Америчко против руског ваздухопловства...

[Милан Ракић]

Без много приче у овом уводном делу, у наставку теме ће бити изложени ваздушни потенцијали две најјаче армије на свету. Са чиме то располажу Амери и Руси? Колико је бројно стање њихових ваздухопловстава? Какве су каратктеристике летелица и ракетног наоружања и још много тога...

О свему томе и још по нечему у редовима који следе...

[Милан Ракић]

Америчко ратно ваздухопловство

(U.S. Air Force)

Америчка војска, као данас једна од две најјаче оружане силе на планети је један веома компликован систем, који за разлику од уобичајене поделе видова војски, заступљене у већини земаља света, своју оружану силу гради из неколико компоненти, које су свака појединачно интер и поливидовске (према класичној подели), тако да рецимо ваздухоплове, а којима ћемо се бавити у овoм тексту, имамо у свим сегментима америчке армије. Углавном, да не дужимо више, америчка армија се састоји од:

- Копнена војска (U.S. Army)

- Ратно ваздухопловство (U.S. Air Force)

- Ратна морнарица (U.S. Navy)

- Морнаричка пешадија (U.S. Marine Corps)

- Обалска стража (U.S. Coast Guard)

Све побројано, чини једну активну компоненту америчке војске и у целини „броји“, рачунајући и цивиле на служби у сваком овом сегменту, једну респектабилну бројку од око 2 милиона људи у активној служби америчке војске. Када се овој бројци додају и припадници активне резерве, тј. припадници Националне гарде (која има и копнену и ваздушну компоненту) и уз то активне резерве сваког од горе побројаних елемената (пешадија, ваздухопловство, морнарица, маринци, обалска стража), број се „диже“ на око три милиона људи спремних да оружјем бране америчке интересе на територију како САД, тако и у свету, на местима где су Амери у складу са својом спољном политиком „светског полицајца“ прогласили интересе…

Но наравно, овде ћемо само направити пресек стања Ратног ваздухопловства, уз додатак ресурса и ваздухопловних потенцијала осталих сегмената америчке војске.

Америчко ратно ваздухопловство (U.S. Air Force) је званично основано 18. септембра 1947. године.

До тада се америчко ваздухопловство као и већина светских ваздухопловстава „водило“ под копненом војском, најчешће инжењеријом. И овај податак, сад правим офтопик, говори колико су људи који су некада водили и управљали нашом земљом и војском, били далековиди и имали свест о новом и како то ново на правилан и сврсисходан начин употребити.

Наиме, наше ваздухопловство је, као посебан вид војске, основано пре 103 године, 24. децембра 1912. године, о чему је већ доста писано и на нашем Форуму и овако. Нпр. Амери су током опсаде Скадра 1913. године послали на војиште свог војног аташеа из Италије, који је тада посматрао дејства српског ваздухопловства над Скадром. Србија је тада, оснивањем Приморског кора, као јединице која је пришла у помоћ Црногорцима прликом опсаде Скадра, послала шест својих авиона да помогне Црногорцима и малена Србија је тада први пут и била је међу првим земљама, које су употребиле војне авионе у борбеним операцијама. Нажалост, тада је током извиђачког лета настрадао и наредник Михаило Петровић, прва наша и друга жртва војног ваздухопловства у свету…

наредник Михаило Петровић

Основна функција америчког ратног ваздухопловства је да обезбеди мир и безбедност, односно да од евентуалног напада одбрани како своју, тако и све територије које су у интересу САД. Поред тога, једна од најважнијих функција америчких ваздушних снага је и остваривање превласти у ваздушном простору односно ПВО територије у евентуалном сукобу.

Мото и мисија РВ САД се огледа у реченици да: „Америчко РВ, треба да лети, да се бори и победи у ваздуху, космосу и сајберпростору“

Као и сама америчка војска генерално и америчко РВ је један врло компликован конгломерат. Бројно стање ваздухопловства износи око 700000 људи (официра, војника, резервиста и цивила, као и припадника Националне гарде). На бројном стању имају око 5500 ваздухоплова, од чега су преко 2000 ловачки авиони. Вођењу ваздушних операција широм света као и одбрани територија под контролом САД доприносе 63 сателита, такође под командом РВ, а основно средство одвраћања америчког Ратног ваздухопловства, чини 450 интерконтиненталних балистичких ракета.

Дебора Ли Џејмс

Врховну команду америчког РВ, чини једно цивилно лице у својству Државног секретара за РВ и тренутно је тo Дебора Ли Џејмс. „Интересе војске“ у врховној команди „брани“ Начелник штаба, генерал са 4 звездице Дејвид Голдфејн, иначе пилот ловац са преко 4200 сати налета, оборен и пао код села Накучани у Поцерини, 2. маја 1999. године. (Има тема на Форуму). Испод њих у структури се налазе Главна ваздухопловна команда, која испод себе опет има неких 10-ак сектора на које је подељено оперативно војно ваздухопловство и то према сврси и намени, односно према географском принципу. 

генерал Дејвид Голдфејн

У том смислу (поменутих сектора), имамо команде ваздухопловства у Европи, на Пацифику, Команду резервног ваздухопловства, ваздухопловства Националне гарде, Команду за обуку, за специјалне операције итд… Сво то људство у командама и јединицама је смештено у неколико десетина ваздухопловних база које се налазе како на територији САД, тако и на Пацифику, Европи и Азији. Ова доња слика „даје“ преглед неких већих и познатијих база америчког РВ.

У овим и неким мањим базама које нису на овој слици/мапи, базира оних 5500 поменутих летелица и нешто мање од 500 интерконтиненталних балистичких ракета. Што се тиче организационе структуре, сво поменуто наоружање је организовано у 10 ваздухопловних команди. У активној служби и увек је оперативно 57 летачких вингова, 55 помоћних и 8 свемирских вингова.

Поред тога у активној употреби је и 9 ваздухопловних летачких група, уз осам помоћних као 134 самостална сквадрона и 43 самостална сквадрона за вођење свемирских операција. У резерви се налази 35 летачких и један свемирски винг, 4 летачке групе, као и 67 самосталних летачких и 6 „свемирских“ сквадрона. У саставу Националне гарде се налази 87 вингова и 101 самостални ваздухопловни сквадрон и четири „свемирска“.

