Патријарх Кирил: Човечанству се ближи крај; све оно о чему је говорио апостол и јеванђелиста Јован

[Милан Ракић]

Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да је човечанство огрезло у грехе због чега је све ближи крај света.

Патријарх московски и целе Русије је данас у својој рођенданској беседи упутио својеврсно упозорење...

Како је рекао, сви они који воле своју домовину морају да се уједине јер човечанство улази у критични период развоја, што се може приметити голим оком.

„Само слеп човек не би приметио да нам се ближе претећи тренуци историје, о којима је говорио апостол и јеванђелиста Јован“, рекао је патријарх.

У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје.

Патријарх Кирил данас слави 71. рођендан. Рођен је 20. новембра 1946. године у Лењинграду, садашњем Санкт Петербургу. 

Рођендан су му честитали бројни руски политичари и истакнуте личности, а председник Русије Владимир Путин уручио му је слику Успенске цркве у Кремљу.

 

View full Странице

 

[Iulianus]

Kako ovi iz renomiranog tariguznog Informera uspevaju da stignu da rade i u matičnom klozetu i u Sputnjiku nije mi jasno? 

[Justin Waters]

  On 20. 11. 2017. at 19:06, Милан Ракић рече

Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да је човечанство огрезло у грехе због чега је све ближи крај света.

Expand  

Koliko je samo ovakih krajeva bilo u zadnjih 2000 godina. 

[Ivan Marković]

  On 20. 11. 2017. at 21:14, Justin Waters рече

Koliko je samo ovakih krajeva bilo u zadnjih 2000 godina. 

Expand  

 

  On 20. 11. 2017. at 19:06, Милан Ракић рече

У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје.

Expand  

Pametnome dosta...

[Justin Waters]

  On 20. 11. 2017. at 21:20, Ivan Marković рече

Pametnome dosta...

Expand  

Kraj svijeta se bliži, ali ako se ljudi opamete možda ga i odložimo...pametnome dosta. 

[Кратос]

Kraj ovog licemernog raspalog sveta...i nije neka šteta,Maran Ata.

[Кратос]

HRIŠĆANSTVO JE RELIGIJA OPTIMIZMA

A+ A-

0

 

Razgovor sa episkopom Grodnenskim i Volkoviskim Artemijem o kraju sveta i Strašnom Sudu.

Jevanđelska knjiga koja govori o Drugom Hristovom Dolasku i Strašnom Sudu završava se pozivom «Dođi Gospode Isuse!». Zbog čega onda taj Sud zovemo strašnim? I zbog čega uopšte živimo i radimo u svetu ukoliko «svet treba da izgori u ognju»? Odlučili smo da o svemu tome pitamo Vladiku Artemija. 

Preosvećeni Artemije (u svetu – Kišenko Aleksandar Anatolijevič), episkop Grodnenski i Volkoviski rođen je 1952. godine u Minsku, u svešteničkoj porodici. Godine 1973. je završio tri kursa Beloruskog instituta mehanizacije poljoprivrede. Posle odslužene vojske bio je poslušnik Pskovo-Pečerskog manastira. Godine 1976. je upisao Lenjingradsku duhovnu seminariju, a potom Lenjingradsku duhovnu akademiju. 

Godine 1984. je rukopoložen u sveštenički čin. Služio je u Aleksandro-Nevskoj crkvi u gradu Minsku. Pastirski rad je spajao sa predavačkom delatnošću: držao je kurs iz osnova Pravoslavlja na Bogoslovskom fakultetu pri Evropskom Humanitarnom Unverzitetu. Godine 1966. je postrižen u monaštvo, a iste godine je proizveden u čin arhimandrita i hirotonisan u episkopa. 
Sinod BPC ga je 2002. godine odredio za rukovodioca Ujedinjenja pravoslavne omladine Belorusije. Trenutno se bavi predavačkom delatnošću.
 

Zar neće cela ljudska istorija nestati bez traga, i biti zaboravljena kao nepotrebna ili kao neuspela?! Vladika, objasnite nam zbog čega će svet ipak doći do svog kraja?

