Уморни од православља?

[Ivan Marković]

пре 5 часа, obi-wan рече

To bi bilo isto kao kad kazes "vazduh nije za svakog". Ne postoji nikakvo ogranicenje koje moze coveka da sputa i da ga spreci da se prepusti Zivotu. Postoje samo prepone i gimnastika, da na tom putu ne malaksemo, nego da ojacamo i postanemo - koliko je to moguce - najizvrsniji moguci ljudi.

Amin.

[Кратос]

пре 42 минута, Ivan Marković рече

1) Opitujem nestvorene Božje energije

2) Zaradim pristojnu penziju.

Tim redom.

Ako opituješ nestvorene energije Božije penzija je nepotrebna,čist višak.

[Ivan Marković]

пре 2 минута, Кратос рече

Ako opituješ nestvorene energije Božije penzija je nepotrebna,čist višak.

I to što kažeš...

[obi-wan]

пре 2 часа, Grizzly Adams рече

из једнопартијског у вишепартијски комунизам

[obi-wan]

пре 2 часа, Рапсоди рече

Има у Ковиљу. И за време трајања и после у наставку. 

Ma ima na dosta mesta, kod mene u mojoj crkvi je bas porodicna atmosfera, tj. da budem tacniji nesavrsena porodicna, bas ona bez folirancije...

[Лазар Нешић]

Можда као одмор од егоистичне сморености православљем треба увести елемент игре.

Има нека побожна песмица из 9. века. Приписује се светој Ити или Иди из Ирске. Псемица се зове Ísucán. То би на српском превео као Мали Исус или Исушчић. Песмица иде како њој долази Исушчић и она га љуби, грли и игра се са њим у пећини или тако негде. Бог као Дете. Као у богослужењу Божића.

Не знам да ли замишљате Исуса као детенце, али мени је та слика присна. Читајући песму, покушао сам и сам да допишем нешто; не само поетски него и практично. Нешто као теологију игре са Богом ... наравно, све ово је тек у разради и отворено да и други допишу. Можда је помало и смешно, али ето.

Ísucán

*        

Кажу да има најмање две врсте игра: једне су коначне, друге бесконачне. Коначна игра има победника, бесконачна игра нема. Циљ коначне игре је добитак, циљ бесконачне продужетак игре. Ísucán игра бесконачне игре; играти се њиме значи непрестано продужавати игру.

*         

И коначне и бесконачне игре се морају играти слободно. Нема игре ако је играње присилно. И коначне и бесконачне игре имају више (стварних или имагинарних) учесника – нико се не може играти сам. Ísucán чека да играч укорачи у игру; Ísucán воли да (се) игра са становницима пустолина. Потребан је Ísucán за игру.

*         

У коначним играма има победника и губитника. У бесконачним играма нема ни победника, ни губитника, има само оних који (се) играју. Добити или изгубити – свеједно је Ísucán-у и ономе ко се са Ísucán-ом игра.

*         

Коначна игра има свој почетак, али бесконачна га нема. Учесници коначне игре могу рећи где и када ја игра почела, те где и када се завршила; учесници бесконачне не знају ни једно ни друго, јер ни једног ни другог нема. Ísucán је у игри са оним који се игра много пре него што је игра започела. Њихова игра је неместо и невреме, тј. било које место и време.

*         

Коначна игра одређује коначно место и време игре, њене границе. Бесконачне игре немају места и времена, нити граница, осим места, времена и граница које само играње изнутра поставља у магновењу игре. Ísucán измишља и замишља ступњеве игре, нове потезе, начине и играчке, нове путеве играња, увек изнова нова правила и циљеве без циљева осим самог играња. Правила постоје само да би се непрестано даље играло.

 

[Драшко]

dobro

[Mилена КШ]

Ono sto meni licno smeta su ti energetski vampiri koji su jelte najpravoslavniji na svetu i sve znaju i koji mene ubedjuju i uce sta je pravoslavlje!? Zasta li sam bila na pbf 8 g ccc...licno mi se ogadilo prepucavanje s njima,ali imaju stvarno odvale da mi je muka i da pomislim na to...i na te neke odvale necu da precutim...