[Милан Ракић]

Руско ратно ваздухопловство

(Военно-воздушные силы Российской Федерации)

Као и америчка војска, и руска војска представља један комплексан систем, у односу на класичну армијску поделу каква је применљива на највећи број армија у свету. Са америчком такође, представља једну од две најјаче армије на планети. Наследивши један компликован и бременит систем из комунистичке ере, данас се оружане снаге Руске Федерације убрзано реформишу, инсистирајући на интероперабилности, покретљивости и маневру, те убојитости као најбитнијој ставци. Такође, без обзира на дуг период затворености и у неким сегментима и технолошке заосталости, све то полако припада прошлом времену и занављање војске новим и савременим оруђима, чини се, у руској војсци „иде“ брже него код војски са тзв. Запада. Оружане снаге Руске федереације, састоје се од:

- Копнена војске (Сухопутные войска РФ)

- Ратно ваздухопловство (Военно-воздушные силы РФ)

- Ратна морнарица (Военно-Морской Флот РФ)

- Ваздушно-десантне снаге (Воздушно-десантные войска РФ)

- Стратешке ракетне снаге (Ракетные войска стратегического назначения РФ)

- Космичке снаге (Войска воздушно-космической обороны РФ)

Као и код Амера, сваки од побројаних видова и самосталних родова (последња три), у свом саставу поседује одређени ваздухопловни  потенцијал, а о чему ћемо писати у наредним редовима. Иначе, Војска Руске федерације је настала 7. маја 1992. године, наследивши огроман потенцијал ОС СССР.

У протеклих четврт века као што рекох, доста је урађено на осавремењавању и реформисању војске, тако да данас активан састав руске војске чини нешто више од 800000 људи, од чега око 250000 старешинског кадра, око 250000 професионалних војника, те око 350000 војника на редовном одслужењу војног рока. Такође, војну обавезу (активна резерва) има око 2,5 милиона људи, спремних да сачувају територијални интегритет и неповредивост граница РФ, односно да одврате сваког потенцијалног непријатеља и на крају да испуњавају све војне обавезе у складу са Међународним уговорима које је ратификовала Руска Федерација. То би било сасвим довољно што се тиче података о војци, а сада да пређемо на „авијатику“

Ратно ваздухопловство Руске Федерације има дугу традицију и настало је када и прва ваздухопловства у Европи, међу којима и наше, 1912. године и то 12. августа.

 

Многи су Руси тако, као пионири авијације, и у оквиру Империјалног војног ваздухопловства, али и многи од њих као цивили попут америчке браће Рајт, одиграли значајну улогу у развоју авијације у светским оквирима. Игор Иванович Сикорски, Николај Јегорович Жуковски, Петар Николајевич Нестеров-само су неки од пионира руског и светског ваздухопловства, раме уз раме са браћом Рајт... Намерно овде нећу помињати Французе нпр., јер се ипак бавимо Русима и Америма. Толико о историји, ако кога занима, написаћу неки други текст о томе, сада мало о руском РВ.

Дакле, примарни задатак руског, као и сваког војног ваздухопловства на свету је да заштити своју територију од непријатељског дејства, да упозори о евентуалном ваздушном нападу, да пружи подршку својим снагама на терену и на крају, уколико постоји потреба да у смислу заштите, изврши и евентуални удар по територији непријатеља.

Морам овде да кажем да је након периода стагнације од слома СССР, тек пре неколико година започела реформа ваздушних потенцијала РФ. У тим силним реформама, у састав авијације су „улазили и излазили“ поједини ресурси, тако да и мени, искрен да будем није јасно ко где више коме припада. Реформе треба да се заврше до 2020. године и надам се да ће тада све „лећи на своје место“. За потребе овог текста, авијацију ћемо поделити на РВ и морнаричку авијацију, и кроз њих ћу „прорадити“ све летелице и ПВО системе. Ово из разлога што су нпр. Стратешке ракетне снаге у свом саставу имале бомбардере, али су они од 2011. године у саставу РВ. Јуришна авијација и борбени хеликоптери су (као и код Амера), до 2003. године били у КОВ, а сада су опет под РВ. Чак је и морнаричка авијација да будемо прецизни под РВ, али је задржала одређену аутономију обзиром на поделу морских области и база у њима, па ћемо о морнаричкој авијацији ипак причати као о засебном ентитету.

Дакле, РВ Руске федерације се састоји од седам оперативних команди на стратегијском нивоу (у нивоу некадашњих армија). Постоје четири Команде РВ и ПВО, и то: 

- Прва Команда РВ и ПВО за Западну област. Седиште Команде је у Вороњежу

- Друга Команда РВ и ПВО за Централну област. Седиште Команде је у Јекатеринбургу.

- Трећа Команда РВ и ПВО за Источну област. Седиште Команде је у Хабаровску.

- Четврта Команда РВ и ПВО за Јужну област. Седиште Команде је у Ростову.

Поред наведених команди које у свом саставу имају све јединице које треба да има једно ваздухопловство (ловачке, јуришне, хеликоптерске, транспортне, техничке, везу, ариљеријско ракетне јединице, ...), постоје и још три посебне команде неопходне за функционисање вида војске и саме војске у целини. То су:

- Команда транспортне авијације, чија је намена непосредна подршка Ваздушно десантним снагама. Седиште ове Команде је у Москви.

- Команда стратегијске авијације. Седиште Команде је такође у Москви.

- Команда космичких снага. Седиште Команде је у Москви. 

На челу овог вида војске, који броји близу 4000 летелица распоређених у неколико десетина база (од 254 које су „наслеђене“ из СССР-а-наравно нису све у функцији, а и даље је приметно то руско неко скривање од јавности неких ствари, па и база на крају, иако се данас мање више доста тога зна-ако не ми лаици, али они који треба да знају, знају то свакако), са преко 170000 припадника, налази се генерал пуковник Виктор Николаевич Бондарев, пилот јуришник са преко 3000 сати налета на Су-25, МиГ-21 и Аеро Л-29.

