Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца

[Zoran Đurović]

Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца

 

Како је општепознато, артемити не подносе Авине укоре, а уредно воле да се ките перјима од Николаја и Јустина, мада то личи на жабу која дигне ногу јер је видела да се коњи кују. У оквиру ових 2-3 осврта, даћу само напомене које благоразумнима су јасне, а овим другима могу бити, од помоћи, мада Бог увек и од човека очекује одговор.

Нама је познато да се св. Николај Велимировић причешћивао код старокатолика и англиканаца, као да је касније радио на томе да се они споје са Православном Црквом.

 

Јустин и англиканци

 

Николајеву линију је следио и млади Јустин. Читамо код њега (моје интерполације у плавом): „Интересантно је да је у Агенда Арх. Сабора ушло и питање признања Англиканске Цркве (Вели, Англиканска Црква, што су скоро талибани оспоравали као легитимни назив. Јер је Црква само Православна, Једна). Тим се питањем наша Црква до сада није ни бавила у званичној форми. Чак није се успело ни да се створи одсек Англиканско-Источног Црквеног Удружења које постоји у другим православним Црквама ради узајамног упознавања између англиканаца и православних. Међутим питање признања Англиканске Цркве за англиканце је од пресудног значаја и веома је нужно да га наша Црква темељно и свестрано проучи. Зато би било потребно да Арх. Сабор образује комитет од људи, који су се овим питањем бавили на извору. Поред тога од велике би користи било ако би наша Црква затражила један званичан меморандум од представника Англиканске Цркве о статусу Англиканске Цркве и англиканском погледу на уједињење. На тај начин би дискусија били олакшана. Истина је да су ту уплетени многи проблеми и да се неће брзо доћи до решења и због размимоилажења источних цркава у основним питањима ове ствари. Многи руски богослови не примају да је у опште било поделе цркве и да према томе не може бити говора о каквом уједињењу цркава (Ово је став који имају и католици, тако да они не учествују у Светском савезу цркава, јер је црква једна. Мало су олабавили). Проблем није мали, али би га баш зато требало решавати темељно и беспристасно (Сјајан Јустинов предлог: Поћи из минус позиције. Темељно истражити ствари, али на основу објективних мерила; беспристрасно. Зато он говори у наставку о „уједињењу Цркава“, а не само о неком бесплодном дијалогу и коегзистенцији). Од уједињења Цркава могло би бити огромних користи по међународни положај Хришћанства и делатност цркве у свету. Ми би сматрали за благослов Божји ако би наша Црква успела да постане мост између Истока и Запада (Јасан позив на који се ја одазивам и радим на томе да источни и западни одложе оружје и стану за исти сто). Ми стојимо на гледишту да нас од Англиканске Цркве не двоји ништа што би могло остати као непремостива препрека признању Англиканске Цркве (Јустин, као сваки добар екумениста „није знао“ да су пред нама непремостиве разлике. Кукала душа талибана...), и ми ћемо се доцније вратити на ово питање“.

Несрећни артемит, Марко Пејковић, тврдио је како Јустин није био ни за какав дијалог. Овај текст сасвим супротно вели, а што је најгоре, и англиканце назива црквом. И то не у неком ШЛБ контексту. И говори о „сједињењу цркава“. Што би било на добробит хришћана.

Још је потреснији моменат кад Јустин ставља Англиканца изнад наших владика. Читамо: „Долазак Др. Хедлама, епископа Глостерског... и бившег декана теолошког факултета Оксфордског Универзитета, изазвао је код нас, његових ученика, радост и пријатне успомене на прошле дане нашег црквеног избегличког живота (Један пас и ујеретичка свиња да у Јустину изазове радост!). Др. Хедлам је један од првих људи у Енглеској, који је у тешким данима за Српску Цркву пришао на помоћ њој и њеној богословској омладини, оснивајући поново православну богословију у Каџдону и помажући као председник одбора за издржавање наших студената српске студенте теологије у Оксфорду. Велики научник (Ово је неопростиво! кајо једно англиканско псето може да буде велики научник!) нарочито у области Новог Завета, он је дао својим студентима солидни основ за свако истраживање у тој области (У Јустина је ушао Белзебуг чим је тврдио да овај нешто зна о Новом завету, а поготово да је могао дати солидан основ за богословствовање!). Његова су предавања класична. Његове студије о апостолу Павлу (тумачење посланице Римљанима и дело "Св. Павле") као и његов "Живот и учење Исуса Христа (који ће код нас бити ускоро преведен на српски) јесу научни обрасци признати у целом свету (Шта нас боли дупе за то што је нешто признато у целом свету!), а неки од њих узети и у међународни библијски критички коментар (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895).

