Америчко против руског ваздухопловства...

[obi-wan]

[Милан Ракић]

On 25.10.2015. at 16:18, Милан Ракић рече

 

• Бомбардерска авијација УСАФ-а

 

Како време пролази и са развојем технике и технологије, а колико год то идиотски звучало - унапређују се и начини вођења ратовања. Некада су бомбардери, баш као и артиљерија чинили ону ударну снагу којом је непријатељ вршио припрему за улазак на окупирану територију. Али су то махом биле летелице које су то чиниле на тактичком нивоу, са сразмерно малом количином убојних средстава, где је пресудан био број летелица.

 

 

 

 

За разлику од тих прошлих времена, америчко РВ се данас ослања на стратегијску бомбардерску авијацију, чији је циљ да на објекте од стратешког значаја за непријатеља (фабрике, командна места, чворишта везе, на крају и неки цивилни објекти од виталног значаја), који су често удаљени и преко 10000 километара од америчких база (дакле и на циљеве на великој удаљености), истресе што већи број убојних средстава (и преко 50 тона по једној конфигурацији). Наравно, поред постојеће намене, они могу да обављају и тактичка дејства, а нарочито данас, када су Американци из употребе повукли њихов „невидљиви“ тактички бомбардер Ф-117, којег смо и ми, тј. наша ПВО „оверила“ пре 15-ак година. Како год, америчко РВ се данас у бомбардерским задацима ослања на три летелице.

 

 

 

 

 

Први на овој листи је легендарни Б-52, који је уведен у употребу давне 1955. године и америчке војне власти, уз подршку инжењера и техничара планирају ову летелицу да задрже у употреби до 2045. године, што ће га, ако буде тако, учинити најдуговечнијом војном летелицом на свету.

 

 

 

 

 

 

 

А то је већ и сада са својих 60 година служења. Наравно уз разне модификације, ова грдосија од авиона је произведена у око 750 примерака. Данас је у употреби 78 летелица верзије „Х“ (х-ха, да не буде забуне) које су произвођене почев од 1961. године. На тим летелицама је извршена ревизија свих осам мотора (Да! Ово чудо је осмомоторац), те је унапређена авионика и комплетна електроника.

 

 

 

 

 

 

 

Уз долет од 11000 километара, и брзином од 960 км/ч, односно уз допуњавање горива у лету, ова машина може буквално на сваку тачку на земљи одлети и саспе 32 тоне убојних средстава разних величина и намена. Од бомби за тзв. „тепих бомбардовање“ до нуклеарних бомби.

 

 

 

 

 

 

 

НАТО га је током агресије на нашу земљу пре 16 година, користио управо за то. За тактичке задатке „тепих бомбардовања“, нарочито на Кошарама, када је вршена припрема и заштита шиптарских терориста који су из Албаније имали намеру да пређу на Космет.

 

 

 

 

 

Без обзира на подршку из ваздуха, то им није пошло за руком…

 

 

 

 

 

 

 

Поменути број летелица (78), налази се у склопу два винга у Лујзијани и једном вингу у Северној Дакоти (седам сквадрона). Неколико примерака се налази и у склопу 419. сквадрона у бази Едвардс у Калифорнији. Овај сквадрон се специјализовао за опитовање нових решења и замисли првенствено у циљу испитивања бомбардерског наоружања за све стратешке бомбардере америчког РВ.

 

Američki B-52 srušio se na Guamu

 

Američki strategijski bombarder B-52H “Stratofortress“ srušio se danas ubrzo nakon poletanja iz vazduhoplovne baze Andersen na ostrvu Guam.

Incident se dogodio oko 8 časova i 30 minuta po lokalnom vremenu a svih 7 članova posade je preživelo. Komanda Pacifičkih vazduhoplovnih snaga (PACAF) saopštila je da je u toku istraga ove nesreće i da su preuzete sve mere kako rušenje aviona ne bi imalo negativan uticaj na okolinu.

Posada srušenog aviona pripada 69. ekspedicionoj bombarderskoj eskadrili koja je bila na rutinskom detašmanu iz matične baze Minot, Severna Dakota a u cilju održavanja stalnog prisustva u regionu Pacifika. Guam je deo američke teritorije, u Mikroneziji, 6000 km od Havaja, strategijski veoma važna baza u tom delu sveta u kojoj se obično nalaze stacionirani bombarderi B-1B, B-2A i B-52H.

