Дијете Божије

И ја сам више за такав приступ, али ујакова "вјера" је микс агностицизма, Православља и паганизма. У различитим приликама један од ова три аспекта његове вјере преовлада. Ако гледа Дискавери онда је агностик који нагиње атеизму. Цијели живот покушава да не увриједи ни Бога ни демоне. Афирмише разне окултне праксе. Не сјећам се кад је задњи пут био у цркви. Док је био млађи прорицао је из тарот карата и све је "погађао", тј. био је медијум за демоне, а он је и дан данас убијеђен да има паранормалне способности, да су то његове силе. Камо среће да можемо га одвести у Цркву, иначе имамо јако доброг парохијског свештеника. Али он то не би хтио, а Господ не помаже ономе који неће од Њега помоћ, јер би то било кршење слободне воље. Тако да је психијатрија привремено решење. Трудимо се да му мисионаримо, молимо се за њега, и надамо се да ће постати искрени православац.

Управо сам сазнао да је ујак покушао самоубиство таблетама за спавање. Молим вас помените га у молитви. Не смијем дати име због заштите приватности. Господ зна.

Хвала. Чуо сам да је Лаза очајна установа. Да ли су скоро нешто реновирали можда?

Моја бака већ дуги низ година има неуропсихијатријске проблеме. Нисам упознат са дијагнозом. На терапији је лијековима. Ујак који живи са њом, није ожењен, такође има проблеме те природе такође већ дуги низ година. Његов проблем је недавно се погоршао и сада има суицидне помисли. Моји родитељи и ја смо забринути. Живимо у БиХ и код нас важи стереотип да је у Србији све боље. Занима нас које установе за неуропсихијатрију су најбоље у Србији, није битно да ли су приватне или државне, јер нам новац, слава Богу, није проблем. Такође, ако мислите да има нека установа у Републици Српској да може да парира овима у Србији слободно наведите. Јако нам је важно да та установа нуди смјештај. Унапред хвала свима. Мир вам и радост од Господа.

Не важи нпр. светковање Шабата, а важи осталих 9 Божијих заповести. Ето то је један од многих примера.

Нема потребе за персирањем брате. "Потаманио" их је јер је њихово неморал прешао све границе. Из истог разлога уништио је Содом и Гомор и многа друга места, наредио Израиљцима да побију Хананце и многе друге околне народе. Са циљем да се успори ширење гријеха и декаденције. Да није било Потопа и Нојеви би потомци би постали декадентни. Чак и после Потопа врло брзо су људи постали многобошци и десио се вавилонски инцидент. Аврамов отац је био многобожац. А замисли какав би тек био да није било Потопа. Зашто је Бог наредио Израиљцима да побију Хананце и многе друге околне народе? Да неби лоше утицали на њих. Израиљци су били изабрани народ, јер је у њему требао да се оваплоти Син Божији.

Нисам нешто истраживао ову тему, али знам да су рани хришћани који су били пореклом из паганских народа користили уметничке изразе свог народа за приказ хришћанске тематике. Тако су нпр. Грци користили симбол феникса као симбол Христа.

Заштита му је био Господ.

