Претражи Живе Речи Утехе

На почетку Великог поста затражили смо опроштај једни од других, а од Господа смо замолили и молимо да нам подари дух целомудрености, љубави и праштања. Позвани смо дакле на целовитост ума, на искреност, достојанство, на поштовање себе и других. Позвани смо и на љубав јер нас она води ка истини која је за хришћане сусрет са Христом до кога се долази тек онда када једни другима опростимо. Наравно опроштај подразумева покајање, признање свога греха, јер ко свој грех не признаје тај опроштај не може ни примити ни пружити. Све ово наводимо у данима медијске хајке на Цркву Божију у Шумадији, у данима најблаже речено недопустивог понашања појединаца који су себи дали за слободу и право да 27. фебруара 2025. године, без одобрења у порти храма у Вучковици организују протест под називом “Скуп подршке оцу Николи у борби против зла”, а затим и да 28. фебруара 2025. године, исти скуп одрже у порти Саборног храма у Крагујевцу и да на њему, ни мање ни више него виком, галамом, разноразним погрдним речима, увредама, показивањем средњег прста па чак и пљувањем појединих свештеника, затраже: да им се Митрополит обрати и објасни зашто је свештеник Никола Симић смењен са тог места, иако су ти разлози већ били јавно објављени. Епархија шумадијска је наиме у оквиру саопштења објављеног на свом сајту (https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/10215-saopstenje-za-javnost) изнела разлоге због којих је поменути свештеник, по пети пут од 2015. године, стављен под забрану свештенослужења а по трећи пут предат на поступак Црквеном суду Епархије шумадијске. Све преступе због којих је Никола Симић био под забраном свештенослужења 2015. године и због којих је предаван на црквеносудски поступак 2015. и 2021. године, свештеник Никола је у писаној форми признао. Дакле те преступе нико није измислио, а ти преступи су следећи: гажење свештеничке заклетве, вређање других свештеника, пијанство, непристојно изражавање, владање које не приличи свештенику, самовољно пропуштање да се изврше свештенорадње, фалсификовње докумената, неовлашћено коришћење података црквеноадминистративних јединица Епархије шумадијске, као и матичних података Епархије шумадијске, одрицање послушности надлежном Архијереју и надлежним телима Епархије шумадијске. За ове преступе црквени канони предвиђају, веома строге мере укључујући свргнуће (разрешење дужности) и одлучење, односно забрану причешћа а у случају истрајавања у безакоњу и искључење из Црквене заједнице и то не ради казне већ ради исцељења од греха. Поред признања ових недела, свештеник Никола Симић је као израз, како се тада веровало искреног покајања, у два наврата потписивао и достављао покајна писма у којима је поред осталог наводио: Ваше Преосвештенство, уколико изађете у сусрет овој молби а ја поновим старе или починим нове преступе дефинисане канонским предањем Цркве, Уставом СПЦ и Кривчним правилима СПЦ, ово покајно писмо можете сматрати мојом молбом за трајно разрешење са парохијске службе, као и молбом за наставак црквеносудског поступка у оквиру кога би ми била изречена најстрожија казна будући да исту, имајући на уму шта сам све радио, у потпуности заслужујем. Покајно писмо свештеника Николе Симића 2022. године Покајно писмо свештеника Николе Симића 2024. године По трећи пут, црквеносудски поступак против свештеника Николе Симића покренут је после нових преступа, односно на основу извештаја Комисије епархије шумадијске за испитивање законитости и исправности материјално финансијског пословања. Према налазима ове Комисије у црквеној општини вучковичко-брњичкој дошло је до озбиљних преступа и пропуста у материјално финансијском пословању, који се огледају у следећем: некњижење свих прихода у дневник благајне ЦО, невођење евиденције о новцу који је сакупљен путем доборовљног прилога за грађевинску делатност, издавање изјава о обезбеђености новчаних средстава без покрића, издавање нетачних односно кривотворених преписа записника седница ЦО, извођење молерско-фасадерских радова пре одобрења истих од ЕУО Епархије шумадијске и без одобреног уговора од ЕУО Епархије шумадијске, извођење лимарских радова мимо одобреног пројекта, непрецизно, нејасно и неправилно вођење процедура за избор извођача радова, прекорачење надлежности и непоштовање одлука надлежног Архијереја и ЕУО Епархије шумадијске, предузимање поједних активности без одобрења ЕУО Епархије шумадијске, предузимање више активности супротно одлукама ЕУО Епархије шумадијске или уз довођење ЕУО Епархије шумадијске у заблуду, као и одбијање да се исправе неправилности на које је указивано, занемаривање поверених надлежности, непрописно руковање црквеном имовином, неисправно вођење црквеноадминистративних књига, а у једном делу и њихово невођење као и говорење против црквеног поретка. У свом извештају Комисија је нагласила да питање односа који треба да постоји између ЕУО Епархије шумадијске и ЦО вучковичко-брњичке, није само ствар добре воље већ и поштовања црквених прописа. То значи да канонско предање Цркве јасно разликује управу црквеном имовином од руковања црквеном имовином. Управа црквеном имовином припада једино Епископу (Ап 38 и 41) који то право може пренети на пароха који је директно