Ostaci B-52H nakon nesreće / Foto: Agencija Kuam

U poslednjih 8 godina desila su se tri udesa američkih strategijskih bombardera koji se baziraju na Guamu: 2008. godine blizu ostrva se u more srušio B-52H uz gubitak kompletne posade a iste godine se na poletanju srušio i B-2 čija se posada katapultirala.

RV SAD se još uvek oslanja na avione B-52H koji se nalaze u naoružanju više od 60 godina. Trenutno je u upotrebi verzija B-52H koja je tokom decenija pretrpela radikalne modernizacije kako bi se išlo u korak sa vremenom. Poslednji aktivni primerak proizveden je još 1962. godine.

U četiri eskadrile AFGSC (Air Force Global Strike Command) iz baza Minot (5. bombarderski puk) i Barksdale (2. bombarderski puk) aktivno leti 44 aviona koji su borbeno operativni, 12 aviona leti u sastavu jedinice za obuku i 18 u jednoj eskadrili AFRC (Air Force Reserve Command).

Po trenutnim planovima ovaj tip bombardera ostaće u upotrebi do 2040. godine.

Т6

[Милан Ракић]

• Бомбардерска авијација ВВС РФ

Kaо и Амери и Руси имају велике стратегијске бомбардере, намењене за извршавање удара по непријатељској територији која се налази неколико хиљада километара удаљена од матичне земље. Попут Амера и Руси своју бомбардерску авијацију заснивају на три такве летелице.

Први у том „тријумвирату“ је Тупољев Ту-22М (НАТО ознака: Бекфајер).

Настао на ранијим пројектима бироа Тупољев (из 50-их година прошлог века: Ту-16 и Ту-22), 30. августа 1969. године је полетео стратегијски бомбардер истог имена као и претходник Ту-22, само са суфиксом “М“. То је двомоторни надзвучни бомбардер, чија је намена за време Хладног рата (а и сада) у најкраћем: да при великој брзини и за кратко време може да допре до било које тачке на свету.

У случају некада Совјета, а данас Руса, то је значило да без пуњења горивом, летелица може да „покрије“ и обави задатке над територијом Северне Америке, Атлантског, Северног и Тихог океана, Африке, Блиског Истока, Европе и Азије. Максимални долет је иначе у пуној конфигурацији, са 24 тоне најразноврснијег нуклеарног и конвенционалног наоружања око 7000 километара, а уз допуну горивом у лети и још већи.

Ипак, након многобројних преговора и потписаних уговора са САД (Старт1, Салт1, Салт2), Совјети су били принуђени да уклоне систем за допуну горива у ваздуху са авиона Ту-22М и тако му смањили радијус како не би могао да дејствује по циљевима дубоко у унутрашњости САД, тако да је Ту-22м "остало" да служи за неутрализацију стартешки важних циљева у западној Европи и Азији.

Авион је изведен са променљивом геометријом крила, што му омогућава кратке полетне слетне стазе, док у надзвучном лету достиже Махов број 2,2. За потребе СССР-а (одређени број летелица је продат РВ Индије) од почетка експлоатације почетком 70-их, па до 1997. године када је престала производња, направљено је 497 ових двомотораца, који поред пилота, у посади имају и навигатора, оператора наоружања и инжењера лета.

Током производње и експлоатације, изведено је низ модификација, које су доприносиле бољим перформансама летелице и широј палети задатака и могућности где се оне могу применити. Велика количина убојних средстава које авион може понети, подразумева и нуклеарне и конвенционалне ракете/бомбе и то не само за уништавање земаљских циљева, него и бродова, носача авиона и подморница.

Након распада СССР, један број авиона је остао у Белорусији и Украјини, које су их због недостатка средстава за експлоатацију лиферовале. Данас се у РВ Руске Федерације користи укупно 150 летелица овог типа. 41 летелица је активна, док је за још 30 склопљен уговор са ремонтним заводима за модернизацију. Око 80 летелица је конзервирано у „активној резерви“ и спремне су за дејство „злу не требало“ за веома кратко време. Борбена дејства (врло успешна) је вршио током рата у Авганистану против Талибана и у Јужној Осетији против Грузина, када је изведено неколико „хируршки“ прецизних бомбардовања положаја побуњеника. Током постојања СССР-а, ови бомбардери су базирали врло разуђено, на неколико десетина ваздухопловних и морнаричких база широм те државе.

Данас су све летелице обједињене (и морнаричке верзије) под заједничку Команду стратегијске авијације и распоређене су у базама Белаја на Ангари (Иркутска област), Енгелс код Саратова, Шајковка у Калушкој области, Солци код Новгорода и Оленогорск код Мурманска.

