Raskol se zahuktava

[Ведран*]

Патријарх Јерусалимски и Антиохијски превазишли прекид евхаристијског јединства због питања јурисдикције у Катару.

Детаљи још нису познати.

Патриархи Антиохийский и Иерусалимский нашли компромисс о юрисдикции Катара

• 23 апреля 2019, 11:42
• Татьяна Чайка
• 1171
• 2

 

https://spzh.news/ru/news/61652-patriarkhi-antiohijskij-i-ijerusalimskij-nashli-kompromiss-o-jurisdikcii-katara

[Ведран*]

Metropolitan Emmanuel of France is not a candidate for the position of Archbishop of the Archdiocese of America

Metropolitan Emmanuel de France is no longer among the candidates for the position of Archbishop of the Archdiocese of America (Patriarchate of Constantinople).

24 April 2019 by Emma Cazabonne

• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Until recently, Metropolitan Emmanuel was on the list of candidates for the throne of the Archdiocese of America, alongside Metropolitan Elpidophoros of Prousa.

However, according to the National Herald, Metropolitan Emmanuel himself would have informed the Ecumenical Patriarch Bartholomew that he was not interested in such a position.

As a reminder, on Saturday February 19 in the Patriarchal Church of St. George, the Ecumenical Patriarch Bartholomew, announced that after Pascha, the Holy Synod of the Patriarchate would proceed to the election of the new archbishops of the Archdioceses of America , Great Britain, and Australia.

The next meeting of the Synod is scheduled for May 9-11.

Source in Greek

 

 

 

 

https://orthodoxie.com/en/metropolitan-emmanuel-of-france-is-not-a-candidate-for-the-position-of-archbishop-of-the-archdiocese-of-america/

[srb_Lo]

пре 10 часа, Ведран* рече

Управо сам поставио један мој текст овде:

Оригинал се налази овде:

https://sozercanje.wordpress.com/2019/04/23/запажања-о-томосу-аутокефалији-фанар/

 

Свака част ! Одлично си објаснио неке ствари волео би кад би неко ово на грчки превео да читају мало 

[Ведран*]

Одређени број светогорских монаха 17. марта упутио је писмо свештеном Киноту тражћи да се украјинским расколницима забрани приступ на Св Гору. 

 

Старцы Афона просят закрыть доступ украинским раскольникам на Святую Гору

•  24 апреля 2019, 17:26
•  
•  Павел Короленок
•  
• 5020
•  
• 6

Святая Гора Афон

12 афонских старцев написали письмо Священному Киноту в связи с «украинским вопросом» и предупредили о глобальной угрозе раскола для всего Православия.

Афонские старцы опубликовали открытое письмо к Священному Киноту Святой горы Афон, в котором выразили беспокойство в связи с предоставлением украинским раскольникам автокефалии.

СПЖ публикует полный текст письма, датированного 17 марта 2019 года:

«С большой скорбью и беспокойством мы узнаем о том, что происходит в Православной Церкви в целом по причине неканонического предоставления автокефалии раскольникам Украины без согласия канонической автономной Церкви во главе с Митрополитом Онуфрием, которая продолжает считать новых автокефалов раскольниками, не имеет с ними общения, а на основании священных канонов и со всеми теми, кто имеет общение с раскольниками. Русская Церковь уже прервала общение со Вселенским патриархатом, который, несмотря на ясное запрещение священных канонов, самовольно предоставил автокефалию, вторгнувшись за пределы своих границ в чужую юрисдикцию. Таким же точно образом поступят и другие Церкви, как они уже заявили.

Существует угроза расширения и распространения раскола в масштабах, подобных расколу 1054 года. Еще не затянулись раны и травмы, вызванные Собором в Колимбари на Крите, который воцерковлением ересей и поддержкой всеереси экуменизма разорвал всякую связь с осуждающей эти ереси православной отеческой и соборной традицией. Мы стоим перед новыми ранами на теле Церкви, исключительная ответственность за которые лежит на Вселенском патриархате, когда оправдываются уже не ереси, а расколы.

