Америчко против руског ваздухопловства...

[Милан Ракић]

За крај описа овог сегмента руске авијације, тј. ваздухоплова који су под надлежношћу команде транспортне авијације, треба рећи да Руси (као и Амери) имају читаву плејаду летелица, које су у основи њихови конструкциони бирои развијали за цивилни транспорт роба и путника, али се по неколико примерака налази и у руској војсци, где се користе за превоз војних и политичких ВИП-ова, те припадника војске за неке потребе, нпр. приликом дислоцирања јединица и сл.

Тако РВ РФ, користи 4 авиона типа Иљушин Ил-62, који је рецимо познат по томе што је то био први совјетски млазни авион за комерцијалну употребу, а занимљиво је рећи да је политички захтев за његову изградњу био тај, да летелица мора бити способна да долети до Хаване J

Руси, заправо тадашњи Совјети су 60-их година били у не малом технолошком заостатку за тзв. Западом у готово свим техничким сегментима, те тако и у цивилној авијацији. Док је државна авио-компанија "Аерофлот" путнике по свим меридијанима (наравно тамо где су због "Хладног рата" обављали саобраћај), превозила летелицама на турбоелисни погон, дотле су се конкурентске авиокомпаније опремиле већ првим млазним авионима за комерцијални саобраћај-Даглас ДЦ-8 и Боинг 707.

Тако је и "Аерофлот" затражио од "комитета", а овај наложио конструкционом бироу "Иљушин" да направи летелицу погоњену млазним моторима, која ће бити кадра да на велике удаљености брзо и сигурно, уз висок степен удобности превезе велики број путника и која када се појави на неком "западном" аеродрому, неће бити инфериорна у односу на летелице са "трулог Запада".

Након 6 година развоја, године 1967-ме, авион улази у употребу и укључује се у линијски саобраћај, односно започиње серијска производња. То је класичан нискокрилац стреластог и "чистог" крила, с обзиром да су 4 млазна мотора (са контра-потиском-добро за кочење )постављена на крменом делу. У цивилној варијанти са 5 чланова посаде (пилот, копилот, летач-механичар, летач радиотелеграфиста и летач навигатор) уз брзину од 900 км/ч, до 200 путника (195), може да превзе на раздаљину до око 10000 километара.  

Произведено је укупно 292 авиона овог типа у фабрици у Казању. Поред "Аерофлота" и авио-компанија из земаља источног блока и несврстаних, ову летелицу су у својим флотама имали и авиопревозници из Јапана, Холандије, Данске, Француске,... Све у свему овај Ил је коришћен и користи се у 30 земаља на свету. Иначе први међународни лет је обављен када је започела и његова експлоатација, 1967. године и тада је успостављена веза између Москве и Монтреала. 

Због својих добрих карактеристика, како у доба Совјета, тако и данас, ова летелица је поред цивилног, имала и има свој "војни" живот . За превоз војног и државног руководства, за ванредне ситуације итд. У воје сврхе се користио у Источној Немачкој, па једно време и у уједињеној Немецкој, Куби, Северној Кореји, Румунији и наравно Русији...

На аеродрому Чкаловски крај "Звезданог града" у околини Москве, у оквиру 223. летећег одреда Министарства одбране Руске Федерације, базира 8 летелица овог типа, од чега је руским војнополитичким званичницима у сваком тренутку на располагању 4 авиона, док су 4 у активној резерви...

[Милан Ракић]

Даље, на бројном стању се налази и 18 авиона типа Тупољев Ту-154, вероватно најпопуларнији и најкоришћенији путнички авион средњег домета у Русији, односно некадашњем СССР-у и њеним тада пријатељским земљама.

Конструкциони биро Тупољева је започео развој ове летелице када и Иљушин овог што је претходно представљен (Ил-62). Опет је наручилац била државна авио компанија "Аерофлот", а разлог је била замена турбоелисних лајнера. Заправо, тражен је пандан америчком Боингу 727. Конструктори су наравно успели, јер је за неуспех био предвиђен гулаг :))). Како год, направљена је "мрцина" за средње раздаљине, у зависности од конфигурације, у просеку око 5000 километара, а за око 150 путника.

