Љубав која васкрсава

[Дијана.]

ni prostorom ni vremenom, spomenuh upokojene... Samo napomenuh te osobe koje nemaju tu sreću ili sposobnost da vole ljude oko sebe (ili u sebi) pa to prenose na druge stvari, životinje. 

[Ronald]

7 minutes ago, Дијана. рече

ni prostorom ni vremenom, spomenuh upokojene... Samo napomenuh te osobe koje nemaju tu sreću ili sposobnost da vole ljude oko sebe (ili u sebi) pa to prenose na druge stvari, životinje. 

Pa da Diki kad volis onda stojis na granici jer je za to potrebno i malo ludosti kako bi sve izokrenuo naopako

[Снежана]

3 hours ago, Дијана. рече

Što? mi imamo samo jednu riječ, eto Grci imaju četiri termina, to su ipak različiti pojmovi...

N'umem da napravim zanimljivu temu, pa to ti je . Lijepo rekoh Ronu da on pokrene . 

То је Дико зато што искључујеш Американце из тема...Где су Руси, морају да буду и Американци да би ти се тема за`уктала.

[Дијана.]

Neka, Snežo, bolje kvalitet nego kvantitet

[Дијана.]

Najljepši izraz ljubavne čežnje. 

[Дијана.]

Stavi me kao pečat na srce svoje,
kao pečat na mišicu svoju.
Jer je ljubav jaka kao smrt,
i ljubavna sumnja tvrda kao grob;
žar je njezin kao žar ognjen,
plamen Božji.

Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi,
niti je reke potopiti.
Da ko daje sve imanje doma svoga
za tu ljubav,
osramotio bi se.

https://www.youtube.com/watch?v=7_UtlTqfFpo

http://www.prijateljboziji.com/upload/document/tumacenja/lat/jedno-ontolosko-tumacenje-pesme-nad-pesmama.pdf

 

[Дијана.]

Љубав, страх и слобода

Љубав за нас хришћане није само пријатно осјећање испуњености и захвалности, већ идеал, циљ усавршавања, стална брига о другоме, молитвена и стварносна, одрицање од свога ја с радошћу, опраштање... Љубав је пројава слободе и достојанства човјека као 'иконе Божије', и потврда вриједности и достојанства и другог као таквог. Она као таква изискује напор и можда 'природан' отпор, и неријетко страх. Не толико мржња, колико страх бива супротност љубави, убијајући радост и извориште живота. Страх тиме и окива ту слободу, достојанство и укида назначење човјека. Кажу да је страх демонске природе (не рачунајући природни, биолошки страх пред реалном опасношћу). Понајприје је овакав страх који изгони љубав (умјесто обратно!) такав, јер унижава, унесрећује, обесмишљава. Залеђује и окамењује, дајући простор тупости и равнодушности и отварајући врата непријатељству и мржњи. Љубав је дар и благослов, пројавимо је храбро и са захвалношћу!

[Дијана.]

Наша обавеза је да своје страхове, и мање и веће, препознајемо и зауздавамо. Каже се да јунак није онај који се не плаши него онај ко побеђује свој страх. А страх се побеђује само изласком из себе. Ступањем у везу са целином. Изаћи из себе, надићи себе може се само у љубави коју усвајамо целог живота. Живот нам је и дат да бисмо научили да волимо. Да надиђемо свој почетни уплашени егоизам. Ако је могуће да волимо толико да се повежемо с целином, да је заволимо у тој мери да и смрт ту везу не може да раскине. .. Љубав ће увек захтевати слободу – ризик, уз веру у Бога да ће нас сачувати у том ризику ако је он због љубави.Тамо где се не осећа ризик слободе и где је више страха него љубави – тамо се не налази права вера.  (ђакон Ненад Илић)

 

"Teopoetikа" - Tu nađoh odgovor koji se uklapa u ovu temu.

On 3/28/2012 at 16:07, Humbert Humbert рече

Присуство д/Другог (као један "напад" на наше себенце) не може а да не прође кроз искуство бола. Ради се о вајању нечије личности у присуству Другог, али вајању у пећници умирања гордости. Опет, да се вратим, треба научити подносити, да би (као што кажеш) од рана задобили исцелење. А то није лако: страх и дрхтање пред Другим претварати у неоподност Другог и љубав рема њему.

