Доћи ће смрт и имаће твоје очи

[Anja Weber]

zlo i nesreca u sadasnjem svetu je samo manifestacija, od Boga date, covekove slobode, koju mora da prozivi... Bog je coveku dao slobodu, slobodu da bude teist ili ateist, slobodu da kreira ali i da zbog te kreacije covek i gine... samo slobodan covek moze da voli, a Bog hoce da ga slobodan covek izabere i zavoli, svojom voljom, covecijom voljom...

Da li sloboda postoji..aporija..čista..

[Zoran Đurović]

Mislim da je atheisam lažan odgovro na poricanje Boga. Atheoi si po latinima, tj. Rimljanima oni koji ne veruju u Bogove. Postoji sjajna knjga Ernsta Bloha: " Ateizam u hrišćanstvu." - koju je pisao u poznim godinama; kad se konačno distancirao od levičarenja..Elem ,pitam se kod nas zna da li Bog postoji ili ne..Preostaje je da mu veruje..Preduslov je bezuslovnost..VERE..Slažem se sa Željkom da ema medjusobne empatije..Pa nisu ni bili saosećajni kad je Hrist umirao na Golgoti..jel lepo piše sve u SV.Luki..

 

Mislim da je Čovek sam sebi pakao..bilo da je jurodiv kao Dostojevski zbog epilepsije ili mu je to prirodom dat dar..Svi mi nosimo neki teret svoj....jer karakter je čoveku sudbina i gde bi se taj Gospod stigao starati o svima nama....Samo verujte..smrt kad vam udje : "U kuću bića" - debelo drma temelje VERE..Čovek ostaje sam na nizbrdici..

 

Uostalom ono što je Atini pametno u Jerusalimu je glupo..Tertulijan  - parafraza..Svako, im svoj psihološki doživljaj smrti...dok Vera uzdiže čoveka u ECCE HOMO..

Ово је коментар. Велизар да  се одавде учи. Хвала, Ања!

[Zoran Đurović]

На мом фб профилу Ињац и Рилах добише комплименте!

Један пише: Kakva carska prepirka na forumu... ima dva pregenijalna momenta: prica Zeljka o "tesenju" i ova matematika

Zoran Djurovic: Да, те су нај

- Onako imaju oreol genijalnosti

...da ne kazem auru jer to nije pravoslavno srbski

- Anja Weber: Željko je moj urednik:) - objavljuje mi tekstove..

- Ne znam coveka al' je neka teska kraljina

[Макрина]

Ajde.Znači Bog je umro?Besmrtni Bog je umro?Hristos je bio Bogočovek,dve prirode je imao u sebi.Umrla je ljudska na krstu valjda pošto  božanska ne mož da umre.Al šta znam ja,ja sam jeretik.

Брате,богочовечанско страдање Спаситеља,немој то заборавити.Ево да цитирам преп.оца Јустина Поповића:

"Човечанска природа Господа Христа,занавек ипостасно сједињена са његовим Божанством,спасла је све нас од трулежи својим страдањем и погребом.Спаситељ је својим божанским патњама ослободио човека од трулених патњи."

Догматика 2,страна 385;Тајна Спаситељевог страдања,крсне смрти и тајна спасења

[зеленизуб]

Видиш, то није случајно.

 

33 пута 50 једнако је 1650. 1650 је била она велика ерупција вулкана код Санторинија, а на Атосу бачене у ватру јеретичке књиге.

 

Није доста?

 

Молим лепо, идемо даље. 16 плус 50 једнако је 66. 1+6+5+0 једнако је 12. 12 подељено са 2 (друга цифра у броју 12) износи 6, што је и трећа шестица у овој комбинацији (666!!!).

 

Значи, овај је текст обележен великим страдањем, а и са три шестице.

 

Па после неко нек прича да Авва није екумениста, сатаниста, атеиста и педер.

Ма ди је доста? Мен' ту Авва вуче на Brueghela с отим илустрацијама https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/1/10/Thetriumphofdeath.jpg Видим ја о'ма, узело га. Него ај' ти RYLAH наштелуј боље ту ренесансу, то 1650... Рецимо минус 100, к'о што је данас у нас и ред, па таман.

[Драгана Милошевић]

Ма људи, Христос воскресе. Стрпајмо се у Његову логику.