генерал пуковник Виктор Бондарев

Од 2000. године за исказану иницијативу, лични пример и херојство у противтерористичким акцијама против побуњеника на Кавказу, носи звање Хероја Руске Федерације. Пре него што пређем на опис само да додам, да је код Руса, организација авијацијских јединица као и код нас. Дакле, одељење, ескадрила, пук, бригада...

 

[Ћириличар]

А сада да чујемо о појединачним авионима, прије свега о ловцима и ловцима-бомбардерима ( МиГ-29, Су-35, Ф-15, Т-50, Ф-22... ) 

[Милан Ракић]

А сада да чујемо о појединачним авионима, прије свега о ловцима и ловцима-бомбардерима ( МиГ-29, Су-35, Ф-15, Т-50, Ф-22... ) 

Тако ће и да буде... Ићи ћемо сегмент по сегмент, јуришна, ловачка, бомбардерска, транспортна итд... Па један руски, један амерички авион... 

[Милан Ракић]

• Јуришна авијација ВВС РФ

За подршку јединицама копнене војске на терену, у свим војним ваздухопловствима, па тако и у руском, користи се јуришна авијација. Намењена је за непосредну припрему и заштиту територије, за пружање подршке јединицама КОВ, односно за вршење тактичког удара по непријатељској живој сили на терену, тј. копну.

Oсновни руски „штурмовик“, тј. јуришни авион у наоружању РВ је Су-25 Грач (Гачац-птица, а према НАТО кодификацији Фрогфут).

Име легендарног совјетског „убице тенкова“ из Другог рата Ил-2 Штурмовик, постало je колоквијални назив за све некада совјетске, а данас руске јуришне авионе.

Развој ове летелице је почео касних 60-их година, да би први прототип полетео почетком 1975. године. Занимљиво је да је главни конструктор овог авиона Олег Сергејевич Самојлович, током Другог рата био командир одељења тенкова Т-34. Након рата је завршио Ваздухопловнотехничку академију и запослио се у Сухојевом бироу-и креирао летелицу за борбу против тенкова.

Овај двомоторни висококрилац је произведен у преко 1300 примерака и поред руске војске, користе га у ваздухопловствима већине бивших совјетских република, као и неколико земаља у централној и источној Африци, Ираку и Ирану. Све у свему, 22 земље још увек користе ову летелицу.

На нашим просторима, користило га је македонско РВ, али због недостатка новца за одржавање, Македонци су га „пензионисали“. Тренутно се у руском ваздухопловству користи у три, односно 4 верзије. Као класични јуришник, у основној и унапређеној варијанти, где је до 2020. године план да се та унапређења авионике изврше на свим летелицама које ће остати у употреби. А ова летелица је изведена и у двоседој варијанти-иначе је једносед, и то за две намене. Једна ескадрила двоседа служи за обуку питомаца пилота-јуришника, док је једна ескадрила ових летелица такође изведена у двоседој верзији, али са арестером и сондом за допуну горива у ваздуху, те служи за обуку морнаричких пилота у слетању на носач авиона, односно на допуну горивом у ваздуху.

Ватрено крштење, ова летелица је имала у авганистанском рату, где се одлично показала у борби против земаљских циљева. А искуство авганистанског рата је донекле променило и тактику напада јуришне авијације..

Наиме, све док Авганистанци нису набавили преносне ПА системе са ИЦ навођењем „Стинџер“, за „гачца“ проблема није било. Међутим, са овим ракетама, талибани су бележили низ успешних обарања, тако да су Руси, заправао Совјети тада, увели правило да Су-25 увек напада у пару, тако да једна летелица гађа циљеве, док друга врши заштиту и баца ИЦ мамце.

Иначе, авион је оклопљен на неколико места, почев од секције стрељачког наоружања, пилотске кабине, мотора, резервоара горива, како би се што више смањила оштећења током блиске борбе против тенкова и непријатељске ПА артиљерије и живе силе. Сам оклоп је тежак око једне тоне. Након Авганистана, Руси су га користили у свим сукобима где су узимали учешћа-Абхазија, Азербејџан, Јужна Осетија, Таџикистан, Чеченија, ... А добро се показао као што рекох и код других корисника у неким „њиховим“ ратовима - Ирак-Иран, Конго, Етиопија-Еритреја, Македонија-Шиптарска иредента,... Наоружан је са два топа и четири контејнера са по две митраљеске цеви, што даје укупно 10 цеви стрељачког наоружања. Уз то, може да понесе још око 4 тоне најразноврснијих бомби и ракета за уништавање циљева на земљи и мору првенствено, док у борбеној варијанти свакако понесе и пар ракета ваздух-ваздух, зарад сопствене заштите од непријатељских летелица.

Брзина му је дозвучна 0,9 М, док му је тактички радијус 1250 км. Опремљен је ласерским нишаном, даљиномером, радаром итд.

Тренутно се у руској војсци, у склопу 7 пукова (Бутрлиновка, Буђановск, Краснодар, Приморско Ахтарск, Черниговка, Степа Оловнаја и Североморск) користи 270 ових летелица, док је још 100 потпуно исправно и конзервирано у резервном арсеналу РВ РФ.

[Милан Ракић]

Када су почетком 60-их година совјетски стратези разигравалаи могуће правце напада непријатеља на СССР, те одмазду након првог удара, у тактици РВ и уопште у доктринарном приступу читаве војске тој проблематици, дошли су до закључка да се на првом месту, аеродроми морају „разбацати“ на више помоћних летелишта у случају рата, како би квантитативно, што већи број летелица преживео први удар и био способан да изврши одмазду.

Е за одмазду су дошли до закључка, да им је потребан робустан авион, и јуришник и бомбардер.

Способан на првом месту, да при великој надзвучној брзини, продре и до 500 километара у дубину непријатељске територије и да на екстремно малој висини „истресе“ што је могуће више убојног товара. Од идеје из тог времена, па до првог пробног лета, прошло је целих 7 година. Не зато што су совјетски конструктори лоши, па нису могли да одговоре захтевима „бркатих“ генерала, него просто, технологија којом је тада СССР располагао, није могла да „испрати“ тактичко-техничке захтеве.

