Уморни од православља?

[obi-wan]

пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ma bre i Apostoli su se umarali od pravoslavlja, koliko li ih je puta sam Isus izgrdio samo?

Nisu se umarali od Pravoslavlja, nego od svog ubudjalog i oronulog egoizma. Provereno.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Управо сада, obi-wan рече

Nisu se umarali od Pravoslavlja, nego od svog ubudjalog i oronulog egoizma. Provereno.

Tačno i na svakom koraku su bili progonjeni radi pravde a ne ubuđanog egoizma samo.

Provereno.

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 6 минута, obi-wan рече

The trick is - ne postoji "pravoslavno sopstveno JA".

Pravoslavno sopstveno Ja je ono što će se duhom roditi u Carstvu Božjem. Pravednik kao stvorenje Božje ima ličnost, samim tim i svoje sopstveno Ja. Mi to Ja čistimo od egoizma i otvaramo ga za Drugog ali smo i dalje ličnosti, odnosno ja.

[Рапсоди]

пре 14 минута, obi-wan рече

The trick is - ne postoji "pravoslavno sopstveno JA".

Неко ми рече, не знам ко, пре негде, не знам тачно кад , да када год кажемо ( нагласимо то своје ) Ја , анђели се удаље од нас...па сад не знам тачно колико духовних километара....

[Lady Godiva]

пре 11 минута, Bokisd рече

Mislio sam, na one koji ne mogu da se predaju sa vecom usrdnoscu prema crkvi i Bogu. Pa, je bolje imati neku rutinu i steci naviku, lakse je opstati, duhovno i u svakom drugom smislu.

Sad sam se setio. Ima ono u Lestvici, kod sv. Jovana, gde svetac kaze ( parafraza ),....ima nekih, koji polako krecu i trce  ka Bogu, pa, se vremenom zagreju zglobovi i ono, kasnije , mogu da trce brze i od onih , koji od pocetka, brzo i jako trce ( ka Bogu ), pa, se nesto malo u medjuvremenu umore i malaksaju.

To je bila neka moja poenta.

Океј, хвала на појашњењу.

Мислим да то зависи и од саме личности. Људи различито подносе рутину. Некима она даје осећај сигурности, а друге чини незадовољним.

Вероватно Бог цени када се неко труди и жртвује не би ли ишао ка њему. Али с друге стране је некад можда боље направити паузу и преиспитати се.

[JESSY]

пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ko se ne umori ponekad od pravoslavlja nije normalan čovek ili laže treće nema.

Vera varira, svi sveti oci su govorili za sebe da su bili u strašnim fazama u toku duhovnih opita, kako onda sad odjednom mi laici bolje podnosio pravoslavlje u opitu i nikada se ne umaramo a svetitelji Crkve su znali da padnu na zemlju od umora.

i ja (po)misim...

 

пре 2 часа, Лазар Нешић рече

Све време нагињем да то кажем као једно решење ове теме: одмор од православља треба увек проналазити у Богу.

 

пре 2 часа, Лазар Нешић рече

то ти је све демагогија.

[JESSY]

пре 2 часа, Драгана Милошевић рече

Сад ми реците, који ме ветар јуче носио да запуцам до храма св Саве и после сиђем пешака на станицу са мајком? Говорим о Београду.Никад не бих рекла да ја то могу оваква каква сам.

bravo Gago...

[obi-wan]

пре 19 минута, Рапсоди рече

Неко ми рече, не знам ко, пре негде, не знам тачно кад , да када год кажемо ( нагласимо то своје ) Ја , анђели се удаље од нас...па сад не знам тачно колико духовних километара....

Starac Pajsije je savremene ljude nazvao "JA pokolenje"...

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 5 минута, Рапсоди рече

Неко ми рече, не знам ко, пре негде, не знам тачно кад , да када год кажемо ( нагласимо то своје ) Ја , анђели се удаље од нас...па сад не знам тачно колико духовних километара....

Ne razumem da kontekstualno JA kao vrhovno božanstvo izjednačavate sa Pravoslavnim ja kao ličnost koja je u Bogu.

Bog nas je upozoravao da je svet prvo zamrzeo Njega i da će radi toga zamrzeti i nas.

U ovom palom svetu i kad se očistiš svog egoističkog ja i pripadneš kao ja ličnost u Isusu Hristu, mogu i dalje sve do Carstva da te umaraju zato što si pravoslavan.

Pravoslavlje umara takođe ako je dosadno i rigidno jer tada sprečava svom ličnostnom ja koji se nalazi u Hristu da ispolji svu ljubav, jer ga guše kanoni i forme, pravila i dopravila i mnoštvo drugih stvari koje vi želite da prevedete sa umorni od pravoslavlja kao nepostojeću misao.

Jer ste uverenja da vas samo grehovi  umaraju i daa onaj koji nema ličnog greha ne može biti žrtva pravoslavnih glavešina ili istorijskog momenta u kom se Crkva nalazi.

Put nije lak, zato Hristos pere noge svojim učenicima, da im olakša što su hodali sa Njim a ne zato da im spere grehe sa tabana. A i kakvo bi to pravoslavlje i vera u Boga na ovom svetu i bila a da ne umara?