Др. Хедлам је дошао у нашу земљу да види своје пријатеље (Како може да злотвор има пријатеље у СПЦ?) и да види специјално Српску Цркву. Он је велики пријатељ (Јао, Јустине, какав пријатељ?!) и радник на уједињењу између Православне и Англиканске Цркве (Какво уједињење цркава кад су англиканци јеретичко збориште?); он је написао и једну књигу о уједињењу; он је шта више дао и једну пропозицију за остварење тог уједињења, а у својој земљи води најширу акцију у корист Православне Цркве (Наивни, Јустину, само да би уништио СПЦ!). Зато нам је његов долазак у толико милији и зато му се више радујемо и поздрављамо га (Па ниси ти, Јустине, Ава Римски Зоран, патријарх Иринеј, Иринеј Буловић, Амфилохије, Атанасије, Лаврентијре Богомрски, Порфирије и не знам које екумењаре па да му се радујеш и још га поздрављаш!). Но на жалост, и ако нас је његов долазак толико обрадовао, он нас је не мање ожалостио. Где је дошао Др. Хедлам? У какву Српску Цркву? Шта је видео у њој: неред, нерад и неморал. Ко га је дочекао од представника Српске Цркве? Нико (Ја сам плакао кад су дошли католици у Ниш и нико од владика за Константинов едикт није дошао! Туга наша. Не само неред, нерад и неморал, него и кукавичлук и фарисејство и небратољубље, а о аврамовском гостољубљу ни речи! Испали смо бедници да нас све реке Србије неће опрати!). Но од представника Државе указана му је достојна пажња. Држава се увек боље брине о црквеним интересима него ли сама Црква. Дошао је Др. Хедлам и у Ср. Карловце, у Патријаршију, да и ту изближе осмотри Српску Цркву. И шта је нашао? Ох, тешко нам је говорити; боље би било да овамо није ни долазио (Амин, Јустине, земо преко жене ми!)“.

 

Николајево причешћевиње код англиканаца и старокатолика

 

Сигурно је да не треба узимати ове случајеве интеркомуније као потврду и званичног општења између цркава, али као један знак, треба га узети за озбиљно. Ти случајеви се дешавају, али су цркве преспоре. И држе позиције да би могле да тргују у светским оквирима. Тако дан-данас Грци немају праву аутономију у односу на Константинопољ. Николај, Јустин и СПЦ тог доба у принципу држе англиканске и старокатоличке тајне као валидне, али су - не за тајне као такве - резервисани у погледу римокатолика и на ратној нози су са овима. У том одмеру снага православни гледају да отму англиканце и старокатолике, а римокатолици да поунијате све оне православне где светском силом могу да допру. Све је било у молитвама светих отаца и великом братољубљу, тако да се и дан данас пролива крв међу нама. Ми имамо џепове са овим најнесрећнијима међу свима, ткз. грко-католицима, којима ни сам Рим не верује, а код нас су омражени. Уније су се испоставиле као промашени пројекти.

Само озбиљан дијалог може довести до неког резултата. Мада се мени не чини промашеним ни предлог Атинагоре: Почнимо да се причешћујемо, а онда нека теолози узму да се расправљају!      