А основни „камен спотицања“ је био, да тај надзвучни и по габаритима огромни авион, који може да понесе неколико тона убојног терета, може да полети са кратких и слабо уређених (да не кажем травнатих), полетно-слетних стаза. Ипак, конструкциони биро Сухојева је након неколико прототипа и експериментисања са додатним моторима за вертикално полетање и слетање, у ваздух средином јануара послао авион Су-24 Фехтоваљшчик (Мачевалац, по НАТО кодификицаји Фенсер).

Када је летелица „откривена" од стране Амера, изазавала је не малу панику у њиховим редовима, јер су у њој добили пандана свом Ф-111, којег су прво планирали за ловца, али су се мало занели у прорачунима, тако да је та летелица остала класичан бомбардер. Док је Су-24, био опремљен системом осматрачких и доплерових радара, која му је омогућавала дејство са мале висине при надзвучним брзинама.

Даље, нападно-навигациони систем „Тигар“, који је уграђен на ову летелицу, обезбедио је висок ниво интеграције широког спектра наоружања са више начина вођења (дакле,не просто избацивање бомби), него радарско, ИЦ, ТВ и ласерско вођење бомби и ракета за уништавање циљева на земљи.

Оно што је најбитније, полетање са „ливада“ је омогућено променљивом геометријом крила, која је у потпуности аутоматизована. Приликом полетања са кратких и неуређених стаза, крила су раширена као код авиона за запрашивање комараца, да би са прирастом брзине и висине, крила добијала препознатљиву стрелу, потребну за надзвучно летење.

Овај двомоторни висококрилац, начињен од легуре алуминијума са титанијумским ојачањем крила, произведен је у 1500 примерака и поред Русије, користе га још Украјина, Ангола, Азербејџан, Алжир, Иран, Казахстан, Сирија и Узбекистан. Изведен је током експлоатацаије у више варијанти, да би се данас у руском РВ користио у основној, тзв. „М“ варијанти, у варијанти „МР“-где је опремљен специјланим камерама за шпијунирање непријатељске територије, као и уређајима за противелектронску борбу против агресора и у варијанти „М2“, која му обзиром на уграђену опрему, спушта доњу безбедну висину за дејство при брзинама већим од брзине звука на само 10 метара.

Поред пилота, посаду чини и навигатор, који рукује и (вођеним) наоружањем. Авион је способан да при брзини од 1350 км/ч (максимална око 1700) у тактичком радијусу до 1000 километара, понесе 8 тона најразноврснијег бомбардерског наоружања. Треба рећи да је летелица опремљена и уређајима за допуну горивом у лету.

Што се тиче борбене употребе, познато је да су Руси благо параноични, па не воле да „машу“ подацима, били они лоши или пак афирмативни за летелицу, али се нпр. зна да је у Авганистану доживео фијаско због немогућности ниског лета и праћења орографије терена, док је нпр. током сукоба у Чеченији, буквално успевао да се пробија између стамбених блокова у Грозном и неопажено доспе до Председничке палате коју је збрисао са мапе овог града...

У пуковима који базирају у Чељабинску, Вороњежу, Мурманску, Хабаровску, Ростову, Курску и Калињиграду) тренутно базира 280 авиона овог типа.

[Милан Ракић]

Дошавши до закључка да им за бомбардерске и јуришне задатке на оперативном и тактичком нивоу, не могу „вечно“ служити претходно поменути Су-24, чија је реализација започела пре више од пола века, руски (совјетски) стратези  су дали налог конструкционим бироима за развој новог јуришника-фронтовског бомбардера 4-те генерације.

Рад на реализацији пројекта, иначе насталог на шасији Су-27, започео је 1986. године, да би априла месеца 1990. године, полетео први прототип вишенаменског авиона-јуришника, ловца-бомбардера Су-34 Утјанок (Патка, према НАТО кодификацији Фулбек).

Додуше, Руси су тек прошле године званично објавили да је авион уведен у наоружање. То је двоседи, двомоторни авион са класичном аеродинамичком шемом“руске“ школе са додатком канар крила у предњој сфери, која поспешују аеродинамику током полетања и поспешују стабилност у хоризонталној равни.

Поред класичних особености авиона те генерације, вишенаменских показивача сведених на 5-6 дисплеја, те мноштва софистициране опреме која омогућава извршење задатака у свим временским условима, на свим висинама, дању и ноћу и у дозвучној и у надзвучној сфери брзина, оно што можда издваја ову летелицу од других је пилотска кабина. Седишта су постављена једно поред другог (за пилота и навигатора-оператора наоружања).

Пошто авион има уграђену опрему за допуњавање горивом у ваздуху, кабина је изведена тако да посада за време дужих летова (и преко 10 сати) може да устане са седишта и исправи се потпуно и протегне. Један члан посаде може чак и да се опружи на једном „приручном лежају“, а иза седишта постоји и тоалет (ако му се пишки ил` каки) и чајна кухиња . Рус је то .

Иначе, у кабину се улази од доле...

Конструкција стајног трапа омогућава полетање са кратких и неуређених стаза. Авион је зарад сопствене заштите ојачан оклопом тежине 1,5 тона. На више начина (вођене и невођене бомбе и ракете) може да гађа до 4 циља истовремено (на земљи, мору, испод мора и у ваздуху), док рачунар уз помоћ радара домета 120 километара може истовремено да прати и врши анализу приоритета над 10 циљева. При максималној брзини од 1,9 М, у тактичком радијусу од преко 1000 километара, на непријатеља може да ангажује до 12 тона свакојаких бомби и ракета.

Авион је иначе опремљен и системом “Хибин“ за противелектронска дејства и заштиту сопствених комуникација, без обзира на непријатељска ометања. Уз прегршт уграђене опреме највишег нивоа софистицираности, радара, ласерских обележивача и даљиномера, сонара и електронике за борбу против подморница, ова летелица, слободно се може рећи-понос је руске ваздухопловне индустрије.

„Ватрено крштење“ ова летелица је имала током сукоба у Јужној Осетији 2008. године (иако Руси то крију)-када су два авиона овог типа прво ометала Грузијске комуникације и дејство ПВО, а потом противрадарским ракетама и уништила грузијски ПВО систем „Бук“ и „Нева“ инсталиран у тој регији током сукоба. У пуковима који базирају у Вороњежу и Морозовску, те ескадрилама у Липецку и Ахтубинску, тренутно је у употреби 52 авиона овог типа, а за сада је руско РВ наручило 90 комада.