И ово је авион са изведеном "чистом" конструкцијом носећег (стреластог) крила, јер је погонска група смештена у крменом делу и корену вертикалног стабилизатора. Има три члана посаде (два пилота и летач механичар), а ово је и први совјетски авион са електронским системима израђеним по западним стандардима, или пак набављених на Западу. Робустан стајни трап је наравно пројектован за слетање на ораницу  У фабрици у Самари је произведено преко 900 комада овог авиона (више се не производи) и користило га је преко 50 земаља за цивилне и 10-ак за војне сврхе.

У руској војсци се поред превожења људства, користи и за транпорт мање габаритних терета, као и за обуку астронаута у пилотирању руским шатлом типа „Буран“. То из разлога, што му аеродинамичка финеса дозвољава стрмији прилаз на слетање, баш као када шатл, након уласка у атмосферу прилази тлу мајке Земље. Руска војска га користи и за превожење научних мисија како на Северни, тако и на Јужни пол, а неколико ових летелица има хибридне моторе, које погони течни водоник, односно, а шта би друго, природни гас. Луди Руси J

Тренутно је у употреби око 500 ових летелица, али се полако сем последњих модификација напуштају. Као што рекох на почетку војска РФ, на располагању има 18 летелица овог типа, распоређених у бази Чкалов (16) и у Севастопољу 2 комада за потребе Ратне Морнарице.

[Милан Ракић]

Команда Транспортне авијације наравно размишља на дуги рок, па су тако планирали и подмлађивање своје ВИП флоте, која без обзира на агилност и употребљивост тих летелица, ипак баштини примерке старе близу пола столећа. Тако је дошло до сарадње кијевског „Авијанта“ и фабрике авиона у Вороњежу, а све под патронатом украјинског бироа Антонов. Из те „љубави“ се родио малотиражни лајнер Антонов Ан-148.

Иначе, развој летелице је започео уочи распада СССР-а, који је и продужио развој до првог прототипа на пуних 14 година-први пробни лет обављен је у новембру 2004. године. Занимљиво је да је поред Руса и Украјинаца у финализацији производње летелице учествовало преко 200 фирми из 15 земаља. (Француска, Немачка, САД, Велика Британија,...) 

Сарадња са толиким кооперантима је заправо и део намере Украјинаца (и Руса) да се овом летелицом наметну на светском тржишту. Ипак за сада, поред руске и украјинске војске, те неколико авиокомпанија из ове две земље, летелица је продата само авиокомпанијама из Северне Кореје, Ирана и Кубе. Овај двомоторни висококрилац са два члана посаде, може да на раздаљину до 4500 км, превезе 70-ак путника. Постоји и модификована верзија овог авиона под ознаком Ан-158, која је способна да "повуче" 100 путника. 

Да би оправдали уложен новац и време у развој летелице, Руси и Украјинци су зацртали цифру летелица које треба произвести у наредном периоду на 500. А до сада је корисницима испоручено тек 50-ак. Што доводи до закључка да је интересовање ван граница ове земље слабо, односно да је криза у односима ове две земље допринела незаинтересованости и несигурности и да ће се та цифра тешко достићи.

Руска војска је за потребе превоза својих ВИП-ова (постоји и конфигурација изведена као летећа болница са операционим салама) наручила 15 летелица. Тренутно је испоручено 8, а остатак би требао да попуни Чкаловски транспортни пук до 2017. године.

[Милан Ракић]

У „златном добу“  тзв. Хладног рата, чехословачкој фирми ЛЕТ је упућен захтев за производњом малотиражног авиона, са до 20 путничких места, способног да полети са сваке ливаде, а за потребе превоза у сваку руску, тј. совјетску вукојебину. ЛЕТ-овци су се прихватили посла и направили легендарни СТОЛ авион ЛЕТ 410 Турболет, којег је до сада произведено преко 1100 примерака.