одговоран Епископу. Руковање црквеном имовином поверава се побожним лаицима (ЦО одборницима) који треба да извршавају оно што им Епископ одреди, при чему од њих свакако треба да иде иницијатива шта чинити али коначно делање бива по одобрењу Епископа (ЕУО-а). Дакле чланови клира треба да делују упоредо. Клир учи и управља а лаици у савршеној хармонији помажу у руковању црквеном имовином јер све треба да се ради у славу Божију. Нажалост, у погледу руковања црквеном имовином у ЦО вучковичко-брњичкој, Комисија није могла констатовати такво стање за шта директну одговорност сноси секретар ЦО а потом и одборници ЦО. И поред тога Комисија је у два наврата 29. јануара 2025. године и 10. фебруара 2025. године, позивала свештеника Николу Симића, председника и благајника ЦО, као и одборнике ЦО тражећи да се исправе неправилности које је Комисија уочила, посебно у делу правдајуће документације за утрошена средства у износу од 3.400.000,00 динара добијених од Министарства културе, или да се аргументовано оспори све што у извештају Комисије није тачно. Зашто то није урађено још увек никоме није јасно. Тврдња да је Комисија или неко други, тражио да се новац прикупљен за грађевинску делатност уплати на рачун Епархије је чиста лаж. Тражено је само да се новац прикупљен по овом основу, током септембра 2024. године, у износу од 2.465.625,00 динара (16.950 евра и 474.000,00 динара) прикаже у свесци добровољног прилога ЦО и да се прокњижи кроз дневник благајне ЦО. Међутим то је учињено само за део од 1.336.500,00 док о преосталом црквеноопштинском новцу у износу од 1.129.125,00 динара (око 9.600 евра) који треба да буде код благајника ЦО нема званичне евиденције код кога се налази и шта је са њим учињено. Уместо да се ова питања реше, уследиле су увреде, клевете и врло срачунато обмањивање јавности са циљем да се Никола Симић прикаже као жртва прогона због учествовања на скупу против Рио Тинта и због учешћа на студентским протестима, што апсолутно није истина. Истина је да се 10. августа 2024. године, свештеник Никола Симић у разговору са Митрополитом шумадијским, по овом питању, понео веома дрско, непристојно и увредљиво, потпуно супротно црквеном поретку, и то не први пут, и да му је због тога а не због учешћа у шетњи против Рио Тинта понуђено да пронађе Архијереја у коме ће видети свог духовног оца, преко кога ће и са ким ће уподобити своју службу и живот канонском предању Цркве. Треба ли овде поменути да је свештеник Никола Симић, и пре и после овог догађаја, односно све време у току 2024. године, уредно примао помоћ коју у Епархији шумадијској добијају свештеници на слабим парохијама? Или је и то можда био прогон? Питање одликовања Владике зворничко-тузланског Василија, јесте изазвало полемике, али само код оних који су заборавили да је Владика Василије 2002. године био Администратор Епархије шумадијске, да је издејствовао одобрење да се у Шумарицама после више од пола века сагради храм, да је Светом Архијерејском Сабору СПЦ предложио да се Мученици крагујевачки уврсте у диптих светих и да је том приликом захваљујући његовом заузимању, темеље храма Светих мученика крагујевачких 13. маја 2002. године, освештао Патријарх александријски Петар VII и Патријарх српски Павле. Ето зашто је одликован Владика Василије, а свештеник Никола није тада први пут отишао са Свете Литургије, коју је иначе служио Митрополит шумадијски Г. Јован, а не Владика Василије, и на којој су се причестили сви свештеници изузев њега. Исто тако додељивана су и одликовања другим особама у знак захвалности за жртву и љубав коју су показали и показивали према црквама и манастирима Епархије шумадијске а не за преступе за које им неки нови комесари, у исто време, изричу и оптужницу и пресуду без права на жалбу. Да иронија буде већа у томе су најгласнији управо они следбеници и заштитници свештеника Николе који имају не мало затворског искуства по питању проневере новца из државних фондова. У сваком случају свештеник Никола Симић није осуђен, нити му је ускраћено право на саслушање и право на одговор. У поступку који предстоји он ће имати могућност да одговори на тужбу црквеносудског тужиоца, али и да се жали на изречену пресуду Црквеног суда у случају да њоме не буде задовољан. Исто тако имаће прилику и да пружи доказе за своје тврдње или да одговара за изнете лажи, увреде и клевете. До тада свештенику Николи Симићу је почевши од 4. марта 2025. године, изречена забрана да у портама храмова и манастира Епархије шумадијске организује било каква окупљања, да истим присуствује, као и да јавним иступањима изазива смутњу и неред код верног народа. Да ли ће свештеник Никола поштовати ову одлуку зависи од њега али и од његових саветника и ментора који морају бити свесни да га оваквим поступцима гурају у нове преступе који по свештеника Николу могу имати, за једног хришћанина, најтеже канонске последице. Митрополит шумадијски поред свега није заборавио породицу свештеника Николе Симића, већ је одредио да до окончања поступка свештеник Никола од Епархије шумадијске прима месечну помоћ у износу од 500 евра што је Николи Симићу и саопштено 27. фебруара 2025. године. Оптужбе и осуде које сваким новим даном износи свештеник Никола Симић представљају