[Дијана.]

 

     

извор слике

[АлександраВ]

Све је страх ако није љубав

Изван царства страха налази се царство љубави. За разлику од страха који је скупљање и грчење, љубав је супротно стање бића. Основна одлика љубави је ширење. Дешава се само онда када нема страха, што значи да у љубави нема поделе на ово и оно. Љубав је стање јединства.

Љубав је стање односа међу људима у коме нема поделе. Страх је та баријера љубави. Из страха наступају сви конфликти. Зато што се не виде, јер су у главама појединаца, нама се чини да су они други против нас, да нас не воле и да зато беже од нас или нас нападају. Они су само уплашена бића. Људи који се боје , то су људи који позорницу страха свога ума смештају у социјалну средину и као сценаристи додељују разним особама различите улоге. Сами смо себи написали сценарио,сами себи режисери, сценографи и костимографи и глумци у монодрами свога живота. Гете рече: „Кад занете си главе и устрепталих груди шта ће ти боља коб. Ко не уме да воли, ко не уме да блуди, он хита у гроб.“

Психолог Срећко Лазић

[Дијана.]

Mislim da je strah bilo koje vrste važan pokretač svih nesporazuma... U ovom slučaju npr. strah da nismo dovoljno dobri.. strah da ćemo biti izdani, ostavljeni.. nevoljeni..ismejani,.. obrukani.. ispaljeni... namagarčeni..  itd.. pogotovo ako "mislimo"  da nekog volimo...Sav taj strah je tu već i bio ne vezano za osobu sa kojom smo u vezi. Ufffff.. taj strah... strah od razočarenja..Drugim rečima - strah od toga da" duhovno rastemo"... Upravo zbog tog rasta i  nailazimo na osobe koje će biti pokretač tih strahova u nama... to i jesu oni leptirići u stomaku kada takvog nekog prepoznamo... Treba samo biti hrabar i upustiti se u tu avanturu gde će ljubav plesati sa mržnjom...koja je tu samo zbog straha... Onaj koji se više plaši često taj i ludje voli... U tom plesu treba prepustiti vođstvo onome koji mirnije voli - ne manje.. nego samo mirnije... kako bi zajedno pobedili strah...

 

[Данче*]

О љубави - истинитој и тобожњој

„Љуби и чини шта хоћеш“ – у овој краткој изреци блаженог Августина садржана је формула истините љубави, љубави безгрешне, свете, не од овога света. Ако бисмо могли истовремено да чујемо гласове целога света, онда би се у тој вишејезичној бујици речи, вероватно, најчешће чула реч „љубав“. О њој маштају и у њој се разочаравају. За њом жуде и ње се боје. Њу траже и одбацују. Њу купују и продају, величају и проклињу. Њој се смеју и за њом плачу. За њу дају живот и продају душу. Због ње падају у безумље и у њој уживају. Њом се засићују и не могу да се засите. Њом се играју и она се свети. Њу исмејавају и она вара. Њој се клањају и у њу не верују. Њу издају и она изневерава. Њу трпе и она опрашта. Она пече и леди, убија и васкрсава, уништава и спасава. У њој су отбљесци раја и предосећај паклених мука. Али да ли је о њој говорио блажени Августин, да ли је овој љубави служио свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, да ли је њу опевао првоврховни апостол Павле?

 

    

 

Древни историчар Јосиф Флавије препричава једну љубав у својој књизи „Јеврејске старине“. Удата жена и ожењени мушкарац заволели су једно друго. Њихова страст је била толико јака да ни строги јудејски Закон, ни осећај дужности, ни народна грдња, нису могли да је зауставе. Све је било бачено у пламен ове љубави, која се распламсала још више због сазнања да је то забрањена љубав. И можда нико не би ни сазнао о њој да заљубљени нису били царске крви. И мада су они владали само једним делом мале Јудеје, они су отвореним кршењем Закона доводили у искушење не само своје поданике, већ и све правоверне житеље Јудеје. Ову забрањену љубав је јавно разобличио велики испосник, који је живео у тим крајевима. Он је од раног детињства навикао на сурову пустињу где је обитавао, ван додира са обичном храном, а још даље од брачног живота, праведник, који је у потпуности предао себе на служење Богу.