 

 

[Милан Ракић]

Авион о којем ће бити речи у наредним редовима, био је један од симбола Хладног рата. Попут америчког Б-52 и ово је један од најдуговечнијих војних авиона чија експлоатација траје већ 60 и више година. Уједно то је и најбржи турбоелисни авион на свету. Тупољев Ту-95 Медвед (таква му је и НАТО ознака).

Идеја за његову израду је настала након Другог и почетком Хладног рата. Велики проблем за Совјете тада је био, у односу на Амере, нижи ниво технолошке развијености. Захтеви постављени пред конструкторе су били да летелица мора допрети до било које тачке на свету како би „истоварила“ (пропорционално и не баш велику масу) смртоносни товар, а из база у СССР-у, односно Куби, Анголи, Сомалији и Вијетнаму. У исто време нпр. Амери су већ развили млазни стратешки бомбардер (Б-52), док Совјети ипак нису тада имали ту могућност, без обзира што су штедро шпијунирали и пратили развој америчке ваздухопловне индустрије. Они су се ипак одлучили за турбоелисни мотор, који је обзиром на снагу и потенцијал, захтевао елису пречника од готово 8 метара.

Ипак, тај проблем је решен са, у то време револуционарним приступом, а то су контра елисе на сваком мотору, што је у експлоатационом смислу довело до тога да је ово најбржи (готово клипни) авион на планети и дан данас, јер се његова брзина „опасно“ приближава брзини звука и износи око 950 км/ч. Ова грдосија, када је максимално оптерећена посадом, наоружањем и горивом тежи 185 тона. Са, када у зависности од потреба и конфигурације од 7 до 9 чланова посаде полети, овај четворомоторац може на даљину до 16000 километара да понесе до 15 тона нуклеарног наоружања на првом месту. За уништење свих земаљских циљева, као и бродова, подморница итд. Уз допуњавање горивом у ваздуху, максимални долет практично постаје борбени радијус и износи 32000 километара, тако да своје задатке може обављати и без „хладноратовских“ база-довољна је и територија РФ.

Од 1955. године када је започела серијска производња, па до 2000-те када је окончана, произведено је око 500 примерака, кроз 30-ак разноразних верзија и модификација. Након рсапада СССР-а, поред РВ Русије, користи га још и Индија, док је Украјина, због недостатка средстава за одржавање, ове авионе „пензионисала“, а Русима вратила термонуклеарне бојеве главе којима је летелица наоружана.

Према подацима, авион није имао „ватрено крштење“, али је зато током своји 6 деценија екплоатације био свакако најпомињанија летелица у светским медијима, која је пресретана од стране авијације САД и НАТО пакта. Медијски је пропраћено на дестине и стотине случајева надлетања ових авиона над граничним територијама САД, Канаде, Велике Британије, Норвеше, Шведске, Финске, Јапана, Аустралије, Француске, Португалије, Турске, америчких база у тихом океану (Гуам нпр.). Примећивани су и изнад Африке, Северног и Јужног пола,...

Ништа чудно, ако се зна да су ове летелице у сталном борбеном дежурству на заштити интереса РФ, те да су оне једно од првих средстава за „удар одмазде“ ако дође до онога за шта сви Бога молимо да не дође. Тренутно је у употреби 35 авиона овог типа, док је 60 исправно и конзервирано за случај потребе. У току је и модернизација појединих система на летелицама, што ће им продужити експлоатациони рок до 2025. године, односно на 70 година, од почетка употребе.

Авиони су размештени у базама Дјагиљево код Рјзања, Украинка код Хабаровска, Семиплатинск у Казахстану и Енгелс код Саратова.

[Милан Ракић]

И последњи авион бомбардер у саставу ратне авијације РФ је једна летелица, о којој сам већ писао у тексту под називом "Светац и "његови" авиони". Но тај текст "за себе", а овде текст по "правилима" ове теме  

Трећи „адут“ руског бомбардерског арсенала је Тупољев Ту-160 (НАТО имена Блекџек).

Крајем 60-их година, када су Амери почели да раде на стратешком бомбардеру Б-1, пред совјетске конструкторе је постављен захтев за израду надзвучног бомбардера, способног да у дубину непријатељске територије испоручи око 50 тона којекаквих бомби и ракета на даљину од 15-ак хиљада километара. Чак три конструкциона бироа су добила тај задатак, али су током година развоја, само инжињери и техничари из Тупољева испуњавали захтеване норме.

Како год, 18. децембра 1981. године-„звезда је рођена“. Ово четворомоторно „чудовиште“ са променљивом геометријом крила, што му омогућава високу анвелопу перформанси при свим режимима лета је према неким прорачунима, спрам корисне носивости и своје економичности и „најкориснији“ авион на свету.