[Милан Ракић]

• Јуришна авијација УСАФ-а

 

Дефиниција за америчке јуришнике је иста као и за руске-уосталом као и за све јуришне летелице на свету... Дакле, намењени су за подршку јединицама копнене војске на терену, за непосредну припрему и заштиту територије, односно за вршење тактичког удара по непријатељској живој сили на терену, тј. копну.

Америчка "перјаница" за ту намену је убојити А-10, „Брадавичаста свиња“.

Суочени са малим успехом (боље рећи неуспехом) у ваздушним операцијама против копнених објеката, нарочито у Вијетнаму, амерички стратези су тражили од ваздухопловаца боље решење. Наиме, у Вијетнаму су били суочени са малом ефикасношћу авиона Ф-4, који ем што је бележио сразмерно мале успехе у дејствима на копнене циљеве, ем је са друге стране (Ф-4) био релативно лака мета за преносне ПВО системе совјетског порекла којима су били наоружани противници.

Захтеви су били прости и једноставни. Да се пројектује авион по узоре на легендарне јуришнике из Другог светског рата - Ил-2 и Ју-87. Да та летелица има висок степен борбене жилавости, изузетне маневарбилности и да може да понесе велику количину убојних средстава.

Стицајем околности, у време када је почео развој ове летелице, Џенерал Електрик је развио моћан топ „гетлинг“ типа под називом ГАУ-8 Авенџер. Оруђе калибра 30 мм, величине мањег путничког аутомобила, које је у стању да испали 4200 граната у минути.

Тај топ је заправо био „крајеугаони камен“ око којег је димензионисан читав авион, чији је прототип полетео 10. јуна 1972. године.

А "око" тог топа, направљена је читава летелица, на први поглед неугледна и ружна... И заиста, када се поглда њена конструкција, изгледа као да је авион састављен од више предложака...

Ниско постављена крила класичне изведбе, са моторима постављеним у гондолама изнад задњег дела трупа, тик испред репних површина... Међутим, Ферчајлдови (Ферчајлд Рипаблик-компанија која је направила авион) пројектанти, имали су објашњење за такав неуобичајен положај погонске групе, која се косила и са основним постулатима аеродинамике, односно конструкције ваздухоплова... 

Наиме, мотори и њихова потисна сила су удаљени од тежишта летелице више него што теорија "дозвољава", што отежава управљивост летелице... Друго, код великих нападних углова у понирању, може да дође до одваљивања граничног слоја струје ваздуха са крила, који (ваздух) може да загуши мотор и изазове тзв. пумпање мотора... Одређеним техничким решењима ови су недостаци ублажени, али су зато предности биле оно што је одредило да се прототип и пробна верзија "пошаљу" у серијску производњу. То је на првом месту мала визура мотора гледано одоздо-јер крила заклањају мотор као циљ евентуалне ПВО са земље...Даље, репне површине заклањају издувне гасове од мотора и смањују укупни топлотни одраз летелице и као најбитније, високо постављени мотори одагнавају могућност упада страног тела у исте-тј. дозвољавају полетање са готово неприпремљених полетно слетних стаза (читај:ливада)

Релативно мала оперативна брзина од "само" 560 км/ч, даје много већу ефикасност против статичних циљева на земљи... Пилот је безбедан у "кади" од титанијума, који је ангажован и на заштити погонске групе, као и на свим рањивијим деловима структуре летелице и то у укупној маси од преко пола тоне... Све то даје велику укупну жилавост летелице и продужава њено (и пилотово) време останка на војишту у блиској борби, све до границе повратка у пријатељску базу... Лаички речено, овај авион је способан да се врати на "пријатељски" аеродром (не нужно на оја са којег је полетео) и без пола крила, једног (од два) репа, без једног мотора и избушеног "као сир"... Очит пример је и неколико изрешетаних летелица током НАТО агресије на нашу земљу, које је наша ПВО погађала више пута, али ни један није пао, но су сви успели "дотетурати" до скопског Петровца...

Уз примену и висок степен интеграције свих могућих решења на пољу управљања ватром, радарску и навигациону опрему, ласерске даљиномере и сл. "џиџа-биџе", овај авион на непријатељске објекте на земљи и живу силу (уз део оружја типа в-в за непосредну ваздушну заштиту од непријатељских летелица), може да изручи око 8 тона "најразноврснијих" убојних средстава... У зони одговорности пречника око 500 километара и са максималним долетом од 4500 км... Уз већ поменуту крстарећу брзину од 560 км, премда му је максимална брзина 700, а минимална (а оперативна) само 220 км/ч.

Ватрено "крштење" је имао у Заливском рату, када је у склопу снага Коалиције уништио више од, пази сад-више од 4000 ирачких оруђа... Бројем-1200 топова, 2000 борбених возила и око 1000 ирачких тенкова... Уз борбену ефикасност од 95% и минималне губитке... То је коначно "запушило "уста ваздухопловним романтицима из редова америчких стратега, који су "гласали" за "лепши" Ф-16 (за којег су планирали одређене измене и превођење у јуришну верзију)... Иако је ружан... Па као што му и име каже-брадавичаста свиња...

На Балкану се "прославио" оперишући прво изнад Босне током бомбардовања Републике Српске, да би иза себе остављао велику количину муниције од осиромашеног уранијума током агресије 1999. године... Наравно, кориштен је касније и Авганистану, па опет Ираку итд...

У оперативној употреби широм Америке, те у Кореји и Немачкој, у склопу 8 ескадрила Америчког РВ те по 4 ескадриле Националне гарде и оперативне резерве распоређено је 283 авиона и сви су у оперативној употреби и ова летелица је ударна снага за тактичке операције у склопу подршке КОВ на терену. 

 

[Милан Ракић]

Недостатак класичне јуришне летелице са којим су се Амери, као што се могло видети у претходној објави, суочили током Вијетнамског рата, они су покушавали тада да надоместе "буџењем" на летелицу којој јуришни задаци нису намена. Наиме, на транспортни Херкулес Ц-130 су качали аеросолне и напалм-бомбе и на такав начин су изазивали влике шумске пожаре и "крчили" терен за слетање хеликоптера...