[Џуманџи]

1. "Svi (ucenici Hristovi) udaraju na nju"... - pogledaj dobro govori li ovde o tome kako se Hriscanin nosi sa smrcu bliznjih, ili govori o odnosu Hriscan(in)a prema sopstvenoj smrti?

2. "него да се у њему (telu) силом Логоса уништи смрт" - sta ti ovde nije jasno?

[Макрина]

1. "Svi (ucenici Hristovi) udaraju na nju"... - pogledaj dobro govori li ovde o tome kako se Hriscanin nosi sa smrcu bliznjih, ili govori o odnosu Hriscan(in)a prema sopstvenoj smrti?

2. "него да се у њему (telu) силом Логоса уништи смрт" - sta ti ovde nije jasno?

Амин.

Свети Григорије Ниски пише о смрти свога брата:

 

Наукратијева трагична смрт

 

А онда тешка и превелика невоља снађе његову мајку, невоља подстакнута, мислим, од Противника, који донесе муку и жалост целој породици. Он изненада беше отргнут од живота. Никаква болест их није припремила за овај ударац, нити је било која од уобичајених и добро познатих незгода донела смрт овом младићу. Наиме, кренувши на један од својих подухвата, којима старима и немоћнима обезбеђивше све што је потребно, изненада би враћен кући мртав, заједно са Хрисапијем. Његова мајка беше удаљена три дана путовања од места трагедије. Када су јој саопштили ову тужну вест, иако узрасла у свакој добродетељи, природа је савлада. Онесвестила се за тренутак изгубивши и дах и моћ говора, јер јој се од бола разум помути, и она се услед лоших вести сруши на земљу, попут неког искусног ратника погођеног неочекиваном стрелом.

[Zoran Đurović]

Велизаре, душо, нису ово ствари за тебе. Ти не можеш да разумеш ни ове текстове које као "прочиташ". Не може дунстер у теологију. Мора прво да прођеш БФ, а после и специјализације. Мада ми не изгледаш да си за ове дисциплине. Зато, посвети се неком конкретном послу, да имаш од чега да живиш...

[Макрина]

Да подсетим,да су за Наукратијем,плакали и данима били у жалости и Свети Григорије Ниски и Свети Василије Велики браћа његова и Света Макрина сестра његова и мајка,сваке врлине и светости испуњена.

[Zoran Đurović]

Зоране, душо, ајде  батали више...

Ниси свесан своје несвести. То је тужно...

[Deja Vu]

Ajd ovako, da probam da pomirim i priblizim dva stava. 

 

Smrt je vekovima bila najvece zlo i strahota za ljude. I dan danas je. No, sa Hristovim vaskrsenjem se dobila nada i obecanje od Boga da ce biti prevazidjena. Hristos je taj koji je pobedio smrt, koji je omogucio Liturgiju - ostvarivanje i ulazenje u odnos sa zivim Bogom koja do tad nije postojala. Adam je trebao to da omoguci, ali se covek zeznuo.

 Tako da hriscani kazu neki svetitelji ne bi trebali da je se plase, jer veruju u vaskrsenje. Sad iz Zoranovog teksta pomalo zraci nekakav pesimizam i nihilizam, kao smrt tragedija, uzas, ceo tekst o tome. Slazem se skroz sa svim sto je rekao, jer je zaista tako. Ne mozemo gledati blago na sve to. 

 

No ono sto je bitno jeste to kurazenje hriscanskih svetitelja prema smrti. "Gde ti je pobeda?" Pa nema je. Iako je tu, ona polako "izumire". Ali i dalje ostavlja rane ljudima, jer razdvaja dva bica, dve licnosti koje moraju da cekaju da istekne istorija da bi se ponovo sreli. Zato je i dalje zlo i dalje je nesto ruzno. 

Zato  u citavoj toj tragediji zvanoj palo stanje tvorevine, tom kosmaru (mada zna biti ponekad lep, nije zivot tako crn), Spasitelj igra tako bitnu ulogu. Jer verujuci u Njega, ti svetitelji se raduju sto smrt sada vise nema takvu moc kakvu je nekad imala. 