Иначе мотори који су уграђени на њега Кузњецов НК-32 су најјачи авионски мотори икада инсталирани на неки серијски авион. Наоружавање два пука из совјетске ере је започело крајем 80-их, али је распад СССР-а прекинуо даљу производњу, која је прво Јељциновим, а након тога и Путиновим указом настављена.

Иначе, до распада је произведено 35 комада. Пошто је један пук био у Украјини у бази Прилуки, а други у Енгелсу у Русији, након слома СССР-а, у Украјини се затекло 19 летелица овог типа. Према споразуму, нуклеарни пројектили су враћени РФ још почетком 90-их, али су Украјинци током читавог периода последње деценије 20-ог столећа гајили наду да ће моћи да експлоатишу ову летелицу, зашта реално немају потребе. Вероватније је да су то време „дали“ Америма, да се ови мало боље упознају са овим руским „чудом“.

Но, тамо 1999-те године, 10 авиона уништавају, један комплетирају за свој Музеј ваздухопловства, док 8 комада враћају Русима, заједно са неколико "номера" Ту-95, чиме се отписује део дуга за гас... Тренутно је на располагању руском РВ 16 летелица овог типа. Оно што треба нагласити од летних перформанси је да авион има максималну брзину 2,3 М. Да је максимална носивост нуклеарног и конвенционалног наоружања 45 тона. Да је тактички радијус 6500 километара, који се са допуњавањем горивом у ваздуху „пење“ и на дупло па и три пута веће вредности (зависи од замора четворочлане посаде). Како год, при крстарећој брзини, блиској брзини звука са пуним резервоарима може у ваздуху да проведе 15 сати.

Као и претходни авион, није имао „ватрено крштење“ (ако се не рачуна да је био платформа за испитивање "Оца свих бомби"-вакуумске бомбе избачене из овог авиона ради испитивања 2007. године), , али је исто попут поменутог, чест „гост“ на страницама светских медија, када мало-помало надлети територију САД и Канаде.

Северна и Централна Европа су већ опште место  . Обзиром на своју брзину и могућност ниског и прикривеног лета, без обзира што није „стелтан“, веома лако и неопажено би могао да се довуче до Њујорка нпр., а то је оно што Амере највише „сврби“. Иначе, свих 16 авиона тренутно базирају у склопу 22. Гардијске бомбардерске дивизије у бази Енгелс код Саратова. Одатле могу бити размештени и у базе на крајњем северу или пак истоку земље, с` тим што су Руси постигли договоре са Кубом, Алжиром и Венецуелом о базирању авиона-танкера који служе за подршку свакдневним крстарећим летовима од Русије до Америке и назад J.

А за крајњу сврху и тотално запетљавање односа, постигнут је договор са Венецуелом о пребазирању одређеног броја ових летелица у базу Либертадорес у Каракасу. Са том статешком базом, те новом модификацијом на моторима (која је још у раној фази испитивања, али је већ постигнуто то да је са једним пуњењем авион био у ваздуху више од 24 сата), и већ пословично широким спектром арсенала најразличитијих крстарећих бомби и ракета свакојаког пуњења, Амери заиста имају разлога да се чешкају по глави.

Ово су иначе и прве летелице у РВ РФ, које су крштене и носе имена по руским херојима из свих историјских периода, спортистима, заслужним летачима, а један носи име и по Преподобном Илији Печерском-Иљи Муромецу.

[Аурор]

Феноменална тема.

[Милан Ракић]

8 minutes ago, Господин Дареалис рече

Феноменална тема.

Хвала. 

Ово је тек почетак. Представљена је јуришна и бомбардерска компонента оба зракопловства. А следи транспортна авијација, па извиђачка, за ел. дејства, посебне намене, школска авијација. Па авијација копнене војске, па морнаричка. Па хеликоптери свих намена, па ракетни системи. Па беспилотне летелице и на крају "краљица"-ловачка авијације  Биће посла...

[Аурор]

10 minutes ago, Милан Ракић рече

Биће посла...

Go on with the Lord's work.

