Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Снежана]

Природна наука и религија

Алберт Ајнштајн

I (1939)

У последњем веку, а делимично већ и у претходном, широко је било раширено схватање да су знање и вера у међусобном неизгладљивом сукобу. Међу напредним духовима владало је убеђење да је дошао час да веру у што већој мери замени знање; вера која сама није почивала на знању била је празноверје, па је као такву требало сузбијати. По том схватању, једина функција васпитања састојала се у томе да отвори пут ка мишљењу и знању, а школа, као главни орган народног васпитања, морала је да служи искључиво тој сврси. Вероватно ћемо то рационалистичко схватање само ретко, ако тако нешто уопште и будемо чинили, да изразимо у тако грубом виду, јер сваки разборит човек одмах ће увидети једностраност тако израженог става. Увек је, међутим, добро тезу мало заоштрити; само тада обелодањује се њена права природа.

Тачно је да се убеђења могу најбоље подупрети искуством и јасним мишљењем. У том погледу ми ћемо се безусловно сложити и с најстрожим рационалистом. Међутим, слаба страна његовог схватања јесте то да се она убеђења која су меродавна и потребна за наше поступање и вредновање никако не могу стећи само тим поузданим научним путем.

Јер, научни метод може да нас научи једино да схватимо чињенице у њиховој узајамној условљености. Тежња ка таквом објективном сазнању спада у оно најузвишеније за шта је човек способан, и ви сигурно нећете сумњати да ми је намера да потценим достигнућа и херојске напоре људског духа у тој области. Али исто је тако јасно да од сазнања оног што јесте не води пут ка оном што треба да буде. Ни из најјаснијег и најпотпунијег сазнања о оном што јесте не може да се изведе циљ нашег стремљења. Објективно сазнање даје нам моћна оруђа за постизање датих циљева. Али последњи циљ и настојање да се он постигне потичу из другог извора. И нема потребе да се посебно образлаже тврдња да тек постављање таквог једног циља и одговарајућих вредности осмишљава наш живот и рад. Сазнање истине је дивно, али као вођ оно је тако немоћно да не може да докаже ни оправданост и вредност наше тежње ка истини. Ту смо, дакле, суочени с границама чисто рационалног схватања нашег постојања.

Међутим, није тачно да ум нема никакву улогу у постављању циљева и доношењу етичких судова. Кад неко увиди да су за постизање неког циља извесна средства корисна, тада сама та средства постају циљ. Разум нам објашњава везу између средства и циља. Али чисто мишљење не може да нам да смисао последњих и основних циљева. Постављање тих основних циљева и вредности и њихово учвршћивање у свакодневном животу појединца – то је, чини ми се, најважнија функција религије у друштвеном животу људи. Ако се сада постави питање откуд ауторитет тим основним циљевима, уколико их не поставља и не образлаже ум, једини одговор биће: они постоје у здравом друштву као јака традиција, која делује на понашање, тежње и судове појединца, они су, дакле, делатни као силе чије постојање не треба да се образлаже. Да они постоје, то се не доказује већ се објављује откривењем, деловањем јаких личности. Ми не треба да покушавамо да их образложимо већ да просто и јасно схватимо њихову суштину.

Највиша начела нашег стремљења и наших судова дата су нам у јеврејско-хришћанској религијској традицији. Она отелотворују висок циљ, и њега својим слабим снагама можемо само донекле да постигнемо, али он нашем стремљењу и вредновању даје поуздану основу. Ако тај циљ одвојимо од његове религијске форме па погледамо само његову чисто људску страну, онда можемо на следећи начин да је изразимо: слободан и одговоран развој појединца, да би он своје снаге слободно и радосно ставио у службу читавом човечанству. Ту нема места обожавању нације, класе, па ни појединца. Зар сви ми нисмо деца једног оца, као што се то каже језиком религије? Чак ни обожавање човечанства као апстрактне целине не би било у духу тог идеала. Само је појединцу дата душа. И велика је судбина човекова више да служи него да влада или да се на било који начин намеће.

Ако се више обрати пажња на садржај него на форму, те речи могу такође да се схвате као израз основног демократског става. Прави демократ може исто тако мало да обожава своју нацију као што то може и религиозан човек у нашем смислу речи.

