Моја досадашња теолошка схватања

[Дијете Божије]

Желим да поделим са вама своја теолошка схватања и да уз вашу и Божију помоћ провјерим њихову православност.

[Дијете Божије]

Одрастао сам уз​ Цркву.
Међутим, као дијете занимао ме је далеки Исток.
Затим сам схватио погубност далекоисточних техника које сам почео да примењујем, али не у потпуности. Како сам даље истраживао ту проблематику (чакре, ауре и сл.), а било ми је важно да не застраним у неку источњачку секту наишао сам на Мирољуба Петровића. Његова предавања су ме избацила из окултизма, али су ме лагано увлачила у његову јерес. Поред њега пратио сам и бројне протестанте, па и адвентисте. Тада сам сумњао у исправност православног богословља, поготово односа према светим иконама, светитељима и сл.
Слава Богу, нисам напустио Цркву.
По природи сам скептичан и све волим до детаља да анализирам, проверавам изворе.
Тако сам се проучавајући историју Цркве уверио у небулозе неправославних деноминација.
Сада стојим чврсто у Православљу, али желим да се решим фрагмената неправославних теологија ако их још има присутних у мојим ставовима.
Писаћу о разним темама, а ви ми напомените и образложите ако има шта неправославно у мојим речима.
Хвала вам свима унапред што ће те ми помоћи и хвала Богу.

[Дијете Божије]

Мој коментар везан за слику (прво прочитајте​текст са слике):
У Посланици Галатима 2:16 пише: "Па дознавши да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа, и ми веровасмо Христа Исуса да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело неће оправдати."
Хтио сам ово да напоменем да неби дошло до забуне. Многи су живели овако како је ава Макарије поручио. Поготово на далеком Истоку, али они се тиме неће спасити, јер нас дјела не спашавају, већ само вјера у Исуса као Спаситеља, Сина Божијег, односно Исуса као Друго Лице (Личност) Тројичног Бога (Бога Оца, Бога Сина - Исуса, Бога Светога Духа - три личности, али ЈЕДАН Бог). Дакле, вјера у Христа и Његово обећање да је својом жртвом откупио гријехе наше.
Ту своју вјеру морамо да манифестујемо кроз Свете Тајне, дакле кроз Крштење и Миропомазање ми изјашњавамо своју вјеру у Христова обећања, а Господ нам даје неопходни духовни мач и штит (благодат) којим требамо​да се боримо, уз помоћ Божију, са злим духовним силама које желе да нас гурну са уског пута који води ка Господу у бездан пакла. Јер од момента када се крстимо ми постајемо учесници у духовном рату.
Кроз Исповест и Покајање ми који верујемо у Божија обећања, молимо га да нам опрости и да и нас уброји у оне искупљене Његовом (Христовом) жртвом и да нам опрости јер смо свјесни колико нас воли и колико га ражалошћујемо гријесима и затим примањем причешћа стављамо печат на све, примамо Крв и Тијело Христово - Његову жртву којом нас је на Голготи откупио, на отпуштење гријехова и на Живот Вјечни у заједници са Њим.
Ако уистину вјерујемо у ово онда и желимо да се и уподобљавамо Вољи Божјој. Тиме показујемо Богу да стварно желимо да будемо у заједници са Њим, јер није довољно само формално рећи "Боже прихватам Те" и формално учествовати у Светим Тајнама, већ морамо то свим бићем својим. Управо ту су битна дјела Вјере, Наде, Љубави - подвизи какве описује ава Макарије.
У разговору аве Макарија се ово горе што сам написао подразумева.
Мислим да се на овом примјеру може лако увидјети једна разлика између Православља, Римокатолицизма и Протестантизма.
Римокатолици акценат стављају на дјела, па је код њих нпр. епитимија - казна коју морамо да одробијамо да би свој гријех искупили својим делима.
Док Протестанти иду у другу крајност, као и у много чему па потпуно занемарују дјела, у неким њиховим деноминацијама сматрају да је довољно да човјек буде крштен и да није битно како ће послије да живи, може и да постане атеиста, а биће спашен.
Док је у Православљу онако како сам горе описао.

[srema]

Koliko ja vidim, sa mojim nekim mrsavim shvatanjem vere, ovde nema niceg nepravoslavnog. Porazgovaraj sa popom.

[Дијете Божије]

Теократија је вид државног уређења, а сама ријеч потиче од грчке ријечи θεοκρατία, која је састављена од двије ријечи θεός, теос - Бог и κρατεiν, крат(e)иа - владавина, дакле ова ријеч има буквално значење „владавина Бога“. Постоје двије основне одреднице овог појма, строг и слободнији облик.