[Снежана]

 

[Милан Ракић]

• Транспортна авијација ВВС РФ

Заштитни знак Руса, технике барем што се тиче је робустност. Иако влада неко мишљење о руској гломазној техници која је неуништива, за разлику од западне - дигиталне, склоне честим кваровима, наравно да ова прича нема везе са истином, али ипак, дешавало се, нарочито у авијацији, да „Рус“ ради и када закажу сви „Амери“. Нпр., из личног искуства знам, да је за ледених дана, када темепературе падну на -15 и више степени испод нуле, хеликоптер Газелу уколико није била у хангару било потребно загревати топлим ваздухом, како би се одледили битни склопови на мотору и трансмисији. Такав нпр. случај није био са руским Ми-8, који има нпр. један млазни мотор само за разлеђивање и грејање. Прво запустиш њега неколико минута да онај лед, колики год да је-попусти и онда „шибаш“ машину...

Стога и не чуди толики број најразличитијих летелица чија је једина намена транспорт људи и средстава. Може се са правом рећи да су Руси овде некако комплетнији, обзиром на разноврсност „понуде“ и како се та „понуда“ може расподелити у односу на тактичке или стратегијске захтеве за транспортом, а у односу на Амере. Такође, Руси имају посебну Команду транспортне авијације, која се стара да све што се тиче трансфера људи и технике протекне у најбољем реду.

Ова летелица је практично постала основни транспортни авион РВ Руске Федерације. Иако је пројектован као тешки транспортни авион за превоз терета на стратегијском нивоу употребе, његове перформансе су га ипак определиле да буде основно транспортно средство. Реч је о авиону Иљушин Ил-76 (НАТО ознака Кандид).

Занимљиво је да је развој ове летелице прво затражило Министарство саобраћаја СССР, за цивилне потребе, али након што је приказан врху тадашње државе почетком 70-их и војска је од средине седме деценије прошлог столећа препознала квалитет и уврстила ову летелицу у своју флоту. Развијан као цивилни авион са могућношћу трансфера и продаје у земље и преко „гвоздене завесе“, на овом авиону је примењен низ иновација не само руског/совјетског порекла. Тако да је ово и први руски транспортни авион са млазним моторима, који је без икаквих завереничких и „хладноратовских“ фора, приказан тих година на сајмовима у Буржеу и Фајнбороу.

Занимљиво је да га и данас, поред земаља бившег СССР-а, готово „пола Африке“ и Азије, у варијанти за гашење пожара користе и Амери. Што се тиче летелице, то је висококрилац оспособљен да полеће и са лоше уређених летелишта. Има пет чланова посаде и у свој товарни простор, димензија 25м*3,5м*3,5м може, у зависности од конфигурације, да повезе до 230 војника са личним наоружањем, или 126 падобранаца/специјалца у пуној ратној опреми.

Крстарећом брзином нешто мањом од 900 км/ч, способан је да на удаљеност до 6000 километара достави до 60 тона терета. Изведен је у неколико десетина варијанти (као „Авакс“, за гашење пожара, електронско ратовање, летећа топовњача, летећа болница, за космонауте и симулацију безтежинског стања,...) у укупној продукцији од око 1000 комада. Производи се и даље у Фабрици авиона у Ташкенту, Узбекистан.

Тренутно се у војној авијацији РФ користи око 130 авиона овог типа. Још тридесет летелица се ремонтује у најновију „МД“ верзију, док је 100 авиона исправно и конзервирано за потребу. Ова авиони су тактички распоређени по читавој територији РФ у базама Твер, Иваново, Оренбург, Таганрог, Псков и Смоленск. Поред војске и цивила у РФ, користи се у још неколико десетина земаља, Белорусија, Украјина, Кина, Индија, САД, Ирак, Иран, Северна Кореја, Сирија, Либија, Јордан, Алжир, Србија,...

Код нас базира у Нишу и у сталном је дежурству сектора за ванредне ситуације РФ и нашег МУП-а. У ратним дејствима је коришћен нарочито током рата у Авганистану, када су Совјети њиме тамо превезли око 800000 војника и преко 350000 тона разноразне опреме и технике, са веома малим губицима, обзиром на жилавост.

Талибани му ништа нису могли током летења на великим висинама (иначе читава летелица је „заптивена“ тако да сви без маски могу на висину до 13000 метара). Једино су га „чекали“, на слетању и полетању са „Стинџерима“, али обзиром на робустност и жилавост, као што рекох, сразмерно мало су губитака нанели, а искуства из тадашњег рата су примењивана и у овом последњем рату у Авганистану, када су Коалиционе снаге изнајмљивале од приватних компанија и руске војске ове летелице за трансфер својих јединица до авганистанских летелишта.

[Милан Ракић]

Једно време је био апсолутно највећи авион на свету. Данас је „само“ највећи авион на свету са турбопроп моторима. Антонов Ан-22 Антеј (НАТО ознака: Кок). То је и први совјетски широкотрупни авион са два вертикална стабилизатора на репу, предвиђен за ношење великих и габаритних терета.