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 1 сат, Лазар Нешић рече

Можда као одмор од егоистичне сморености православљем треба увести елемент игре.

Има нека побожна песмица из 9. века. Приписује се светој Ити или Иди из Ирске. Псемица се зове Ísucán. То би на српском превео као Мали Исус или Исушчић. Песмица иде како њој долази Исушчић и она га љуби, грли и игра се са њим у пећини или тако негде. Бог као Дете. Као у богослужењу Божића.

Не знам да ли замишљате Исуса као детенце, али мени је та слика присна. Читајући песму, покушао сам и сам да допишем нешто; не само поетски него и практично. Нешто као теологију игре са Богом ... наравно, све ово је тек у разради и отворено да и други допишу. Можда је помало и смешно, али ето.

 

Ísucán

*        

Кажу да има најмање две врсте игра: једне су коначне, друге бесконачне. Коначна игра има победника, бесконачна игра нема. Циљ коначне игре је добитак, циљ бесконачне продужетак игре. Ísucán игра бесконачне игре; играти се њиме значи непрестано продужавати игру.

*         

И коначне и бесконачне игре се морају играти слободно. Нема игре ако је играње присилно. И коначне и бесконачне игре имају више (стварних или имагинарних) учесника – нико се не може играти сам. Ísucán чека да играч укорачи у игру; Ísucán воли да (се) игра са становницима пустолина. Потребан је Ísucán за игру.

*         

У коначним играма има победника и губитника. У бесконачним играма нема ни победника, ни губитника, има само оних који (се) играју. Добити или изгубити – свеједно је Ísucán-у и ономе ко се са Ísucán-ом игра.

*         

Коначна игра има свој почетак, али бесконачна га нема. Учесници коначне игре могу рећи где и када ја игра почела, те где и када се завршила; учесници бесконачне не знају ни једно ни друго, јер ни једног ни другог нема. Ísucán је у игри са оним који се игра много пре него што је игра започела. Њихова игра је неместо и невреме, тј. било које место и време.

*         

Коначна игра одређује коначно место и време игре, њене границе. Бесконачне игре немају места и времена, нити граница, осим места, времена и граница које само играње изнутра поставља у магновењу игре. Ísucán измишља и замишља ступњеве игре, нове потезе, начине и играчке, нове путеве играња, увек изнова нова правила и циљеве без циљева осим самог играња. Правила постоје само да би се непрестано даље играло.

 

Ko je ovo proživeo i napisao? Voleo bi da ga sretnem što pre.

Napisao čitaj kao pročitao i već se dobrano igra sa Hristom?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Meni kad Hristos nije jasan dok hodim sa njim i začudim se, ondak "čujem Njegov glas koji mi kaže ovo je moja igra" i onda samo verujem i ne preipitujem a On uvek ispliva ili izroni kad se najmanje nadaš i duhovito ti reši problem.

Ko se ne igra sa Hristom taj nije Hrišćanin.

[Благовесник]

пре 10 часа, Страле рече

ако није неко талентован онда се умори

Pomenuti su ovde i neki bivsi monasi koji sede sad u Kaliforniji na bazenima, ako sam dobro parafrazirao... To, kao i svi drugi ovde  pomenuti primeri ljudi, primeri kojih smo svi svesni jer znamo za mnoge slicne u  nasem okruzenju, to je (imajuci u vidu da kada osoba ozbiljno, zilotski, monaski, podviznicki, najrevnosnije i dugorocno zagazi u pravoslavni zivot) to je kao da mu NEBO padne na glavu... Hej, Nebeski Jerusalim, ziveti zivotom na nebesima... Nije smrtnom coveku u danasnjem svetu oprhvanom ovakvom svima znanom   svakodnevnicom i sarenilom itd. lako da izdrzi, jer nase slabosti ljudske je i sam Hristos svestan, sam konstatuje za nas, svoje Ucenike  "duh  srcan, al je telo slabo". Stoga, ljudi  s vremena na vreme potrebuju i malo ventila, pa se opet brzo ili nesto kasnije opet vrate u ring... Uostalom, za nase vreme je receno da cemo se spasavati upravo time - padanjem i ustajanjem (jer u ova nasa poslednja vremena skoro je nemoguce ne pasti).

