Божићни пост

[JESSY]

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

Антиохијски патријарх Валсамон је писао, да "је сам Свјатијеши Патријарх рекао да иако дани тих постова (Успењског и Божићног) нису одређени правилом, потрудимо се међутим да следимо неписано црквено предање и дужни смо да постимо ...од 15 дана новембра". Божићни пост је последњи вишедневни пост у години. Почиње 14/27. новембра и траје до 24. децембра/6. јануара, траје четрдесет дана и због тога се у црквеном уставу назива Четрдесетницом, као и Велики пост.

Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли са страхопоштовањем да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.

* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.

* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: "Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби".

* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: "Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће". Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он "највећи од рођених од жене".

* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

* Пост је моћно оружје против демона. "Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом", рекао је Исус након истеривања демона који је био обузео једног младића.

Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти. Пост не значи да се само уздржавамо од мрсне хране, већ је то првенствено одрицање од злочестивих мисли, жеља и дела. Телесни пост је свакако неопходно помоћно средство у борби против страсти, нарочито против гордости која се сматра кореном сваког даљег зла. Стваран пост је првенствено уздржавање од сваке похоте. Без духовног поста, кажу оци, сам телесни пост Бог не прихвата. Пост има у првом реду духовни смисао и он је органски повезан са целокупним духовним животом. Стварни пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање, да за човека спасење лежи једино у Богу, у његовој милости. Код стицања свих врлина и код испуњења свих заповести, свети оци придају врлини расуђивања највећу важност. Расуђивање значи дар разликовања онога што је корисно, и онога што је штетно - тамо где је истина, и тамо где је лаж.

Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља".

Према речима Лава Великог, Божићни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. "Као што је нама Господ подарио овоземаљске плодове, - пише светитељ - тако и ми у време тог поста треба да будемо дарежљиви према сиромашнима".

Према речима Симеона Солунског, "пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти".

Свети Фотије патријарх Цариградски каже:
"Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."

Да нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења
издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

 

• Божићни пост
•  

|

 

View full Странице

[Милан Ракић]

БОЖИЋНИ ПОСТ: ШТА ЈЕ СМИСАО ПОСТА И ЗАШТО ТРЕБА ПОСТИТИ?!

Живот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.

Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповест о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли.

Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

Основни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост, дакле, има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинстава и вршењу свих еванђелских врлина. 

Пост обуздава сластољубље и стомакоугађање. Међутим, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можено да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву, те тако постанемо заједничари Божје благодати.

У време поста потребно је да више хранимо своју душу молитвом и речју Божјом него ли своје тело храном и телесним уживањима. Господ нас учи у Еванђељу да се зли духови изгоне једино постом и молитвом. Зато и Црква у време постова подстиче своје вернике на усрднију молитву како у храмовима, тако и у личним молитвама код куће. Није довољно постити само делима и речју, већ и мислима. Каква нам је корист од нечистих дела када о њима страсно маштамо и наслађујемо се. Молитва уз телесни пост најјаче је оружје за борбу против страсних помисли и маштарија. У време поста верници би требали да избеговају свако славље и забаву, а супружници и телесно општење. У посту се не обављају венчања, а добро је у том периоду максимално смањити и гледање телевизара и радија и то време искористити у читању Светог Писма и других верских књига.

Божићни пост  траје четрдесет дана, али није тако строг као Велики Пост. Почиње 15/28 новембра, а завршава 24. децембра/6. јануара. У току целог овога поста не једемо месо, бели мрс и јаја. Уље и вино су дозвољени свим данима осим среде и петка који се посте „на води". Риба се једе сваке суботе и недеље као и на Ваведење Пресвете Богородице, чак и ако празник падне у среду или петак. Последња недеља Божићног поста пости се строжије, без употребе рибе, а по могућности „на води". На Бадњи дан се не употребљава ни уље ни вино, већ се обавезно пости „на води". Веома је важно да православни хришћани који живе у земљама у којима се новогодишњи празници славе по новом календару и падају у време Божићног поста, не прекидају пост, већ да Нову Годину прослављају када она дође по православном календару, поштујући традицију својих предака и црквена правила.