И тада царица захтева од мужа главу праведника, да би се изборила за своју украдену срећу. Колико само она презире овог човека, кога сви називају свецем, колико је он далек од свега земаљског, сам изглед његовог изнуреног тела и грубе одеће изазива код ње гађење. Шта он зна о мукама љубави, о том неукротивом пламену, који рађа љубав у рањеном срцу? Он је неумољив у својој правди, али је и она непоколебљива у својој љубави. Да, она ће се борити за своју срећу до краја, до смрти, своје или његове. Њега називају гласом Божијим - онда нека ућути, ако Бог њој ускраћује право на љубав.

Коначно она успева да праведника лиши живота, добија његову усековану главу која – о великог и страшног чуда! – наставља да је изобличује. Али она се не боји ни овог омраженог гласа, ни Бога, који је створио ово чудо, ни казне која јој прети за учињени злочин. Она је велика свештеница љубави, која њој жртвује све: и страх, и грижу савести, и царско достојанство, и богатство, јер ће ускоро заједно са својим послушним мужем бити лишена свега, и власти, и иметка. Десило се то због њеног прекомерног властољубља и зависти. Римски император, коме је служило њихово мало царство, није поставио за пуновласног цара њеног мужа, већ њиховог сиромашног рођака кога су они више пута избављали од зајмодаваца. Њој, која је са истим жаром маштала о власти као и о љубави, такво понижење је било тешко поднети. Натеравши свог мужа да ступи у политичку борбу, царица је промашила, они су претрпели горак пораз и пали у немилост. Међутим, када јој је император понудио новац и високо звање, захтевајући од ње да одбаци свог грешног мужа, бивша царица је поносно одговорила: „Господару! Ти си великодушно и милостиво мени понудио излаз, али оданост мужу ми не дозвољава да се послужим твојим милосрђем; ја сам делила са њим све када је он био срећан, сада сматрам да немам права да га напустим када се судбина променила.“[1]

Колико би романтичних особа овакав одговор царице могао да усхити и колико би песника било спремно да у стихове предоче једну такву одану и самопожртвавану љубав, само када би главни ликови ове приче били ликови из историјске хронике, а не из Јеванђеља. Колико се светло Христове истине испоставило беспоштедним и мучним за њих, када је обасјало њихову украдену срећу огрезлу у крв пророка – међу рођенима од жена није се појавио већи од (Мт. 11: 11), светог Претече и Крститеља Господњег Јована. Они нису могли да поднесу Божји глас, вапијући у пустињи њихових отврднулих срца, бачених у вртлог животињских страсти.

Али увек ће бити довољно свештеница и врачева тог најстаријег култа – култа земаљске љубави. Колико је растурених породица положено на њен олтар! Како дрско у сва времена неустрашиве „иродијаде“ одводе из породица послушне „ироде“ и као бајалицу понављају украдене речи: волим те! Чак и најузвишенији и свети осећај се у души која базди на порок претвара у своју супротност: из тихог, светлог и јасног, он постаје ватрен, помућује памет и узбуркује крв. И разумно створење – човек – жуди за безумљем и срља у неспокој. Незаустављива стихија страсти мами га својом безграничном слободом. И чини се да се управо у тој слободи крије срећа. Страховит пад називају летом.

