Уморни од православља?

[сведок]

пре 2 часа, Avocado рече

Православље је једно

 

[zuti car]

Ljudi su manje više svuda isti. Isti problemi, želje, stremljenja...kad idu na službe , bilo budističke ili taoističke ili kakve god, isti je osećaj kod tih ljudi kao i kod nas u crkvi, ne vidim baš ni malo razlke u tome kako se obični, prosečni vernici odnose prema veri i kako se osećaju. I čuda su im ista i sveci im imaju ista iskušenja i pobeđuju silom vere... I kupuju tone hrane i doniraju gladnima i pomažu starima i onima kojima je pomoć potrebna ... A onda vidim oca koji šeta sa sinom koji ima smetnje u razvoju i svaki put kad ih vidim napune mi se oči suzama jer vidim koliko taj čovek voli to dete i koliko je nesrećan...ili kad vidim komšinicu, staru ženu koju je život bukvalno ubio , živa je fizički a kad je pogledaš u oči vidiš samo tugu a ona jadna dobra kao hleb ... ne znam...nisam siguran da mogu sebe da nazovem vernikom jer ne vidim božiju ljubav nigde, vidim samo ljude...

[Vladan :::.]

пре 23 часа, Дидим рече

мене та несталност плаши и реална могућност да човек свој крај неплански дочека баш у некој фази када је најудаљенији од Бога.

пре 10 часа, zuti car рече

ne znam...nisam siguran da mogu sebe da nazovem vernikom jer ne vidim božiju ljubav nigde, vidim samo ljude...

Ево још једне приче коју сте вероватно већ чули али можда није згорег да се подсетимо. Ево једне верзије коју сам на брзину нашао.

 

Трагови у песку

Сањао сам да сам ходао плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани. Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку. Један је био мој, други Господњи. Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана. Тада сам застао и погледо уназад. На извесним местима видео сам само један траг… А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова… Онда сам га упитао:

Господе, рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота, и ја сам пристао да живим с тобом. Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?

А Господ одговори: Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу ни минута оставити. Ја те нисам напустио. Дани када си видео само један траг у песку били су дани када сам те носио.

[JESSY]

Nikola Đolović

Не знам да ли то иде са годинама или не, али како време одмиче све ме мање занимају хришћани и све више схватам кризу Цркве у којој се она сама налази. То наравно не значи да сам заговорник неке малодушности. Мени лично је Бог почетак и крај мисли, дана, осећања, свега што животом јесам, што пишем и стварам, а Црква свето место, живи реализам, дословно психофизичког и духовног препорађања без неког патетичног сентимента. Бојим се да је ствар много дубља, да Христос једноставно није довољно схваћен, ни преточен од стране многих у лични ниво узрастања, док се далеко од благодати људи од вере занимају крајње периферним стварима - да иронија буде већа управо у име вере, Бога, Цркве, итд., Можда баш зато и људи од вере и од невере имају тако мрачне асоцијације када се помене духовност. Да ли је хула или не, не знам, али што се многих ствари тиче имам утисак да је Бог одавно променио "адресу становања" (дистанциран) или би радије људи да "плаћају кирију" (страдају) тамо где Он није присутан мислећи и силећи да је обавезно присутан. Црква је несумњиво свето место Божијег присуства и несумњиво се у Цркви човек чисти и освештава Божијим Духотворним енергијама. Морамо само да се пазимо од своје искључивости да догматизујемо људе око себе да нема другог пута до Бога. Бог је Пут и Средиште. Зар нема свако од нас свој пут који на крају Њему води? Али постоји парадокс да се некад мораш удаљити од Цркве да би боље видео свој положај и још више: да би видео саму Цркву каква заиста јесте. И мало ко увиђа тај парадокс као што становници планете не знају колико је лепа наша планета док се не дистанцирају од ње познањем њене лепоте са висине и из васионе. Можда је моје становиште сувише либерално, смело, несумњиво субјективно, али понављам: што више старим у Христу којег сматрам Алфом и Омегом свега што јесам како у мом добру тако и у мом злу, све мање имам жељу да се бавим теологијом, дебатама, хришћанима, догмама. Почињем опасно да мислим да се најбоље вера проповеда у тишини и да је сила Духа Светога тада најгласнија. И опет, не толико због других него због себе. Можда је превише смело са моје стране, али верујем да човек који није од литургије сазидан да није нужно искључен из удела Царства. Јер Бога не можемо ограничити само деловањем Цркве, нити је сада тобоже Црква мање битна због таквог става. Већа је хула на Духа Светога годинама долазити у храм или на литургију и причешћивати се светињама а не дозволити на себи деловање Духа који мења човека у бољу стварност. Причешћивати се без одрицања од истих вишегодишњих заблуда, страсти, без жеље за властитим припитомљавањем, без жеље да друге види у бољем светлу од онога шта јесу, самодовољан у некој својој псеудо-теологији или вулгарној скученој побожности? Па зар већ сама мисао на то није агонија? И ако смо примили дело Духа, где је наше дело да га потврдимо међу људима? Не, Црква је ризница Духа али људи од Цркве су у кризи, јер уместо да слободом вере достигну дарове којима би промолили бољу верзију себе, самом вером су свезали себе да од Цркве (која није ни крива, ни дужна) не виде ни Бога а ни друге људе. А из уста таквих ко може примити сведочење када они сами себе не слушају? И да одем још даље, чак и да нема кризе, и да је све потаман, опет бих имао исти став да треба пустити веру да мало "одлежи" и да се треба некад дивити познању и лепоти Цркве са даљине. То ми је много поузданије од загарантоване теологије која од своје доктрине не види дубљу суштину оспољеној живим лицима и живим откровењима, лицем ка лицу, сад и овде...