Па какву онда функцију, у свему томе, имају васпитање и школа? Они треба да помогну младом човеку да одрасте у таквом духу да му основна начела буду исто тако нешто обично као што је то ваздух који удише. Само поучавањем то не може да се постигне.

Ако с тим високим идеалима упоредимо живот и дух нашег времена, онда ћемо, ужаснути, видети да је цивилизовани свет у озбиљној опасности. У тоталитарним државама сами владари настоје да униште тај дух хуманости, док у мање угроженим земљама национализам и нетрпељивост, као и притискивање појединца привредним мерама, прете да угуше ту најдрагоценију традицију.

Људи који мисле схватили су колико је опасност велика, па се свуда већ траже средства да се доскочи тој опасности – траже се средства на подручју националне и међународне политике, законодавства и опште организације. Такви напори сигурно су преко потребни. Наши преци, међутим, знали су нешто што смо ми, изгледа, заборавили. Свако средство остаје само тупо оруђе ако живи дух не зна да га употреби. Једино ако јако желимо да постигнемо циљ, неће нам недостајати снаге да пронађемо права средства и да циљ претворимо у дело.

II (1941)

Не би смело да буде тешко да се сложимо око тога шта подразумевамо под науком. Она је вишевековни напор да се систематским мишљењем што потпуније повежу приметне појаве овог света. Да се смелије изразимо: наука је покушај реконструкције постојања путем појмовног схватања. Али ако се упитам шта је религија, не могу тако лако да одговорим. Чак и када бих нашао одговор који би ме привремено задовољио, ипак бих био чврсто убеђен да се са мном не би сложили сви који се озбиљно баве тим питањем.

Зато ћу најпре, уместо да поставим питање: шта је религија, да поставим питање: чиме се одликује стремљење човека који на мене оставља утисак религиозне особе. Религиозно просвећен човек јесте, чини ми се, онај ко се, што је више могао, ослободио својих себичних жеља и заокупљен је мислима, осећањима и тежњама којих се држи због њихове надличне вредности. Чини ми се да су ту битне снага тог надличног садржаја и чврста вера у његов свепревладан значај, независно од тога да ли се покушава да се тај садржај повеже с неким божанским бићем, јер иначе не бисмо могли Буду и Спинозу да убројимо међу религиозне људе. Религиозан човек, дакле, побожан је у смислу да он не сумња у значај и узвишеност оних надличних предмета и циљева који не могу и не треба да се рационално образложе. Они постоје с истом нужношћу и природношћу као и он сам. У том смислу религија је прастаро настојање људи да имају јасну и потпуну свест о тим вредностима и циљевима и да стално јачају и шире њихов утицај. Ако се у том смислу схвате религија и природна наука, онда је сукоб међу њима сасвим немогућ. Јер, природна наука може само да утврди оно што јесте, али не и оно што треба да буде, и изван њеног подручја сви вредносни судови и даље су преко потребни. С друге стране, религија се бави само вредновањем човековог мишљења и делања: она нема права ишта да каже о чињеницама и односима међу њима. По том схватању, добро познати сукоби између религије и природне науке у прошлости били су последица непознавања описаног стања ствари.

Примера ради, сукоб настаје када религијска заједница инсистира на апсолутној истинитости свега што стоји у Библији. То је уплитање религије у област науке; ту спада борба Цркве против Галилејевог и Дарвиновог учења. С друге стране, научници су често покушавали да научним методом дођу до основних судова о вредностима и циљевима, па су тако долазили у сукоб с религијом. Сви ти сукоби увек су последица кобних грешака.

Чак и када су религија и природна наука сасвим јасно одвојене једна од друге, ипак између њих постоје јаке узајамне везе и зависности. Иако је религија та која поставља циљеве, она је ипак у најширем смислу од науке научила која средства доприносе постизању циљева које је поставила. Науку, међутим, могу да стварају само они људи које потпуно прожима тежња ка истини и сазнању. А та настројеност потиче из религијске области. Ту спада и вера у могућност да у свету појава важе рационалне законитости, то јест да се тај свет може умом схватити. Без те вере не могу да замислим правог научника. Тај однос може сликовито да се прикаже: природна наука без религије саката је, а религија без природне науке слепа је.