Фабрика у Чешким Куновицама је започела развоје ове летелице почетком 60-их, а за познатог "партнера". То је био, совјетски "Аерофлот" којем је као што рекох напред, био потребан малотиражни лајнер, способан да допре до сваког кута те некада (а и сада) велике земље и који ће бити кадар да замени легендарни Ан-2. Занимљиво је да су први пробни летови обављени са моторима ПТ6, западног (канадског) порекла, јер је развој чехословачких "Валтера" димензионисаних за ову летелицу нешто каснио. 

Како год било, први пробни лет, а потом и производња је започела 1969. године. Померено тежиште летелице са високо постављеним крилима веће површине, омогућавају овом авиону полетање и слетање на кратким полетно слетним стазама, док робустан стајни трап пружа могућност полетања са сваке ливаде. Овај двомоторац са два члана посаде је способан да на раздаљину до 1000 км превезе 19 путника или 6 тона терета. Због максималног броја путника (19), ова летелица је постала најпопуларнији "летећи минибус" у повијести светске авијације.

До сада је произведено 1138 авиона овог типа. Иначе, једно време је након "хладног рата" производња стала, али је након транзиције Чешке и Словачке руска компанија, заправо концерн црне металургије Уралског басена приватизовао чешку фабрику и постао њен стопроцентни власник. Финансијска инјекција је фабрици у Куновицама омогућила да сада сваке године прави по 15-ак летелица, а наруџбе од војски и цивилних превозника из читавог света и даље стижу.

Тренутно у свету лети преко 500 авиона овог типа и списак корисника, што војних, што цивилних је повелики. У својим флотама (војним и цивилним), ЛЕТ410 имају поред Руса и Чеси наравно, а потом и Словаци, Летонци, Литванци, Естонци. Словенија, Црна Гора, Џибути, Комори, Бразил, Данска, Украјина, Мађарска, Филипини, Француска, ... Списак је подугачак, баш колико је и ова летелица добра...

Команда транспортне авијације руске војске поседује 27 авиона овог типа у експлоатацији, који базирају у бази Чкаловски. Поред превоза војних званичника на краћим релацијама, овај авион Руси користе и за бацање падобранаца, а постоји и верзија "летеће болнице" предвиђене за опслуживање до 6 пацијената. Злу не требало у руским магацинима је конзервирано и спремно још 73 авиона овог типа.

[Милан Ракић]

Шест летелица овог типа смо и ми имали. Након свега што се десило, остала су два „у комаду“ и планира се њихов ремонт и „васкрсавање“. Реч је о авиону Јаковљев Јак-40, једном од најзаступљенијих летелица за превоз ВИП путника у земљама „гологузијама“.

Ово је био први совјетски авион за "превоз у локалу" на турбомлазни погон (1966. године је уведен у оперативну употребу). Ни по чему се не разликијући (сем ниже цене) од своје скупље и по линији сведеније сабраће са запада, тзв. Лирџетова, Јак-40 је лако пронашао место под сунцем у преко 30 армија света за превоз државног и војног врха. Број авио компанија у којима је летео неки од преко 1000 израђених примерака, нисам бројао.

Совјети су седамдесетих година, како би покушали пробој са њиме на западно тржиште, организовали неколико акција у којима су приказали могућности ове летелице, која иначе није баш предвиђена за такво што. Наиме, овај тромоторни лајнер са 30-ак путничких места, има долет од 2500 км. То није сметало совјетима, да направе облет (наравно са слетањима ради узимања горива), од Фиренце, до Перта, Мелбурна, Дарвина и назад у Фиренцу.

Такође су, правили облет ободом читавог афричког континента. Све су те активности допринеле бољој продаји летелице. Иначе, поред салонске варијанте, летелица је изведена у преко 20 модификација, тако да има и Јак-ова за електронско ратовање, обичних путничких, летећих болница, летећих лабораторија за испитивање ЗРНС, за аеро-фото снимање, картографију и фотограметрију, итд.

На располагању у бази Чкаловски, за потребе превоза војних званичника ВВС РФ користи 17 авиона овог типа.