[SrbinKatolik]

Prava Tema ! Ukoliko vam je mrsko onda se javite u katoličke misije ima ih u svakom skoro gradu u Srbiji čak i centralnom delu, u Beogradu u Bg nadbiskupiji ima puno Srba pokajnika koji su se vratili katoličkoj veri cilj nam je evangelizacija koja se sprovodi širom zemlje čak i na jugu čitave porodice vratile su se u KC ko želi ljubav i snagu KC neka se priključi i ne bude u zabludi i ne padne u filetizam. KC kroz Caritas nudi mnoge pogodnosti i ne samo to vec nadbiskupija u BG ima mnogo udruzenja za pomoc zabludelima da se vratite na pravi put istinskoj i pravoj veri naših predaka. Niko ne voli vizantijsku umetnost vise od mene kao i zapadnu ali za to ne morate biti deo SPC vec i u KC 

[David_]

On 24.8.2017. at 19:45, Лазар Нешић рече

Шта да ради човек кад се умори/смори од православља, вере, Цркве, хришћанског живота?

Срећем све више људи који се након 10+ година у цркви напросто уморе од свега и различито се носе са тим: неки направе паузу од цркве, неки једноставно престану да верују, неки наставе да долазе али се све претвори у аутоматизам и магију, неки само наставе да држе обичаје, некима се све смучи и напросто се паралишу, неки постану непријатељи цркве, свештенства и православља, неки се нагло одају до тада незамисливим пороцима, неки гледају презриво на побожност и форсирају интелектуализам и слично.

Имамо и овде форумаша који су били црквени, па престали да буду. Зашто?

Знам да није баш пријатна тема, посебно за мисионарски сајт и људе који су тек дошли у Цркву, али ... ето, напросто се може сваком десити и свакоме прети тако нешто.

Da bi covjek zivio po jevandjelju, mora da ostavi svijet. Vecina ga ne ostavi u potpunosti jer u njemu ima radost, a jevandjeoski zivot im pruza samo ogorcenje (jer sjede na dvije stolice i ne mogu da iskuse blagoslove zivota po jevandjelju).

Ili se voli svijet ili Hristos. Kasnije, dodje trenutak kada se vise ne moze sjediti na dvije stolice i vecina se vrati svijetu kojeg nikad nisu ni ostavili u srcu.

[Милошшш]

пре 2 часа, JESSY рече

Почињем опасно да мислим да се најбоље вера проповеда у тишини и да је сила Духа Светога тада најгласнија

И ја тако мислим. У себе и никако споља, ето и Милана да цитирам, иако се изјашњавао као атеиста. 

Увек је унутра, зар не? Једна пријатељица ми прича како се пожалила свештенику да још од младости није осетила такву Љубав, као кад је постала свесна своје вере, на шта јој је он одговорио: "А зашто очекујеш?"

 

[Милошшш]

пре 20 минута, David_ рече

Da bi covjek zivio po jevandjelju, mora da ostavi svijet. Vecina ga ne ostavi u potpunosti jer u njemu ima radost, a jevandjeoski zivot im pruza samo ogorcenje (jer sjede na dvije stolice i ne mogu da iskuse blagoslove zivota po jevandjelju).

Ili se voli svijet ili Hristos. Kasnije, dodje trenutak kada se vise ne moze sjediti na dvije stolice i vecina se vrati svijetu kojeg nikad nisu ni ostavili u srcu.

Брате, мислим да човек не може да "остави свет" без помоћи одозго. У крајњем, мало тога зависи од нас, само добра воља да волимо.

[Jestira.]

пре 25 минута, David_ рече

Da bi covjek zivio po jevandjelju, mora da ostavi svijet. Vecina ga ne ostavi u potpunosti jer u njemu ima radost, a jevandjeoski zivot im pruza samo ogorcenje (jer sjede na dvije stolice i ne mogu da iskuse blagoslove zivota po jevandjelju).

Ili se voli svijet ili Hristos. Kasnije, dodje trenutak kada se vise ne moze sjediti na dvije stolice i vecina se vrati svijetu kojeg nikad nisu ni ostavili u srcu.

Al kako sad to zar nije radost u Hristu? Čovek nije dizajniran da pati. Jel bolje biti površan? Kako to da neki su pozvani i pate se, a ovi drugi uživaju...

[David_]

Пре сат времена, Милошшш рече

Брате, мислим да човек не може да "остави свет" без помоћи одозго. У крајњем, мало тога зависи од нас, само добра воља да волимо.