Иако сам горе већ рекао да оправдан сукоб између религије и природне науке заиста не може да постоји, ипак ту тврдњу морам поново да у једној битној тачки ограничим, и то с обзиром на постојећи садржај историјских религија. То ограничење односи се на појам Бога У младалачком периоду духовног развоја човечанства људска машта стварала је богове по човековој слици и прилици, за које се мислило да по својој вољи одређују догађаје у свету или да бар утичу на те догађаје. Помоћу магије и молитве човек је покушавао да те богове придобије. Идеја о Богу у данашњим религијама јесте сублимација оне старе представе о боговима. Њена антрополошка природа види се, на пример, у томе да се људи у молитви обраћају божанском бићу и моле га да им испуни жеље.

Нико, наравно, не пориче да идеја о постојању свемоћног, праведног и предоброг личног Бога може човека да утеши, да му помогне и да га води; а сем тога, због своје једноставности она је доступна и духовно најнеразвијенијем човеку. С друге стране, та идеја има велике слабости, које су се одискона болно осећале. Наиме, ако је то биће свемоћно, свако збивање, укључујући и сваки људски поступак, сваку људску мисао и свако људско осећање и стремљење његово је дело. Како онда да пред таквим свемоћним бићем човек одговара за своја дела и мисли? У кажњавању и награђивању Бог би у неку руку судио самом себи. Како је то спојиво с добротом и праведношћу које му се приписују?

Та идеја личног Бога главни је узрок сукоба између религијске и научне области. Природна наука настоји да постави општа правила која одређују узајамни однос ствари и догађаја у времену и простору. За та правила, односно природне законе, тражи се да важе увек и свугде – она се не доказују. Она представљају програм, и вера у њихову начелну спроводљивост темељи се само на делимичним успесима. Али једва да ће се наћи неко ко ће да порекне те делимичне успехе и да их припише људској самообмани. Чињеница да смо ми кадри да на основу тих закона предвидимо, с великом тачношћу и поузданошћу, временски ток појава у одређеним областима укорењена је дубоко

у свести савременог човека, чак и ако је он врло мало схватио садржај тих закона. Нека се само сети да се кретање планета у Сунчевом систему може с великом тачношћу унапред израчунати на основу ограниченог броја једноставних закона. На сличан начин, иако не с истом тачношћу, може унапред да се израчуна начин рада електромотора, преносног система или радио-апарата, чак и када је реч о новом типу тих производа.

Наравно, ако је број чинилаца у комплексу природних појава превелик, научни метод затаји у већини случајева. Сетимо се временске прогнозе – ту је предвиђање немогуће и за само неколико наредних дана. Па ипак, ми не сумњамо да смо при том суочени с узрочном повезаношћу, чије су нам компоненте углавном познате. Догађаје у тој области не можемо тачно да предвидимо само због великог броја чинилаца који су у игри, а не због непостојања реда у природи.

Много мање продрли смо у биолошке законитости, али смо ипак продрли довољно дубоко да бисмо бар осетили деловање круте нужности. Сетимо се само законитости у наслеђивању или у деловању отрова, алкохола на пример, на понашање организама. Ту још недостаје разумевање дубоких општих веза, али не недостаје познавање саме законитости.

Што је човек више прожет закономерношћу свих догађаја, то је чвршће његово убеђење да поред те закономерности нема места за другачије узроке. За њега не постоји ни људска ни божија воља као независни узрок природних догађаја. Наука, разуме се, никад не може да оповргне учење о личном Богу који се уплиће у природне догађаје, јер то учење увек може да се склони у области у којима се научно сазнање још није прихватило.