Развој летелице је почео почетком 60-их година, а светској јавности је приказан на Сајму у Буржеу 1965. године, када је био атракција и главна звезда ове француске ваздухопловне смотре. Нема ту много шта да се каже о овој летелици, која је произведена у око 70 примерака. Треба само набројати неке основне карактеристике, од којих се „леди“ дах и то је то.

Посаду ове грдосије чини чак 7-оро људи (пилот, копилот, летач механичар, навигатор, летач РТГ и два летача за манипулисање теретом. У теретну кабину димензија 35м*4,5м*4,5м, може да се смести максимално 80 тона терета, који онда без пуњења горивом може да се отпреми на даљину до 3500 километара (практичан долет је 11000 километара), при крстарећој брзини од 560 км/ч.

Уместо простог габаритног терета, у верзији за превоз путника, односно војника, може да повезе један читав батаљон наоружан само личним наоружањем,тј. 290 војника, или пак 150 падобранаца-специјалаца под пуном ратном опремом и пратећим теретом. У верзији летеће болнице, могућ је превоз 200 болесника на носилима.

Ваздухопловство РФ тренутно експлоатише 7 авиона овог типа и сви су смештени у бази Мигалово крај Москве (Твер). За случај потребе, још 4 летелице су исправне, конзервиране и спремно чекају у неком складишту.

[Милан Ракић]

Е ако је претходни само донекле највећи, овај је највећи, уз два „али“. Постоје истина два већа од њега. Један је апсолутно највећа летелица на свету, а то је украјински Антонов Ан-225 Мриа, али није серијски авион, пошто је произведен у само једном примерку. Други је само буквално већи. Тек ће бити поменут. Амерички Ц-5 Галаксија, који је само физички по габаритима већи, а иначе има за 50% мању носивост од овога оријаша.

А овог оријаша, према НАТО кодификацији именују Кондор, а иза тога се крије митски јунак из руских сказки -Руслан. Антонов Ан-124 Руслан. Потреба за оваквом летелицом је настала још, погађате, током „хладног рата“, када је за транспорт на стратегисјком нивоу операција у најудаљеније кутове СССР-а требало отпремити велике и габаритне терете (војне инсталације, стратегијске ракете и пратећу опрему), или пак велики број војника.

Амери су већ развили били Галаксију, тако да је крајем 70-их Политбиро наложио војсци да како зна и уме начини летелицу која ће по својим карактеристикама да надиђе и помрачи славу Галаксије. Само 5 година је прошло од захтева (наука у теорији каже да је од идеје до прототипа потребно 10 година) и 26. децембра 1982. године је полетео први Руслан.

Већ на самом старту, Совјети су видели да су са летелицом начинили прави погодак, тако да га нису скривали параноично од Запада, а како су радили са већином других ствари из домена војне технике. Заиста, одмах на почетку експлоатације, авион је оборио преко 20 светских рекорда, од којих су два свакако наупечатљивија. Први је, да је постигнут светски рекорд у превожењу терета који је износио 171 тону, а други је, да је без слетања, летелица у цугу прелетела преко 20000 километара.

Ово су наравно резултати за потребе мерења и служе у сврху надигравања са противницима, доказивања и обарања рекорда, али и „прави“ тактичко технички подаци, односно могућности ове летелице, заиста свакога остављају без текста. У теретну кабину (са комплет подом израђеним од титанијума)  димензија 36.5м*6,5м*4,5м, укупне запремине преко 1000 м³, може да се смести 120 тона терета.

Посада броји 8 људи (пилот, копилот, летач-механичар, летач-електричар, навигатор, летач-радариста и два летача за манипулацију теретом). Такође, у састав посаде „улази“ и резервна посада у истом броју, која има посебну кабину за одмор, плус додатно, опет у посебној кабини, 20 људи који воде рачуна о утовару и истовару терета.

Иначе, терет се уноси са предње стране, тако што летелица „чучи“, а онда се подигне комплетна носна секција, како би се приступило утоватној гондоли. Са максималним теретом (120 тона), авион при крстарећој брзини од 850 км/ч, може да долети 5000 км, а са „само“ 80 тона терета, може да „добаци“ до 7500 км раздаљине. Такође, уместо габаритних терета, ова летелица превози и „живу силу“, тако да је у стању да превезе 880 војника са личним наоружањем или 440 падобранаца специјалаца под пуном личном и пратећом опремом.