[Vladan :::.]

Паде ми на памет још један начин на који ово може да се гледа. Доста онога што смо овде исписали може да се посматра и као једна од страсти о којој су много писали оци а реч је о унинију. Неко је овде већ рекао да овај проблем "умора" није ништа ново у Цркви и да су се са тим људи борили одувек, а будући да је мени један од омиљених отаца Лествичник ево једне његове кратке главе о том проблему. Можда је овај текст за нас овде "тврда храна" будући да је намењен монасима и безмолвницима али можда ће некоме и да користи да се подсети овога.

 

Лествица - Поука XIII

О УНИНИЈУ

Један од честих изданака многоговорљивости (као што смо напред већ рекли), и то један од првих, јесте изданак унинија. Стога му и дајемо одговарајуће место у ланцу страсти.

Униније је раслабљење душе и немоћ ума, занемаривање подвига, мржња на монашки завет, хвалитељ световњака, клеветник Бога – као да је немилостив и нечовекољубив. Оно је клонулост у богослужењу, немоћ у молитви, оно је у служби гвоздено, у телесном раду вредно, у послушности неискусно.

Послушан човек не зна за униније, вршећи кроз видљиви рад свој основни, духовни задатак.

Општежиће је противник унинија. Човеку, пак, безмолвнику, оно је вечни пратилац: до саме смрти се не повлачи и све до скончања његова не престаје да се бори против њега. Видевши келију отшелника, оно се осмехује, и приближивши му се, настањује се крај њега.

Лекар болесника посећује изјутра, а униније подвижнике усред дана.

Гостопримство је подлога унинија, и подстиче на то да се радом сопствених руку чини милостиња. Усрдно побуђује на посећивање болесника, подсећајући на онога који каже: Болестан бејах, и посетисте ме (Мт.25,36). Саветује да се одлази к ожалошћеним и клонулим људима и, само будући малодушно – предлаже да тешимо малодушне.

Оне који су стали на молитву, овај безумни дух подсећа на нужне послове, и употребљава свако средство како би нас под неким згодним изговором отргнуо од мољења. За време служења првог, трећег и шестог часа, демон унинија у нама изазива језу, главобољу, а понајпре грчеве у трбуху. Кад настане девети час, мало подиже главу. А када је већ и трпеза постављена за обед, скаче са постеље. И када после поново дође време за молитву, оно поново тело чини тешким. Онога који је стао на молитву, погружава у сан, и неприличним зевањем из уста отима стихове.

Сваку осталу страст потискује по једна супротна врлина. Но, униније је за монаха свеобухватна смрт. Храбра душа васкрсава умрли ум, а униније и тромост душе растурају целокупно богатство нашег духа.

Како је овај дух један од осам предњака зла [1], и то најгори од свих, поступићемо и с њим исто онако као и са другима. Додаћемо, међутим, следеће: када нема богослужења, нема ни унинија, и чим се канон заврши – очи се отварају.

Прави подвижници се познају за време унинија. Монаху ништа толико не доноси венац као борба с унинијем. Размисли, и наћи ћеш да се униније бори с онима који су на ногама; оне који седе саветује да легну, или да погледају кроз прозор келије, или да лупају и трупкају ногама.

Онај који плаче над собом, не зна за униније.