[Милан Ракић]

И последњи на овој листи транспортних летелица које користи ВВС је такође из „кухиње“ бироа Антонов, настао у кооперацији једне украјинске и руске фирме. Ради се о авиону Антонов Ан-140.

Развијан је још за време СССР-а, али је први пробни лет и серијска производња започела тек 1997. године. "Способан" је да на удаљеност до 3700 км, превезе 50 путника или 6 тона терета, што га "смешта" у категорију средњих лајнера.  Реч је о новом пројекту ваздухопловних индустрија ове две, до јуче, у љубави земље, с`тим што је лиценца продата и Иранској ваздухопловној индустрији, која за своје потребе (планирају да га користе, поред транспортне намене и за надгледање граничног појаса), независно од Руса и Украјинаца прави ове машине.

Овај турбомлазни двомоторац-висококрилац са три члана посаде је за сада произведен у 36 "номера". Конкурентна цена (20 "миља" новчаница са "свевидећим оком") и велике могућности прилагођавања ове летелице за разноразне намене, његове произвођаче држе у нади да ће коначна продукција достићи неколико стотина примерака.

На употреби се у РВ РФ, од уговорених 14 авиона прве серије, у бази Чкаловски налази 7 летелица. Већ пословично (за неке ствари) параноично "затворени" Руси не дају податке да ли је свих седам примерака предвиђено за "пасажирни" превоз, или су пак летелице специјалне намене (болница, ЕИ и ПЕД, ВОЈИН и сл...). Пошто руска војска, из до сада виђеног се да закључити, има неодољиву потребу за „камарањем“ резерви, тако је до 2020. године планирано и наручено још 15 авиона који треба да буду у статусу „исправан, конзервиран и спреман за употребу“ - тј. у статусу "активне резерве".

Са овом "анушком" је завршен "прегелед" летелица Команде транспортне авијације ВВС. Ових дана прелазимо на исте такве потенцијале УСАФ-а.

[Милан Ракић]

• Транспортна авијација УСАФ-а

Иако се на први поглед чини да је "понуда" транспортне авијације код Амера много мања него код Руса-утисак вара. Могућност да након ваздушног удара и припреме, „живи“ људи преузму „руковођење“ територијом у што краћем року и са потребним бројем људи и ратне технике, определило је америчке стратеге да развију три сегмента у склопу транспортне авијације, која би се могла поделити на: стратегијску, стратегијско/тактичку и тактичку транспортну авијацију. Овај сегмент америчког РВ има задатак да у већем или мањем обиму, обзиром на интензитет и потребе задатка, на било коју тачку у свету испоручи људство, тј. живу силу, односно технику, резервне делове и уопште све што је потребно у ратним или мирнодопским условима за нормално функционисање јединица на терену.

За потребе стратегијског транспорта, за трансфер људи и технике између континената, односно до најудаљенијих америчких база широм света, америчко РВ користи летелицу Ц-5 Галаксија, који је уједно и највећи војни транспортни авион на свету.

И ово је авион који је оспорио теоријски приступ прилком конструисања. Уместо 10-ак година колико је у теорији потребно за настанак једне летелице од замисли па до првог пробног лета, Галаксија је развијена за свега две године. (1966/67-69). Очито се америчким стратезима јако журило за једним интерконтиненталним транспортером, тако да је на крају, након три године од почетка рада на пројекту, Галаксија уведена у оперативну употребу 1970. године.

У товарном простору запремине нешто мање од 900 метара кубних, може да се утовари више од 120 тона терета свих габарита. Нпр. у Галаксију може да се смести 6 комплетних хеликоптера „Апач“. Поврх тог кабастог терета, у путничком простору који се налази изнад товарног, комотно може да се смести више од 70 војника и све то људство и техника да се, као што рекосмо, пребаци у најкраћем року на било коју тачку земаљског шара.

Седам чланова посаде ову грдосију величине готово као  фудбалско игралиште, брзином од 900 км/х, могу да долете максимално 4500 километара, превозећи тих максималних 120 тона терета.

