Богословље протојереја Андреја Ткачова

[JESSY]

Оно што се не чује у буци обичног дана

 

    

 

Оно што се не чује у буци обичног дана разговетно се чује ноћу. Барем возови. Ево их како свако мало јуре један за другим преко моста на реци на пар километара од мог стана. Али дању не чујем клопарање њихових точкова. Зато ноћу, чим искључим светло и легнем у кревет у кући утонулој у тишину одмах чујем: «ћиху-ху, ћиху-ху; ћиху-ху, ћиху-ху». То су они – теретни и путнички, које открива ноћна тишина. Њихова бука је примамљива. Говори о томе да негде осим твог постоји и други живот, шарен, многолик, са својим циљевима и смислом. И док лежиш у изгужваној постељини неко се креће према непознатом циљу, гледајући кроз прозор или читајући књигу.

Осим воза ноћу се чује савест. Она може да ставља маске и да игра представу од снова, час плашећи, час чудећи сликама, час утешно гладећи по глави. Може да те подсети на прошлост као да каже: «А ништа нигде није нестало, и код мене су сви кораци записани.» Она је стручњак за изазивање дрхтавице и (или) хладног зноја. А понекад просто одједном блесне у полутамној свести као муња у виду јасне мисли! «Ја сам лопов,» или «Овако се више не може живети!» или «Живот је прошао! И ништа нисам урадио!» Или нешто друго. Али у сваком случају кратко и немилосрдно. Исто као муња.

И то ти није «ћиху-ху, ћиху-ху» ноћног теретног воза с дрвима и угљем на два километра од куће. То ти је ноћна вежба за трбушњаке у којој се за трен ока ломиш на пола и из лежећег положаја прелазиш у седећи. Човек је скочио, седи у тами и слуша како му куца срце. «Ја сам лопов, - понавља оно што му је рекао блесак савести. – Зашто сам заправо лопов? То је грешка. Чини ми се да ништа нисам украо...»

То се «теби чини». Заправо си крао. Откако си постао свестан човек ништа друго ниси радио него си крао. Крао си од самог себе. На пример, време и снагу. На шта си потрошио време? Којим потоцима је отекло и оплићало дубоко језеро снаге и енергије, које је постојало – сећам се – у раној и позној младости? Сећаш се како је Буковски, злореки Буковски, хулиган Буковски, али свеједно проницљиви и рањиви Буковски питао своје руке? «Руке моје, шта сте радиле целог живота? Могле сте да ме учините познатим пијанистом, а ви... Ви сте везивале пертле, потписале чекове, пуштале воду у WC-шољу...» И говори још неколико масних речи без којих не може да живи, али то не мења смисао. «Ех ви, руке. Изгубио сам вас. Као, уосталом, и мозак и све остало.» Човек који таквим тоном говори са својим рукама не може повремено да не опсује због искрене горчине. И седи, као старац, спустивши ноге са кревета, оборене главе, и говори са својим рукама, ногама, очима и савешћу.

Ви, моје руке, могле сте бити руке атлете или јувелира. А још боље – хирурга или барем баштована. А ви, очи, могле сте да гледате звезде. Или да запазите на свету нешто достојно повика: «Стани, тренутку!» Могле сте да приморате руку да се наоружа кичицом и оловком како бисте од мене начиниле сликара. Куда сте уместо тога гледале, куда сте врлудале, очи моје? Два моја незасита и несташна близанца, која слабе из године у годину? А ви, ноге? Где сте целог живота јуриле? Којим степеницама сте се стрчавале и пеле се, које прагове сте обијале, коју глину сте месиле и коју прашину сте подизале? Да ли сте ме носиле само где треба или сам због вас лутао и губио се? О језику и да не говорим, јер је овај кепец крив за све. Он је слабији од руку и ногу. Ушију и очију има барем по двоје. А језик је један. Али и у овој гордој и слабој самоћи учинио је рђавих ствари више од свих, командујући рукама, усмеравајући ноге, варајући срце.

И ко ће издржати срамоту ових питања осим онога ко нема савести? А још сам сâм себи Бога украо. Управо тако – Бога од самог себе, а не само снагу и време од самог себе. Он ме је због нечега створио, и ове руке, и ове уши, и ове мисли, и ово срце. И вероватно је очекивао да ћу правилно располагати собом. Рећи ћу канцеларијски: «да ћу располагати имајући у виду интересе произвођача, односно у датом случају Творца», што би било законито и праведно. И чекао је, и чека још увек, вероватно, и од мојих руку, и од мојих очију, и од мојих уста нешто важно, што нико осим мене неће урдити. А мене баш брига иако сам већ поседео и правим се да мој живот припада само мени. Која глупост! Која бесмислица! Као да сам сам себе створио!

Па реци ми, ако си ме већ пробудио усред ноћи, ако си ме већ облио хладним знојем и натерао да задрхтим... Реци ми шта хоћеш од мене и шта да радим? И да ли сам се касно сетио да о свему томе размишљам и да о свему томе питам? Реци ми. Да ли постоји нада? Да ли постоји нада, а?

