Доћи ће смрт и имаће твоје очи

[Макрина]

Не знам да ли ми се више гади патетика и нека јефтина сентименталност или неосетљивост када говоримо о губитку ближњих и уопште о смрти.

Отац Јустин преподобни,је и те како окусио горчину губитка вољеног брата,касније и драгих родитеља.Плакао је над мравом а камоли над човеком.Оно о чему он пише је димензија исповедника" Срб је Христов,радује се смрти!".

Свети мученик,ђакон Авакум је један од многих сјајних мужева Цркве Христове али не смемо ту димензију преклапати са сваком смрћу и губитком.

Смрт је ужасна.Смрт је понижавајућа још од пада па до дана данашњег.Једва чекам када ће престати да егзистира.

Сећам се када сам читала старца Јосифа Исихасту,како је једва чекао,будући да му се открио дан кончине,смрт да дође.Како су пролазили сати,био је све нестрпљивији.Бојао се да неће доћи.Како су то велики људи!

Исто тако,не умањујмо тугу и нас малих,осетљивих и слабих,који тешко преживљавамо смрт драгих особа и падамо под теретом свирепости смрти.Имамо и ми право на то.Нека је то и слаба вера и преосетљивост....не бих се ја много кладила на ове бучне и храбре...видећемо....човек је биће изнад граница светова.Изненади и то пријатно.

Ја презирем смрт и немам ништа са њом,зато што сам била сведок многих мојих блиских и драгих,који такође нису имали ништа са њом,само их се коснула из учтивости,огласила се само из послушања.

Ипак,није свака смрт иста,односно,тренутак када она дође.Изненади нас понекад до мере гађења.

Наше је,мислим,да стојимо добро и да јој се обратимо са питањем,као у ноћи-пасхалног јутрења:

" Смрти,где ти је жалац?Аде,где ти је победа?"

Одличан је текст оца Зорана( избацила бих само неке њему својствене жаргонске речи хехехе...)

[Volim_Sina_Bozjeg]

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...  

Samo oko te nuznosti smrti jedna crtica posle pitanja.? Da li je covek, mogao bez greha ili je taj deo stvorene prirode prosto neminovna stepenica, posle koje ide spasenje obecanog Carstva gde Novi Adam uvodi coveka u neprekidno ziv odnos sa Stvoriteljem?

 

Pretpostavljam da je stari Adam mogao odolevati iskusenju/njima djavdjava i "zaraditi, nauciti, ocvrsnuti, prosto se pripojiti" blagodat/i Carstvenog vecnog zivog odnosa sa Bogom, kao sto je nama obecano Carstvo.?

[Дидим]

Мени су најјаче те две слике које је споменуо отац Зоран: Исус који се ноћ уочи Великог Петка у "смртној муци" (или "самртној борби") моли док му са чела капљу грашке зноја и Исус који са крста вапи "Оче, зашто си ме оставио". Да се крв следи. Ни трага оном "апологетском оптимизму" који је толико присутан код нас код лакомислених, а који се критикује у тексту.

 

Додао бих ту још једну слику: смрт Лазареву. То је био плач и јецај који се ширио међу људима, а Христос није наступио са тим "апологетским оптимизмом", него како је реаговао? "Потресе се у духу и сам се узбуди", а након тога је заплакао. Зашто, ако се радујемо смрти? Зашто, ако је знао да ће га васкрснути за који минут? Јесмо ли ми бољи и снажнији од самог Христа, кад тако олако схватамо смрт, нарочито ону која нас се не тиче?

 

Овде бих коментарисао и нешто што више припада Жељковој теми, али ето,... некако су испреплетене. Ми не знамо шта је било у срцу ђакона Авакума, ми знамо шта је рекао, којим речима се крепио и које речи нам је оставио, не дао Бог, да се и ми њима крепимо. И Христос је достојанствено страдао, није клонуо духом, није молио за живот, свесно је поднео смрт. Са храброшћу у духу, али не и са радошћу у срцу. "Радост" ђакона Авакума је друге природе. То је радост посвећењу, не радост смрти. Та је радост морала да буде пркосно исказана, јер су други пре њега прешли на ислам, правили су компромис са вером да би сачували живот. Нико од њих није намеравао да остане муслиман, вратили би се они у православље чим би отишли и њихов је прелазак био лажан, као и Петрово одрицање, али остаје срамота која не пада на њих, него на веру коју представљају. Смрт ђакона Авакума је попут оног зрна које помињеш, које мора да умре да би исклијало. Његовом смрћу, други налазе снагу да остану у вери и да се не сломе. Одатле та радост, не због смрти саме.

[Volim_Sina_Bozjeg]

U sustini, smrt ne mozes poznati, niti spoznati muke onoga koji se u jednom trenutku nalazi pred licem smrti a u istom momentu pokusava da podigne glavu prema Ocu Nebeskom, koji Jeste jedino videlo, jedina Bozanska svetlost, ne kao stvorena luc (sijalica), nego kao jedini zivot.

 

Dakle o smrti mozemo da pisemo ali je Istina samo Iskustvena. Ja ne znam koliko je Hristos patio ali znam da je verovao kako ona Bozanska svetlost (zivot) sustinski stoji u Njemu po prirodi svojoj. Nama po blagodati.

 

Svi smo mi Isus, da filosofski dotaknem tu blagodat, koju nam dade Bog Zivi i mozda bi zaista po vaskrsenju Hristovom i trebalo, da se radujemo poslednjim sekundama ovozemaljskog zivota, jer gle sinovi smo po blagodati Onoga, koji Sina ne zaboravi.