Што се оперативне употребе тиче, превозио је људство, ратну технику, хуманитарну помоћ, избеглице, буквално све за чим је било потребе... Па и за атомске пробе... Највећи је авион који је икада слетео на Јужни Пол (америчка база ВилијмасФилд)

У 20-ак сквадрона раштрканих диљем САД (Калифорнији, Тексасу, Делаверу, Њујорку, Јужној Каролини, Тенесију, Масачусетсу и Западној Вирџинији), што у Команди Транспортне авијације, што у Националној гарди, распоређено је укупно 56 ових летелица. Од тог броја америчко РВ са 2 летелице учествује у НАСА-иним операцијама. Злу не требало, у резерви се налази 32 ове грдосије.

[Милан Ракић]

За потребе транспорта, али мало мањих димензија и масе, америчко РВ је развило летелицу под називом Ц-17 Глоубмастер. Реч је такође о тешком транспортном авиону, који по истом принципу (било где на свету и било када), може да превезе преко 75 тона терета. Ова летелица је и велики извозни адут Боинга, који је неколико десетина летелица продао РВ Канаде, Аустралије, Индије, Катара, Велике Британије,… Занимљиво је да и три летелице у саставу НАТО снага за потребе маневра трупа овог савеза, стално базирају на аеродрому Папа у Мађарској.

Развој ове летелице је заправо започео МекДонел Даглас средином 70-их, победивши на конкурсу америчког РВ којем је био потребан транспортни авион за "ерлифт" људи и терета на стратегијском нивоу операција. Прототип полеће 1991. године, док се у оперативну употребу ова грдосија уводи 1993. године.

Иначе, многе контроверзе су пратиле развој ове летелице, нарочито у светлу "смењивања администрације" у Вашингтону, па када дође нова, она "заврне славине". Додуше и сами инжињери су направили грешку приликом димензионисања  крила, која је успорила рад на летелици за две године и "олакшала" америчке грађане за милијарду и по новчаница са "свевидећим оком".

Ипак, улазак "Боинга" у игру, односно чињеница да је с обзиром на дозволу Стејт Дипартмента за извоз летелице у иностранство допринела великом броју наруџби из иностранства, ствари су полако легле на своје место. Овај четворомоторни висококрилац је дакле способан за ношење 77 тона терета до даљине од 5000 км, уз брзину крстарења од 800 км/ч. Овај податак се односи за те неке најтеже конфигурације, типа тенк Абрамс, који је сам тежак 70 тона. Или нека оклопна возила и сл. Углавном тај неки "хеви" терет. Уколико пак носи падобранце, а може се у њега сместити 120 падоса у пуној ратној опреми, долет се "продужава" до 11000 километара .

Занимљиво је рећи да је неколико ових летелица ангажовано и приликом посете америчког Председника иностранству. Они тада превозе и "председнички Линколн", као и маринце ангажоване на заштити Председника САД. Такође, треба рећи и то, да овом грдосијом величине "пола београдске Маракане", управљају само два пилота, тј. пилот и копилот-уједно и инжињер летач и као трећи члан посаде-официр за размештај терета у летелици, што је и најбитнија ставка код транспортера.

Што се тиче оперативне употребе, користи се у програму "Партнертсва за мир" (то су на три у Мађарској), а од "занимљивијих" задатака који су извођени са овом летелицом, вреди поменути транспорт и размештај Амера у Авганистану и Ираку, Аустралијанаца у Источном Тимору, Француза током интервенције у Малију,...

Од укупно до сада произведених 280 комада, у преко 35 ескадрила РВ и Националне гарде широм САД, укључујући и Аљаску и Хаваје у оперативној употреби се налази 222 летелице овог типа, што га чини најмасовније коришћеним тешким транспортним авионом у светским размерама, а својеврсни куриозитет је и 10 комада овог типа које користи РВ Индије...

[Милан Ракић]

Што се тиче масовног транспорта мање габаритних терета, али и веће мобилности војника, нарочито припадника Маринског корпуса америчка армије, развијен је авион типа Ц-130 Херкулес.