[Volim_Sina_Bozjeg]

Епископ бачки Иринеј о односу преподобног Јустина Ћелијског према екуменизму

„Отац Јустин писао је у време Патријарха Атинагоре. Блажене успомене Васељенски Патријарх Атинагора давао је неке веома смеле изјаве, говорио је да никаквих реалних препрека за успостављање јединства Цркве нема, да тешкоће потичу од стране богослова и богословља. Он је давао некакве емотивне, веома смеле изјаве. Био је утисак да се ствара тип идејних екумениста у православном свету. На срећу, будући развитак и у православном свету у целини и у појединим помесним Православнним Црквама као делу, оповргао је ове бојазни. Али ја сматрам, да су гласови таквих људи као што је отац Јустин, понекад веома оштри и критични, помогли да се развитак догађаја одврати од другачијег правца.
Отац Јустин, колико ја разумем, – ја сам и сам често разговарао с њим на ове теме, – није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту „новог хришћанства“, којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе – „свејерес“. Мени се чини, да ти људи, који се позивају на оца Јустина да би потврдили своју расколничку идеологију, нешто мешају – понекад несвесно, а понекад и свесно. Да би оправдали своју позицију позивају се на његово име, на његова дела, они људи и они кругови, чија је позиција и богословски и духовно много испод његове позиције. Чини ми се да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, – представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији. С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац Јустин Поповић.
Када у неким самозатвореним круговима, који нису у јединству с Православном Црквом, стално употребљавају име оца Јустина, ја то не сматрам ни истином ни лажју, већ неком полуистином, полуправдом, која је веома опасна. Ови људи називају себе православним, али су у расколу с православном црквом – или због календара, или због неких других идеја. Не сме се оправдавати раскол именом оца Јустина. Он је могао да пише и да се изрази критички и на адресу свог првојерарха или неког другог од јерарха, али он никада није помислио на то, да прекине с њима молитвено општење. Ово би једноставно била хула на његову личност, његов богословски ум”

[Драшко]

Evo da dodam mali dodatak- podatak ovoj temi, koji sam iz prve ruke dobio pre par dana u Angliji:

Bivši Archbishop of Canterbury, Rowan Williams, je pozvao našu Tanju jednom prilikom da "pogleda njegovu radnu sobu"

A u radnoj sobi anglikanca sve pravoslavne ikone, i iznad radnog stola (ako se dobro sećam) ikona Svetog Serafima Sarovskog!

Tanja je bila dirnuta, verovatno je hteo da joj pokaže šta oseća u duši.

[ГрешниСлуга]

Екуменизам треба да је основа Православља.

Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога, кога није видио? И ову заповест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (1.Јн.4,20-21).

Морамо водити тај дијалог са ЦЕЛИМ СВЕТОМ. Морамо сведочити и преносити оно што смо чули о Логосу живота. 

Као што каже Свети Максим, односити се са љубављу према заблуделој браћи.

Сви Свети Оци су показивали љубав према свима. Свети Старци Порфирије, Силуан- савремени примери чисте љубави и смирења.

Али проблеми око данашњег екуменизма су многи, који ће се уз Божију помоћ решити...

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 20. 11. 2017. at 22:22, ГрешниСлуга рече

Екуменизам треба да је основа Православља.

Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога кога види, како може љубити Бога, кога није видио? И ову заповест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (1.Јн.4,20-21).

Морамо водити тај дијалог са ЦЕЛИМ СВЕТОМ. Морамо сведочити и преносити оно што смо чули о Логосу живота. 

Као што каже Свети Максим, односити се са љубављу према заблуделој браћи.

Сви Свети Оци су показивали љубав према свима. Свети Старци Порфирије, Силуан- савремени примери чисте љубави и смирења.

Али проблеми око данашњег екуменизма су многи, који ће се уз Божију помоћ решити...

 

Expand  

Neka rade teolozi a ne dundjeri i uz Božju pomoć sve će se rešiti.

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 21:25, Zoran Đurović рече

Мада се мени не чини промашеним ни предлог Атинагоре: Почнимо да се причешћујемо, а онда нека теолози узму да се расправљају!      

Expand  

Malo sutra...

A za sve ovo ostalo navedi datume kada su to Nikolaj i Justin pisali i radili...mislim da je veoma važno. Da bi se izbegle tvoje uobičajene manipulacije...

  On 20. 11. 2017. at 21:48, Volim_Sina_Bozjeg рече

С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац Јустин Поповић.

Expand  

 

 

  On 20. 11. 2017. at 21:56, Бранко Авдагић рече

Ондашњи англиканци и старокатолици и данашњи немају везе с везом. Данас имају жене свештенике и епископе, венчавају содомите... Где ћеш са њима да се уједињујеш? А и англиканци ни сами не знају у шта верују!