Да, Потоп се буквално десио. Заиста је падала киша 40 дана и ноћи, али то није био обични пљусак. 1 Мој. 7:11 Кад је било Ноју шест стотина година, те године другог месеца, седамнаести дан тога месеца, тај дан развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске; Знамо​ да је Бог када је стварао свет створио небески свод да раздвоји воду од воде (1 Мој. 1:6). Дакле, била је вода на Земљи, затим атмосфера и изнад атмосфере водени омотач који је правио идеалну климу на Земљи. То доказују залеђени и фосилизовани тропски организми (палме, змије, тропске шкољке и рибе итд.) пронађени у Сибиру, Арктичком појасу и сл.). У току Потопа тај водени омотач се срушио на земљу, а такође избијали су и гејзири тако да то није поплавица какву смо видели у цртаним филмовима. Потоп је био глобалан, а не локалан, јер није водени омотач негде пао, а да негде другде није. Бог је после Потопа обећао Ноју да више никада неће пустити Потоп на Земљу (1 Мој. 9:11), ако је то био локални Потоп, онда Бог лаже, јер стално се дешавају поплаве у свим пределима. Бог јесте Милостив, али и Праведан. Тада је наморал био какав ми још од Потопа нисмо видели. Такав неморал ће бити када се зацари антихрист (Мат. 24:37). Да их Бог није уништио они би вероватно лоше утицали на Нојеве потомке и онда не би ко родити Христа. Дакле, то је био сатанин очајнички покушај да спречи успостављање Домостроја спасења који је (сатанин покушај) Бог зауставио Потопом. И ту се види Његова правда, али и милост, јер да није то Учинио човечанство би било осуђено на пропаст, а и сви су имали шансу да се покају и спасу заједно са Нојем, али уместо тога они су се ругали Ноју. Клима је била иста на целој Земљи што сам објаснио изнад. Тако да су све животиње живеле свуда. А и нису све животиње ишле у Арку, већ у пару по двоје по својим врстама, али боље је превести - типовима. Шта то значи. То значи да није спашаван и вук и којот и хаски, већ само вук и евентуално још један канин, није спашавана сијамска, дивља, ова она, гепард, рис, већ само једна из породице мачака и тако даље. Наравно ове расе нису постојале тада, тада су биле неке друге, али сам их користио илустрације ради. Тако да то и није тако велики број животиња. Више информација о Потопу имате у овом документарцу:

Теократија је вид државног уређења, а сама ријеч потиче од грчке ријечи θεοκρατία, која је састављена од двије ријечи θεός, теос - Бог и κρατεiν, крат(e)иа - владавина, дакле ова ријеч има буквално значење „владавина Бога“. Постоје двије основне одреднице овог појма, строг и слободнији облик. По строгом опису она представља вид државног уређења у коме је Бог (библијски) Врховни Владар и Судија, дакле Бог непосредно управља државом преко свог посредника (слуге, пророка или гласника). Касније теократија задобива монархо-теократски облик у коме постоји народни врховни вођа који је савјетован од стране Бога или Божијег посредника. У новој ери јавља се слободнији облик теократије. То је државно уређење у којем не постоји подјела на духовну и свјетовну власт, односно у којој се сва власт заснива на строгом тумачењу одређене вјерске доктрине, односно припадности одређеној вјерској организацији која је стопљена с државом. Ту је вјерско устројство додато устројству власти или је оно надмоћно над њом. Дакле одеђенe вјерскe установе (нпр. црква, калифат, рабинат...) су и државна власт. Чест назив за овакву теократију је еклезиократија. Врховни вођа је у овим случајевима и вјерски вођа или су они блиско повезани. Теократске власти примјењују теономију (од грчке речи теос [θεός] - Бог, номос [νόμος]- закон). У србским државама теократија је постојала у више наврата нпр. за време цара Душана, Шћепана Малог, Његоша... Државе које данас имају поједине елементе овог вида теократије су: Иран, Израел, Саудијска Арабија, Ватикан... Дакле може се закључити да је еклезиократија владавина Бога (или бога) у толикој мјери у колико је одеђена вјера (религија), која је примјењује, у складу са библијским законима тј. Богом. Значи права теократија и теономија су тежња дословног поштовања Божијих закона из Мојсијевог петокњужја у Библији, које је Исус потврдио у Новом Завјету. Не могу нпр. неки пагани на челу са врачом да тврде да живе у теократији када немају никакве везе са Богом и Библијом. Ту је дакле суштинска разлика између еклезиократија и теократије. Мора се напоменути да се у једној држави не може спроводити теономија, бар не потпуна, ако не постоји теократија и обратно. Просто речено не могу се Божији закони дословно спроводити у држави у којој не постоји теократско уређење и вјерујући народ. Не може се у секуларном друштву спровести теономија. Честа препрека (код хришћана) у спровођењу теократије настаје услијед погрешног вјеровања да је Исус укино законе из Мојсијевог петокњижја (Торе), али притом не размишљају како ПОЈЕДИНИ и даље важе? Сигурно је монархија ближа теократији него демократија или друга државна уређења али је грешка у мишљењу да монархија непосредно значи и теократија али би теократија требала да буде монархија на челу са Богом и Његовим помазаником на земљи. Како је атеизам запосјео науку настало је мишљење да је теократија у савременом свјету немогућа, недостижна и једоставно непотребна. Наравно истина је сасвим другачија, теократија не да је достижна него је пријеко потребна данашњем човјечанству, питање је само да ли је ми желимо!? Теократија је најједноставнији и најправичнији облик владавине који човјек може да примјени. Закони у теократији служе по принципу «Сваком по дјелима својим.». Јасно се зна шта је добро а шта лоше, шта се смије а шта не смије и које су казне ако се ради нешто лоше и недеозвољено, не постоје преговарања и нагађања. Наравно у теократији би увек било простора за покајање, а преступници би били санкционисани у крајњим случајевима (ако не желе да се покају и лече своје страсти даје им се могућност да напусте земљу о трошку државе, ако ни то не желе онда да буду прописано санкционисани). Сваки частан и обичајан (моралан) човјек нема зашто да се плаши спровођења теократских закона, овај облик владавине управо и има за циљ очување и ширење праведности, поштења и доброте.