Ова слободна љубав је слепа и необуздана. Истинита је љубав увек послушна Творцу и подчињвајући се Њему налази слободу - ограничена Божанском Љубављу, она постаје безгранична. Она - коју је опевао свети апостол Павле - дуго трпи, благотворна је… не завиди… не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини; све сони, све верује, свему се нада, све трпи (1 Кор. 13: 4–7). У њој и само од ње постоје радост и светлост, мир и спокој, неизречена сладост и вечно блаженство. Ова љубав је одевена у правду и стога свима који за њом трагају говори: „Љуби и чини шта хоћеш.“

С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева

----------------

_{1 Јосиф Флавије. Јудејске старине. Књ. 18. Гл. 7.}

Епископ Душанбински и Таџикистански Питирим (Творогов)

 

 

[Снежана]

Rejmond Karver – “STRAH”

 

Strah da ću videti policijski auto kako skreće ovamo.
Strah da zaspim noću.
Strah da neću zaspati.
Strah da će prošlost ustati.
Strah da će sadašnjost odleteti.
Strah od telefona koji zvoni u mrklu noć.
Strah od električnih oluja.
Strah od čišćenja žene koja ima mrlju na obrazu!
Strah od pasa za koje mi kažu da ne ujedaju.
Strah od zebnje!
Strah da ću morati da identifikujem telo mrtvog prijatelja.

Strah da ću ostati bez novca.
Strah da imam previše, iako to ljudi neće verovati.
Strah od psiholoških profila.
Strah od kašnjenja i strah da ne dođem pre svih drugih.
Strah od rukopisa moje dece na omotima.
Strah da ne umru pre mene, i da se ne osećam krivim.
Strah da ne moram da živim sa majkom u njenim poznim godinama, i mojim.

Strah od zbrke.
Strah da se dan ne završi nesrećno.
Strah da se ne probudim i vidim da si otišla.
Strah da ne volim i strah da ne volim dovoljno.
Strah da ono što volim ne bude smrtonosno za one koje volim.

Strah od smrti.
Strah da ću živeti predugo.
Strah od smrti.
Ja to rekoh.

[Дијана.]

Lijepo promišljanje brata Nikole https://upodobljavanje.wordpress.com/2016/07/15/између-неодноса-и-односа/

Ко жури да се што пре разочара неминовно ће уништити сваку потенцијалност да се један дубок однос, са својим успонима и падовима, развије. Брзина одустајања од односа показује квалитет тог односа. Ко жури – значи да му није много стало. Ко не жури – значи да у њему колебање још нагиње ка односу који је можда нечим пољуљан. Исто је и са брзином да се један однос што пре исцели. Ко жури – значи да показује велику љубав. Ко не жури – значи да у њему колебање хлади првобитно здање љубави да се једном трајно уруши. Шта је, дакле, љубав? Шта однос? Остати са другим чак и када сте заједно свесни узајамних дефеката, осим ако није реч о злонамерном неговању и повлађивању својих дефеката. Јер, однос није само да делиш пуноћу живота већ и највеће празнине. За онога ко живи у илузији своје мегаломаније, осетљивост на свој промашај парадоксално само увећава тај промашај без жеље да тај проблем реши или да истински пожели свет другог и другачијег од себе. Неспособност да се сагледа своје зло може доћи само од некога ко или више воли своју дволичност или своју незрелост. А ту однос не може опстати пред нелицем неодноса. Јер ако је само једна страна у том (не)односу огорчена, онда ни бескруполозност неће окаснити да се прелије недужно на другога, а ту већ добра воља једнога не може пуно учинити, јер пред собом има непробојни оклоп другога који парадоксално позивањем на однос управо га својим понашањем сам укида.

Povezane forumske teme: 

https://pouke.org/forum/topic/34850-постати-неко/

https://pouke.org/forum/topic/42577-mjera-rasuđivanje-razumna-kontrola-i-sloboda/

 

[БанеЛ]

Сваки човек је достојан љубави. Пре свега, морали би да прихватимо своју несавршеност и поверење у вољу Божју. 

Ево два прикладна цитата.

Кад сам слаб онда сам силан.  (II Кор. 12, 10)

 Из невоље призвах Господа,
 и услиша ме нашироко.
Господ је мени помоћник,
и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек. (Псалам 117.)

И још ово.

Говори Господ: "Љуби Ме такав какав јеси, јер ако чекаш  да будеш савршен никад Ме нећеш љубити."

Некад сам написао статус: Само да победим себе! И било је различитих добрих коментара. Мало ми је сад јасније. Човек може да победи себе само у љубави, а љубав ће имати једино ако се свим срцем препусти Богу. Тако се губи и маловерје и самољубље и свака друга страст која стоји на путу љубави.