- Biblija, Božanstveno Otkrovenje nam govori o tome da je Bog stvorio svet. I kako svet ima svoj početak, tako će imati i kraj. Sve što ima svoj početak u vremenu, u vremenu će se i završiti. Samo reč «kraj» prihvatamo po našem, ovozemaljskom – materijalno. A Sveto Pismo nam otkriva dublji smisao tih reči. Naš ovozemaljski život nam je dat radi toga da bi se čovek duhovno formirao, da bi se susreo sa Bogom, da bi postojao razgovor izmedju čoveka i Boga, i da bi se u ovom životu ostvarilo jedinstvo čoveka i Boga. Život nam je dat radi bogopoznanja.

Kao što se dete formira u majčinom organizmu, tako se on formira i uslovima našeg ovozemaljskog života. Ali čovek ne ostaje zauvek u majčinoj utrobi. Nastupa kraj boravka u tom stanju – i radja se za život. Za njega je to nešto strašno – dete plače u užasu! Zbog toga što napušta uobičajene životne uslove, napušta majčin organizam, toplinu i hranu, koje je dobijao, i počinje da živi samostalno. Tako je i sa ovozemaljskim životom. Čovek napušta svoje «unutar utrobno» ovozemaljsko postojanje i radja se za drugi život.

Sveto Pismo ne uči da će sve nestati, umerti, ne! Govorimo o tome da će prolazno, fizičko, materijalno prestati da postoji. Hrišćanstvo je – religjija optimizma. Ono ne govori samo o tome da će se desiti hladna ili topla smrt naše galaksije, našeg sveta, našeg kosmosa. Tobože ranije ili kasnije će nestati Sunca – i svi su na to osudjeni! Ono kaže: fizički svet će prestati da postoji, ali neće nestati naša Zemlja, koju Gospod voli, neće nestati naše telo. Jer život je – Bog, Bog je – život. Sve će se obnoviti u novom, preobraženom stanju. I život će se nastaviti.

Kakav će biti taj preobražaj?

- Hristos je vaskrsao, ali to ne znači da se On biološki vratio u to stanje u kome je bio do Svoje smrti na Golgoti. Mi vidimo potpuno drugog Čoveka. I čak ni apostoli ne mogu da Ga poznaju. Vidimo da On prolazi kroz vrata, to jest za Njega ne postoje materijalne prepreke. Za Njega ne postoji ni vreme, ni prostor. Apostoli Ga vide u Jerusalimu, i u to vreme Luka i Kleopa koji idu u Emaus razgovaraju s Njim ...

To će se desiti i sa čovekom – nastaće preobražaj njegove prirode. Isto će se desiti i sa našom planetom Zemljom – dobiće novu suštinu...Kao što je Hristos bio u novom proslavljenom telu, tako je i našem fizičkom svetu takodje prednaznačeno da bude saučesnik Božanskog postojanja, Božanske slave, saučesnik večnosti. Završiće se privremeno, a nastupiće večno.

I taj preobražaj, kako kaže Sveto Pismo će biti neraskidivo povezano sa Drugim Hristovim Dolaskom...

- Koji će otkriti svu tajnu ljudskog života. Mi to zovemo Strašni Sud. Znate, sam naziv govori o tome u kakvom duhovnom stanju se nalazimo. Jer za razliku od nas prvi hrišćani su živeli u nadi da će se Hristos vratiti. Jevandjelist Luka je u Delima opisao kako su apostoli stajali u nedoumici i posmatrali Hristovo Vaznesenje. A angeli su im rekli: što stojite, šta gledate? Kako je otišao, tako će i doći (pogl. Dela 1, 11). I apostoli su to primili potpuno jednoznačno: bili su uvereni da će se Hristos vratiti još za vreme njihovog života. A kako je Hristos rekao Petru za apostola Jovana? «Ako Ja hoću da on ostane dok Ja ne dodjem šta je tebi do toga?» (Jn. 21, 22). Apostoli su to shvatili bukvalno da je Jovan mladić (imao je 14 ili 15 godina) i da neće umreti do Drugog Hristovog Dolaska.