Umara nas onoliko koliko nas Hristos natovari a On neće natovariti na tebe ništa što ne možeš da poneseš, što apsolutno ne znači da se na Putu nisi umorio. Umorio i odmorio i nastavio.

Put nije lak ali može se doći do kraja.

[JESSY]

пре 18 минута, Lady Godiva рече

Мислим да то зависи и од саме личности. Људи различито подносе рутину. Некима она даје осећај сигурности, а друге чини незадовољним.

sigurno...

[Жика]

пре 30 минута, Рапсоди рече

Неко ми рече, не знам ко, пре негде, не знам тачно кад , да када год кажемо ( нагласимо то своје ) Ја , анђели се удаље од нас...па сад не знам тачно колико духовних километара....

Мисли се на то кад кажемо на пример ја сам најбољи, ја сам највреднији итд. Није погрешно користити ја у говору.

[Рапсоди]

пре 20 часа, Лазар Нешић рече

Шта да ради човек кад се умори/смори од православља, вере, Цркве, хришћанског живота?

Срећем све више људи који се након 10+ година у цркви напросто уморе од свега и различито се носе са тим: неки направе паузу од цркве, неки једноставно престану да верују, неки наставе да долазе али се све претвори у аутоматизам и магију, неки само наставе да држе обичаје, некима се све смучи и напросто се паралишу, неки постану непријатељи цркве, свештенства и православља, неки се нагло одају до тада незамисливим пороцима, неки гледају презриво на побожност и форсирају интелектуализам и слично.

Имамо и овде форумаша који су били црквени, па престали да буду. Зашто?

Знам да није баш пријатна тема, посебно за мисионарски сајт и људе који су тек дошли у Цркву, али ... ето, напросто се може сваком десити и свакоме прети тако нешто.

Делим овде доста ставова, али да се не понављамо....само размишљам  на тему.

Уопште немам ни приближно одговоре на ова питања. Покушавам  једино да одгонетнем, како спречити, мада има и лека. Како неко ако је имао били какав призив за  православље ( веру) коначно за Бога, може одједном или после више деценија да одступи, да каже, не није то за мене, или да чак постане  супростављена страна ?

Из неког мог малог искуства духовне хладноће или чак равнодушности за веру, посебно за службе и  молитву, скапирала сам да никада не треба да се предајем, да упаднем  у то стање  равнодушности и духовне хладноће. Није лако...одеш на Литургију а ништа не осећаш, неки те други ветрови вуку, разне сумње те смуте, у твојој глави хиљаду дилема, милион сумњи у све и сва. И то тако траје и траје...али на срећу ( бар у мом примеру) никада није постојала сумња у Бога  . Али у системе, институције, људе ,  још увек понекад се јави и нападне ме свом жестином.  

Прочитала сам у некој духовној литератури, да када ти дођу те помисли или стања услед  тих погрешних помисли , једноставно се трудиш да их не примећујеш...скапирала сам да су од оног непомјеника и да нису суштински моја.

 

[Рапсоди]

пре 4 минута, Жика рече

Мисли се на то кад кажемо на пример ја сам најбољи, ја сам највреднији итд. Није погрешно користити ја у говору.

Наравно да није погрешно користити .  Али често оно обично ја, склизне у оно ја, па ја.

Некада се фрескописци  нису потиписавали,  у смислу  није се ни знало ко је аутор  истих. Да ли је то могуће у овом нашем времену ? 

[Рапсоди]

пре 40 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

A i kakvo bi to pravoslavlje i vera u Boga na ovom svetu i bila a da ne umara?

А како би то православље и вера у Бога на овом свету и били а да ти не олакшају  терет, и то не терет од православља као православља, већ терет од пуког живота. И зар православље и вера не треба да одмарају, да пружају ону подношљиву климу без које би тек били уморни и без ваздуха. 

Хладноћу и равнодушност или смарање  најбоље је лечити на самом почетку, после је теже.  

Умара нас уздање превише у себе, уздање превише у сопствено ја. Хоћемо вољу своју, а не Божију...ето то нас умара. 

И још једно питање...Да ли мислиш да рецимо један добар монах у манастиру, који се потпуно предао свом духовном старцу на руковођење, има своје Ја или још боље  да ли има своју личност. Да ли је предавање у руке искусног духовника, негација  личности, или својевољности ? 

[Grizzly Adams]

Човек се умори кад је нешто неприродно и "на силу". После нашег неславног преласка из једнопартијског у вишепартијски комунизам људи су нагрнули у Цркву са одушевљењем да су коначно пронашли то "савршено" и "идеално" што је друг Тито обећавао.

Али, сто му громова, никако да схватимо да је живот "изнутра". Живот је такав какви смо. А свако кад погледа у себе може лако да види да "савршено" и "идеално" не постоји. Зато је сваки покушај да се то "успостави" на било који начин осуђен на пропаст. Тешко је то прихватити. Али кад једном прихватиш онда се тек у ствари отвара сва лепота хришћанства. Кад дођеш у ту фазу да се више не "бијеш" са светом и собом, него прихватиш ствари какве јесу и само се смешкаш јер - Христос васкрсе.

- Види какав си грешан!
- (смешка се) Баш ме брига. Христос васкрсе.

- Види какви су попови!
- (смешка се) Баш ме брига. Христос васкрсе.