Нека и овај тиранин буде свезан сећањем на грехе наше, и ударан телесним радом. Нека га довуче по земљи помисао на будућа добра. Кад стане пред нас, упитајмо га: „Реци, дакле, ти, распуштени и одрешени, ко је тај који те је тако наказно родио? Који су ти потомци? Који су то који војују с тобом? Ко је твој убица?“ А он, тиранин, одговара: „Код оних који су прави послушници, ја немам где ни главу да наслоним; а имам код оних који се налазе у безмолвију, те живим с њима. Родитељке моје су многобројне: понекад неосетљивост душе, понекад заборав онога што је горе на небу, а може да буде и прекомеран рад. Моји су потомци: мени урођена манија сељакања с једног места на друго, непослушност према духовном оцу, заборав Страшног суда, а понекад и напуштање завета. Моји противници (који ме сада држе везана) јесу: богослужење са телесним радом. Мој непријатељ, помисао на смрт. А оно што ме убија, јесте молитва са чврстом надом да ће се добити блаженства. Ко је родио молитву – питајте њу саму!“

Тринаеста победа. Онај који ју је стварно у свему однео, опробан је за све.

---

НАПОМЕНЕ:

1. Један од осам предњака зла: свака грешна мисао, тврди Илија Критски, своди се на осам главних страсти (или „помисли“), и то: стомакоугађање, и са њим блуд, среброљубље, тугу, гнев, униније, славољубље, гордост. Од нас самих не зависи да ли ће нашу душу ове страсти напасти или не (Схол. 2 уз Поуку XIV. Col. 872 ВС). В. такође и прим. 1) уз Поуку XXII.

https://svetosavlje.org/lestvica/15/

[Хајдук]

Ко постави овакву тему тај наравно не верује ни у чуда из житија него тражи научне и интелектуалне доказе да би веровао и онда упадне у овакве проблеме о којина после асправља преко рачунара уместо са попом који је ту надлежан јер за ово и постоји исповест. 

[Снежана]

пре 8 часа, Лазар Нешић рече

Можда као одмор од егоистичне сморености православљем треба увести елемент игре.

Има нека побожна песмица из 9. века. Приписује се светој Ити или Иди из Ирске. Псемица се зове Ísucán. То би на српском превео као Мали Исус или Исушчић. Песмица иде како њој долази Исушчић и она га љуби, грли и игра се са њим у пећини или тако негде. Бог као Дете. Као у богослужењу Божића.

Не знам да ли замишљате Исуса као детенце, али мени је та слика присна. Читајући песму, покушао сам и сам да допишем нешто; не само поетски него и практично. Нешто као теологију игре са Богом ... наравно, све ово је тек у разради и отворено да и други допишу. Можда је помало и смешно, али ето.

 

Ísucán

*        

Кажу да има најмање две врсте игра: једне су коначне, друге бесконачне. Коначна игра има победника, бесконачна игра нема. Циљ коначне игре је добитак, циљ бесконачне продужетак игре. Ísucán игра бесконачне игре; играти се њиме значи непрестано продужавати игру.

*         

И коначне и бесконачне игре се морају играти слободно. Нема игре ако је играње присилно. И коначне и бесконачне игре имају више (стварних или имагинарних) учесника – нико се не може играти сам. Ísucán чека да играч укорачи у игру; Ísucán воли да (се) игра са становницима пустолина. Потребан је Ísucán за игру.

*         

У коначним играма има победника и губитника. У бесконачним играма нема ни победника, ни губитника, има само оних који (се) играју. Добити или изгубити – свеједно је Ísucán-у и ономе ко се са Ísucán-ом игра.

*         

Коначна игра има свој почетак, али бесконачна га нема. Учесници коначне игре могу рећи где и када ја игра почела, те где и када се завршила; учесници бесконачне не знају ни једно ни друго, јер ни једног ни другог нема. Ísucán је у игри са оним који се игра много пре него што је игра започела. Њихова игра је неместо и невреме, тј. било које место и време.

*         

Коначна игра одређује коначно место и време игре, њене границе. Бесконачне игре немају места и времена, нити граница, осим места, времена и граница које само играње изнутра поставља у магновењу игре. Ísucán измишља и замишља ступњеве игре, нове потезе, начине и играчке, нове путеве играња, увек изнова нова правила и циљеве без циљева осим самог играња. Правила постоје само да би се непрестано даље играло.