Ја сам, међутим, уверен да би такво понашање представника религије било не само недостојно већ и кобно. Јер, учење које не може да се одржи на јасној светлости већ само у мраку нужно ће изгубити свој утицај на људе, што је несагледива штета по напредак човечанства. У свој борби за етичко добро учитељи религије морају да буду довољно велики па да напусте учење о личном Богу, то јест да се одрекну оног извора страха и наде из којег су свештеници у прошлости црпли тако велику моћ. У свом деловању они би требало да се ослањају на оне снаге које могу да усаврше доброту, лепоту и истину у људском роду. То је, наравно, много тежи али и неупоредиво часнији задатак. Та мисао убедљиво је изложена у књизи Херберта Самјуела Вера и деловање. Ако учитељи религије изведу назначено очишћење, они ће, нема сумње, с радошћу увидети да научно сазнање оплемењује и продубљује праву религију.

Ако је један од циљева религије да што више ослободи човека од себичних жеља, жудњи и страхова, научно мишљење може религији да помогне и у другом смислу. Додуше, природна наука настоји да открије законе који допуштају да се чињенице повежу и предвиде, али то јој није једини циљ. Она такође тежи да откривене везе сведе на што мањи број појмовних елемената који не зависе један од другог. У том стремљењу ка рационалном сједињавању мноштва она бележи своје највеће успехе, иако је управо тада у највећој опасности да буде жртва илузија. Ко, међутим, снажно доживи успешне кораке у тој области, осетиће дубоко поштовање према рационалности која се испољава у стварности. Помоћу сазнања он се увелико ослобађа окова својих нада и жеља и при том осећа погруженост пред узвишеношћу ума који се отелотворује у стварности и који је, кад је реч о његовим највећим дубинама, недоступан човеку. Чини ми се, међутим, да је тај став религијски у највишем смислу речи. Зато верујем да наука не само да религијски порив чисти од антропоморфних наноса, већ и да доприноси религијском одуховљењу нашег разумевања живота.

Што више напредује духовни развој човечанства, то је, чини ми се, извесније да пут ка правој религиозности не води преко егзистенцијалног страха, страха од смрти и слепог веровања већ преко стремљења ка рационалном сазнању. У том смислу верујем да свештеник мора да буде учитељ ако жели да изврши свој узвишени васпитни задатак.

 

Извор: Источник, бр. 5 (1993), 124–127.
Превод: Божидар Зец

 

[Justin Waters]

пре 12 минута, Bokisd рече

Dobro, ali, da li su po veri postojali ?

Po nekakvoj vjeri je sve moguće. Moguće je da vjeruješ i dalje da je zemlja ravna ploča. Da vjeruješ da je Bog stvorio svijet prije 6000 godina, i da sve izgleda kao da je star 14 mild. Možeš da vjeruješ da je bio potop koji nije ostavio nikakve posljedice. Možeš da vjeruješ da se zemjina osa obrtala kontra. Možeš da vjeruješ da su postojali Adam i Eva kao prvi ljudi. 

Moguće je u sve vjerovati. Sam biraš. 

[Zoran Đurović]

пре 6 минута, Justin Waters рече

Hehe, ne da nije potkovan nego nema dve sabrane u glavi po tom pitanju, ali nije stvar u tome jeli ili nije potkovan,

Потковали су га, не брини. А Боксит воли да се дружи са лажовима и манипулаторима. Њему не смета што поп лаже. 

[Avocado]

пре 13 минута, Zoran Đurović рече

@Avocado Пошто си негде помиња, ево ти Мекграта: Две велике анкете о религијским убеђењима научника, спроведене на почетку и на крају 20. века, сведоче о једном врло значајном тренду. Једно од општеприхваћених уверења у атеистичким круговима било је да ће све већа заступљеност „научног“ погледа на свет у западној култури умањити број религиозних научника до тачке безначајности. Према анкети о религијским убеђењима научника из 1916. године, око 40% научника имало је лична религијска уверења. У то време, ово се сматрало шокантним, па чак и скандалозним. Анкета је поновљена 1996. године и испоставило се да није било никакве битније редукције броја верујућих научника, што је довело у питање популарну идеју о незаустављивој пропасти вере унутар научних кругова. Анкета је пољуљала сигурност оних који су тврдили да су природне науке неопходно атеистичке. Од укупног броја испитаника, 40% је активно практиковало религију, 40% није имало религијска убеђења (и стога се легитимно могу сматрати атеистима), док их се 20% изјаснило за агностицизам.