Таким образом наносится удар и возникают препятствия для спасения людей, потому что Священное Писание и отеческая традиция многократно научают, что ересь и раскол ведут в погибель, поскольку там не действует Святой Дух. Мы ограничимся лишь немногими свидетельствами. Причисляя раскол ко второму после ереси экклесиологическому отклонению, Василий Великий учит, что "Отступившие от Церкви уже не имели на себе благодати Святаго Духа. Ибо оскудело преподание благодати, потому что пресеклось законное преемство".

А далее он продолжает говорить о том, что они не могут уже более другим через таинства преподавать благодать, от которой сами отпали: "Но отторженные, соделавшись мирянами, не имели власти ни крестить, ни рукополагать и не могли преподать другим благодать Святаго Духа, от которой сами отпали". Также стремясь предотвратить расколы, святитель Иоанн Златоуст учит, что раскалывать Церковь есть зло не меньшее, чем впадать в ересь: "Производить разделения в Церкви не меньшее зло, как и впадать в ереси".

Он полагает, что ничто так не гневит Бога, как разделения и расколы, и вспоминает мнение святого мужа, согласно которому даже мученическая кровь не может загладить греха раскола. Ересь и раскол есть дела диавола. Когда ему не удается воспрепятствовать спасению с помощью ересей, тогда он действует так, чтобы спровоцировать расколы. 13-е правило состоявшегося при Фотии Великом в 861 году Двукратного Константинопольского Собора в сжатом виде демонстрирует образ мыслей всей Церкви: "Вселукавый, посеяв в Церкви Христовой семена еретических плевел, и видя, как их с корнем посекает меч Духа, вступив на другой путь коварства, покушаясь разделить Христово тело безумством раскольников".

Причина беспокойства и написания настоящего письма лежит в том, что мы, святогорцы, желаем проявить свою решимость и не стать причастниками раскола, подвергнув таким образом опасности наше спасение. Мы оставили мир и удовольствия мира и употребляем душу и тело на аскетические подвиги, дабы улучить милость Божию. Разве не было бы непростительным нерадением и безумием привести в негодность наши труды и чаяния, причащаясь с отлученными от евхаристического общения украинскими раскольниками, изверженными из сана Русской Церковью, которой они принадлежат три с лишним века, согласно неизменному, непрерывному и общему признанию всех православных, не исключая Вселенский патриархат? В данном случае каноническая традиция ясна. 33-е правило Лаодикийского Собора запрещает совместные молитвы с еретиками и раскольниками: "О том, что не должно молиться вместе с еретиками или раскольниками".

А 2-е правило Антиохийского Собора определяет, что тот, кто будет в общении с отлученными, то да будет и сам вне общения, и что другая Церковь не может восстановить отлученных от общения: "Да не будет же позволено иметь общение с отлученными и принимать в одной Церкви тех, которых не принимают в собрании другой Церкви. Если же кто-либо из епископов, или пресвитеров, или кто-либо из клира будет в общении с отлученными, то да будет и сам вне общения как нарушающий церковное правило".

Отлученных от общения Синод другой Церкви вернуть в общение не может, а только тот, кто подверг их прещению. Нарушающие это правило, как поступил патриарх Варфоломей с украинскими раскольниками, которых подвергла прещениям Русская Церковь и которых только она одна может вернуть в общение, извергаются из Церкви. Так повелевает и 4-е правило того же Антиохийского Собора: "Если епископ, изверженный Собором, или пресвитер, или диакон, изверженный своим епископом, дерзнет совершить какое-либо служение, – епископ ли по прежнему своему обычаю, или пресвитер, или диакон, – то ему уже не остается надежды ни восстановиться на другом Соборе, ни оправдаться. Кроме того, всех состоящих в общении с ними следует отлучать от Церкви, особенно если они, зная решение, вынесенное против вышеуказанных лиц, дерзнут иметь с ними общение".