«Ћиху-ху, ћиху-ху.» То већ путнички носи студенте на испите, раднике у смену и још гомилу разноразних људи с џаковима, кесама, торбама коферима на разна места. И сваког својим послом, који свако сигурно има и о којима Он све зна. Зна и не жури да каже. Чека док не почну да Га питају. Да Га питају дуго, упорно, понекад скоро безнадежно, а понекад ватрено и захтевно, до умора, до изнемоглости. Реци ми: «Покажи ми пут, којим да идем, јер к Теби подижем душу своју» (Пс. 143: 8).

Опрости ми. Потрпи ме. Сачувај ме.

«С ким то причаш?» - «Ма ни са ким. Спавај.»

Ноћу се тако разговетно чује оно што се не чује у буци обичног дана.

[JESSY]

Анђео у олтару

    

 

Народ жели да свештеници буду свети. Тако мисли народ. Заправо, истинска светост не само да греје, него с времена на време и пече. Можемо само да замислимо шта би било када би Господ изволео да одене у ризе и стави у олтар, испред Престола, не људе, већ Анђеле. Уместо храма пуног богомољаца, храм у коме би служио, рецимо, Архангел Михаило, био би празан. Апсолутно празан. Кад би се ватрени небожитељ само једном окренуо својим пламеним лицем према присутнима и рекао: „Мир свима!“, истог тренутка би се неколико најосетљивијих парохијана скаменило на месту, а остали би као метак излетели из цркве, обузети светим ужасом.

Људи падају при погледу на Анђеле. Заклецала су колена и душа се заледила у Данилу, док је небески весник разговарао са њим. Када су мироносице угледале анђеле на гробу Исусовом, „бејаху преплашене“ и „спустише лица ка земљи“. Не мислим да би у овим случајевима реакција обичних људи била другачија. Несумњиво, светост није доброта Деда Мраза док вади поклоне из вреће, већ страшни додир сена са огњем. Зато би људи рекли: Ја код Арханђела на службу нећу више да идем. Страшно боли. Отићићу пре код оца Стефана (Петра, Николаја, итд.) Он је човек као и ја. Он ми је ближи.

Подједнако страшне, слично благословима и молитви, биле би и проповеди бића која не знају за грех и нису окована безбројним плотским немоћима. Анђео не зна за толерантцију. Он зна само за вољу Божију, и испуњава је без икаквог колебања. Рекао је Господ анђелу да сатре египатске првенце, сатро их је. Рекао му је да пређе мачем по логору асирских војника,и прешао је. Мисао његова се не њише као љуљашка, и то је страшно за издробљено сазнање малог грешника, чије се мисли обично клате као прут на ветру. Стога, велико је благо што у нашим храмовима стоје људи који су похађали обичне школе, ожењени, спутани световном сујетом, једном речју људи који нису попут ликова са фресака.

Све и да оставимо Анђеле по страни, и зажелимо у својој парохији светог човека (снила је Старица да јој Златна Рибица буде на услузи!) стање се неће много променити. Или се уопште неће променити. Чини нам се – каква реч – чини нам се да су светитељи беспрекорни реализатори свих наших бесконачних молби. Кроз ову призму их најчешће и посматрамо. Али светитеља не можеш унајмити као слугу. А ако су их и узимали у службу, њихове способности и могућности су далеко премашивале наше свакодневне потрошачке представе.

Ево Николај Угодник је, како се испоставило, могао да бије. Могао је да лупи ћушку упорним хулитељима јеванђељске истине. Тримифунски пастир Спиридон не само да је исцељивао и чини добра дела, него је, примера ради, могао да казни немошћу неког ђакона, ако би се овај претерано хвалио својим лепим гласом. Када би ови светитељи, данас, били на нашим катедрама, или началствовали богослужењима у нашим парохијама, њихово умеће не само да милују, него и да смирују, било би за нашу свест шокантна чињеница, за коју нисмо спремни. Апсолутно нисмо спремни. Обличавање тајних грехова, неопходност за делатељном променом, и то су весници светости, а не само очекивана доброта и пријатна чуда.

У сваком случају лакше је, удобније, отићи код оца Стефана (Григорија, Андреја итд). Нема крила, поглед обичан, није ватрени, зна о мени само оно што му кажем, а за читање књиге савести још нема допуштење од Бога. Ето, сва та слабост, она и јесте посебна милост. Требало би преиспитати своје сувише ригорозне захтеве према свештенству. Морају, веле, ово и оно; да буду овакви и онакви. Све је то бесмислица. Горда бесмислица. Када би већина наших свештеника постали свети, очигледно и несумњиво свети, храмови би наши на чудан начин постали празни. Једноставно, многим грешницима би било страшно да довлаче у храм своју оронулу и губаву душу, а да при томе знају да је о њима све већ познато.