Pominjao sam samo da negiram tvrdnju da među naučnicima ima više vernika... i to uz napomenu da to uopšte nije ni važno...

 

[zivkov]

1 hour ago, Justin Waters рече

Adam i Eva kao dve jedinke, muško i žensko od koga potiču svi ljudi koji su ikad živjeli na planeti po TE nisu nikad postojali. 

Ipak, same ličnosti Adama i Eve kao prvih ljudi koji su imali kontakt sa živim Bogom mogli su postojati i po TE. 

И да ли мислите да су онда они згрешили или како? Да ли мислите да је истинита прича о Адаму и Еви у Постању и прича о Едену?

[Zoran Đurović]

пре 2 минута, nikola888 рече

evo danas bila vest na b92 da je majmun u indiji malo provazao autobus ,,nadam se da ce to njegovi rodjaci da proslave e ako od tog majmuna ne postane covek onda ne znam od kog ce ,,al sta ga briga bitno da ima veliku familiju koja veruje da im je on rod rodjeni 

Тај мајмун твој брат?

[nikola888]

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

Тај мајмун твој брат?

moj nije al eto ja mu obavestih rodbinu pa da znate !!! Mene je BOG stvorio 

[Zoran Đurović]

пре 2 минута, nikola888 рече

moj nije al eto ja mu obavestih rodbinu pa da znate !!! Mene je BOG stvorio 

могуће, али је био шкрт кад ти је делио памет.

[Justin Waters]

пре 28 минута, zivkov рече

И да ли мислите да су онда они згрешили или како? Да ли мислите да је истинита прича о Адаму и Еви у Постању и прича о Едену?

Ima li čovjeka da ne griješi? 

[N.Petrovic]

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Који си ти мени краљ! Ја сам помислио да је Авокадо испалио неку пошалицу, кад оно стварно!

Ete... koje ste vi saljivdzije . Ja neznaveni rekoh da nesto naucim u ovoj temi, a vi me ispocastiste posalicama. Al ako... gde su mladi...

Evo sta citamo kod ``sv``Gugla Vikipedijskog:

Evolutionary thought, the conception that species change over time, has roots in antiquity – in the ideas of the ancient Greeks, Romans, and Chinese as well as in medieval Islamic science....

https://en.wikipedia.org/wiki/History_of_evolutionary_thought

I samo bih dodao sv.Vasilija Velikog iz Sestodneva:

Шта прво да кажем? Одакле да започнем беседу? Да разобличим заблуде нехришћана? Или да нашу истину опевам? Грчки мудраци су о природи много расправљали, али ниједна њихова теорија не остаде чврста и непоколебива: увек је следећа оповргавала претходну. Није наше, дакле, да њихове теорије разобличавамо; довољни су, наиме, и они сами да оповргавају један другога.

 

[cloudking]

пре 49 минута, zivkov рече

И да ли мислите да су онда они згрешили или како?

Kako da zgresi neko ko ne postoji?

пре 49 минута, zivkov рече

Да ли мислите да је истинита прича о Адаму и Еви у Постању и прича о Едену?

sto se mene tice- nije.

[Zoran Đurović]

пре 2 минута, N.Petrovic рече

Vasilija Velikog

друже, укуцај моје име, уђи у Вики и наћи ћеш на чему сам докторирао. Немој да наводиш ствари које ниси студирао. Можда да узмеш да Ђоковићу даш неки час тениса? Смири се мало. Смирење је хришћанска врлина. 

[N.Petrovic]

пре 9 минута, Zoran Đurović рече

 Смири се мало. Смирење је хришћанска врлина. 

Blagoslovite.

[Bokisd]

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

А Боксит воли да се дружи са лажовима и манипулаторима. Њему не смета што поп лаже.

( njemu ide na dusu ako laze )...ali, ima ono,  crkva je bolnica ( duhovna ),...i, ono, nisam doso' da zovem pravednike , nego one druge,...tako da, tu smo gde smo,... 

[Bokisd]

1 hour ago, cloudking рече

Neverovatno precenjujes javne debate sa kreacionistima na temu TE...