Храм ТВ

 

[Драгана Милошевић]

Божићни пост – у сусрет Богомладенцу

 

Христос  се  рађа  –  славите!
Христос  с  небеса  –  у  сусрет  му  изађите!
Христос на земљи – узнесите се!
Певај Господу сва земљо!
У весељу певај народе! – Јер Он се прослави.

(Прва песма Божићног канона)

Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу.  Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ

Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело  нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде.

Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли  да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.

Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу  Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј  нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну…  Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради.

Уместо закључка:

Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа

ебо и  земља  данас,  као што је пророковано, нека  се обрадују! Анђели и  људи  нека  духовно  светкују!  Јер  Бог  се  јави  у  телу  онима  који  седе  у  мраку  и  сенци,  родивши  се  од  жене.  Пећина  и  јасле  Га  прихватају,  пастири  чудо  разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући  се  на  ангеле,  хвалу  му  одајмо: „Слава  на  висини  Богу,  а  на  земљи  мир!“ Дође очекивање многобожаца,  дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира)

Весели  се,  Јерусалиме!  Светкујте  сви  који  љубите  Сион!  Данас  је  раскинута  привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју  превари  некад  спази  да  је  Мајка  Створитеља  сад.  О  силнога  богатства  мудрости и познања Бога! Она преко  које  се,  као  оруђа  греха,  у  сваком телу  удомила  смрт  поста  зачетак  спасења  свему  свету  преко  Богородице.  Из  ње  се  рађа  детенце  а  свесавршени  Бог.  Својим  рођењем  Он  њено  девичанство  запечаћује,  Својим  пеленама  узе  греховне  дреши,  а  Својом  детињом  слабошћу  порођајне  болове  ожалошћене  Еве  лечи.  Да  игра  и  плеше  сва  творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње)

Бранислав Илић, теолог

*Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.

 

епархија тимочка

[Marrii]

Neka je svima nama Sretan I Blagosloven post...Gospode Isuse Hriste sine Boziji pomiluj nas gresne!

[JESSY]

Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог: Детињци, Материце и Оци

У црквеним Службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља праотаца, Недеља Отаца и Недеља богоотаца. У Недељу праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке, који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу отаца  (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.

Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, Српски народ и Српска црква у три недеље пред овај Празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и Крсна слава типична српска светковина.

У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише: „Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић, за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оцеви, као и за дане уочи самог празника: Туциндан и Бадњидан.

У овим припремним недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре оци и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано „везују“ своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“. Пошто је то увек недеља по Светом Николи, то обично „Свети Никола ујутру доноси деци поклоне“.

У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, оци и деца „везују“ мајке (матере), а оне им се „дреше“. У  недељу пред сам Божић, која се зовеОци, мајке и деца „везују“ оце, а они им се „дреше“. Ово узајамно „дрешење“ је узајамно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву празничну атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове: смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља јасна је: припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога. У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.

И тако, искључиво српски народ је осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у предпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој „да није мајке, ни света не би било“.

Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати (стр. 60-61).

 

http://www.mitropolija.com/posebne-nedelje-povodom-praznika-rodjenja-hristovog-detinjci-materice-i-oci/

[JESSY]

„Историјски развој и духовни смисао Божићног поста“

23.12.2016

Данас доносимо звучни запис са духовне трибине из конака капеле свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану, која је одржана 11. децембра 2016. године. На тему „Историјски развој и духовни смисао Божићног поста“ говорили су др Србољуб Убипариповић доцент на ПБФ у Београду на катедри за Литургику, затим г-ђа Марија Јоксимовић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина ове светиње.

