Raskol se zahuktava

[Vladan :::.]

пре 14 минута, Ведран* рече

гомиле искривљивања од стране Цариграда

Они се изгледа ничим другим и не баве осим трикова са формулацијама, "чињеницама", титулама, "доказима"... У стању су да напишу текст од 100 страна да би измували само једну једину тврдњу која њима одговара умотану у 16 украсних папира.

[Vladan :::.]

пре 5 минута, farisejski.bukvojed рече

Crkve Grcke ... Dok se ne smisle ... Fanar bi mogao da im promeni trecinu vladika i da ... potpuno zadavi  Crkvu Grcke.

Oni cekaju sta ce ostali odraditi.

Овако поређано мени има више смисла, док се они смисле баш то Фанар може да им закува ако већ није.

А то чекање са стране док се остали боре са Фанаром а Украјинци крваре и није баш нешто братски и хришћански.

пре 8 минута, farisejski.bukvojed рече

SPC se takodje odlicno drzi, a pismo u kojem se izmedju redova ostavlja mogucnost prekida opstenja s pravom nisu objavili, jer ga nisu poslali kao otvoreno pismo, vec su sacekali da ga objavi neko drugi. To je bas odradjeno kako treba.

Ја мислим да је баш то опхођење према Фанару, у свиленим васељенским марамицама и са дипломатским пинцетама, довело до тога да се осиле, умисле да без њих нема Цркве, и да и раде шта хоће. Да су сви одмах реаговали када су је све кренуло и када су први пут поменути егзарси питање је да ли би до овог трагичног циркуса дошло.

[Ведран*]

пре 3 минута, farisejski.bukvojed рече

a pismo u kojem se izmedju redova ostavlja mogucnost prekida opstenja s pravom nisu objavili, jer ga nisu poslali kao otvoreno pismo, vec su sacekali da ga objavi neko drugi. To je bas odradjeno kako treba.

Са овим се уопште не слажем. 

Разумем који су мотиви да се не објави. И да се не шаље као отворено писмо. Не бих желео сад да их још детаљније излажем. 

Међутим!

Онога тренутка када се оно појавило у јвности на грчком језику било је неопходно обзнанити га. Истог трена. Уосталом писмо можда није било отворено, али није било ни са назнаком поверљиво или слично.

Необјављивањем тада, па ни кад је оно изашло и на руском језику, па и на енглеском, и ко зна којем све не језику, је нанело велику штету угледу наше Цркве. 

То не знају они који прате само наше вести, и живе у балончићу. Али сасвим је јасно да је, у Русији нарочито, било веома запажено да ми то нисмо објавили. Непријатељи су то дочекали да се поругају нашој Цркви. И просто смо испали неозбиљни. 

То нам не ваља, а сличне ствари се понављају већ више пута. Треба погледати себи у очи, то признати и исправити. 

[Ведран*]

пре 15 минута, farisejski.bukvojed рече

Doduse, mogla bi SPC da na svom Saboru osudi vladiku Maksima zbog iskariotizma, pa neka se on zali Fanaru...

Ни са овим се не слажем.

[Ведран*]

пре 9 минута, farisejski.bukvojed рече

Zasto? Ja bih mu ostavio pravo zalbe, a bolje da se zali Fanaru nego rimskom Rari

Зато што је он изнео своје лично мишљење. Не слажем се с њим уопште по томе питању, и сматрам да је нелепо то што је изабрао овај тренутак да га износи итд. Али мислим да то није разлог за кажњавање. 

Опаснији су они који се окрећу како год ветар дува. А кажњавањима за ставове и мишљења ћемо само створити атмосферу у којој ће управо улизице, да испливају у први план, а то неминовно доноси катастрофалне последице. 

Максима не треба кажњавати за мишљења.

[Vladan :::.]