Prvi hrišćani su živeli radošću. Nikakva nevolja, nikakva nepravda, nikakav trijumf zlobe, zla i smrti u ovom svetu nisu mogli da odboje od njih duhovnu radost. Znali su da će Gospod doči i radovali su se Božijoj pobedi. Oni su se čak medjusobno pozdravljali sa «maran – ata» - Gospod uskoro dolazi. Radujte se bratijo Gospod će uskoro doći i sav taj haos, vladavina bezzakonja u našem životu će se prekratiti. Gospod će obrisati svaku suzu sa vaših očiju i počeće novo preobraženo postojanje čoveka i Boga ...

Jer u Svom Vaznesenju Gospod uznosi na nebo naše preobraženo, proslavljeno ljudsko telo. To jest čovek se po svojoj suštini prisajedinjuje unutrašnjem, tajanstvenom Božijem životu. Mi treba da postanemo učesnici Božanskog postojanja – šta je od toga uzvišenije?
 
Rajska ptica Sirin, 1820 god

Medjutim mi znamo da sve ljude ne očekuje blažena večnost. I mesto prebivanja svaog čoveka -.u raju ili u adu – odrediće Strašni sud. Reč «sud» ima za nas potpuno odredjeno značenje. A Hristos u 25.glavi od Mateja govori o nekom čudnom, s tačke gledišta naše ovozemaljske pravde, sudskom zasedanju...

- Mi prihvatamo Strašni sud čisto pravno, u duhu rimske tradicije. I zamišljamo da će Gospod doći, otvoriti lično delo svakog od nas i početi da nas pita po tačkama: zbog čega smo narušili tu i tu pravdu, ili to i to učinili?

Kako će to biti? Gospod sve objašnjava kroz priču i navodi primer iz života pastira. Na pašnjaku su se obično sa ovcama nalazile i koze. To je pomagalo da se zaštite od vukova. Ovce bi se koncentrisale oko koza i ne bi se razdvajale te se stado tako očuvalo – vuci nisu mogli da napadnu ovce. Kada bi nastupio zimski period ovce bi sa planine terali u dolinu gde bi zimovale. To je ta pećina Vitlejemska gde se Hristos rodio – kao i to zimsko prebivalište za životinje.

Ali kada su stado vodili sa pašnjaka, ovce i koze je trebalo odvojiti jedne od drugih. Kako? Očigledno je: pastir ih posmatra, i ovce tera na jednu stranu, a koze na drugu. To će isto biti i sa ljudima. To jest u trenutku vaskrsenja, kada će sve vaskrsnuti u vreme Drugog Hristovog Dolaska, vaskrslo ljudsko telo će čak spolja pokazivati njegovu unutrašnju duhovnu suštinu. Ako je čovek živeo bogougodno – biće bogopodoban, a ako je živeo demonskim životom – biće demonopodoban. I nije slučajno što se na nekim ikonama Strašnog suda grešnici slikaju u veoma strašnim vidovima: u vidu divlje zveri ili prljave svinje. Tako da sudjenja kao takvog neće ni biti. Mi ćemo sami sebe osuditi. Osudiće nas Hristovo prisustvo. Hristovo javljanje je – već sud svetu. Javljanje pravde, istine je već razobličavanje bezzakonja, zla i nepravde. Sva laž kojom prikrivamo svoj život će biti razobličena. I ništa nikome nećeš morati da kažeš jer će čitav tvoj život biti već na tebi kao pečat. Ako se opet okrenemo ka analogiji sa periodom trudnoće, onda pogledajte: šta utiče na formiranje organizma malog deteta u majčinoj utrobi? To zavisi od uslova u kojima se ono nalazi: ako je majka bolesna, uslovi su loši – i takvo će biti i dete. Kako si proživeo svoj život takvim ćeš se roditi u onom životu.
 
Trpeza blagočestivih i nečasnih. Sredina XIX veka


Smrt pravednika i grešnika, kraj XVIII početak XIX

Znači ako se “rodiš kao grdoba” onda nećeš videti raj. A šta je to ad? Šta će tamo biti? “Neugasivi oganj” i “crv koji večno nagriza” ili nešto drugo?