 

http://www.slovoljubve.com/Newsview.asp?ID=12480

[JESSY]

 

[JESSY]

Митрополит Антоније(Блум), Беседа у недељу пред Рођење Христово

 

   Матеј 26, 1 -25; Јеврејима 11, 9-10, 17-23, 32-40

   Данас смо чули два читања, Посланицу и Јеванђеље, која нам представљају два аспекта Израиљеве вере и верности, као и чудесне путеве Божије.
   У Посланици се сусрећемо са великим јунацима вере, људима и женама који су веровали у речи Божије, веровали у Њега у тој мери да дају свој живот и смрт зарад обећања које је некада дато њиховим прецима а остало неиспуњено неколико хиљада година. Ова верност потомака Аврамових, онога коме је Бог је дао Своје обећање, нешто је на чему се морамо учити. Преко три хиљаде година читав народ је живео са потпуном верношћу, за које је свака особа била способна, јер је реч Божија истина. Без обзира колико дуго морамо чекати њено остварење, она остаје истина, и путеви Божији и даље превазилазе наше путеве, Његове мисли превазилазе наше мисли и остају недокучиве али увек истините.
   Као одговор на Божију верност, цео народ се показао способним да остане веран обећању које се није испуњавало до дана када је Сâм Господ дошао и постао човек, све до дана када је Син Маријин заиста постао Емануил, „Бог са нама“, Онај кога је човечанство очекивало кроз историју.

   А затим имамо овај почетак Јеванђеља по Св. Матеју. Понекад га слушамо с нестрпљењем: шта значе сва та имена? Чак ни научници који проучавају Стари Завет не могу увек да знају ко је свака од тих особа. Због чега се наводи овакав дуг низ имена? Зар нас није дирнула чињеница да је Господ Исус Христос, Син Божији који постаје човек, имао дуги људски родослов? Да је имао људско наслеђе? Да је из века у век још једна особина постала нит уткана у историју људске породице, чија је круна оваплоћени Син Божији? Када читамо та имена, од којих су нам нека позната, изненађује нас то што су ово имена светитеља, духовних великана. Али, колико има и имена грешника: Рава блудница, Рута која није била Израиљка, и неколико других, Вирсавеја која је била жена Уријина и коју је Давид одвео силом. У овом родослову, светост и људска слабост и грех међусобно се преплићу на начин који треба да приметимо. Како је Син Божји могао преузети на Себе људску природу која је проткана са толико много руку, чистих и скверних? Руку, душа, тела, умова, срца. Сви који су ту поменути – слаби и толико различити од духовних јунака описаних у Посланици – такође су део овог народа који је волео обећање и живео у очекивању обећања, свако према својој снази или својој слабости.
   А једна од дивних ствари о Богу је да се у Старом Завету назива „огњем који спаљује“, али тај огањ који спаљује није разоран огањ, то је огањ који је у стању да у себе узме и све преобрази у огањ чист, неупрљан, незагадив. Огањ се може ложити сандаловином или отпацима; чим се материјал баци у овај огањ, овај га узима и преображава. И то је наша нада, и то је наше чудо, да можемо прићи Богу као Тамара, као Рава, као Рута, као Вирсавеја, као Давид, као Соломон, као Манасија, јер се сви ови људи памте по њиховим слабостима, али и
по њиховом покајању и верности, због чињенице да су веровали да Бог неће прекршити своје обећање и да се стога може живети зарад обећања, чекајући да се оно испуни за њиховог жи-
вота или можда у будућим покољењима. И једног дана се испунило. Бог је дошао и Он је Емануил, Бог је међу нама. Бог је дошао, и Његово име, Његово људско име је Исус, што значи „Бог спасава“. Обећање је испуњено. Али, зар се не бисмо за тренутак требали сетити оних хиљада година када су људи живели од наде, и никада нису видели испуњење тог обећања – тако верно, тако одлучно: били су спремни да умру ако је потребно, али да не издају своју веру, своју увереност да је Бог истина.
   Живимо у свету када је обећање испуњено, испуњено у Христу. Дошао нам је вечни живот као семе које нас носи. А шта је са нама, са нашом вером у друга обећања, и нашом верношћу у Бога живога, који их је дао? Зар се не можемо угледати на најслабије у Старом Завету, и по-
кушати да узрастемо у меру највећих? Они су живели у ишчекивању, а ми живимо у извесности онога што се већ десило. Очекујемо испуњење, славни долазак Господњи, победу Божију која је наш вечни живот и наше спасење. Какво одушевљење и надахнуће! Каква храброст и нада! Колико треба да се радујемо у свом животу; ми смо народ Божији, али народ Бога који је већ међу нама – Он је један од нас, ако смо ми једни од Његових. Какво чудо!         Каква радост! Какво надахнуће! Амин.

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2017/01/blog-post_98.html