Церковная ситуация в Украине, хотя и простая, все же опасно усложнилась после незаконного вторжения патриарха Варфоломея в чужую юрисдикцию и вхождения в общение с лишенными общения раскольниками. До 1686 года Украина подчинялась Вселенскому патриархату, как ранее, до 1590 года, подчинялась ему и Русская Церковь. В 1686 году деянием патриарха Дионисия IV она вошла в юрисдикцию Московского Патриархата, в которой по общеправославному согласию пребывает вплоть до сего дня 333 года. Одновременно с возникновением после падения коммунизма в 1990 году независимого украинского государства встал вопрос и о создании независимой автокефальной Церкви.

Речь идет о законной и оправданной просьбе, на которую Русская Церковь откликнулась отчасти, предоставив статус широкой автономии, но не полной автокефалии. Возражая против этого решения, митрополит Киевский Филарет, тогда еще канонический епископ Русской Церкви, после своего поражения на выборах Патриарха Московского произвел раскол, создав свою собственную, независимую Церковь, за что был наказан лишением сана и анафематствован.

Существовала еще одна раскольническая Церковь под руководством Макария Малетича, изверженного из сана священника, который впоследствии "был рукоположен во епископы" не просто раскольниками, а одновременно и лишенными формального канонического преемства. Все православные считали эти две лишенные общения группировки раскольническими. Но недавно, 15 декабря 2018 года, они соединились и 6 января 2019 года в качестве канонической Церкви были самочинно приняты в общение одним лишь патриархом Варфоломеем.

А канонической и законной Церковью до сего дня всеми считается та, которая принадлежит юрисдикции Русской Церкви – автономная Украинская Церковь во главе с Митрополитом Онуфрием. Мы не будем далее вдаваться в исторический, канонический и геополитический анализы, многие из которых дают убедительные объяснения в отношении вмешательства Константинополя в украинский вопрос.

Мы заинтересованы в том, чтобы отметить экклесиологические и сотериологические последствия и прояснить нашу собственную позицию, выразив свою обеспокоенность. Давно известно, что патриарх Варфоломей не питает особого уважения к священным канонам, которые он нарушал и нарушает, особенно в отношении связей с еретиками, а сейчас еще и с раскольниками.

Он вмешался в вопрос украинской автокефалии, не имея на то канонической юрисдикции и полномочий. Вначале, опираясь на недостаточно образованных или корыстных богословских консультантов, он попытался обосновать свое вторжение ссылкой на такое установление, как эклитон, т.е. что он один, как второй папа, может принимать апелляции и обращения из прочих автокефальных Церквей, поскольку является якобы не первым среди равных, а первым без равных, согласно новоявленному папствующему мнению горе-богословов постотеческой эпохи.

Но этот аргумент сразу же с шумом обрушился, потому что противоречит соборной системе управления Церковью, в рамках которой все патриархи и предстоятели рассматриваются как равные между собой, а Константинопольский имеет лишь первенство чести, а не власти, на что претендует папа. Право же принятия апелляций распространяется только на относящихся к его собственной юрисдикции, а не к юрисдикции других патриархов. Бесспорна и несомненна каноническая традиция, которую в сжатом виде изложил богодвижимый ум одного из наших величайших богословов и канонистов преподобного Никодима Святогорца, перед величием которого должны постыдиться все помышляющие и предлагающие новшества или скрывающие пустое.

В пространном примечании он комментирует 9-е правило IV-го Вселенского Собора, которое предполагает, что в случае возникновения сомнения в судебных решениях епископы и прочие клирики обращаются к экзарху диоцеза или к предстоятелю престола царствующего града. Преподобный отец толкует правило на основании церковной истории, множества других правил, [мнений] авторитетных древних канонистов, а также византийского законодательства благочестивых царей, заключая, что: "Константинопольский предстоятель не имеет права действовать в диоцезах и областях других патриархов, и это правило не дало ему права принимать апелляции по любому делу во вселенской Церкви".

Среди прочего, он цитирует и мнение авторитетного канониста Зонары, который говорит, что "Константинопольский предстоятель рассматривает апелляции только подчиненных Константинопольскому предстоятелю, как и римский папа рассматривает лишь апелляции подчиняющихся римскому папе", и что "Константинопольский предстоятель есть первый единственный и последний судья над подчиненными ему митрополитами – но не над теми, которые подчиняются остальным патриархам".

Когда же патриарх Варфоломей убедился в том, что в своем трансграничном вмешательстве в пределы чужой юрисдикции он не может опереться на эклитон, то с помощью готовых услужить ему собственных советников спустя 333 года обнаружил, что Украина относится к юрисдикции не Русской, а Константинопольской Церкви! Его невнимательные или воинствующие богословы скрыли и превратно перетолковали множество документов и мнений, чтобы прийти к смешному выводу о временном характере передачи Украины Русской Церкви (временный характер длинною в три с лишним века!), а сейчас эта уступка отменяется.

Необходимо отметить, что все без исключения автокефальные Церкви до сего дня всегда считали и считают Украинскую Церковь частью Церкви Русской, а Митрополитом Киевским признают мудрого и скромного владыку Онуфрия. Следовательно, восстановление украинских раскольников чужим, вторгнувшимся патриархом и самочинное предоставление им церковной автокефалии, которую не просила каноническая Поместная Церковь, вопреки противоположному мнению их собственного церковного священноначалия, без всеправославного консенсуса, а скорее, несмотря на всеправославное возражение, мнимая и неканоническая отсылка на право принимать апелляции, смехотворная претензия на юрисдикцию спустя три с лишним века, сопровождавшаяся перетолкованием соответствующих документов, делают статус новой автокефалии проблематичным.

Раскольники остаются раскольниками, а единственной канонической Церковью в Украине является та, которую возглавляет Митрополит Онуфрий. И посему ни одна автокефальная Церковь до сего дня, за исключением Константинопольской, не признает нового "митрополита" лжеавтокефальной "Церкви" – раскольника Епифания.

Мы считаем не только несправедливой, но и лишенной элементарной логики намеренную близорукость некоторых в отношении этого основополагающего взгляда на данную проблему и одностороннюю с их стороны концентрацию на не связанных с этим взглядом вопросах: например, на национализме или экуменизме главных представителей (прошлого и настоящего) Русской, но не канонической Украинской Церкви, на которые они наводят увеличительное стекло, чтобы оправдать неканоничность поступков.

Мы, большинство отцов-святогорцев, возрадовались радостью великой, когда подавляющим большинством голосов Священный Кинот принял решение не направлять представителей или даже поздравительного письма на интронизацию раскольника Епифания. Но очень огорчились из-за монастырей, которые оказались [в этом вопросе] в меньшинстве, и из-за тех немногих отдельных лиц, которые уступили давлению, проигнорировали ваше решение и приняли участие в интронизации! Точно такие же чувства радости наполнили наши сердца по поводу того, что многие обители воспрепятствовали посещению их "епископами" и "клириками" новой лжецеркви, но горечь и бесстрастный гнев – в отношении, к счастью, тех немногих, которые любезно приняли их и/или сослужили с ними!!!

Высокопреподобные честные отцы, в силу серьезности данного вопроса, ради того авторитета и резонанса, которые имеет афонское свидетельство во всем православном мире, а также ради обеспечения внутриафонского единства ПРОСИМ ВАС до всеправославного решения запретить доступ указанным раскольникам в наше Святое Место или, по крайней мере, "совершать им что-либо как клирикам". Тот факт, что на интронизации "архиепископа" Епифания не присутствовала в лице своего представителя ни одна Церковь, а также то, что, несмотря на невыносимое давление, за истекшие три месяца ни одна Церковь не вошла в общение с его "Церковью", мы считаем, что эти обстоятельства вынуждают принять вышеуказанное решение.

А сведения о новых волнах посещений данными раскольниками Святой Горы Афон на праздник Благовещения и после Пасхи Господней понуждают к тому, чтобы это решение было принято как можно быстрее. К тому же, вы, наверное, знаете и из других источников, и прежде всего из информационных писем, направленных вам канонической Украинской Церковью, что самые главные деятели (прошлого и нынешнего) раскольнической "иерархии" отягощены осуждением церковных (не только Украинской Церкви, но и Константинопольской, Болгарской и др.), но и гражданских судов за тяжкие нравственные преступления, немыслимые и для мирян, и для нехристиан!

Отягощены они также и активным вмешательством в относительно недавний болгарский раскол, связями с украинскими униатами, страшными гонениями, которым при содействии государственных властей они подвергают каноническую Церковь последние пять лет, а особенно после признания их патриархом Варфоломеем, недавними неприемлемыми заявлениями "архиепископа" Епифания по поводу гомосексуалистов и т.п.

Наконец, вы поймете, что их визиты в наше святоименное место отнюдь не носят паломнический характер, но нацелены на эксплуатацию авторитета ожидаемой ими благоприятной позиции Афона для выведения их из всеправославной изоляции и на достижение своих беззаконных планов. Мы, во всяком случае, по благодати Божией следуя безошибочной, соборной и отеческой традиции Церкви, не будем подвергать опасности наше спасение, вступая в общение с лишенным общения украинскими раскольниками, полагая, что те, кто вступает в общение с лишенными общения, сами, по крайнем мере потенциально, отлучаются от общения.

Подобным общением мы также не будем содействовать в гонениях на каноническую Церковь и в увековечении раскола на местном уровне, и на уровне всего Православия. Боимся мы и внутриафонского раскола, если не будут приняты правильные и мужественные решения.

Ожидая вашего своевременного ответа с почтением и подобающим уважением, Старец Арсений иеромонах с братством, келья "Панагуда" монастыря Кутлумуш; старец Авраам иеромонах с братством, калива святого Герасима, Кутлумушский скит; старец Феофил иеродиакон с братством, келья святых Бессребреников монастыря Григориат Пахомеев; старец Николай монах, келья святого Димитрия монастыря Хиландар; старец Иосиф монах с братством, келья святых Феодоров монастыря святого Павла; старец Савва монах с братством, келья святых Архангелов монастыря Хиландар Саввеев; старец Никодим монах, келья святого Нектария монастыря Ставроникита; старец Гавриил монах, келья преподобного Христодула монастыря Кутлумуш; старец Ефросин монах с братством, келья святого Иоанна Предтечи монастыря Кутлумуш; старец Паисий монах с братством, келья святых Архангелов монастыря Хиландар; старец Никодим монах, келья святого Иоанна Богослова монастыря Великая Лавра; старец Арсений монах, калива святого преподобномученика Герасима, Кутлумушский скит»

https://spzh.news/ru/news/61718-starcy-afona-prosyat-zakryty-dostup-ukrainskim-raskolynikam-na-svyatuju-goru

 

[Vladan :::.]

@Ведран* уууу... ови калуђери када се распишу гори су од тебе...  
 

[Ведран*]

пре 1 минут, Vladan :::. рече

@Ведран* уууу... ови калуђери када се распишу гори су од тебе...  
 

Ћуте, ћуте, ал кад рекну све надокнаде 

[Ромејац]

 

[Аполоније]

On 24.4.2019. at 4:40, Ведран* рече

Патријарх Јерусалимски и Антиохијски превазишли прекид евхаристијског јединства због питања јурисдикције у Катару.

Детаљи још нису познати.