- Kažemo da će čovek koji će biti lišen bogoopštenja, biti kažnjen. I zamišljamo da će ga gutati oganj, sumpor i sve slično. Naravno sve su to alegorije. Sama naša neprisajedinjenost Božanskom postojanju, život besmrtnog ljudskog duha bez bogoopštenja će za nas već biti strašno, adsko mučenje.
Setite se samo toga da je svako od nas bar jednom u životu osećao veoma strašno unutrašnje stanje griže savesti da postupaš nepravilno, a da ne možeš da izmeniš svoj postupak. Tada savest razobličava a duša se muči. U takvom stanju čovek može da dodje do takvog očajanja da se čak i kanap stavi na vrat.

I nešto slično će biti sa tim ljudima koje će savest razobličavati zbog njihovog nepravilnog i nečasnog života. Neki bogoslovi još pretpostavljaju da se adskim mukama nazivaju i neispunjene, nezadovoljene grehovne želje. Jer mi mnogo toga želimo a ne dobijamo sve u ovom životu. I ta žedj za nasladama, čak i pogubnim, ostaje u mom unutrašnjem svetu i razvija se. Nemogućnost zadovoljenja te žedji će takodje biti muka, duhovno stanje koje će čovek osećati. Ne znamo da li će to trajati večno ili će to biti neki period iskušenja, čovekovog očišćenja. Teško je o tome suditi.
 
Kazna Ludvigu Langrafu za greh sticanja. Kraj XIX veka. Nepoznati slikar. Slika ilustruje priču iz “Vizulenog ogledala sveta” u kojoj se govori o kazni koja je postigla bogatog čoveka zbog toga što je natovario teške dužnosti na svoje podanike i “činio mnoga zla”. Slikar izobražava kako je djavo seo na vrat klirika-crnoknjižnika, kome se obratio sin upkojenog langrafa sa molbom da mu kaže gde se nalazi očeva duša, dovodi ga u ad i moli djavola da im pokaže Ludvigova mučenja. Djavo spušta u bezdan bakarnu trubu, priziva dušu langrafa i otkrivši delić “ognjenog pritvora”, pokazuje Ludviga koji se muči zahvaćen plamenim jezicima.

Dakle ako sumiramo: kakva je uloga Boga u čovekovom spasenju i kakva je uloga samog čoveka?

- Bog čini sve za čovekovo spasenje. Samo On nas ne može da spase bez našeg ličnog učešća. Ukoliko sam čovek ne želi spasenje i ne želi da bude s Bogom, onda ga Gospod ne sjednjuje na silu sa Sobom. 
I zato je čitav naš život – taj duhovni podvig, podvig borbe sa samim sobom, podvig bogopoznanja, videti Boga čistim srcem. Jer da bi čovek video Boga u ovom životu potrebno je da očisti svoje srce i izmeni svoj život. Pokajte se, - kaže Gospod, - izmenite svoj život. Danas se sami formiramo za večnost i sve zavisi samo od nas samih jer mi sami sebe možemo da kaznimo i uništimo. Recimo lekar nam kaže: bolesni ste zbog toga što vodite nepravilan način života. Treba hitno da izmenite svoj život. A vi kažete: ne, ja sam tako živeo i dalje hoću tako da živim. Na kraju krajeva vaše zdravlje dolazi u tužno stanje i više od toga, život se završava. Bog je kaznio’ da. Ali kako je kaznio? Kroz tebe. Ti si sam sebe kaznio jer nisi ispunjavao životne zakone.
 

Vladiko, da li je dozvoljeno ovakvo razmišljanje: za mnoge koji će se posle smrti naći na mestima udaljenim od Boga sud može da ne bude strašan, već opravdavajući? 