 

наш допринос игри

Васко Попа | ПРЕ ИГРЕ

 

Зажмури се на једно око  Завири се у себе у сваки угао  Погледа се да нема ексера да нема лопова  Да нема кукавичјих јаја  Зажмури се и на друго око  Чучне се па се скочи  Скочи се високо високо високо  До наврх самог себе  Одатле се падне свом тежином  Данима се пада дубоко дубоко дубоко  На дно свога понора  Ко се не разбије у парампарчад  Ко остане читав и читав устане  Тај игра

[Снежана]

Умор од вере?

 

25. августа 2017.

Човек се може уморити од сопствених пројекција о Богу а да Бог објективно нема додира са таквом поставком ствари. Ако се држимо св. Симеона Новог Богослова, он је понудио једну сугестију да некада није згорег лишити себе удела од литургије, али не ради глорификације умора, нити тријумфа неке обамрлости или вољом да се зло чини, него да би се човек више ужелео Бога. Хоће да каже да лењост, или неки други узрок, није последица растанка, него неки вид благодатне паузираности срца које ишчекује Онога кога се добровољно лишило до момента новог сједињавајућег сусретања. Дакле, чежња се не гаси чак ни на дистанци! Тако се поништава могућност отуђења, као и могућност да се један нормалан еклисиолошки однос (са свим ризицима униформне званичности) преточи у патологију безличне рутине где они који богослуже уопште немају реалног осећаја, ни свести о вредности присуства Онога коме служе. То је оно чувено а тако наивно и злурадо саплитање о недостатке свештеника или неких верника.

Ту су, такође, и страсти. Аскетска литература је помало досадна са тим пребројавањем и нумирисањем која се страст очитава у човеку, а опет, са друге стране, то не умањује њену објективност да понуди диоптрију да човек детектује која страст централно у њему највише заузима место. Умор може бити синоним унинија, пропадљивости природе, губитка животних сокова који су пресисали штиво, итд. Парадоксално, човек може бити уморан и од умора. Али, није сувишно поменути да човек копни, јер су негде срушена његова очекивања (која опет могу бити продукт здравог опомињања да је заправо негде срушен неки идол у човеку) која није успео да затекне у црквеној стварности било властитом несналажљивошћу и сазревањем, било грехом другог. Свакако, поред мегаломанске пројекције о властитој позиционираности унутар Цркве, ту су и они нецрквени који не осећају да било шта пропуштају у Цркви, па следствено, самим тим не осећају било какав садржај оличен пандемониумом умора будући да не остварују кретање ка Богу а онда немају ни због чега осећати последице умора. То пак не значи да нецрквени људи немају искуство да им је парче мира потребно, али је велики знак питања у којим сегментима траже своје место одмора када се на крају испостави да се на својим одморима само додатно уморе од избора који су уложили у жељу свога предаха.

Умор се уопште не мора посматрати фаталистички. Може бити производ конструктивне кризе која треба да роди новог човека. Јер, као што умиремо сваки дан, тако се и рађамо сваки дан, а ко је умро за свет – Христос му даје од Свог живота да се увек на нови начин изрази унутар тог света будући да „не постоји више светова него један свет а постоји више димензија“ (др Зоран Јелисавчић). Зато су и грешке у таквом оперативном систему са свим вирусима сасвим могуће. Нема загарантоване позиције у којој би се твоја врлина или дар Духа нашао фиксираним и осигураним. Умор, дакле, може бити природна последица логичког следа догађаја које полазе од манифестације одређене страсти, али са друге стране, умор не мора да носи никакав моралистички комплекс, нити теологију кривице да има било какав недостатак, јер је човек „пропадљива роба“. Ако један мобилни телефон не може без пуњача, колико мање може човек без црквеног „модема“ да би се конектовао на благодатни „вајрлес“? Јер се само у Духу, како каже апостол, може неко назвати хришћанином, нема то везе са тим ко какве дарове и службу има будући да је свима мера Христова понуђена, односно, усличавање властитог бића према мери односа којим Сам Бог љуби. Покушати да изразиш то искуство Бога који те је пољубио – то је теологија.