[Zoran Đurović]

Smrt je vekovima bila najvece zlo i strahota za ljude. I dan danas je. No, sa Hristovim vaskrsenjem se dobila nada i obecanje od Boga da ce biti prevazidjena. Hristos je taj koji je pobedio smrt, koji je omogucio Liturgiju - ostvarivanje i ulazenje u odnos sa zivim Bogom koja do tad nije postojala. Adam je trebao to da omoguci, ali se covek zeznuo.

 Tako da hriscani kazu neki svetitelji ne bi trebali da je se plase, jer veruju u vaskrsenje. Sad iz Zoranovog teksta pomalo zraci nekakav pesimizam i nihilizam, kao smrt tragedija, uzas, ceo tekst o tome. Slazem se skroz sa svim sto je rekao, jer je zaista tako. Ne mozemo gledati blago na sve to. 

 

No ono sto je bitno jeste to kurazenje hriscanskih svetitelja prema smrti. "Gde ti je pobeda?" Pa nema je. Iako je tu, ona polako "izumire". Ali i dalje ostavlja rane ljudima, jer razdvaja dva bica, dve licnosti koje moraju da cekaju da istekne istorija da bi se ponovo sreli. Zato je i dalje zlo i dalje je nesto ruzno. 

Zato  u citavoj toj tragediji zvanoj palo stanje tvorevine, tom kosmaru (mada zna biti ponekad lep, nije zivot tako crn), Spasitelj igra tako bitnu ulogu. Jer verujuci u Njega, ti svetitelji se raduju sto smrt sada vise nema takvu moc kakvu je nekad imala. 

Лепо промишљањее. На мом зиду се развила расправа о овим стварима. Ако Македонци је среде, бацићемо је овде. Ја немам времена.  

[Макрина]

Срамота је за хришћане да малтене долази до тога да морамо да бранимо став ако смо тужни и сломљени губитком драгих особа и да се из тога,буквално,износе закључци "светоотачке"природе а притом,не дај Боже,неком од ових храбрих што се радују смрти и што би поучени светим оцима и децу своју гледали како храбро трче у смрт,да се деси да изгине цела породица....да ли би ишао и певао: Срб је Христов радује се смрти! 

Како нам се десило да постанемо овакви??

Није ни чудо онда,што има толико развода,толико незрелог и психички болесноог монаштва и слабог свештенства...па из овог народа излазе...из овог јектичавог,крајње равнодушног,слабо-пулсирајућег народа.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Срамота је за хришћане да малтене долази до тога да морамо да бранимо став ако смо тужни и сломљени губитком драгих особа и да се из тога,буквално,износе закључци "светоотачке"природе а притом,не дај Боже,неком од ових храбрих што се радују смрти и што би поучени светим оцима и децу своју гледали како храбро трче у смрт,да се деси да изгине цела породица....да ли би ишао и певао: Срб је Христов радује се смрти!  Како нам се десило да постанемо овакви?

 

Nema sta da nas bude sramota a ova dva stava nisu u suprotnosti, nego su u svojoj sustini, u vremenskoj razlici.

 

Pokusacu da pojasnim...

 

Kad nam najmiliji umre, mi smo tuzni, u suzama razmisljamo o gubitku, sto jeste ispravno i jeste tuzno i tih suza se niko ne stidi, niti su bilo kakav greh, no sta vise ljubav su. Da, te suze su ljubav.

 

Medjutim, kako vreme protice.. mi se svojih secamo samo po lepim i sjajnim trenucima, trenucima ljubavi, smeha radosti u zajednicarenju stvorenog od Boga nam zivota. Sve to se kasnije pretoci u vecnost, jer ljubav vaistinu ima vecnost, cak toliko milostnu vecnost, da samo trenuci oni najkraci, pretvaraju coveka u vecno ljubavno postojanje. Dakle sada se nasih umrlih secamo po vecnosti i nadamo se, cak i verujemo, da ih Bog voli i vise od nas, pa ako smo stekli zakljucak da je bliznji iz ko zna kakvog dobrog kojeg pamtimo ucinio drugome dobro, dostojan je da se nadje u nasem sagledavanju Carstva, onda mu se radujemo, radujemo se i tome da ih smrt pobediti nece, jer nema sama ta smrt vecnu haljinu po prirodi ili bolje receno po neprirodi svojoj.

 

Dakle vremenska razlika izmedju tuge i radosti posle istog gubitka. Ove dve opcije ne treba pojedinacno iskljucivati, one su izgleda nedeljive.