Mi često postavljamo pitanje: kada će nastupiti taj Strašni sud, kada će to početi? A taj sud počinje za svakog čoveka od momenta smrti. Umiremo i javljamo se pred Bogom da bi dali odgovor za svoj život: s čime je došla besmrtna duša? S čime se javila Hristu?
I naravno uzdamo se u Božiju milost da će Božija ljubav obrisati sve naše nepravde. I Gospod čini sve da bi nas spasao i učinio saučesnicima ljubavi. Mnogi bogoslovi smatraju da se čovekovo mesto ne odredjuje definitivno posle smrti već da se nastavlja još neki period razvoja ličnosti. Može biti I zavisi od toga dobra, ljubavi, od te svetlosti koju je čovek ostavio u sećanju I ljudskim dušama. I za njega se mole. I zbog toga je molitva Crkve naša nada da se posle smrti još nekako približimo Bogu. Verujem da će u vreme konačnog suda svaki čovek dostići neki odredjeni nivo bogopoznanja, onaj za koji je sposoban. Za ljude bliže Bogu – svete- punoća Božanskog bića će biti otkrivenija. Za nekoga če to biti udaljenije. I moguće je da će se usavrašavanje čovečanstva nastaviti i potom, u životu budućeg veka. Moguće je da će se nastaviti razvoj ljudske ličnosti u bogopoznanju, u prisajedinjenju ka blaženstvu Božanskog postojanja. Jer je Bog bezgraničan, svesavršen. I stvorio je čoveka upravo radi toga da bi s njim podelio radost punoće Svog života. Život preobražen Drugim Hristovim Dolaskom će biti punoća čovekovog postojanja.
 
Izobraženje Raja, prva polovina XIX v. nepoznat autor

Vladika, već smo govorili o tome da prvi hrišćani nisu nazivali poslednju sud “strašnim” i nisu se bojali nastupanja poslednjih vremena. I knjiga Oktrovenja se završava radosnim uzvikom: “Dodji Gospode Isuse!” Čega se onda mi bojimo?

- Mi hrišćani se danas nalazimo u veoma tužnom stanju. Mi smo radost skorog Hristovog Dolaska pretvorili u Strašni sudnji dan. I veoma želimo da on ne bude danas. Često zajednicu Boga i čoveka porede sa zajednicom ženika i neveste. Nevesta je – Crkva, Hristos je - ženik. Zamislite nevesta se obukla u belu odeću i kaže: kada ženik ne bi danas došao. Ne daj Bože da se danas sretnem s Njim jer ne mogu da mu pogledam u oči! U kakvom stanju se nalazim i kako izgledam?! Kakav je moj život? Eto u takvom nekom stanju se nalazimo: samo da Gospod ne dodje danas. To je naša jedina želja jer nemamo s čime da Ga dočekamo.

A smisao našeg života je u tome da uvek budemo spremni da damo odgovor Bogu. Svako od nas treba da živi kao da umire, - to je zakon hrišćanskog života. To nije pesimizam! To je optimizam pobede, večnosti. To govori o tome da u našem životu ne treba da bude ništa uzaludno i nepotrebno. Složićete se da ukoliko znam da će današnji dan možda biti za mene poslednji, onda ću se očigledno odnositi strožije i ozbiljnije prema životu.

Stvar je u tome da hrišćanstvo primamo previše materijalno, potrošački. Prilazimo Bogu pre svega kada nam je loše da nam On pomogne. Kao otac posednutog deteta: ako možeš pomozi. Tako i mi dolazimo u crkvu: a odjednom pomaže.
Drugi momenat. Kada već imamo neko duhovno iskustvo i znamo da nam Bog pomaže, neprekidno Mu se obraćamo i molimo da imamo uspeha u životu: spasi i sačuvaj nas od neprijatnosti, od nesrećnih slučajeva, od bolesti, daj nam komfor i sreću. To je naša percepcija hrišćanstva danas.
A Hristos nije donosio na zemlju takvo hrišćanstvo. I primanje hrišćanstva, naše krštenje – je primanje Hrista kao načina života, to je služenje Božijoj pravdi do smrti. Hrišćani su tako živeli u prvim vekovima kada su bila gonjenja. Tada svaki hrišćanin nije znao hoće li biti danas živ. I tada su ljudi imali takvu želju za Drugim Hristovim dolaskom i susretom sa Bogom danas. A kada je Crkva u IV veku dobila slobodu, počelo se sa njenim pretvaranjem u ideologiju, počela je neka degradacija duhovnog života. I pad Vizantije i pad pravoslavne Rusije je posledica materijalizovanja religije. Sveti Oci su na to upozoravali. Kako mi danas shvatamo religiju? Kao ideologiju: nešto dobro i nešto loše. To je kao nacionalna ili politička ideja. To nije “Carstvo Božije unutar vas”. I ako čovek živi u takvom stanju za njega će Hristov Dolazak biti strašan.