Да би се човек, дакле, рехабилитовао, „рестартовао“ за нова „богоажурирања“ није сувишно дозволити да теологија одлежи ћутке у човеку. Прекинути проток било каквог богословског штива, шупљег форумисања, монотоног наклапања, јалове рециклаже постојеће светоотачке мисли „копипејстоване“ још шизофреније у неодговарајући контекст или време, која се у данашње време не би пуно снашла, односно, атрофираном човеку данашњице не би пуно помогла да се осмисли. Треба повремено лишити себе удела од једноличног уподобљавања. Криза је закон. Криза је спас. Докле год има кризе имаће се на чему радити у себи, а тада умор неће бити солуција битисања. Напротив, они који себе држе за делегате воље Божије, за саветника Божијег чије мисли нико није видео, долазе до тачке слома када се умор губи као могућност преиспитивања. Јер, умисливши да су достигли крајњи ниво обожења, и да је све већ виђено, да су осигурали своју позицију помилованих, управо они упадају у стагнацију будући да не постоји за њихову равнодушност више ишта што би могло побуђивати њихову изненадљивост. Они себи гарантују објективност апстрактним духовним стажирањем, а управо је то клинч у којем се губи потенцијалност новосусрета. Другим речима, саботирају прилаз Духа да у њима нешто ново каже. Зато су неки „заробили“ Бога стриктно у границама теологије коју су други писали и живели, а не они, као што су Га неки „заробили“ искључиво у границама литургије.

Ако полазимо од јеванђељских протагониста, свих оних дефектних који су се сусретали са Христом, који су веровали у Њега и који нису, видећемо да умор није заузимао примат. Ту су биле много веће изопачености или неки други мотиви иза сваког приступајућег. Али, свакоме коме је требало исцељење, праштање, реч, сигурно је да је био уморан од свог стања, да се негде нешто дубоко унесрећено таложило у човеку. Реално, мишљења сам да само велики људи могу бити свесни овакве ситости и гадости о властитом лику и делу. Ако се држимо новозаветних егзегета, увидећемо да и апостоли мењају „плочу“. Очекујући да ће Други Христов долазак брзо уследити, као што и данас многи мисле да ће баш за време њиховог живота то бити јер не могу да замисле да свет може постојати након њихове смрти, апостоли улазе у прве кризе, мењају причу, припремају друге цркве за мисију у свету и нуде Христа (али и себе!) као образац на који начин треба живети, јер постају свесни „одлагања“ суда Божијег.

Иначе, није сувишно поменути и ту психолошку призму. Човек је негде интуитивно свестан да живот којим живи није живот који је изабрао. Да нешто дебело није у реду. Не само зато што је смртан, него јер не затиче свет какав би волео да буде управо због присутности зла у свету. Да је већина у маскама и дуговима. Да мало ко примети лепоту сунца или вредност птице. Да Бог опасно недостаје у овоме свету. Зато је умор сасвим очекиван. Јер је само постојање, чак и када нема неке објективне околности која фрустрира човека, само по себи – неподношљиво. Јесте, постоје исијавања, постоје дарови, постоје пољубци Духа, причасност Христом која отклања сваки недостатак, али сама позиција човека је, хтео то или не, управо због фамозног „сада и још не“ већ подвојена, или, како воле неку ту излизану реч да употребе – шизофрена. Баш зато што се Бог не да поседовати, баш зато „отклањање недостатка“ никада није једном трајно и непроменљиво Богом изведено, а самим тим, ни тајна есхатона онда не би била потребна пред таквом непроменљивошћу. Докле год је смрти – шизофренија није превладана. А не заборавимо, смрт је за сада само Христос победио, због чега се и назива Првенцем из мртвих, док нама осталима она тек предстоји. Јер, осим смрти тела, ту је и смрт слободе будући да тело има некада вољу која је противна слободи човека. Трење је неминовно. А умор само може бити последица тих сударања светова у човеку који опет не морају бити окарактерисани као одступање од Бога, или незахвалности према Богу, него као могућност да се човек одвеже од сигурности овог пролазног света – надасве теолошких сигурности а потом оних материјалних…   

https://upodobljavanje.wordpress.com/2017/08/25/умор-од-вере/