Expand  

E moj prijatelju, ti misliš da je to njemu ikakav problem? Mada, koliko znam, starokatolici nemaju žene sveštenike niti venčavaju sodomite, a za anglikance nisam siguran (mada mislim na u nekim frakcijama to rade, u nekim ne, i da su im britanski sudovi dali za pravo da rade prema slobodi savesti). Što se tiče vere anglikanaca, tu je stvar od čoveka do čoveka, mada to ne menja stvari...

  On 20. 11. 2017. at 21:48, Volim_Sina_Bozjeg рече

Отац Јустин, колико ја разумем, – ја сам и сам често разговарао с њим на ове теме, – није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту „новог хришћанства“, којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе – „свејерес“.

Expand  

Amin...

  On 20. 11. 2017. at 21:48, Volim_Sina_Bozjeg рече

Био је утисак да се ствара тип идејних екумениста у православном свету. На срећу, будући развитак и у православном свету у целини и у појединим помесним Православнним Црквама као делу, оповргао је ове бојазни. Али ја сматрам, да су гласови таквих људи као што је отац Јустин, понекад веома оштри и критични, помогли да се развитак догађаја одврати од другачијег правца.

Expand  

Amin...

 

[Кратос]

  On 20. 11. 2017. at 22:22, ГрешниСлуга рече

Као што каже Свети Максим, односити се са љубављу према заблуделој браћи.

Expand  

Oni neće priznaju da su zabludeli ali Maxim je lepo rekao.

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 22:22, ГрешниСлуга рече

Морамо водити тај дијалог са ЦЕЛИМ СВЕТОМ. Морамо сведочити и преносити оно што смо чули о Логосу живота. 

Expand  

Nije ovde problem dijalog (mada i za njega moraju da postoje dve strane, al ajd...). Problem je što se zagovara pričešće sa jereticima.

[Кратос]

Problem sa ekumenizmom pre svega sa katolicima je u tome što je njima tačka oslonca naslednik sv.Petra kao temelj ujedinjenja a PC Hristos i viševekovno Predanje Crkve.Piši propalo.Čak i da sveštenstvo pristane,narod nikad neće.Pravoslavnima ne trebaju zamenici Sina Božijeg već sam Sin.

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 22:22, Бранко Авдагић рече

Ocu Zoranu: tzv. artemiti su naša pravoslavna braća koja će se brzo naći sa nama gde su i bili.

Expand  

Nema ovo ič veze sa artemitima. To je samo njegova uobičajena taktika dimne zavese, pod kojom profurava sinkretizam...da bi prikrio svoje namere i potencijalne neistomišljenike optužio za artemizam...već viđeno.

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 22:22, ГрешниСлуга рече

Морамо сведочити и преносити оно што смо чули о Логосу живота. 

Expand  

Pa da, samo se to zove misija i propoved, a ne ekumenizam...

[Кратос]

Savremeni ekumenizam je čist sinkretizam.....mix svega i svačega pod parolom Bog je ljubav....

 

[Кратос]

  On 20. 11. 2017. at 22:41, Бранко Авдагић рече

Proverio sam za starokatolike. Utrehtska unija kojoj pripada devedeset odsto starokatolika je otpočela sa rukopolaganjem žena za sveštenike i blagosiljaju jednopolne parove.

Expand  

Bog je ljubav.... 

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 22:41, Бранко Авдагић рече

Proverio sam za starokatolike. Utrehtska unija kojoj pripada devedeset odsto starokatolika je otpočela sa rukopolaganjem žena za sveštenike i blagosiljaju jednopolne parove.

Expand  

Ukoliko je tako kako tvrdiš, nema nikakve šanse da se ikada takvi prime u liturgijsko jedinstvo...to su mokri snovi vajnih sinkretista...

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 22:41, Кратос рече

Savremeni ekumenizam je čist sinkretizam.....mix svega i svačega pod parolom Bog je ljubav....

 

Expand  

Ja ništa gluplje nisam čuo od ovoga...fale još samo šamani i papuanski kanibali pa da cirkus bude kompletan.