ништа друго до наставак исконструисаних тврдњи, које треба да га прикажу као правдољубца и мученика, који је после свега што је до сада радио, ево сада одлучио да се опроба у одбрани Цркве и то тако што ће нападати Епископа коме је приликом рукоположења дао реч и потписао заклетву да ће му бити послушан као Христу. Истог оног Епископа Јована коме је у своје време говорио и писао: како свој однос према свештеницима уподобљује кроз Епископа и оца ми духовног Господина Јована, који ме у Христу роди за свештену службу. Управо против тог Епископа свештеник Никола сада устаје и као оцеубица, заборавља како је говорио и писао да за њега црквена општина није скуп неких одборника који, мање-више и не знају шта је живот Цркве, већ заједница људи са Богом Тројичним, заједница људи са Епископом који је икона Христова. Ипак, изражавамо наду да ће се свештеник Никола, уразумити и да ће престати да се користи неистинама попут приче како је капија порте Саборне цркве на Сретење 2025. године била затворена. Верујемо да он још увек није постао онај који за шаку аплауза продаје Христа и да ће се ипак сетити речи Светог апостола Павла, на које се такође у своје време позивао у својим дописима говорећи: да онај ко разара заједницу (Цркву) треба да пази да њега не разори Бог. Информативна служба Епархије шумадијске

Саопштење колегијума Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Поводом чињенице да је позив за потписивање петиције за заштиту свештеника Вукашина Милићевића од духовних власти Српске Православне Цркве и тиме против наводног гушења слободе говора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду (где је В. М. иначе запослен као доцент) на немачком језику објавио редовни професор и актуелни шеф Групе за библијско богословље ове академске институције др Родољуб Кубат, давши га у свом интервјуу под насловом «Забрана говора доценту Богословског факултета у Београду» (Redeverbot für Dozenten an der Theologischen Fakultät in Belgrad) сајту www.noek.info oд 30. априла текуће године, колегијум Библијског института – који чине сви остали чланови Групе и други спољни сарадници – сматра неопходним да се од оваквог наступа и приказа стварности званично огради. Разлози за такав поступак вишеструке су природе. Пре свега, тиме што је позив на потписивање петиције изразио шеф библијског департмана може имплицирати да исто мишљење деле и преостали његови чланови. Објављивање овог позива на немачком језику, од стране једног од учесника у бројним остварењима која су Институт поставила на видно место у међународној науци, значи апеловање на овај део научне јавности који је у непосредној и суштинској вези са делатношћу Института, али који уопште не познаје или недовољно познаје контекст политичких збивања у Србији, у чијем светлу се овај позив само може разумети. Имајући све то у виду, сви ми чланови и спољни сарадници Библијског института осећамо дужност и обавезу да потпуно и без остатка демантујемо крајње једнострано и злонамерно представљање ситуације на Православном богословском факултету у Београду, на којем огромна већина колега наводно из пуке бојазни за радно место подржава вољу Патријарха и Светог Синода. То није тачно. Чланови долепотписаног колегијума имају свој став о проблемима који су у последње време потресли ову институцију, али ће уместо образлагања истих – чему овде није ни место ни време – сложно рећи да је њихово деловање потпуно у складу са академским принципима слободе савести, мишљења и говора. То је основни квалитет Библијског института, а како се лако може проверити и потврдити, и читавог наставног и научног колегијума Православног богословског факултета. Истовремено, колегијум Библијског института такође налази за сходно да у свом ограђивању од ставова колеге Кубата подсети и на значај који су одређени духовни ауторитети – у спорном интервјуу представљени као узрочници проблема – имали у промовисању критичког мишљења и слободе говора у академским оквирима српске теологије. Пре свега, Библијски институт је основан по благослову Патријарха српског Иринеја и уз пожртвована залагања бројних архијереја, свештеника, монаха и лаика наше помесне Цркве. У тим залагањима истакнуто место припада Епископу бачком др Иринеју Буловићу који је до одласка у пензију 2015. обављао дужност шефа Групе за библијско богословље и чији је вишедеценијски професорски стаж, праћен теретима епископске службе у време ратова, санкција и других тешкоћа, обележио и не мали напор у одабиру кадра који ће од 2015. моћи да понесе изазов богословског деловања Института. Захваљујући његовој помоћи у саветодавном, инфраструктурном и материјалном облику, понајвише великом међународном угледу, Институт је успео да повеже прегаоце најразличитијег профила и усмери их на одговорно истраживање и промоцију хришћанског наслеђа. Управо је та чињеница оцењена као тријумф истинских демократских вредности у српском друштву. Стога је академска и људска дужност долепотписаног колегијума да посведочи да је другачије тумачење стварности – дато у интервјуу колеге Кубата – кривотворење истине за коју сваки хришћанин треба и жели да живи. Колегијум Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду Извор: Библијски институт ПБФ