Љубав која васкрсава

[Дијана.]

o ljubavi koja je jaca od straha i patnje 

https://www.youtube.com/watch?v=XurxinZwIJs

o ljubavi koja vaskrsava

 https://www.youtube.com/watch?v=sudgLmms0PU

 

https://www.youtube.com/watch?v=ZmlGMcIJ9O0

 

[Дијана.]

Djakon je odlicno povezao strah sa gordoscu i egoizmom, kao ono sto onesposobljava covjeka za otvaranje srca, davanje, za ljubav

 

 

[Дијана.]

Милан Ракић‎ | ОРХИДЕЈА

Кад сам те вид'о крај мирисних леја, У парку, уз песму сакривених гнезда, С витицама густим, с велом, и, ко звезда, На белом шеширу црна орхидеја, Тајанствени сутон, пун љубави страсне,  Шаптао је чежњу кроз мирисне гране, Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани пада на све стране. Ја за тобом иђах, и у једном маху,  Слушајући тице и таласе речне, Ја осетих силно, у побожну страху, Да је најзад дош'о час љубави вечне, Час љубави праве, жељене и чедне,  И све што у души мојој беше часно, И добро, и нежно, испод коре ледне Прену се и живну и закликта гласно. Али ти не рекох ни ''силно те љубим'',  Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'', Нити празном речју и покретом грубим Збрисах дражи неказане тајне. Јер, ко снежна лава, у истоме часу  Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права. И у чудном страху ја се питах тада,  Какво судба опрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада Да окајем овај час ненадне среће! И не видех ништа. Ни далеке горе  Забрађене танким велом магле плаве, Ни ритове многе што спокојно горе Крај обала мирних непомичне Саве. Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,  И тајанствен шумор жбунова и леја, Предзнак дуге беде, као кобна звезда Дизала се злобна, црна орхидеја. L

[Биљана 1234]

kad srce trepne

napisa pre dve nedelje jedan sedmak..nešto smo razgovarali o davanju..šta sve darujemo jedni drugima

i dečku se stvori taj stih iznenada..i razgovrasmo dalje..ne umem sad da opišem..u jednom trenutku lepo videh evharistiju

jeste znam...to zbog mene takve kakva jesam

ali neki Darovi tu su..vo vjeki vjekov...međ ljudima čuda budu katkad

[Дијана.]

 

[Дијана.]

 

[Дијана.]

 САН

Јутрос, краљице моја,
када су устајали честити грађани на дневне послове,
и кад су престали лајати црни пси мојих жудња,
полумртвог тела од ружне ноћи,
са разривеном душом од несна и немилости,
видех те, опет,
у сну!

Из тмине свести издвајају се бели облаци сна 
сна о мом спасу
о теби,

издвајају се облаци, прозирни, блистави, дрхтави,
и ти као у диму тамјана Блажена Дева,
бледа, сетна, снена
из облака снова спасења, краљице моја,
указа ми се.
Благословена, златоуста,
зачаравајућа,
са душом дафине рајске, са телом од сена и звука,
ти,
нова родитељице душе која жуди љубав и лепоту,
и која је од грубости немилостивих трпела дуго,
ослободитељко,
речи животодавно ти,
чух:

“Добри грешниче, лепота моје душе биће спасоносни
мелем за ране твоје;
крв моја врућа угрејаће твоје клонуло срце које се
мрзне од
жудње за љубављу;
радост мога духа распршиће мракове сумње од којих
очајаваш у ноћима без конца;

јер су грехови твоји били милостиви и болни, и јер су
болови којима си био кажњаван
били искушење оданости твоје Доброти и Смислу у које 
верујеш;
јер ћу бити твоја док ме буде, драги патниче, да бих
заробила твоју душу за вазда;
и јер ме ти волиш више него Звезду Вечерњачу, коју си
волео седам година,
и коју си изневерио ради мене…”

И док је бучала бестидност дана у лудачкој хајци
оних што су отели и они што отимају;
и док су зврчали нови загребачки трамвају дерући ми 
изнурени слух,
опијен од речи мелемних, што си ми у сну отпевала;
тебе је нестајало у магли узбуђене свести, и ја сам све
дубље падао у свој мрак;

а срце ми је лупало грчевито у грозници од радости
безмерне, што ме је снашла;
и мене је нестајало у мојој ноћи као тебе у мојим снима.
А кад сам се у вечер пробудио, очи су ми биле сузне,

јер сам у мојој ноћи плакао покајнички.

Димитрије Митриновић

[Дијана.]