А онда су, средином 60-их година, на исти тај транспортни авион, а под утиском и по методологији ватрене заштите моћних бомбардера из Другог светског рата који су на неколико позиција, а ради заштите од швапских и јапанских ловаца имали неколико комада стрељачког наоружања, и на овај Херкулес поставили неколико комада стрељачког наоружања, али и артиљеријских оруђа... 

Како у тадашњој верзији, тако и данас, овај транспортер је "претворен" у "ваздушну топовњачу" са:

- шестоцевни топ 20мм "Вулкан"- 4. комада,

- четвороцевни митраљез 7, 62мм "Миниган"- 4. комада,

- топ 40 мм- 2. комада и

- хаубица 105 мм-1. комад, која је уједно и најтеже артиљеријско оруђе уграђено у једну летелицу...

Данашње летелице које су у употреби у америчком РВ, суштински се много не разликују од ове која је "буџена" током вијетнамске кампање. Сем што је уграђена наравно новија опрема, разноразни ласерски даљиномери, обележивачи циљева, радари, термовизијска опрема, затим, авион је оклопљен, а уз низ софистициране навигационе опреме, све поменуто му омогућава дејства у свим временским условима, на свим висинама лета и у дубини непријатељске територије...

У зависности од комбинације наоружања и намене за коју ће се користити (ватрена подршка јединицама на земљи или можда специјалне операције,...), 13 чланова посаде (пилот, копилот, два летача механичарa, навигатор и остатак који "оперише" наоружањем) су брзином до 480 км/ч, у тактичком радијусу од преко 2000 км, "способни" да по непријатељу истресу неколико десетина борбених комплета сваког појединачног оружја и оруђа...

Након Вијетнама, Амери су га користили где год су "имали интерес".. Почев од Гренаде, Панаме, Заливског рата, Сомалије, Ирака, Либије, Авганистана, те током бомбардовања Републике Српске... Над територијом СРЈ током НАТО агресије нису дејствовали...

У шест ескадрила у саставу Ваздухопловне команде за Специјалне намене, тренутно се налази 37 ових летелица

[obi-wan]

 

[Милан Ракић]

• Бомбардерска авијација УСАФ-а

Како време пролази и са развојем технике и технологије, а колико год то идиотски звучало - унапређују се и начини вођења ратовања. Некада су бомбардери, баш као и артиљерија чинили ону ударну снагу којом је непријатељ вршио припрему за улазак на окупирану територију. Али су то махом биле летелице које су то чиниле на тактичком нивоу, са сразмерно малом количином убојних средстава, где је пресудан био број летелица.

За разлику од тих прошлих времена, америчко РВ се данас ослања на стратегијску бомбардерску авијацију, чији је циљ да на објекте од стратешког значаја за непријатеља (фабрике, командна места, чворишта везе, на крају и неки цивилни објекти од виталног значаја), који су често удаљени и преко 10000 километара од америчких база (дакле и на циљеве на великој удаљености), истресе што већи број убојних средстава (и преко 50 тона по једној конфигурацији). Наравно, поред постојеће намене, они могу да обављају и тактичка дејства, а нарочито данас, када су Американци из употребе повукли њихов „невидљиви“ тактички бомбардер Ф-117, којег смо и ми, тј. наша ПВО „оверила“ пре 15-ак година. Како год, америчко РВ се данас у бомбардерским задацима ослања на три летелице.

Први на овој листи је легендарни Б-52, који је уведен у употребу давне 1955. године и америчке војне власти, уз подршку инжењера и техничара планирају ову летелицу да задрже у употреби до 2045. године, што ће га, ако буде тако, учинити најдуговечнијом војном летелицом на свету.

А то је већ и сада са својих 60 година служења. Наравно уз разне модификације, ова грдосија од авиона је произведена у око 750 примерака. Данас је у употреби 78 летелица верзије „Х“ (х-ха, да не буде забуне) које су произвођене почев од 1961. године. На тим летелицама је извршена ревизија свих осам мотора (Да! Ово чудо је осмомоторац), те је унапређена авионика и комплетна електроника.

Уз долет од 11000 километара, и брзином од 960 км/ч, односно уз допуњавање горива у лету, ова машина може буквално на сваку тачку на земљи одлети и саспе 32 тоне убојних средстава разних величина и намена. Од бомби за тзв. „тепих бомбардовање“ до нуклеарних бомби.

НАТО га је током агресије на нашу земљу пре 16 година, користио управо за то. За тактичке задатке „тепих бомбардовања“, нарочито на Кошарама, када је вршена припрема и заштита шиптарских терориста који су из Албаније имали намеру да пређу на Космет.

Без обзира на подршку из ваздуха, нису успели у том науму…

Поменути број летелица (78), налази се у склопу два винга у Лујзијани и једном вингу у Северној Дакоти (седам сквадрона). Неколико примерака се налази и у склопу 419. сквадрона у бази Едвардс у Калифорнији. Овај сквадрон се специјализовао за опитовање нових решења и замисли првенствено у циљу испитивања бомбардерског наоружања за све стратешке бомбардере америчког РВ.

 

[Милан Ракић]

У току Хладног рата, још за време Картерове администрације, Амери су планирали развој бомбардера смањене радарске уочљивости, који ће моћи изненада да улети у ваздушни простор противника, истресе неколико десетина конвенционалних (80) или нуклеарних бомби (16) и тако направи дар-мар. Прилику да развије такву летелицу је на конкурсу добила корпорација "Нортроп", а на челу пројекта се налазио један од најбољих америчких ваздухопловних инжењера, Србин-Вељко Гашић...

Реганова администрација је наследила пројекат. После низа финансијских перипетија (страх од Совјета је био јачи) одобрила је новце и "турбина" је почела да се окреће. Сам развој летелице и производња су до сада америчке грађане коштали преко 50 милијарди новчаница са "свевидећим" оком.

Иако је у старту било планирано да се произведе 132 авиона овог типа и да они практично постану носиоци бомбардерске компоненте РВ САД, ипак су због цене развоја, производње и одржавања, амерички стратези стали на броју 21.