Тако да, када угледаш баћушку који не личи много на изнемоглог од поста и молитве аскету, немој журити да га осуђујеш. За тебе, лењивца, и за такве као ти он служи Богу. Да би немоћан састрадавао немоћном. Да се болесник не уздиже пред болесником. О свим другим својствима и квалитетима свештенства можемо смирено судити по аналогији.

[Danijela]

    

 

Нова година је онај један ретки дан у години, када је маса народа будна и игра пијану и прождрљиву пародију на свеноћно бденије поред салате оливје, великих екрана, и томе слично. При томе, наш народ није навикао да спава ноћу. Сан је једна од малобројних утеха бедника. Сан бедника је, како говори Соломон, сладак; није важно да ли је много или мало појео. Супротно њему, богаташ отежан сувишним преједањем и напијањем, врпољи се на својој постељи до свитања. О томе исто говори Соломон. Није тешко погодити да је наш бедни народ у великој већини, током своје дуге историје, спавао чврсто макар зато јер, како је говорио Портос „ко спава, тај постоји“. То јест, троши мало снаге и заборавља на свој празни стомак.

Али ево, за Нову годину не спавамо. Нисмо навикли. Појављује се добра мисао. Управо: да дочекамо Нову годину молитвено, у храму, ноћу. Не за обилним столом, или лицем у салати, нити у туђем стану са јутарњим питањем „где сам?“ или „ко си ти?“. У храму дочекати календарски почетак нове године! Шта ту није лепо и шта ту није благодат?

Сат на кремљовским зидинама удара дванаест сати, и одјекује по свету свакакојако „ура“ на руском језику, и одзвања пуцањ отворених флаша шампањца. Али, управо у то време у многим храмовима ће свештеници рећи: „Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа“, – и почеће литургије. Ништа боље није могуће замислити.

Пре је то била ретка традиција. На све ново (било то добро или лоше, мала је разлика) код нас гледају нетремице и са неповерењем. Гледају са подозрењем. Сами себи ово негодовање објашњавају тиме што „чувају традицију“. Па добро. Нисмо судије. Данас се традиција служења литургије у новогодишњој ноћи мало по мало раширила, и већ је тешко критиковати свештенике за „невиђене новотарије“, јер је пуно њих који служе у ноћ 31. на 1. Људима се свиђа. Сви су трезни и радосни. Сви имају више реалних нада на исто тако реалну срећу у Новогодишњој ноћи после молитве и причешћа, као после песама Коље Баскова. Чини се да је све јасно. Али....

Али традицију ноћне молитве можемо постепено ширити и изван граница власти Деда Мраза.

Генерално, хришћани су се пре више молили ноћу него дању. Наш возглас на свеноћном „Слава Тебје, показавшему нам свет“ подсећа нас управо на та времена. Ноћ, проведена у молитви, за хришћане је исто тако природна појава, као што је за љубитеља преферанса ноћ проведена са картама. Приметите: љубитеље преферанса (подједнако као и љубитеље дискотека, пијанки и других ноћних занимација) нико не грди и не осуђује. То је њихов живот. А нама је речено да не осуђујемо. Ми не осуђујемо. Зато своје ближње, са времена на време, грдимо што не желе да се лудо проводе, или да иду код гатара. Грдимо их зато што желе ноћу да се моле. Чудна и неразумљива ствар.

Ноћне литургије опет излазе из вековне таме и стављају до знања

о свом праву на постојање

Ноћне литургије опет излазе из вековне таме и дају до знања о свом праву на постојање. Постоји изрека: „Будућност Цркве је њена прошлост“. Све велико што је пројавила Црква у прошлости, изнова треба да се јави пред заласком историје. И аскетизам, и милосрђе, и узајамно помагање, и евхаристијска ревност... И ноћна молитва такође. Како време одмиче, људи ће све више ноћу да пијанче, блудниче, краду, да се рањавају, хушкају, туку, секу, бесе... А Црква, немешајући се са масовним безакоњем, треба да појача молитву. Између осталог и ноћну.

Темпо живота је такав, да осим недељом, човек нема много времена да се моли на литургији. Послови, као што знате. Ово и оно. Али, ко нас спречава да се једном месечно или једном у две недеље окупимо у храм пред поноћ, да се помолимо, причестимо, и разиђемо по домовима? До два ноћу ћете већ спавати. Многи у то време тек одлазе од компјутера и телевизора. А ујутру, на посао, како и ваља. Ко нас омета у томе? Нико, осим личне лењости и лажних страхова. Да неко нешто не каже.