По строгом опису она представља вид државног уређења у коме је Бог (библијски) Врховни Владар и Судија, дакле Бог непосредно управља државом преко свог посредника (слуге, пророка или гласника). Касније теократија задобива монархо-теократски облик у коме постоји народни врховни вођа који је савјетован од стране Бога или Божијег посредника.
У новој ери јавља се слободнији облик теократије. То је државно уређење у којем не постоји подјела на духовну и свјетовну власт, односно у којој се сва власт заснива на строгом тумачењу одређене вјерске доктрине, односно припадности одређеној вјерској организацији која је стопљена с државом. Ту је вјерско устројство додато устројству власти или је оно надмоћно над њом. Дакле одеђенe вјерскe установе (нпр. црква, калифат, рабинат...) су и државна власт. Чест назив за овакву теократију је еклезиократија. Врховни вођа је у овим случајевима и вјерски вођа или су они блиско повезани. Теократске власти примјењују теономију (од грчке речи теос [θεός] - Бог, номос [νόμος]- закон).
У србским државама теократија је постојала у више наврата нпр. за време цара Душана, Шћепана Малог, Његоша... Државе које данас имају поједине елементе овог вида теократије су: Иран, Израел, Саудијска Арабија, Ватикан... Дакле може се закључити да је еклезиократија владавина Бога (или бога) у толикој мјери у колико је одеђена вјера (религија), која је примјењује, у складу са библијским законима тј. Богом. Значи права теократија и теономија су тежња дословног поштовања Божијих закона из Мојсијевог петокњужја у Библији, које је Исус потврдио у Новом Завјету. Не могу нпр. неки пагани на челу са врачом да тврде да живе у теократији када немају никакве везе са Богом и Библијом. Ту је дакле суштинска разлика између еклезиократија и теократије.
Мора се напоменути да се у једној држави не може спроводити теономија, бар не потпуна, ако не постоји теократија и обратно. Просто речено не могу се Божији закони дословно спроводити у држави у којој не постоји теократско уређење и вјерујући народ. Не може се у секуларном друштву спровести теономија. Честа препрека (код хришћана) у спровођењу теократије настаје услијед погрешног вјеровања да је Исус укино законе из Мојсијевог петокњижја (Торе), али притом не размишљају како ПОЈЕДИНИ и даље важе?
Сигурно је монархија ближа теократији него демократија или друга државна уређења али је грешка у мишљењу да монархија непосредно значи и теократија али би теократија требала да буде монархија на челу са Богом и Његовим помазаником на земљи.
Како је атеизам запосјео науку настало је мишљење да је теократија у савременом свјету немогућа, недостижна и једоставно непотребна. Наравно истина је сасвим другачија, теократија не да је достижна него је пријеко потребна данашњем човјечанству, питање је само да ли је ми желимо!? Теократија је најједноставнији и најправичнији облик владавине који човјек може да примјени. Закони у теократији служе по принципу «Сваком по дјелима својим.». Јасно се зна шта је добро а шта лоше, шта се смије а шта не смије и које су казне ако се ради нешто лоше и недеозвољено, не постоје преговарања и нагађања.
Наравно у теократији би увек било простора за покајање, а преступници би били санкционисани у крајњим случајевима (ако не желе да се покају и лече своје страсти даје им се могућност да напусте земљу о трошку државе, ако ни то не желе онда да буду прописано санкционисани).
Сваки частан и обичајан (моралан) човјек нема зашто да се плаши спровођења теократских закона, овај облик владавине управо и има за циљ очување и ширење праведности, поштења и доброте.

[Благовесник]

On 4/4/2017 at 9:51, Дијете Божије рече

Честа препрека (код хришћана) у спровођењу теократије настаје услијед погрешног вјеровања да је Исус укино законе из Мојсијевог петокњижја (Торе), али притом не размишљају како ПОЈЕДИНИ и даље важе?

Sta to vazi a sta ne?

[Дијете Божије]

Sta to vazi a sta ne?

Не важи нпр. светковање Шабата, а важи осталих 9 Божијих заповести. Ето то је један од многих примера.

[Кратос]

пре 55 минута, Благовесник рече

Sta to vazi a sta ne?

Pa Isus kaže da sve važi i da neće nijedna titla nestati i da ko se tako nauči nazvaće se najvećim u Carstvu Nebeskom.Pre svega Zakon ima duhovno značenje o čemu i apostol Pavle govori.Uostalom i sam Hristos je živeo po Zakonu.Njegove Dve Zapovesti su sažetak zakona i njegova suština.Odnos prema Bogu i odnos prema bližnjima.Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima.Drugo Zakon je proročki,prolećni praznici govore o prvom dolasku Mesije,stradanju(Pasha),vaskrsenju(Prvina),silasku Duha Svetoga(Pedesetnica)  dok jesenji praznici ukazuju na drugi dolazak,sveopšte vaskrsenje i Sud Božiji.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Zakon je stari adam, zakonom se covek ne moze opravdati, jer I sam zakon bi donesen radi pada starog adama.

Novi Adam Isus Hristos je dosao da ispuni zakon I da podigne palog starog adama iznad zakona, zato j e novi zavet Boga sa covekom sam Isus Hristos koji uze grehe nase na sebe I otplati ih stradalno na Krstu. Isus im a vlast da oprasta grehe da ocisti coveka kako bi se verom u Hrista covek udostojio Obozenja I postao blagodatno iznad zakona,ne zato sto je zakon sam po sebi los nego zato sto je I donesen kao posledica coveka koji je ostao bez Boga Logosa Sina Bozjeg. Opravdanje nije u zakonu nego u veri u Isusa Hrista I vecnoj zajednici sa Njim.