Овај турбопропелерски четворомоторац је један од произвођенијих транспортних авиона. Са верзијом Суперхеркулес, која има нешто бољу авионику, електронику и моторе, Ц-130 је произведен у преко 2500 примерака и још се производи.

Први лет ове летелице је извршен још пре више од 60 година - 23. августа 1954. године. Пет чланова посаде, брзином од око 500 км/с, на удаљеност до 4000 километара може да превезе 20 тона терета. Поред класичне транспортне верзије, за извршавање задатака на тактичком нивоу, ова летелица је изведена и као авион-болница, летећа топовњача, за ПЕ дејства, за ПП дејства, те као авион цистерна.

У употреби је, и као војна и као цивилна летелица у преко 60 земаља света на свим континентима. У неколико десетина америчких сквадрона широм света, распоређено је око 370 летелица .

Иначе, колику важност америчка војска придаје глобалној мобилности и могућности да се било које оруђе и оружје са било којом количином војника превезе у било који крај света, говори и податак да се у склопу америчког РВ, налази и посебна Команда Транспортне авијације, која руководи и распоређује све ове побројане и још неке транспортне авионе које ћемо поменути у следећим редовима.

[obi-wan]

Jel se ova tema i dalje nastavlja iako je pobedio Tramp?

[Милан Ракић]

15 minutes ago, obi-wan рече

Jel se ova tema i dalje nastavlja iako je pobedio Tramp?

Наставља се не стижем

[Grizzly Adams]

Сад летимо заједно!

[-Владимир-]

5 minutes ago, Grizzly Adams рече

Сад летимо заједно!

До даљњег.

[Милан Ракић]

Иначе, колику важност америчка војска придаје глобалној мобилности и могућности да се било које оруђе и оружје са било којом количином војника превезе у било који крај света, говори и податак да се у склопу америчког РВ, налази и посебна Команда Транспортне авијације, која руководи и распоређује све ове побројане и још неке транспортне авионе које ћемо поменути у следећим редовима.

Дакле, поред ова три типа транспортних авиона, у састав транспортног сегмента америчког РВ, улази још неколико летелица. Једна од таквих је и Ц-12Хјурон, који се користи за читав низ транспортних задатака. Од послова евакуације, нпр. дипломатских представништава, затим превоза рањеника, са могућношћу инсталирања летеће болнице, затим превоз тимова маринаца нарочито на специјалне задатке. За обавештајне послове и извиђање, разна електронска дејства ниског интензитета (јер америчко РВ има посебне летелице за те намене) итд… Укупно је у америчком РВ у употреби 70 летелица овог типа.

Амери су од својих савезника из НАТО Италијана ономад купили и Ц-27 Спартан, одличан транспортни авион тактичке намене, носивости 10-ак тона. Махом је у употреби у Обалској стражи америчке војске, али се авиони још увек званично „воде“ на америчко РВ. Иначе, ова летелица се помињала и као могући наследник руских Ан-ова за потребе нашег РВ, што би био својеврстан технолошки скок за наше РВ, али се од тога за сада одустало због недостатака средстава. Америчко РВ је набавило 21 примерак овог четворомоторног транспортера италијанске производње. 

За потребе специјалног транспорта у оквиру ваздухопловних мисија, које подразумевају широки спектар задатака, од простог превожења путника и терета, па до специјалних шпијунских и диверзантских мисија, Команда специјалних операција америчког РВ у свом саставу има и авион способан за вертикално и полетање и слетање са и на мале дужине писте. У питању је авион ЦВ-22 Оспри, који у најкраћем, може да полеће/слеће и лети као хеликоптер, а када моторе „врати“ у маршевски положај, у могућности је да лети као и сваки турбо-проп авион, без губитка у перформансама. Иначе, ова летелица је у масовнијој употреби у морнарици и код маринаца, али се 33 летелице овог типа користе и у РВ, распоређене у 5 сквадрона.

[obi-wan]

1 hour ago, Милан Ракић рече

Ц-27 Спартан

"Aeritalia G-222", samo prepisana, `el tako bese?