Kako ne moze? Pogledaj sta kaze Isus:

"A svima govoraše: ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi onaj će je sačuvati. Jer kakvu će korist imati čovjek ako sav svijet pridobije a sebe izgubi ili sebi naudi?" (Luk 9,23-25)

Svakako da je potrebna pomoc Bozija, ali mi moramo potcinitu nasu volju Bozijoj, tako da je i do nas. Bog je pruzio ruku, moramo i mi.

[David_]

Пре сат времена, Jestira. рече

Al kako sad to zar nije radost u Hristu? 

Radost je proizvod zajednice sa Hristom, a da bi je zadobili, moramo se odreci svijeta i starog sebe. Tako je apostol Pavle recimo prozivio mnoge nevolje i bio u raznim strahovima, a ipak je bio radostan u Hristu.

 

Пре сат времена, Jestira. рече

Jel bolje biti površan? Kako to da neki su pozvani i pate se, a ovi drugi uživaju...

Nije bolje biti povrsno religiozan (ako si na to mislio), jer Bog ne prihvata takvu religioznost. Patnje je Isus prorekao svim svojim ucenicima koji ce ga iskreno slijediti, a oni koji teze uzivanju ne mogu dobiti spasenje jer je hriscanstvo religija krsta.

Nije bitno kako se osjecamo, bitno je da nas Bog zadovolji, a onda ce sve doci na svoje mjesto i necemo imati potrebu da udovoljavamo sebi kroz zelje tijela.

 

[Милошшш]

пре 10 часа, David_ рече

Kako ne moze? Pogledaj sta kaze Isus:

"A svima govoraše: ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi onaj će je sačuvati. Jer kakvu će korist imati čovjek ako sav svijet pridobije a sebe izgubi ili sebi naudi?" (Luk 9,23-25)

Svakako da je potrebna pomoc Bozija, ali mi moramo potcinitu nasu volju Bozijoj, tako da je i do nas. Bog je pruzio ruku, moramo i mi.

Јесте, ако имаш челичну веру. Код мене стално неки падови. Значи док не научим то што је рекао, биће проблема. А кад научим, шта онда? Опет не могу без Њега. Дакле, док нас не такне милост Божија, ми ипак тумарамо, верујемо на основу читања. Моја вера је танка доста, и молим се да ми је Господ дометне.

[David_]

On 25.10.2020. at 10:00, Милошшш рече

Јесте, ако имаш челичну веру. Код мене стално неки падови. Значи док не научим то што је рекао, биће проблема. А кад научим, шта онда? Опет не могу без Њега. Дакле, док нас не такне милост Божија, ми ипак тумарамо, верујемо на основу читања. Моја вера је танка доста, и молим се да ми је Господ дометне.

Milost Bozija nas je dotakla u Hristu, i mi vise nemamo izgovora za gresan zivot. Ukoliko ga jos uvijek vodimo, to je zato sto smo svjesno izabrali grijeh umjesto Boga i zato mu jos uvijek robujemo. Mi jos uvijek imamo staro srce prepuno nevjere, sumnji, kukavicluka, sujete, gordosti, sebicnosti, licemjerja i pohote, s toga trebamo moliti Boga za novo srce:

"I ja ću im dati novo srce i nov ću duh udahnuti u njih: iščupat ću iz njih njihovo kameno srce i stavit ću u njih srce od mesa da hode po mojim naredbama i da čuvaju i vrše sve moje zakone.." (Jez 11;9)

Moramo dati volju Bogu uprkos nasem srcu i traziti od njega da nas preobrazi. 

[Вукашин]

Мислим да је молитва много битна, чак бих рекао да је потребна молитвена дисциплина. КАд се охлади молитва, настају разне ситуације...

Постоје моменти у животу који би могли да послуже као неки светионици у горе описаним ситуацијама. Треба их призивати.

[Милошшш]

пре 1 сат, David_ рече

Milost Bozija nas je dotakla u Hristu, i mi vise nemamo izgovora za gresan zivot. Ukoliko ga jos uvijek vodimo, to je zato sto smo svjesno izabrali grijeh umjesto Boga i zato mu jos uvijek robujemo. Mi jos uvijek imamo staro srce prepuno nevjere, sumnji, kukavicluka, sujete, gordosti, sebicnosti, licemjerja i pohote, s toga trebamo moliti Boga za novo srce:

"I ja ću im dati novo srce i nov ću duh udahnuti u njih: iščupat ću iz njih njihovo kameno srce i stavit ću u njih srce od mesa da hode po mojim naredbama i da čuvaju i vrše sve moje zakone.." (Jez 11;9)

Moramo dati volju Bogu uprkos nasem srcu i traziti od njega da nas preobrazi. 

Све је то јасно као дан. Оно о чему говорим је наше копрцање "у Духу Светом", то што кажеш "грешно срце". Сазнање да се благодат не даје због неког нашег дела или подвига, него константно вежбање доводи да се МОЖДА некад коснемо Љубави, а онда да нас Дух преобрази. Зато треба да "умремо" за овај свет, а знаш ли где је то, и-хаа..   Значи, милост нам Његова треба, да нам да снаге да очистимо срце.