Мој коментар везан за слику (прво прочитајте​текст са слике): У Посланици Галатима 2:16 пише: "Па дознавши да се човек неће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа, и ми веровасмо Христа Исуса да се оправдамо вером Христовом, а не делима закона: јер се делима закона никакво тело неће оправдати." Хтио сам ово да напоменем да неби дошло до забуне. Многи су живели овако како је ава Макарије поручио. Поготово на далеком Истоку, али они се тиме неће спасити, јер нас дјела не спашавају, већ само вјера у Исуса као Спаситеља, Сина Божијег, односно Исуса као Друго Лице (Личност) Тројичног Бога (Бога Оца, Бога Сина - Исуса, Бога Светога Духа - три личности, али ЈЕДАН Бог). Дакле, вјера у Христа и Његово обећање да је својом жртвом откупио гријехе наше. Ту своју вјеру морамо да манифестујемо кроз Свете Тајне, дакле кроз Крштење и Миропомазање ми изјашњавамо своју вјеру у Христова обећања, а Господ нам даје неопходни духовни мач и штит (благодат) којим требамо​да се боримо, уз помоћ Божију, са злим духовним силама које желе да нас гурну са уског пута који води ка Господу у бездан пакла. Јер од момента када се крстимо ми постајемо учесници у духовном рату. Кроз Исповест и Покајање ми који верујемо у Божија обећања, молимо га да нам опрости и да и нас уброји у оне искупљене Његовом (Христовом) жртвом и да нам опрости јер смо свјесни колико нас воли и колико га ражалошћујемо гријесима и затим примањем причешћа стављамо печат на све, примамо Крв и Тијело Христово - Његову жртву којом нас је на Голготи откупио, на отпуштење гријехова и на Живот Вјечни у заједници са Њим. Ако уистину вјерујемо у ово онда и желимо да се и уподобљавамо Вољи Божјој. Тиме показујемо Богу да стварно желимо да будемо у заједници са Њим, јер није довољно само формално рећи "Боже прихватам Те" и формално учествовати у Светим Тајнама, већ морамо то свим бићем својим. Управо ту су битна дјела Вјере, Наде, Љубави - подвизи какве описује ава Макарије. У разговору аве Макарија се ово горе што сам написао подразумева. Мислим да се на овом примјеру може лако увидјети једна разлика између Православља, Римокатолицизма и Протестантизма. Римокатолици акценат стављају на дјела, па је код њих нпр. епитимија - казна коју морамо да одробијамо да би свој гријех искупили својим делима. Док Протестанти иду у другу крајност, као и у много чему па потпуно занемарују дјела, у неким њиховим деноминацијама сматрају да је довољно да човјек буде крштен и да није битно како ће послије да живи, може и да постане атеиста, а биће спашен. Док је у Православљу онако како сам горе описао.