Међутим, сам живот ће нас натерати да се молимо ноћу. Унутрашња логика црквене историје натераће нас да се молимо ноћу, и на таванима, и у пољима, у кабини брода, и у летњој кухињи (списак могу да наставим). Зато, хајде да се навикавамо, да не чекамо гоњења, него да молитвено одбијамо њихов долазак. Евхаристијска сабрања реално цепају ђаволске мреже. Молитва Цркве слаби апсолутно лукаво дејство ђавола на род људски. Само она и слаби. Довољно је да умањимо лукаву жетву новогодишње пијанке, свађа, туча и разврата тако што ћемо се те ноћи окупити на молитви и Евхаристији. Тада, видећете, појавиће се и осећај за духовни рад. Јер, искрено говорећи, овај осећај у некима од нас је сасвим неприметан.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

http://www.pravoslavie.ru/srpska/109650.htm

[Драгана Милошевић]

ПЕНЗИЈА

Мала је, и то је лоше. Али је имамо, и то је добро. Оно што је добро, много је важније од онога што је лоше. Објашњењу ове чињенице посвећен је даљи текст.

Ко је хранио, издржавао итд. старе људе у време Кулина бана? Током читаве дугачке и замршене историје, која је иза нас? То јест, уз потпуно отсуство пензије, и при одсусву и помисли на њено постојање. Невероватно је, али старце су хранили и издржавали они које су старци родили и издржавали током своје младости. Молим да пажљиво прочитате ову страшну фразу.

Савременом човеку је, егзистенцијално, потребан лични простор. Нека је и скроман по величини и дизајну, али лични. Пре је било другачије. Деца су пузила по поду колибе, баба је хуктала крај пећи, жена радила у башти, муж у пољу. Тако некако. Сви су били заједно, и не може се рећи да су се сви наслађивали овим животом у тесној кошници, али су сви имали стрпљења. Ниво општих потреба био је много нижи услед општег сиромаштва. Добро ̶ скромности. Данас није тако.

Данас нам је потребан мали, лични простор. Потребна нам је мала сума новца за јогурт и лекове, мали мобилни телефон и мало слободног времена. Свега по мало, и све лично. Живети заједно, сударати се у шпајзу, или код шпорета у кухињи је живописна слика казне за учињене и неучињене грехе. Замислимо...Замислимо само да ће нас у годинама болешљиве старости и радне неспособности хранити и појити управо она деца и унуци, које смо васпитавали, рађали, учили. То је реални кошмар. Кошмар који зависи од квалитета васпитања наше деце. Кошмар не за све, наравно, али за многе.

Добро, рођени син, синчић, још ће можда и да збрине. Скуваће чај. А шта је са невестом? Или зетом? Хлеб да дају, кревет да наместе, ноћну посуду да изнесу (и то се ради), лекара да позову, добру реч да уделе. Страшно је замислити колико тога ћемо морати да прочитамо у погледу! Сав се стресем, попут коња у пољу којег је угризла коњска мува, стресем се свим телом, када помислим да ћемо у годинама беспомоћне старости бити у потпуној зависности оних егоиста које смо сами родили и лоше васпитали!

Зато је, дефинитивно, неопходно ставити на најудаљенију полицу све незадовољне разговоре о пензији. Она је мала (што је лоше), али чињеница да она постоји, је несразмерно боља. Стари људи увек и свугде биће класична и свакодневна зановетала и љубитељи галаме. Послушати их, раније није био живот, него рај. Само, из неког разлога, у том изгубљеном рају они су били исто тако незадовољна гунђала. Данас им опет не одговара ово и оно. Као лек, предлажем свима незадовољнима да размисле о томе да је пензија нова појава. Милиони људи у разним земљама и на разним континентима доживели су до старости, и чекали су сусрет са смрћу на рукама млађег покољења, без било какве помоћи од државе. У Грчкој, Риму, Египту, Кини је било тако. И у Русији, такође. Било би корисно познавати и ту страну живота, и макар понекад о томе размишљати. Макар док стојимо у реду за своју малу пензију.

Још бих молио да имате у виду, да ме није пензиони фонд унајмио да напишем овај текст. Подстакло ме је негодовање на вечно роптање савремених људи који живе много боље, него што заслужују, и никакву благодарност Богу и људима не узвраћају. Само ропћу и ропћу у потпуној и незаслуженој убеђености да су достојни нечег бољег и лепшег. Од овога болују млади, болују већ и слинава деца, болују и људи зрелих година. Њима, који седе на клупама и не примећују гробни час пред очима, хоћу да посаветујем: макар само једном у животу замислите да пензије уопште неће бити. Нема је генерално, и све што вам је у животу потребно треба да добијете из руку деце коју сте васпитали. Лично ви васпитали. Само то замислите! И престаните да се жалите.

 

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

 

10 / 01 / 2018

[JESSY]

КРШТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

 

О, Јордане! С које стране мислено да ти приђем?

 

Да ли с истока, одакле је из пустиње дошао народ, којем је предстојало да наследи земљу иза твоје границе и којем си дозволио да пређе преко твог дна, које се осушило по наредби Бога?

Или са запада, одакле су на твоје воде долазили људи, који су желели Јованово крштење? Тежак је био овај пут и многе опасности су вребале путнике. Али, очигледно је био снажан глас „вапијућег у пустињи“ ако су људи ризиковали да буду опљачкани, али су ишли по духовно благо.