пре 21 минута, farisejski.bukvojed рече

Zasto? Ja bih mu ostavio pravo zalbe, a bolje da se zali Fanaru nego rimskom Rari

Јес' па да га врбују за егзарха, нека, боље овде код нас да се расправљамо него да се петљају они мајстори за (само)обмане...

[srb_Lo]

@Ведран* Слажем се да би било паметно да и ми оформимо комисију . Имамо цењене Владике , Свештенике и теологе који би то врсно одрадили . А можда неко и нас позове као стручне консултанте ипак смо ми већ дуго ј материји ?

[srb_Lo]

@Vladan :::. Управу си да је јача реакција била на почетку не би до овога дошло . Ваљда ће нешто научити из овога 

[Milan Nikolic]

Зна Фанар да тренутно не може нико да им се одупре осим силом, јер су једну силу изабрали, силу Западног света, менталитета и духовности, да не кажем нешто страшније. Њихове приче о личносним општењима добро су замаскиране самом христологијом, да многима није јасно како иза такве завесе која делује православно, може бити заправо најљућа јерес. Јерес онтолошког првенства узрочности Очеве у облику Цариградског примата.

То је савремена и нова јерес, због чега Црква није сабрана око могућих решења, него тек треба да се најави саборно решење. Може потрајати вековима. Имао бих још много тога рећи али не можете сад издржати.

[Milan Nikolic]

Верујте ми да овде само Никола Тесла може помоћи.

Када им (Фанару) буде нагазио за врат Азијски Тираг а уједно и Змај, па и Кобра , а док Запад буде подвијао реп и у самом стиду патио у сопственом сукобу, кад се види ко је кога продао и бавио се убијањем, тиранијом и пљачком туђих вредности, али не умишљених вредности него материјалних вредности, када суд буде био правичан, видеће се ко је доживео пропаст а ко није.

Непроцењива је то промисао Божија да и околности природних сила буду против самога зла. Зло ће се уздати у оружје роботике против самих људи, док ће у православном свету војска која баштини православље имати чисте живе људе који су спремни на борбу и жртву. Како време иде, тако ова стварност настаје. Јер је 21. век, век љубави и заједништва на најпоштенијим основама у историји цивилизације.

[Zayron]

Agreement between Ukraine and Ecumenical Patriarchate made public:

https://tinyurl.com/yxtvfgxm

https://tinyurl.com/y4mhs8cm

Poroshenko promises to Phanar “property items” in return of Tomos

https://tinyurl.com/y4hom365
 

[Zayron]

Угода про співробітництво та взаємодію між Україною та Вселенським Константинопольським Патріархатом

https://tinyurl.com/y5fpzdt8

[Milan Nikolic]

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[Milan Nikolic]

Епископ бачки Иринеј: Лични став уз „Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини”

У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења.

Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим.

Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује  својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије.

Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа!

Епископ бачки Иринеј

http://www.spc.rs/sr/lichni_stav_uz_stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

[Vladan :::.]

пре 4 минута, Milan Nikolic рече

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини

http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini

Да има и овде ради цитирања ако затреба...

Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини

13. Март 2019 - 13:22

Српска Православна Црква је, прва међу аутокефалним Православним Црквама, званично, на највишем нивоу (Свети Архијерејски Сабор), већ у новембру прошле године реаговала на намеру Његове Светости Цариградског Патријарха да по свом нахођењу и самовласно, као „први без једнаких” (primus sine paribus), а не као „први међу једнакима” (primus inter pares), што је иначе вековно православно еклисиолошко и канонско начело, „решава” и „реши” црквене проблеме на тлу Украјине, и молила ју је да то не чини него да, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом и саветујући се са осталим Црквама, стварно помогне да се криза реши. Нажалост, глас Српске Цркве је остао „глас вапијућег у пустињи”: из Цариграда није уследио никакав одговор – само гробно ћутање. Потом се Свети Синод Српске Цркве обратио Цариграду новим апелом да не жури већ да поступа у духу саборности, братске љубави и одговорности не само за Цркву у Украјини него и за јединство Православља као целине. Реакција је била иста – гробно ћутање. Затим је Његова Светост Патријарх српски у Солуну лично, усмено, молио Светејшег Патријарха константинопољског исто то – нажалост, са истим резултатом. Ваља приметити да је Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве.