Пројекат је у старту добио назив "Дух" и како је који излазио из производње, добијао је суфикс неке од америчких савезних држава... Тако да се поред војних евиденционих бројева, ови авиони "зову" и Дух Аљаске, Дух Мисурија, Дух Тексаса, Калифорније, Џорџије,.... Сам развој овог авиона-крила, био је праћен низом контроверзи. Почев од степена тајности пројекта, где је људство ангажовано на пројекту морало да прође посебне безбедоносне провере и припреме; на крају сваког радног дана, сви запослени у "Фордовој" фабрици у месту Пико Ривера крај Лос Анђелеса (која је споља "глумила" фабрику аутомобила) су били подвргавани детаљном претресу и полиграфском испитивању о могућности евентуалног "отицања" информација; о више пута пробијеном буџету и Конгресним истрагама намене утрошеног новца (због чега је и "наш" Вељко Гашић једно време био суспендован са пројекта и под истрагом) и да не говоримо...

Ипак, 22. новембра 1988. године, у Нортроповој фабрици (Фабрика 42) и авио-бази америчког РВ у Палмдејлу у Калифорнији, јавности је представљен први прототип овог авиона-крила, назван "Дух Америке"

А 17. јула 1989. године, Нортропов фабрички опитни пилот Брус Хиндс и пробни пилот америчког РВ, пуковник Ричард Коуч, прелетевши из базе Палмдејл у базу Едвардс, обавили су званично први пробни лет овог авиона....

"Упада у очи" да се подаци о пробним летовима током развоја летелице и проблеми и евентуални удеси, којих има у процесу настанка готово сваког авиона, једноставно крију. Делује просто немогуће да за више од 10 година од како је почео процес настанка овог авиона, није обављен ниједан пробни лет, већ је то учињено пред американским новинарима... Мало морген

Како год било "Дух Аризоне", други произведени примерак преузимају пробни пилоти 393 бомбардерског сквадрона базе Вајтмен у Мисурију и након евалуације спроведене на том и још три духа (Њујорка, Индијане и Охаја), 17. децембра 1993. године Б-2 Дух и званично постаје најмодернији стратешки бомбардер у склопу Америчког РВ

Авион је у потпуности направљен од композитних материјала (графит) који имају особину апсорпције радарских таласа. Томе доприноси и сама аеродинамичка конструкција летелице, изведена практично у облику крила, без готово икаквих штрчећих делова и са најмањим могућим нарушавањем структуре-сем неизбежног, а то су уводници ваздуха и издувне цеви. То мора свакако  Поред конструкцијских решења, "стелтности" додатне доприносе и боје којима је летелица офарбана; а свакако је фасцинантно да посада има уређај, који им "јавља" да авион оставља контрејлсе (теоретичари завере би рекли: Шта оставља!? Он то намерно "прска" ) и тако им сигнализира да промене висину и ниво лета како би избегли овај термодинамички феномен.

Са два члана посаде (премда је предвиђено место и за летача механичара-флајт инжињера), овај авион је способан да долети на сваку тачку Земаљске кугле (долет 11000 км-са допуњавањем горива у ваздуху, та раздаљина се увећава) и да при брзини од 0,95М, те са оперативне висине дејства од 15000 метара на противника истресе више од 23 тоне конвенционалног и нуклеарног оружја...

Наравно, подразумева се висока интеграција електронских система летелице са интерним и глобалним навигацијским средствима, што уз електричне команде и уопште авионику, омогућава и извршење задатака и на неуобичајено малим висинама за један стратешки бомбардер...

"Ватрено крштење" ове летелице је било, а где другде него над територијом наше земље, током агресије НАТО пакта 1999. године. 

Иако је од преко 26000 авиоизлаза које је Алијанса ангажовала против Војске Југославије ова летелица извела свега 50 (и словима педесет), у укупном збиру, са укупно шест авиона који су деловали над територијом Космета и Београда, избачено је укупно 11% свих авио-бомби које су избачене на нас и које су уништиле трећину свих циљева (на које се дејствовало авио-бомбама). Занимљиво је да је свих 50 борбених летова изведено са полетањем из базе Вајтмен у Мисурију (са допуном горива изнад Атлантика) и да је сваки задатак трајао око 30 сати, што говори и о великом психофизичком напрезању посаде....

Такође, са ове летелице су први пут током агресије на нашу земљу употребљене "паметне" бомбе, као замена за тепих бомбардовања (која су на Космету правила огромну колатералну штету). Укупно је на Космет са ове летелице истресено преко 600 ових бомби, а у ноћи 7/8. маја, из Мисурија је долетео један "Дух" који је на циљ у ширем центру Београда, бацио 5  "паметних" бомби. Координате које су "уписане" у бомбе, америчком РВ је дала ЦИА, а како се испоставило истог момента након напада, погођено је и уништено јужно крило зграде амбасаде НР Кине, на граници Земуна и Новог Београда....

Након "испробавања" код нас, уследиле су "активности" у Авганистану, Ираку и Либији. 

Иако се и током агресије, а и касније причало да је наша ПВО успела да обори једну летелицу овог типа, која је погођена пала у спачванским шумама у Хрватској, нити амерички, а нити наши званичници никада нису потврдили истинитост овог податка. Једини признати губитак је онај из 2008. године, када је 23. фебруара, одмах након полетања из базе Андерсен на острву Гуам, "омастио" писту "Дух Канзаса" и притом америчке пореске обвезнике задужио за милијарду и по долара "несталих" у пени за гашење пожара... 

Кажу-овлажили каблови . Посада је срећом успела да напусти летелицу...

Због огромне цене коштања и одржавања, која је у диспропорцији са употребомном вредношћу, ова летелица се више не производи. Оних 20 комада који су претекли након "Гуамског инцидента", налазе се у склопу 509 бомбардерског винга Осме ваздушне армије РВ САД у бази Вајтмен у Мисурију.

Сем вежбовних активности забележених у скорије време са РВ Јужне Кореје, званично се од операције "Одисејева зора" 2011. године у којој је "ослобођена" Либија, ниједан "Дух" није користио у борбеним дејствима...

