у калифорнијском градићу Џексону. Када су се наши исељеници одважили на нимало лак корак одласка у туђину, не стрепећи од неминовних потешкоћа, имали су дубоку веру у свој црквени православни идентитет и чојствено отачко наслеђе. Осећали су и знали да оданост Цркви и непосустала борба за изграђивање заједнице и уграђивање у њен организам далеко надмашује личне интересе и аспирације. Брижљиви према, из српског завичаја наслеђеној, свести о значају слоге и светосавља, саборовали су наши преци, у почетку врло често и у заједничким парохијима са православном сабраћом Русима и Грцима, остајући отворени да сведоче јеванђелску љубав према свим новим иноверним суседима. Сложени услови црквеног живота у Америци навели су наше црквене прваке да обједине и оснаже црквене заједнице избором првог Епископа за Канаду и Америку. Та прва етапа трновитог пута ка црквеном јединству, за коју су снажно везанa и имена Светога Николаја Жичкога, Мардарија Ускоковића и Севастијана Дабовића, свој диван плод изнедрила је управо у последње време, потпуним превладавањем преосталих административних неусаглашености наших Епархија. Поред многих других, пре свега Богу знаних трудбеника на том благочестивом делу, треба истаћи заслуге Св. Варнаве Хвостанског (Настића). Управо објављена монографија је сведок тог историјског и духовног подвига у духу Светога Саве. 

За даље јачање и утврђивање нашег црквеног живота и сведочења неопходно је кроз саборно општење пројављивати јединство свих Православних, због чега однедавно Епископи свих православних народа у Америци заједнички делају у јединственом Епископском сабрању за Северну Америку. Нека би нас све заједно прослава аутокефалности коју обележавамо подсетила на прегалаштво предака и упутила свештеном циљу јединства Цркве.

Разговор водио протопрезвитер Братислав Кршић

Извор: https://serborth.org/04052019.html

[Ведран*]

пре 2 минута, Ведран* рече

Наши сународници у Америци ове године састављају празничне химне које претачу у музику, нове иконе Светог Саве се иконопишу и постављају ради поклоњења – урадили смо и две фреске које осликавају чин додељивања српске аутокефалности – држе се и свечане академије.

Ова реченица ми изгледа потпуно ван конткста питања. 

Где је @Bokisd да провери? 

Али, да, схватили смо. Није владика Максим против Св Саве и аутокефалности. Чак се и фрескопише његовим благословом. 

[Bokisd]

пре 1 минут, Ведран* рече

Ова реченица ми изгледа потпуно ван конткста питања. 

Где је @Bokisd да провери? 

Али, да, схватили смо. Није владика Максим против Св Саве и аутокефалности. Чак се и фрескопише његовим благословом. 

Tu smo, iz nase (mislje ) rupe citamo tekst i pokusavamo da nadjemo neki kontekst ili da recemo'  drugacije ,.... kontekstualizujemo tekst... 

[Ведран*]

пре 24 минута, Ведран* рече

за аутокефални статус дат је само један услов: византијског патријарха је у српским црквама приликом богослужења требало спомињати као првога (главу) пре свих других епископа.

Занимљиво. Да и је први = глава?

По владики Максиму изгледа да јесте. 

И да ли је у свим српским црквама, или је само предстојатељ имао да помиње византијског патријарха?