Укупно је произведено 55 ових авиона, које поред руске војске, користе и две руске, те по једна украјинска, либијска и емиратска авио-компанија. Иначе, слободно се може рећи да ако постоје неки егземплари или симболи краја „Хладног рата“ и успостављања сарадње између Русије и Америке, то је баш овај авион и задаци који су обављањи њиме. Након што је диљем читаве СССР „разместио“ ПВО системе и како су односи „отоплили“, вероватно се броја не може израчунати, колико је овим авионима руска војска за потребе НАТО пакта превезла војске, опреме, ПВО система „Патриот“, хеликоптера „Апач“ и уопште свега што је НАТО-вцима требало пренети у Авганистан, Персијски залив и Арабијско полустрво.

Такође, ова летелица је била и један од симбола јаких веза између Русије и Украјине, пошто су средином прошле деценије Јанукович и Путин потписали уговор о сарадњи два комплекса ваздухопловне индустрије, руског и украјинског, који је требао да резултује изградњом још 100 ових летелица, јер су потребе за њима на светском тржишту огромне. Причало се тада да је и амерички концерн УС Аероспејс, спреман да уложи 50 милијарди долара у израду прве серије од 60 авиона. Говоримо наравно о модификацији и осавремењавању постојеће серије.

Претпрошле године су се Јанукович и Путин опет састали да свечано „отворе радове“, али се десио Мајдан и сада је пројекат неизвестан. Занимљиво је још рећи да је ова летелица „радила“ не само за Русе и Амере и за потребе њихових војски. Бивало је ту „икс“ хуманитарних летова, комерцијалних разних врста итд., али са веома занимљивим садржајем товара, односно дестинацијама J. Например, један Руслан је својевремено превезао у Швајцарску, 52 тоне златних резерви Емирата. Или пак, када је покојни Мајкл Џексон имао концерт у Москви, лепо је платио три Руслана, која су му из Америке у Русију превезла 310 тона опреме. Затим, чувени Аксумски обелиск тежак 160 тона, којег су „жабари“ украли Етиопљанима пред Други рат. Па опрема за санирање последица хаварије у Фукушими, па неки вучни возови из канаде за Ирску. Чудо једно шта је ова грдосија све по свету превезла.

Тренутно руско ваздухопловство користи 15 ових авиона за потребе транспорта на стратегијском нивоу, док се 17 машина налази у резерви. Уговорена је куповина још 22 машине, али је ситуација у Украјини тренутно тај пројекат обуставила. Сви авиони су базирају у 6995. авијацијској бази-Твер Мигалово.

[Милан Ракић]

Са тешких транспортера намењених извођењу операција на стратегијском нивоу, прелазимо на мање захтеве, на тактичке задатке и летелице мање носивости. Оно што је за Амере Херкулес Ц-130, то је за Русе Антонов Ан-12 (НАТО ознака: Куб).

Дакле, „вредна радилица“, способна да полети са готово сваке, барем мало уређене површине и да превезе технику, наоружање, људство, на неку „разумну“ даљину. Развој овог авиона је започет још за време Хрушчова, тамо 50-их година, где је према причи, лично он инсистирао на развоју средњег транспортера способног за масовни ваздушни десант и превожење сваког комада било ког совјетског оруђа појединачно, а које се служи за подршку десантним снагама (тенкови, оклопни транспортери, специјална возила, етц...)

Већ 1959. године, прве јединице војске су добиле овај авион, а да би попуна брзо „ишла“, у производни процес су се укључиле чак три фабрике. У Вороњежу, Иркутску и Ташкенту, произведено је око 1300 ових авиона, у преко 30 изведених модификација, које су задовољавале разне захтеве. Нпр. авион за електронско ратовање, па авион-цистерна, па са уграђеним скијама на стајне органе место точкова, за слетање у совјетске базе „оковане“ ледом итд...

Овај четворомоторац је способан да на удаљеност до 5500 км, превези терет масе између 20 и 30 тона, у зависности од модификације летелице. Такође, у њему се може превести 90 војника или 60 падобранаца под пуном ратном опремом, при крстарећој брзини од 570 км/ч. Авион је зарад сопствене заштите опремљен са два топа, а може да понесе и до 7 тона авио-бомби за „умекшавање“ терена ради припреме десанта.

Ово је први масовно израђен авион за потребе ваздушног десанта и своју агилност и употребну вредност је доказао током рата у Авганистану, али и низ локалних ратова по Азији и Африци, где су га наравно користила ваздухопловства тих земаља (Индија, Египат, Етиопија,..) Из хладноратовске ере, познате су по масовности и атрактивности вежбе земаља чланица Варшавског уговора, где је знало по неколико десетина ових летелица да изврши десант на неком полигону.