После свега што је Цариградска Патријаршија урадила у Кијеву, – а Кијев је, као што је познато, „мајка руских градова”, – став Српске Цркве, такође званично саопштен свим помесним Православним Црквама, јесте следећи:

1.  Српска Православна Црква не признаје неканонско улажење Његове Светости Патријарха цариградског у канонски простор најсветије Руске Цркве будући да се Кијевска митрополија ни на који начин не може поистоветити са данашњом ,,Украјином”, која обухвата и десетине других епархија. Она је 1686. године предата Московској Патријаршији, што се може закључити из граматâ цариградског патријарха Дионисија IV, из декретâ његових наследникâ, из званичних, од тада редовно објављиваних ,,тактикона”, ,,синтагматионâ”, ,,диптихâ”, ,,календарâ” и ,,епетиридâ” (аналâ, годишњакâ) које не издају само друге Цркве већ и сама Цариградска Патријаршија, па, штавише, и из личних изјава и декларација данашњег Цариградског Патријарха до априла прошле године.

2.  Српска Православна Црква, исто тако, не признаје вештачку „конфедерацију” украјинских расколничких групација (које се већ поново боре једна против друге и незадрживо хрле ка разлазу), проглашену за „аутокефалну Цркву Украјине”, јер је то канонски непостојећа Црква, а у самој ствари је силом наметнута. Расколници су остали расколници. Једампут расколник — увек расколник, осим у случајевима искреног обраћења и дубинског покајања. Једина Црква коју у датом случају Српска Православна Црква познаје и признаје јесте канонска Украјинска Православна Црква на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем.

3.  Српска Православна Црква не признаје ни кијевски — тобоже „ујединитељски” — сабор, на којем ниједан архијереј канонске  Украјинске Православне Цркве није узео учешћа (пошто су, дан раније, и титуларни митрополит Александар Драбинко и митрополит виницки Симеон примљени у јурисдикцију Цариградске Цркве, и то без канонског отпуста од стране њихове Цркве). Читави сценарио и све што се догађало иза кулисâ овог чудног скупа, а што није непознато јавности, изазива само неверицу и тугу у душама православних хришћана широм света. Ради се, заправо, о противујединитељском псевдосабору који раздваја и разбија и који је ископао још дубљу јаму отуђења и распада друштва у несрећној земљи Украјини. Због свега тога Српска Православна Црква сматра његове одлуке антиканонским и неважећим, па, дакле, и нимало обавезујућим за Српску Православну Цркву.

4.  Српска Православна Црква не признаје расколничку јерархију за православну јерархију ни расколнички клир за православни клир будући да су припадници Денисенкове групације своју ,,црквену ипостас” стекли од једног рашчињеног, екскомуницираног и анатеми подвргнутог архијереја (ту чињеницу је, својевремено, званично признао и сâм Васељенски Патријарх), а да припадници Малетичеве секте немају ни апостолско прејемство ни свештенство уопште. Ниједан службени акт, ниједан, како се простонародски каже, ,,потез пера”, не може да оно што се догодило претвори у нешто што се није догодило нити да оно чега нема претвори у нешто што постоји. Српска Православна Црква не прихвата, следствено, да је г. Думенко (звани Епифаније) уопште архијереј, акамоли предстојатељ аутокефалне Цркве (ово последње својство не приписује му ни његов ,,духовни отац”, г. Денисенко, ,,стварни предстојатељ” и, штавише, доживотни ,,патријарх”).

5.  Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења.

*

Жалећи и тугујући због разбијеног јединства свете Православне Католичанске Цркве, Свети Синод Српске Православне Цркве поново моли Његову Светост патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу браћом.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода