Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Расколом (ипак) против раскола?

[Поуке.орг - инфо]

Методологија пројекта украјинске аутокефалије засад се ослања на „провјерене снаге“: синоћ је из Цариградске Патријаршије издато званично саопштење које гласи:

Објављује се да у оквиру припреме за давање аутокефалије Православној Цркви у Украјини Васељенска Патријаршија именује у својству њених егзарха у Кијеву, Преосвећеног Архиепископа памфилијског г. Данила из Америке и најбогољубивијег Епископа Едмонтона г. Илариона из Канаде, који у својим земљама служе украјинским православцима под Васељенском Патријаршијом.

Свака од поменутих ријечи захтијева посебну пажњу. Најприје, сам гест означава спремност Цариграда да се у украјинско црквено питање умијеша једностраним чиновима, потпуно игноришући постојање канонске јурисдикције или, отвореније говорећи – канонске Цркве, што су већ примијетили из Украјинске Православне Цркве. Дакле, Цариград се понаша уједно на такав начин као да само од њега зависи шта ће се у Украјини дешавати, говорећи Митрополиту Онуфрију, свим вјерницима УПЦ и свима нама који смо у канонском и молитвеном општењу са нашом Црквом у Кијеву – да из цариградске перспективе не постоје или нису битни.

На самом почетку текста се појављује сврха слања егзарха – давање аутокефалије Православној Цркви у Украјини – што је сасвим чудно с обзиром да Црква у Украјини није тражила аутокефалију. Аутокефалију јесте тражило политичко руководство које је координисало и бар привремено сложило „рогове у врећи“ из УПЦ КП и УАПЦ да траже легализацију свога раскола. Занимљиво и нама нарочито битно јесте да је свих поменутих година УПЦ КП „општио“ са Мирашем Дедејићем који је рашчињен као клирик Цариграда, па ће Цариград прихватањем „УПЦ КП“ као „Украјинске Цркве“ поништити не само основе канонског дјеловања Православне Цркве него противрјечити сопственим одлукама.

Епископи који долазе припадају оној „легализованој“ јерархији УАПЦ коју је Цариград прихватио у Канади и САД. Они су и раније долазили у Украјину, давали изјаве који су подупирале наде најекстремнијих десничарских кругова и локалних власти. Иако је саопштење интонирано тако да би њихова украјинска национална припадност требало да их препоручује да обаве своју мисију, очигледно је да је управо она залог да се ствар неће рјешавати ни са каквом дозом објективности него пристрасно, сасвим навијачки. Такође, очигледно је да је потпис иза геополитичких притисака због којих се Цариград понаша на овај непримјерен начин сасвим препознатљив. Такође, управо слање украјинских епископа говори о бесмислу идеологије Цариграда данас. Цариградска патријаршија која се деценијама наметала као претендент на васељенскост, бар када је у питању дијаспора, ни сама није успјела да изврши интеграцију грчке и украјинске дијаспоре те је тиме, замјерајући другима „етнофилетизам“, заправо и сама успјела да постане простор два етнофилетизма истовремено – хеленског и украјинског.

Можемо очекивати да ће поменути епископи доћи у Кијев и настојати да, у координацији са политичким властима Украјине, створе неку нову структуру. Како о. Никола Данилович примјећује, у овом случају „егзарси“ заправо више подсјећају на „комисију“ него на неку засад јасну црквену структуру, али је сам њихов долазак у функцији стварања те структуре. Видјећемо ко ће и под којим условима уопште жељети да се прикључи таквој структури, као и шта је то што Цариград уопште „нуди“, осим прања биографије и поруке да се раскол исплати.

Међутим, најдубља траума која ће свакако остати јесте питање на које Православни никако да одговоре, а то је: како се то разликују „јурисдикција“ и Црква? Наиме, стара еклисиологија није познавала оно „преклапање јурисдикција“ које је постало правило у дијаспори, али се бар засад није практиковало у односима помјесних Цркава на њиховим историјским територијама. Међутим, очигледно је да се послије случаја Естоније, Молдавије, упада Румунске Православне Цркве у Тимок, наставља низ случајева у којима једна помјесна Црква третира до тада неприкосновену историјску јурисдикцију друге помјесне Цркве као, практично пусту земљу. Иако Цариград образлаже своје поступке историјом Кијевске Митрополије (која, успут, није обухватала територију данашње Украјине), више је него јасно да начело „више јурисдикција, једна Црква“ у суштини не само да није богословски утемељено него и на дуже стазе одрживо. Иначе би свака епархија било које од помјесних цркава могла да рачуна на процедуру: „мало отићи у раскол, сачекати вријеме, наћи јурисдикцију помјесне Цркве која би била спремна да легализује мој статус (а увијек се може рачунати да ће Цариград бити спреман!), легализовати статус“. Историја Цркве ХХ вијека је показала колико је саблазни овакво понашање изазвало чак и у дијаспори. Преношење тог принципа на просторе на којима то бар засад није био случај значило би да „први у љубави“ тренутно „уредује“ тако што уноси хаос у односе. Тако што, упркос обећању, „лијечи“ раскол поступцима који воде новом расколу…

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице

[Milan Nikolic]

Јако тешко стање је задесило саму нашу Цркву, поготово због неразјашњеног принципа по коме треба разумети смисао првенства на том васељенском нивоу Цркве.

Теологија митрополита Зизјуласа по питању тог првенства, довела је до великих проблема, али не због саме теологије, него због тумачења и примењивања те теологије од стране саме Константинопољске Патријаршије. Ово што данас гледамо је последица лошег разумевања и примењивања поретка Цркве на оним принципима који су испрва били доследни православној теологији, а слутњу о тој недоследности приметили су и м.Амфилохије и еп.Иринеј бачки и еп.Атанасије Јевтић, што ја у то време - у последњих пар година -  нисам могао да претпоставим да ће Константинопољ уопште имати као могућност.

Данас видимо величину те опасности, тог застрањења, од стране Константинопоља. Остаје нам да будемо пажљиви и да не чинимо исхитрене потезе, али треба се одлучно и стриктно теолошки супротставити тој злоупотреби теологије коју је спроводио Зизјулас.