Једнима је некад предстојало да пређу Јордан како би се населили у земљи, у којој тече мед и млеко. Други је требало да се погрузе у Јордан како би поверовали у Онога на Кога је Јован указивао.

***

„Почетак света је вода и почетак Јеванђеља је Јордан.“

Христос није ишао међу људима говорећи им гласно или на ухо: „Ја сам Месија.“ У Јеванђељу врло ретко чујемо глас Исуса, Који о Себи говори да је Обећани и Дугоочекивани. Треба имати сведочанство од другог. И овај други треба да буде човек достојан сваког поверења, несебичан, праведан, који ревнује за Истину. Јован је био такав.

***

Свештенички син, којег су отац и мајка родили у позним годинама, становник пустиње, морао је изгледати као Анђео Јеврејима. Питали су да ли је он Илија, да ли је Месија. Одговарао је Исаијиним речима. Они који су га слушали требало је да схвате.

Он је дошао да посведочи, да укаже на Онога Коме је сматрао да је недостојан да одвеже кајшеве на обући.

***

У Јовановој проповеди је главно покајање. Ни капи сентименталности. Сам страшан глас као лавовска рика, окупио је око њега мноштво људи из свих крајева Обећане земље. Ишли су да виде, да се промувају, али су морали да слушају. Он је говорио и они су обарали главу. Затим су, лица црвеног од стида, улазили у воду и он их је погружавао у њој (крстио) у покајање и ради вере у Онога Ко је требало да дође.

Онај Ко је требало да дође је дошао.

***

Јован Га је препознао. Не по речима описаном или насликаном портрету, већ по дамарима срца, по узбуђењу душе, по обавештењу од Духа Светог.

- Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени! – рекао је пророк.

- Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду, - одговарала је Истина.

Исус треба да се придржава закона и да поштује пророке. Јован треба да се смири. Тако грубе људе Промисао смирава ломећи их о колено, а смирени и чисти се још више смирују од благодати.

 

***

Безгрешни је ушао у воду и молио се, како каже Лука. И по Његовој молитви се десило оно што славимо: „Тројици јавленије на Јордање бист“ („Тројица Се јавила на Јордану.“) Истинити Бог се јавио као Тројица. А Исус из Назарета се јавио као Христос.

Отац Се јавио гласом.

Син је стајао у води Јордана.

Дух је сишао на смирену Реч (Логоса) у обличју голуба.

 

***

Јован је рекао: „Нисам Га знао, али ми је Онај Ко ме је послао да крстим у води рекао: на Кога видиш како силази Дух и пребива на Њему, То је Онај Који крштава Духом Светим“ (Јн. 1, 33).

Кажемо: „Јавилсја јеси днес вселенеј и свјет Твој, Господи знаменасја на нас“ („Данас си Се објавио васељени и светлост се Твоја, Господе, показала на нама.“).

Отац је рекао: „Ово је Син Мој Вољени.“

***

У сваком празнику постоји догма и постоји поука. Постоји правило за ум и постоји закон за понашање.

„Ово је Син Мој Вољени“ је догма.

„У Теби је Моје благовољење“ је учење о немогућности да се угоди Богу Небеском ако човек не слуша Његовог оваплоћеног Сина. Исто ће Отац рећи апостолима на гори Преображења са временом: „Ово је Син Мој Вољени,“ – и додаће: „Њега слушајте“ (Лк. 9, 35).

Догма и заповест. Заповест и догма. Ако раскинеш везу одвојићеш душу од тела, односно, починићеш убиство.

***

Даље имају различите путеве.

Син Дјеве ће отићи у пустињу како би се борио с ђаволом и први пут људској природи дао могућност да одбије све његове нападе и ударце.

Јелисаветин син ће извршивши службу, ускоро бити бачен у подрумску тамницу да из ње не изађе другачије до само кроз проливање крви и одсецање своје праведне главе од свог испосничког тела.

Свештенички син ће заћутати. Маријин Син ће наставити проповед.

„Он треба да расте, а ја да се умањујем,“ – рећи ће Јован (Јн. 3, 30).

Али, ни Син Човечији није дошао да Му служе и зато ће Своју проповед почети понављајући Јованове речи: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 4, 17).

***

А шта ћемо срцем чути ми, мноштво нас са флашама и чутурама, које као да је измучила жеђ, па смо дошли на појилиште?

Дошавши по воду примићемо Дух, а заједно с Духом страх како бисмо се поправили. Замислимо да је нама, а не неком другом, Јовановим устима речено: „Породе аспидин! Ко вам је рекао да бежите од будућег гнева? Дајте плод достојан покајања“ (Мт. 3, 7-8). И немојмо ни помислити да кажемо за себе: „Ето, ми право верујемо. Добри смо. Ни, ето, нисмо овакви, него смо напротив, онакви.“ Јован нам каже да Бог од камења може подићи децу Авраму. Још каже да је секира покрај корена сваког дрвета. И биће посечено дрво које не донесе плод. И неће се угасити огањ у којем ће горети.