Одрастао сам уз​ Цркву. Међутим, као дијете занимао ме је далеки Исток. Затим сам схватио погубност далекоисточних техника које сам почео да примењујем, али не у потпуности. Како сам даље истраживао ту проблематику (чакре, ауре и сл.), а било ми је важно да не застраним у неку источњачку секту наишао сам на Мирољуба Петровића. Његова предавања су ме избацила из окултизма, али су ме лагано увлачила у његову јерес. Поред њега пратио сам и бројне протестанте, па и адвентисте. Тада сам сумњао у исправност православног богословља, поготово односа према светим иконама, светитељима и сл. Слава Богу, нисам напустио Цркву. По природи сам скептичан и све волим до детаља да анализирам, проверавам изворе. Тако сам се проучавајући историју Цркве уверио у небулозе неправославних деноминација. Сада стојим чврсто у Православљу, али желим да се решим фрагмената неправославних теологија ако их још има присутних у мојим ставовима. Писаћу о разним темама, а ви ми напомените и образложите ако има шта неправославно у мојим речима. Хвала вам свима унапред што ће те ми помоћи и хвала Богу.

Желим да поделим са вама своја теолошка схватања и да уз вашу и Божију помоћ провјерим њихову православност.

Опрости сестро, надам се да си прочитала шта сам написао у овом форум посту: Дакле, писао сам о своме мишљењу засновом на мишљењу оца Арсенија. После су неки форумаши поставили занимљива питања и закључке који су ме подстакли да мало истражим овај проблем. Па сам увидио да Црква нема строго одређен став о овоме. Тако да сам променио мишљење. Мир вам и радост од Господа. Sent from my HUAWEI VNS-L21 using Pouke.org mobile app

Патријарх Павле, св. Дионисије Александријски и многи други тврде да жене не требају да се причешћују у време циклуса, док св. Григорије Двојеслов и многи други тврде супротно. То значи да Црква нема строго одређен став по овом питању као ни по нпр. питању митарстава. Тако да нека се свако причешћује по благослову свог духовника/пароха. Мислим да нема потребе да више дискутујемо​ на ову тему. Sent from my HUAWEI VNS-L21 using Pouke.org mobile app

Деликатна је ово тема... Ја сам писао по искуству парохије у којој живим, и шта сам чуо из једног предавања оца Арсенија Јовановића из манастира Острог. Мислим да треба пазити и поступати како сам написао у претходној поруци, али и не ићи у крајност и фарисејство. Постоје изузеци... Било би добро да се укључи у овај наш разговор неко од искуснијих теолога са форума па да разјасне. Свако добро од Господа. Sent from my HUAWEI VNS-L21 using Pouke.org mobile app

Жене када имају циклус неби требале да се причешћују из сљедећег разлога: Ми дакле причешћујући се примамо Тијело и Крв Христову. Крв Христова улази у нашу крв. Будући да жене у току циклуса губе одређену количину крви, ако би се причестиле и Христова Крв би отекла из тијела. Ако би се порезали у времену од око 12 сати од причешћивања важно је покупити крв и запалити вату, фластер или нешто друго чиме смо купили крв. То се ради из истог разлога зашто се пази приликом причешћивања. Нпр. ако се проспе мало причешћа (беба испљуне или сл.) свештеник то полиже са пода... Све то да се не би скрнавила Светиња. Sent from my HUAWEI VNS-L21 using Pouke.org mobile app

Ја сам недавно почео да читам Свето Писмо. Слава Богу, одрастао сам уз Цркву и солидно сам познавао Свето Писмо иако га нисам прије посвећено читао. Сазнавао сам кроз Вјеронауку, библијске цртане и игране филмове, слушајући у цркви читања из Светог Писма и тумачења за време проповеди и сл. Тако да ми није био проблем да кренем са читањем. Кренуо сам по реду да читам, тј. од Књиге постања. Тренутно сам стигао до Књиге о судијама. У међувремену моја бака је изразила жељу да сазна више о Светом Писму, али јој је компликовано због архаизама и сл. И тако сам тражећи како да јој помогнем пронашао ове текстове: http://www.dobrodrvo.orthodox.ru/PRAVOSLAVLJE/ZAKON%20BOZIJI/GLAVNI/03%20-%20STARI%20I%20NOVI%20ZAVET/DEO%20TRECII%20-%20SADRZAJ.htm Мислим да би ти могли доста помоћи, јер се доста осврћу на метафоре и праслике новозаветних ​догађаја. Ја баки читам ове текстове (још једноставнијим ријечником). Читајући њој открио сам пуно ствари које ја нисам приметио читајући Свето Писмо. Мир ти и радост од Господа. Sent from my HUAWEI VNS-L21 using Pouke.org mobile app