Поред Совјета, авион се у војној или цивилној верзији користио и користи у преко 50 земаља Африке и Азије, совјетских савезника, али и у Канади, Америци и Француској, додуше у цивилној верзији. И наше војно ваздухопловство је имало две летелице овог типа, од којих је једна имала трагичан крај 12. децембра 1988. године у Јеревану, када је превозећи хуманитарну помоћ народу Јерменије настрадалом у катастрофалном земљотресу, авион пао при чему је погинуло свих седам чланова посаде, а о којем случају сам писао на страницама нашег Форума.

Данас се у РВ РФ користи 59 летелица овог типа, док је још 49 спремљено у резерви. Сви авиони базирају у бази руске војне транспортне авијације у Оренбургу.

[Милан Ракић]

Из пројектног бироа Антонова у Кијеву, изашло је на десетине летелица које су обележиле по неку еру у историји авијације. Такав је случај и са овом летелицом, тј. са њеним наследником. Реч је о авиону Антонов Ан-24 и његовој модификацији Антонов Ан-26, који су свакако најпопуларнији авиони ове фирме и који и дан данас лете у преко 50 земаља на свих 5 континената.

Замисао за развој првог, Антонова Ан-24 (НАТО ознака Кокс) се родила 50-их година, из потребе за путничком летелицом првенствено, која би обављала месни саобраћај. Прототип је полетео већ 1959. године и даљим модификацијама, од првобитно замишљених захтева, добио се авион са много бољим перформансама. Наиме, захтев је био да се направи летелица спосбна да на даљину до 1000 километара, пребаци до 40 путника.

Међутим, током развоја авиона, приликом димензионисања како саме летелице, тако и мотора који су били доступни, дошло се до много озбиљенијег авиона. Двомоторца, са 5 чланова посаде, способног да буквално са сваке површине (добро не баш са оранице  ) полети и слети, те да на даљину од 2000 километара, испоручи терет масе 6500 кг или пак 52 војника под пуном ратном опремом, при крстарећој брзини од 460 км/ч.

Укупно је у фабрикама у Кијеву, Иркутску и Улан Удеу произведено око 1400 ових авиона, којег су поред руског, користила и користе и ваздухопловства у још око 30 земаља Азије и Африке. Тренутно се у ВВС РФ користи 10 авиона овог типа за потребе лаког транспорта у оквиру Ратне Морнарице Руске федерације. На готово истој шасији као што рекох напред, изведен је Антонов Ан-26.

Димензије су остале исте, само је репројектован задњи део, уградњом платформе са рампом за утовар терета, односно десантирање падобранаца. Такође, због захтева за већим долетом, уграђена је јача погонска група, тако да сада овај двомоторац са 5 чланова посаде, може да на даљину до 2500 км, превезе 5500 кг терета или 30 падобранаца под пуном ратном опремом, уз крстарећу брзину од 430 км/ч. Укупно је произведено око 1400 авиона овог типа. Поред транспортне верзије, фабрика у Кијеву је испоручивала ову летелицу у преко 20 модификација (путничка, за електронско ратовање, летећа болница, аеро-фото снимање, гашење пожара, научна испитивања, командно место, итд.)

И наша војска је била поносни власник ових летелица, где је прича дана пала на два „слова“, тј. исправна и у летном стању авиона. У РВ РФ, у експлоатацији се тренутно налази 28 авиона овог типа.

[Милан Ракић]

И последњи транспортни авион из групе летелица за превоз габаритних терета је авион Антонов Ан-72 „Чебурашка“.

Развијен крајем 70-их година са наменом да замени Ан-26, током првих година експлоатације постигао је низ висинских, брзинских и даљинских рекорда за овај тип авијације. Овај висококрилац са високо постављена два мотора, што му даје помало неуобичајен изглед, оспособљен је за полетање са неуређених и кратких полетно слетних стаза, што га смешта у класу СТОЛ летелица.

У фабрици у Харкову је произведено око 120 ових летелица, које поред руског и украјинског ваздухопловства, користе још и војна ваздухопловства Екваторијалне Гвинеје и Молдавије, а међу 10 земаља цивилних оператора, налази се и једна компанија из Француске. На максималну даљину од 4500 км, у стању је да превезе до 10 тона терета, при крстарећој брзини од 700 км/ч. Њиме руководи 5 чланова посаде.

За потребе руског РВ и морнарице, на располагању је 50 авиона овог типа.