И то је речено ради нас.

***

Исуса Који је показао да је Христос, заволимо.

Богу, Који је на водама објавио да је Тројица, поклонимо се с вером.

А онда можемо и у ледену воду да скочимо.

Нећемо се прехладити.

[Драгана Милошевић]

Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.

 

Сваки од нас, - говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога.

Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже.

Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање.

Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму.

Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера.

Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“.

Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа.

Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност.

„И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“

Протојереј Андреј Ткачов

 

27 / 12 / 2016

http://www.pravoslavie.ru/srpska/60002.htm

View full Странице

[JESSY]

ЦРКВА КОЈА ЈЕ УШЛА У ПОДВИГ ПОСТА

 

    

 

Однос према посту је један од критеријума за процену вере.

Истина је, наравно, да човек није сам себи судија. Не можемо да дамо ни себи, ни ближњем праведну оцену. Зато и дубоки истински суд над нама припада само Богу, а нама је заповеђено: не суди. Али, однос према посту ипак представља критеријум. Да ли волиш Цркву као мајка своје дете, или не, имаш ли лично искуство користи од уздржања или не, робујеш ли овоземаљским навикама или цениш своју унутрашњу слободу – све се то пројављује у односу према посту.

Још воз, у којем ка свом драгом путује девојка, није стигао на станицу, а млади човек већ шета по перону, гледа на сат, и његово срце час застаје, час јако, јако удара у грудима. Младић чека. Жудњом, очекивањем и предукусом среће се назива то стање. Са таквим трепетом у срцу треба чекати надолазећи пост.

Пролеће душе, труд који очишћује, и који смо узели на себе ради достојног сусрета Васкрса, – то је пост. Самораспињање, добровољно умртвљење својих гордих и лукавих навика ради припајања Васкрсењу Христовом – то је пост. И „који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама.“ (Гал. 5: 24).

Приближавати се посту са осећањем растуће унутрашње радости – то значи осећати благоуханије васкршњег возгласа „Христос воскресе!“ и свесно тежити у онај мисаони рај, из кога се овај миомирис излива. „Мирисом су твоја уља прекрасна; име ти је уље разлито.“ (Пес. 1:3)

Цивилизација која је проистекла из хришћанства и која је припојила свом корену префикс „пост-“ је цивилизација коју разједа индивидуализам. Однос према свему у свету дефинише се „личним избором“ и „личним мишљењем“. „Тако желим“ и „тако мислим“, – говоре људи из било којих разлога. Не чуди нас што управо у тим условима људи имају све мање могућности да износе лично протумачене осуде. Често мисле исто, с обзиром да информацију црпе из једних истих тв програма. Прослављање индивидуализма на делу доводи до прослављања безличности и неизражајности. У односу према религији ова сива аморфност крије се иза опште фразе „не мешајте ми се у душу“, „вера је лична ствар појединца“ и томе слично.

Зашто се дотичимо ових ствари када говоримо о посту? Зато што, Истина објективно постоји, и, с обзиром да је тако, треба јој служити. Верник управо и тежи да служи оваплоћеној Истини – Христу, а човеку при томе са свих страна певају, премда на различим мелодијама, једну исту побуњеничку песму: веле, Истине нема; религија је приватна ствар; нема одговарајућих пријатеља и тако даље. Иза ових мотива крије се само један мотив – „лутај душо!“, и једна ђаволска молитва – „нека буде воља моја“. У таквим условима верник је, својим животом и чињеницом што исповеда веру, позван у бој. Визир је спуштен, његово име је изговорено, бубњеви су ударили и трибине замрле.

Треба ли напомињати да, иако смо сви позвани у бој, нису сви у души војници? Где треба тражити излаз и разрешење овог конфликта? У осећању саборности!

Треба грејати и васпитавати у сопственој души осећај припадности Васељенској Цркви. Ма колико да је мало оних који посте и који се моле у нашој околини, ипак постимо и молимо се заједно са милионима верника. Благослов празника које прослављамо није само на онима које видимо у храму, већ и на небројеној количини људи, који, у исто време, на разним језицима хвале Господа. То се односи и на пост. Постиш не из личних прохтева, а ради Христа. Постиш не онда када зажелиш, већ када Црква благосиља. Не постиш сам, већ са мноштвом браће и сестара, чији невидљиви труд јача твоју слабу, усамљену душу.

Осећај саборности је осећај везе са Црквом, расутој по Земљи, и са „свечаним сабором и црквом првенаца, записаних на небесима“ (Јевр. 12:23). С обзиром да је тако, све је много лакше и радосније, него што се чини на први поглед, када приметимо непостојање духовних тежњи у нашој свакодневници.