Evo vidi... ne radi se o tome da svako ima prava malo da se poprica  o TE pa posle svako na svoju stranu... ne moze o naucnim teorijama tako da se prica. 

Posto sam shvatio da je vama najbolje objasnjavati u metaforama, to bi bilo otprilike kao da ja sad kazem u srbiji je satanizam alternativa  pravosalvlju. Ajde sad da stalno priacmo na temu dvojnosti satanizma i pravosalvlja u srbiji i da insistiramo na tome da se vode javne rasprave na temu razlika i slicnosti pravoslavlja i satanizma..

Jel kapiras da to nije fer? Ne mozes da stavlajs znak jednakosti izmedju dve potpuno nejednake stvari jer taj znak jednakosti nema svrhu komparacije dve slicnosti nego ima iskljucivo svrhu davanja legitimiteta onoj koja ga ne zasluzuje.

 

Evo drugi naucni primer.

Ja sad tvrdim da je unutrasnjost zemlje napunjena igrackama i trazim da zvanicna geologija to prizna i da se na svim emisijama vode debate gde cu ja iznositi svoje dokaze da je zemlja suplja i ispunjena igrackama. Pazi, ovo je i dalje naucna diskusija, bez obzira sto su moje tvrdnje apsurdne, momenat gde moje tvrdnje padaju u vodu kao kretenske je kada svoju teroiju umesto uvrezenim naucnim metodom ja postavljam na osnovu jedne knjige koju je napisao neki deciji pisac u 18 veku...  

 

Shvati... ne postoji nikakva zavera. Ako neko ima BILO KOJI dokaz da TE nije tacna, taj dokaz bi vec uveliko bio u svim medijma a njegov autor dobio sve moguce nagrade od noblesove do nagrade za istaknutog clana mesne zajednice.

"evolucionisti" nisu fanatici koji obozavaju TE... iskreno, mada sam to vec sto puta napisao, ja prizeljkujem da se za mog zivota desi neko otkrice koje ce celokupnu nauku kakvu danas poznajemo da baci pod noge... znaci bukvalno prizeljkujem legitimni mokri san oca gorana... TO bi bilo nevevatno uzbudljivo i sjajan momenat da mu budes svedok. C

isto radi disklejmera da napisem da to ne znaci da bi se nauka srusila a bog ostao kao jedino resenje nego da bi smo dobili novu nauku, kakvu do sada nismo mogli ni da sanjamo, ali onu koja  u potpunosti zadovljava principe i pravila koja smo vec utvrdili... dakle opet bi bila nauka, drugacija, ali nauka...

Pa, sad, ako govorimo o kvalitetu i argumentima u raspravi mislim da ne moze da bude slicno, ovo u vezi satanizma i pravoslavlja ( uzgred, da li to, pricas u pozitivi u odnosu na pravoslavlje..... kao prave stvari , u odnosu na taj satanizam,... ) jer, legitimitet postoji u odnosu na kreacionizam zbog toga sto su ipak njegovi zagovornici i ljudi koji su postali naucnici na svetskim univerzitetima. Jednostavno, da ne postoji neka prica, ne bi bi doslo do tolikih sporova i silnih rasprava na javnoj sceni izmedju dve strane, u koju se ukljucila i cela javnost, i tako je uglavnom svudge u svetu.

Zavera, ne postoji, ali, medijska populisticka propaganda postoji, i to, sa obe strane, ali, ipak malo vise sa strane evolucinista jer ipak je politicka vlast za njihovu stvar.

Licno, smatram da TE ne moze da se obori iz raznoraznih razloga, ipak je to nauka koja se izucava na vecini skola i univerziteta, milioni ljudi se bave njome na ozbiljan nacin i sigurno da je potrebna jaka argumentacija , da bi se oborila. Mislim da kreacionisti treba da ukazuju na neke nejasnoce i probleme koje postoje u TE i da ponude druga objasnjenja u vezi takvih stvari, pa, da covek sam odluci sta je moguce resenje.

U tom smislu, mogucnosti nekih novih saznanja ( kako sam navodis ) i mozda novih otkrica mozemo posmatrati celu ovu pricu.