 

Lepo ja ava rekao, placemo mi za druge i tesko nam je ali na kraju svacija smrt imace samo svoje oko, svoje nebo kako rece vladika u nekom drugom kontekstu, svoju Bozansku svetlost po meri koliko verujemo, da je blagodat nama dana ustvari i najmocnija.

 

Placemo mi za druge ali su to suze nase sopstvene smrti.

[Кратос]

Doći će smrt i očiju neće biti...

 

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...  

Nije umro Bog za nas.Umro je čovek i to savršeni čovek,po volji svoga stvoritelja.Pitanje je zašto je Bogu bila potrebna takva žrtva?Ne bih da citiram poslanicu Jevrejima...

[Снежана]

Сви умиремо сами и са својим Богом.

[Кратос]

Сви умиремо сами и са својим Богом.

Pa el sami il sa svojim Bogom?Ne može i jedno i drugo.

[Zoran Đurović]

Samo oko te nuznosti smrti jedna crtica posle pitanja.? Da li je covek, mogao bez greha ili je taj deo stvorene prirode prosto neminovna stepenica, posle koje ide spasenje obecanog Carstva gde Novi Adam uvodi coveka u neprekidno ziv odnos sa Stvoriteljem?

 

Pretpostavljam da je stari Adam mogao odolevati iskusenju/njima djavdjava i "zaraditi, nauciti, ocvrsnuti, prosto se pripojiti" blagodat/i Carstvenog vecnog zivog odnosa sa Bogom, kao sto je nama obecano Carstvo.?

Није квака у греху, него у створености. Зато је смрт Логоса нужност ни била је предвиђена од пре стварања света. Све митове које имамо у Библији су покушаји да се одговори на ова базична питања. Мој појам мита није као што би неки "спреман за дом кретен" помислио. Мит је озбиљна ствар. Наравно, да је прича о Адаму и Еви историјски нетачна. Она је мит који жели нешто да нам објасни. А и ту су се јавила 3-5 различита приступа у разумевању истог. 

[Zoran Đurović]

Ми не знамо шта је било у срцу ђакона Авакума, ми знамо шта је рекао, којим речима се крепио и које речи нам је оставио, не дао Бог, да се и ми њима крепимо. И Христос је достојанствено страдао, није клонуо духом, није молио за живот, свесно је поднео смрт. Са храброшћу у духу, али не и са радошћу у срцу. "Радост" ђакона Авакума је друге природе. То је радост посвећењу, не радост смрти. Та је радост морала да буде пркосно исказана, јер су други пре њега прешли на ислам, правили су компромис са вером да би сачували живот. Нико од њих није намеравао да остане муслиман, вратили би се они у православље чим би отишли и њихов је прелазак био лажан, као и Петрово одрицање, али остаје срамота која не пада на њих, него на веру коју представљају. Смрт ђакона Авакума је попут оног зрна које помињеш, које мора да умре да би исклијало. Његовом смрћу, други налазе снагу да остану у вери и да се не сломе. Одатле та радост, не због смрти саме.

Одлично тумачење. 

[Zoran Đurović]

Текст ми се понегде и у понечему допада, али има доста произвољних и недовољно јасних места. Да не кажем чудних. Да не кажем будибогснама.

Али зато ми се кометари "аве" Зорана  веома допадају. Они су узор смирења и љубави.И просто ми није јасно како из таквог извора смирења и љубави проистекоше ти чудни, будибогснама искази у чланку нашег смиреног "аве". Али добро...

Нећеш да учиш. Но, и то што си хладан је добро, јер ниси бљутав. Авинизираћеш се временом.

[Zoran Đurović]

Nije umro Bog za nas.Umro je čovek i to savršeni čovek,po volji svoga stvoritelja.Pitanje je zašto je Bogu bila potrebna takva žrtva?Ne bih da citiram poslanicu Jevrejima...

Ово што си изјавио је озбиљна јерес. Потребно ти је неколико година да се бавиш овим проблемима да би схватио шта си рекао. Јави се за 5-6 година.  

[Кратос]

Ово што си изјавио је озбиљна јерес. Потребно ти је неколико година да се бавиш овим проблемима да би схватио шта си рекао. Јави се за 5-6 година.  

Ajde.Znači Bog je umro?Besmrtni Bog je umro?Hristos je bio Bogočovek,dve prirode je imao u sebi.Umrla je ljudska na krstu valjda pošto  božanska ne mož da umre.Al šta znam ja,ja sam jeretik.

[Плутон]

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...  

 

Оче, да ли ће трагови страдања одјекивати у вечности? Када се Христос јавио ученицима у слави Васкрсења, долази Тома и меће прст у ране од клинова и у ребра. Он је васрксао, али ране нису избрисане, ту су, опипљиве су. Пошто сте у овом тексту добро разбили предрасуде о богу који жели да патимо, богу компензације који деци нуди награде у зависности од тежине страдања која је допустио, реко' да вас питам, зашто Христово васкрсло Тело има трагове некадашње смртности? Или ће и ти трагови нестати када смрти више не буде, „јер прво прође“?

[Zoran Đurović]

Ajde.Znači Bog je umro?Besmrtni Bog je umro?Hristos je bio Bogočovek,dve prirode je imao u sebi.Umrla je ljudska na krstu valjda pošto  božanska ne mož da umre.Al šta znam ja,ja sam jeretik.

за 5-6 година, ако ти Бог отвори мозак. 

[Кратос]

за 5-6 година, ако ти Бог отвори мозак. 

Aj ti tako prepametan navedi mi nekog Svetog Oca koji kaže da je Bog umro?Jedino Niče al ne bejaše Sveti Otac.