Можемо се молити: „Господе Исусе Христе, молитвама свих покајника пред Тобом прими и моје покајање“; „Молитвама свих оних који искрено посте и који скрушавају пред Тобом срца своја, научи ме да постим“.

Тако ћемо доспети у област духовног заједништва не само са онима које смо навикнути да називамо „браћом и сестрама“, већ и са истинском браћом и сестрама по духу молитве и покајања, са реалним рођацима велике црквене породице.

Могуће је и потребно не само да се молимо за сопствену милост по њиховим молитвама, већ и да тражимо од Бога: „Господе прими све који окрећу срца ка Теби. Послушај људске молитве. Опрости грехе свима који плачу о својим гресима.“ Захваљујући томе је молитва вере увек на корист, и на овај начин можемо подржати макар једну душу.  

Попут молитве је и истинска саборност. То је права победа над ситним егоизмом и убуђалим индивидуализмом, који се настанио у свести наших савременика као досадна мелодија баналног шлагера. Она је подобије молитви које се узносе у суботу уочи Недеље праштања. Тог дана Црква се сећа свих мужева и жена, који су достигли истинску светост у посту и молитви. То су преподобни и јуродиви. Њиховом молитвеном помоћу Црква се осигурава, да ће они, који су оружјем поста посрамили ђавола, помоћи и нама у сличној борби.

Дакле, нико од нас није ратник-самотњак. Напротив, свако од нас, треба да заузме своје место у општем строју. Дисциплининована војска, која слуша свог команданта (чак иако се не може за сваког војника рећи да је „универзални војник“), увек ће победити непријатеља, чија је војска снажна и моћна, али где општа дисциплина и јединство одсуствују.

Осећај духовног заједништва и осећај припадности великој војсци, коју предводи васкрсли из мртвих Исус Христос, биће способни да претворе нашу личну слабост у саборну снагу. И оно што у својој бедној души нисмо успели пре поста и без поста да променимо, моћићемо да променимо силом благодати, коју Бог дарује Цркви што пости.

Зато, Христова војско, напред у сусрет Васкрслом! Кроз Крст ће доћи радост целом свету! Напред, бодрећи и јачајући једни друге, не окрећући се леђима ка непријатељу! Додаћемо мислено током поста и пар речи у Симбол вере: „Верујем у једну Свету Саборну, Апостолску Цркву, која је ушла у подвиг поста!“

[JESSY]

О ПОСТУ

 

У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности.

* * *

Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања.

Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање.

* * *

Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека.

Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило.

* * *

Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада.

* * *

Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа.

* * *

Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост.

* * *

Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној.

* * *

Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство.

* * *

Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена.

* * *

Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало.

Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати.

[Danijela]

    

 

У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности.

* * *

Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања.

Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање.

* * *

Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека.

Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило.

* * *

Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада.

* * *

Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа.

* * *

Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост.

* * *

Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној.

* * *

Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство.

* * *

Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена.

* * *

Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало.

Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

 

26 / 02 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111009.htm

[Драгана Милошевић]

Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

 

На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то... Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не?

Само питам и ништа не констатујем.

Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

 

08 / 03 / 2018

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111329.htm

View full Странице

["Tamo daleko"]

Vrlo koristan clanak! Iako znamo da je ispovest uvek licna, ovakve pouke bi jos veceg odjeka imale kada bismo se usudili o njima malo prozboriti , onako otvoreno, na ovom forumu! Time bismo pomogli jedni drugima da se bavimo licnim pregnucima za istinsko pokajanje, retrospektivu, upitanost I pogruzivanje u Svetu Tajnu Ispovesti/Pokajanja. 

Ove reci (ispod) su veoma istinite za hriscane I susrecemo se sa ovakvim problemima svakodnevno; nekad to zahvati I nas same, nekada bliznjeg , ali kako se nosimo sa tim su vrlo vazne stvari. Na koji nacin mi ljubimo bliznjeg svoga? Onako iz daleka, retoricki, pa neka je I saosecajno ponekad, ali kako uistinu dozivljavamo manifestovanje te ljubavi, ako je ona uglavnom imaginarna; ovo se naravno ne odnosi na haritativnu stranu crkvene misije, hvala Bogu to je I zazivelo u danasnje vreme. Kako se odnositi prema duhovnom stradanju bliznjih, osim molitvom? Pozivaju se hrabri da ohrabre na plodnu diskusiju... hocemo li?

пре 1 сат, Драгана Милошевић рече

Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

 

[Bokisd]

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Vrlo koristan clanak! Iako znamo da je ispovest uvek licna, ovakve pouke bi jos veceg odjeka imale kada bismo se usudili o njima malo prozboriti , onako otvoreno, na ovom forumu! Time bismo pomogli jedni drugima da se bavimo licnim pregnucima za istinsko pokajanje, retrospektivu, upitanost I pogruzivanje u Svetu Tajnu Ispovesti/Pokajanja. 