Ako pak budemo osmišljali osnove hrišćanstva, tražili iz života svetih Otaca puteve svog hrišćanskog podviga, molili Boga za pomoć u pokajanju, u smirenju sticali blagodat koja nas vodi jer mi sami ne znamo kuda da idemo onda će nas Gospod postepeno dovesti. I dolazak Gospodnji će za nas biti radost. Jer je za čoveka koji živi hrišćanski neminovan konflikt sa okolinom, bez obzira u kojem vremenu on živeo, i pri kom režimu. Znamo da su prvi hrišćani pretrpeli podvige mučenja. S dolaskom pravoslavnih imperatora na vlast Božiji ugodnici su takodje imali neki krst, imali su gonjenja. Jovan Zlatoust je bio u deportaciji. Mnogi oci Crkve su postradali i u našem otadzbinskom periodu primanja hrišćanstva: Filip, mitropolit Moskovski, Kornilije Pskovo-Pečerski i drugi svetitelji. Reklo bi se da su se pri svom trijumfu pravoslavlja lišavali života za istinu. Znamo za sovjetski period koji je dao stotine novomučenika.

Ako je čovek istinski hrišćanin onda on i danas neminovno stupa u konfliktne situacije sa okolinom. Svet Me nije primio, -kaže Gospod, - neće ni vas. I kada takav čovek živi u uslovima krsnog podviga, za njega je Hristov dolazak naravno radost, oslobodjenje. I zato ako budemo istinski hrišćani onda će i naš odnos prema Drugom Hristovom Dolasku biti za nas radostan. A ako budemo prestupnici, za njih je strašan dolazak svetlosti. Za prestupnike je dolazak Domaćina kuće – strašan, a za sina je – radost. I zato budimo Božija deca a ne kradljivci u domu Oca našeg. “Maran-ata” – Gospod dolazi uskoro!
  http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=611

[Avocado]

  On 20. 11. 2017. at 19:06, Милан Ракић рече

У складу са хришћанском веронауком, додао је патријарх, крај света зависи од самих људи, с тим у вези потребно је да свако понаособ схвати одговорност за своју домовину и цело човечанство како би се зауставио суноврат модерне историје.

Expand  

A zašto zaustavljati drugi Hristov dolazak?

[Bokisd]

  On 21. 11. 2017. at 10:23, Avocado рече

A zašto zaustavljati drugi Hristov dolazak?

Expand  

Problem je , sto po ucenju crkve, pre Drugog dolaska, treba da se pojavi glavni covek bezakonja , antihrist, koji ce zavesti strahovladu bezakonja , greha, lazi, nasilja i mrzosti prema svim ljudima i prirodi , na ovoj nasoj zemlji. 

Zbog toga se i molimo da se odlozi sto je vise moguce Drugi dolazak, ne radi samog dogadjaja, nego zbog velike nevolje i stradanja ljudi od strane vlasti tog prorokovanog , najveceg bezakonika i mrzitelja sveta i ljudi u istoriji sveta ( kako kaze Hrist , nevolje kakve nije bila i nece biti ).  Velike svetitelji crkve prorokujuci o pojavi antihrista u poslednjim vremenima, su duboko plakali i ridajuci ronili teske suze, osecajuci i znajuci kakve nevolje i stradanja ocekuju hriscane i sve ljude u tim vremenima tog antihrista.

Hristos ce u svakom slucaju doci, pre ili kasnije, ali, nas hriscane svakako ocekuje smrt i sud i cekanje tog dogdjaja.