[RYLAH]

Не знам што, ал увек кад видим ове слике ових огромних бомбардера са својим бомбама, сетим се ове песме

 

 

Иначе, феноменална и ретко информативна тема, свака част!

[Милан Ракић]

И последњи на списку класичних бомбардера америчког РВ је примерак из ере "Хладног рата". Б-1 Лансер, или просто BOne. Једини авион у оперативној употреби у РВ САД са променљивом геометријом крила...

Још је Ајзенхауерова администрација разматрала могућност производње надзвучног стратешког бомбардера великог долета и депласмана, спсобног да Совјете "натера" да уместо вотке испијају "нука-колу". Планирано је да у оперативној употреби замени Б-52 као реликта Хладног рата. Ово је летелица која је вероватно највише пута у историји америчке војне авијације "напуштана"... Како се која администрација смењивала и завртала славине, пројекат је напуштан, да би се Председник сменио, параноја од Совјета порасла и опет се враћало плановима. Средином седамдесетих је ипак полетео први прототип од четири произведена, али није задовољио... У односу на Совјетске је био инфериоран у сваком погледу... 

Ипак, "ентузијазам" са којим је Роналд Реган ушао у Белу Кућу је допринео да се радови на протипу наставе и да се развије летелица која ће се "угнездити" у простор између "старе даме" Б-52 и новог "невидљивог" бомбардера Б-2. Речено-учињено! Реган је искеширао више од две милијарде зелембаћа, и без обзира на неколико стотина обављених пробних летова у дотадашњој фази испитивања, постизања брзина од 2,2 М и преко 7500 сати испитивања погонске групе, постојећи прототип се још једном напушта (сваки председник од Ајзенхауера до Регана је мењао захтеве...) и приступа се редизајну летелице. Компанија "Роквел" узима посао и врши редизајнирање летелице. Напушта се испитивање у опсегу великих граничних брзина. Повећава се депласман летелице и самим тим и могућност ношења веће количине убојних средстава. 

Редизајнирани Б-1 је полетео из базе Грифитс крај Њујорка у марту 1983. године. Био је то примерак под именом "Звезда Абилејна". Након успешних испитивања, Роквел је започео серијску производњу и од 1. октобра 1986. године, па до маја 1988. године када је производња званично престала, америчком РВ је испоручено тачно 100 авиона овог типа.

Иако је погонска група у суштини способна да овој летелици омогући много већи Махов број, контрукцијски захтеви за повећаном "стелтношћу", односно смањењем термовизијског одраза омогућавају "свега" 1,25 М оперативне брзине. Променљива геометрија крила пак омогућава полетање и слетање са разноликих ПСС, односно стабилност и оперативност у целокупној анвелопи брзина од најниже, до највише... Иако у суштини није "стелтан", материјали од којих је саграђен, боје којима је офарбан, те већ поменута конструкцијска решења за уводнике ваздуха и издувне цеви, у односу нпр. на Б-52, радарску уочљивост смањују на 50-ти део. Дакле, када на радару видите Б-52, тек 50-ти део одраза је "резервисан" за Б-1.

Четири члана посаде (пилот, копилот, летач механичар и официр за наоружање) управљају овом летелицом, која може да дејствује са висине од максимално 18000 метара на циљеве на удаљености до 12000 километара. Када се "натанкује" у ваздуху, долет се повећава. Уз сву могућу "силу" радара и електронске опреме која га наводи и штити у свим висинама и брзинама, на циљ може да испоручи 56 тона убојних средстава. У конфигурацији конвенционалног или пак нуклеарног наоружања...

Куриозитет везан за ову летелицу (поред горе поменутог скањерања, `оћу пишам-нећу пишам, `оћу авион-нећу авион), односно неколико инцидената са губитком летелице (како током испитивања, тако и у оперативној употреби), десио се током "Пустињске олује", када је захтевано да се укључи у операцију бомбардовања ирачких положаја у Кувајту, које су до тада ангажовали Б-52. Иако је притисак био велики, Стратегијска команда РВ САД просто није дозволила употребу овог авиона, јер се он "чувао" за операције са нуклеарним оружјем...

Ипак, пошто се "деца" нису заиграла "Фолаута"-још увек, "штета" је била да авион стоји на стајанци и да му уље безвезе цури, те је "ватрено крштење" ова летелица имала, напунивши је претходно конвенционалним бомбама, прво током "Пустињске лисице" 1998. године у Ираку, а онда и у "Савезничкој сили", тј. НАТО агресији на нашу земљу 1999. године. Потом је уследио Авганистан, па опет Ирак, где је (у Авганистану и Ираку), током извођења инвазионих операција, увек у ваздуху био најмање по један Б-1, који је на лицу места, а према захтевима маринаца и КОВ на земљи, вршио селективна бомбардовања "паметним" бомбама циљева на земљи.... 

Такође, коришћен је за бомбардовање циљева у Либији, а након објаве рата "Исламској држави", авиони овог типа из америчке базе у Катару, спровели су низ бомбардовања по циљевима исламиста у Авганистану, Ираку и Сирији.

Концепт сталног патролирања над зоном дејства који се добро показао у Авганистану, није напуштен ни у рату против исламиста, тако да у шестомесечним ротацијама (колико траје ангажовање појединачног авиона и посаде у склопу јединице на терену) у зони дејства (Авганиста, Ирак, Сирија), јединице наоружане овим авионом проведу у ваздуху у просеку 9500 сати....

Борбена жилавост коју је показао у досадашњој експлоатацији, те најављене модификације, експерименти са коришћењем погонског горива синтетичког порекла, престанак производње Б-2, времешност Б-52, преко 60 још увек необорених ваздушних рекорда и још много тога, свако појединачно и укупно, овој летелици обећавају дуг живот у америчком РВ, а најмање до 2030. године.

Тренутно се у склопу Стратегијске команде РВ САД, распоређено у 10 бомбардерских вингова - 8 РВ (у Тексасу, Јужној и Северној Дакоти, Ајдаху, Канзасу и Невади) и 2 Националне гарде (Џорџија, Канзас), у оперативној употреби налази 62 авиона овог типа, као и 2 авиона на сталним испитивањима у бази Едвардс у Калифорнији.