Ove reci (ispod) su veoma istinite za hriscane I susrecemo se sa ovakvim problemima svakodnevno; nekad to zahvati I nas same, nekada bliznjeg , ali kako se nosimo sa tim su vrlo vazne stvari. Na koji nacin mi ljubimo bliznjeg svoga? Onako iz daleka, retoricki, pa neka je I saosecajno ponekad, ali kako uistinu dozivljavamo manifestovanje te ljubavi, ako je ona uglavnom imaginarna; ovo se naravno ne odnosi na haritativnu stranu crkvene misije, hvala Bogu to je I zazivelo u danasnje vreme. Kako se odnositi prema duhovnom stradanju bliznjih, osim molitvom? Pozivaju se hrabri da ohrabre na plodnu diskusiju... hocemo li?

пре 3 часа, Драгана Милошевић рече

Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

Bas mi je taj deo teksta zapao za oko. 

Kao i ovaj ( deo ) :

"Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!"

Nekako, da budemo ( sa obe noge ) na zemlji, da budem svesni svoga duhovnog stanja,  ali, u isto vreme da i idemo tim nekim putem pokajanja i preispitivanja svojih postupaka. Koliko se secam , taj neki pravi i smireni ( duhovni put ) oci su nazlivali 'carski put' ili  'srednji put',.....put koji nije ni bas skretanje u levo, ,....u uninije i neku vrstu pasivnosti, ....i drugi put, koji njije , ni'  skretanje u desno,.....tj. to je upravo ovo sto prica prot. Andrej,....nerealno i umisljeno,  kao nase hodanje po nebu, kao da smo vec dostigli neko viskoko duhovno stanje ( iako smo, realno na pocetku pokajanja ).

Eh, na osnovu svog iskustva, mogu da kazem, ( meni licno ) bas je tesko uskladiti i postici to neko zeljeno duhovno i pokajnicko stanje ( koje je svakako potrebno i pozeljno ).

 

["Tamo daleko"]

Da, upravo zato sto je tesko, mogli bismo nositi breme jedni drugima, tako sto cemo razmeniti iskustva, misljenja I dobru literaturu za poucavnje, olaksanje...

пре 34 минута, Bokisd рече

Eh, na osnovu svog iskustva, mogu da kazem, ( meni licno ) bas je tesko uskladiti i postici to neko zeljeno duhovno i pokajnicko stanje ( koje je svakako potrebno i pozeljno ).

 

Pregaocima Gospod daje mahove, znaci truditi se uz Boziju pomoc. Pokajanje je izmedju ostalog I dar Svise. Cak I kad prividno, ne znamo sta I kako trebamo menjati u nama samima, otvoriti se za volju Boziju I Njegove puteve da "postignemo" - to mozemo svi...

Mozda nanovo razgovarati o pravilnom odnosu licnog misljenja I osudjivanja? Premda je to stvar nekog licnog barometra, nije lose ponavljati, dopuniti, promisliti I sl., o tome kako bismo se podstakli na introspekciju... dokle je opravdano licno misljenje, a odakle pocinje osuda?

 

[Bokisd]

пре 3 минута, "Tamo daleko" рече

Da, upravo zato sto je tesko, mogli bismo nositi breme jedni drugima, tako sto cemo razmeniti iskustva, misljenja I dobru literaturu za poucavnje, olaksanje...

 

Pregaocima Gospod daje mahove, znaci truditi se uz Boziju pomoc. Pokajanje je izmedju ostalog I dar Svise. Cak I kad prividno, ne znamo sta I kako trebamo menjati u nama samima, otvoriti se za volju Boziju I Njegove puteve da "postignemo" - to mozemo svi...

Mozda nanovo razgovarati o pravilnom odnosu licnog misljenja I osudjivanja? Premda je to stvar nekog licnog barometra, nije lose ponavljati, dopuniti, promisliti I sl., o tome kako bismo se podstakli na introspekciju... dokle je opravdano licno misljenje, a odakle pocinje osuda?

 

Apsolutno.

Moje misljenje je, da, dobra i kako da kazem, realno nastrojena i dobro utemeljana litelatura ( na lepim primerima pokajanja kod hriscana ) i mozda jos bitnije, medjusobna razmena iskustva i savetovanje izmedju nas samih ( kako se ono kaze u pismu, gde su dvoje, ako jedan padne  drugi je tu' da ga pomogne ),.... su mozda i kjucne stvari u toj nekoj , kako kazes, ...introspekciji,...ili, ispitivanju samih sebe i svojih postupaka ( ima ono kod otaca, da uvek na kraju dana, pre nego sto zaspemo, pomalo i preispitamo sta smo sve odradili, dobro ili lose ,....tog' dana )

Ovo  , pravo da ti kazem, oko toga, gde pocinje neka osuda, ne znam, stvarno je tesko razluciti, gde je granica necijeg osudjivanja.

[Драгана Милошевић]

Ako izbacimo asketiku iz ispovesti, prinoseci samo svoje rane  skracujemo vreme a verujem da ce biti plodonosnije.