Патриархи Антиохийский и Иерусалимский нашли компромисс о юрисдикции Катара

• 23 апреля 2019, 11:42
• Татьяна Чайка
• 1171
• 2

 

https://spzh.news/ru/news/61652-patriarkhi-antiohijskij-i-ijerusalimskij-nashli-kompromiss-o-jurisdikcii-katara

Предивна вест! 

И шта ово говори о Вартоломеју? Четири године их је он "мирио", да би се Њихове Светости помириле у року од 2-3 дана, када су ствари преузели у сопствене руке.

[Zoran Đurović]

пре 29 минута, Хаеул рече

Предивна вест! 

И шта ово говори о Вартоломеју? Четири године их је он "мирио", да би се Њихове Светости помириле у року од 2-3 дана, када су ствари преузели у сопствене руке.

Па Вартоломеј је миротворац! Они се скупили око Украјине и укапирали шта значи правити расколе. 

[Vladan :::.]

пре 10 часа, Zoran Đurović рече

Па Вартоломеј је миротворац!

Рекао им: измирите се или вам доводим Потрошенка, он сад ионако нема паметнија посла... 
 

[Zoran Đurović]

Борбаши за оне који не знају руски: http://borbazaveru.info/content/view/11613/1/

 

[Milan Nikolic]

Патријарх Кирил честитао Владимиру Зеленском на избору

27. Април 2019

У својој честици поводом избора В. Зеленског за председника Украјине Свјатејши Патријарх московски пише:

„Украјински народ, гласајући за Вас, положио је своје наде у Вас очекујући побољшање свога живота. Пружена Вам је историјска прилика да уједините нацију и да лично доприносите решењу економских и друштвених проблема земље, као и разрешавању сукоба и подела. Убеђен сам да држава може делотворно делати на подизању стандарда живота грађана једино заједничким залагањима свих добронамерних снага у друштву, учествујући равноправно у свенародном дијалогу.

Изражавам искрену наду да ће бити окончан онај тужни период притискања и дискриминисања украјинских грађана чланова Украјинске Православне Цркве.

Нека би Вам Бог милостиви помогао у Вашим добрим делима и у Вашим подухватима. Нека Вам подари мудрости и снаге неопходне за Ваше будуће залагање за добро украјинског народа,“ истиче се у посланици Свјатјејшег патријарха московског.

 

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_chestitao_vladimiru_zelenskom_na_izboru

 

[Талични Том]

http://spc.rs/sr/patrijarh_kiril_divimo_se_hrabrosti_srba_na_kosovu

Патријарх Кирил: Дивимо се храбрости Срба на Косову

28. Април 2019 - 22:53

Интервју Његове Светости  Патријарха московског и све Русије г. Кирила за дневни лист „Политика“

Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовању унутрашњег уређења храма Светога Саве?

Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ.

Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага.

Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности.

Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја.

Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу.

Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа?

Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину.

Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну.

Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову.

Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини!

Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда.

Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин.  Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама  говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља.

Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима?

Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање.

Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином.

Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. 

Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе.

Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима.

Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце,  могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу.

У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима.

То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине!

У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика.

Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом.

У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника.

Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада?

Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима.

Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове.

Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу?

Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима.

Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије.

Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад.

Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини.

Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе?

Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“.

На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори.

Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи.

Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године  именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима.

Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини.

Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком.

На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола.

Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор.

У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност?

У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше  веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“.

Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама.

Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге.

 „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1).

А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима.

Извор: Политика

[Талични Том]

пре 2 минута, Талични Том рече

Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада?

Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима.

Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове.

 

[Ведран*]

Денисенко:

- У Украјини постоји патријархат.

"за свет смо ми кијевска митрополија, а за Украјину смо патријархат"

"јер ми нисмо задовољни статусом митрополије"

"ако постоје патријарси, онда наравно да постоји и патријархат...ја сам трећи патријарх"

https://www.radiosvoboda.org/a/29905031.html