Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Bokisha]

Шта је доказала наука?

 

Кад би наука неминовно одвајала човека од Бога, на свету не би постојао ниједан верујући научник. Кад би наука неминовно доводила човека до страха Божјег и поклоњења Највишем Уму, па свету не би било ниједног озбиљног научника који се не би молио и који не би проливао сузе над Јеванђељем.

 

У историји и дан-данас видимо два велика мноштва мислилаца и научника. Једно мноштво се састоји од оних који у научну храну додају со верe, а друго мноштво од оних који једу неслано. То су они којима Бог није потребан ни у свакодневном животу -као Помоћник, ни у науци - као хипотеза. Није важно које мноштво бројчано претеже. У таквој ствари неколико гласова више пеће променити главни закључак, јер су оба мноштва велика по свом броју. А главни закључак се састоји у томе да наука не доводи до вере и не одводи од ње. Она може да помогне, да подстакне, како у једну тако и у другу страну, али суштина ствари није у њој. Постоји нешто круто у човeку, што се разликује од ума који анализира, где се заправо зачиње и где зpи вера.

Блез Паскал је говорио да срце има логику која се разликује од логике ума који спознаје. Исти овај дивни Паскал је говорио да Бог код човека не долази као Бог философа и научника, већ кao Бог Авраама, Исаака и Јакова.

Људи попут Паскала су драгоцени. Они су потребни бар за то да би се избила картонска сабља из руку атеисте с којим споримо кад он своје неверје доказује баналним испадом „наука је доказала“. Која наука? Шта је доказала? Ето, Паскалу није доказала. Не само то, Паскал је помоћу математичке вероватноће доказао да је вера у Христа неопходна. Ако се смисао живота састоји у тежњи ка добру и избегавању патње и ако је наука позвана да обезбеди или приближи људима срећу, разумно је и неопходно веровати у Христа, а не веровати у Њега је безумно и опасно. Погледајте сами.
 
Рецимо, човек који верује у Бога је погрешио. Шта је изгубио? Ништа. Живео је слично као други људи. Јeo je, пиo, радио и одмарао се. Само се трудио да поштује морални закон, због чега су га људи из околине можда поштовали. Онда је умро, и то је све. Распао се на праелементе и као што је говорио Омар Хајам: „Ове шачице песка испод наших ногу - некад су биле зенице очаравајућих очију.“ А шта ће бити ако није погрешио? Очекује га слава, Царство, заједница с анђелима, познанство с најбољим људима на свету, гледање Христа, радост, душевни мир.
 
А сад погледајмо неверујућег човека. Шта је он изгубио aкo је провео живот у складу са својим погледом на свет? Није се мучно постовима и одласцима на дуге службе. На грехове тела гледао је као на закон природе. Није желео да се смири пред Богом, и не само то, желео је да се поноси славним именом човека. Али је морао да се смирава пред начелницима и пред животним околностима. Велика дела, наравно, није учинио, али је живео на своје задовољство. Истина, и задовољство je било варљиво. Болести и године. Неподударност жељеног и стварности, као свакодневне свађе, тровале су већи део могуће среће. Али је човек остао чврст у свом атеизму. И сад је умро како би нестао. Како ће се зачудити кад нестанак побегне од њега, а боје света, напротив, постану јаче! Шта би добио ако би нестао? Ништа. Не само да не би добио ништа у поређењу с верујућим човеком, него ни у поређењу с кућним псом ништа не би добио, већ би пре изгубио. А што се тиче његовог губитка (у случају да није у праву). Показаће се да је већи него што се може поднети. Губитак ће бити такав да ће човек и нехотице завапити од очајања и почети да шкргуће зубима. Тако је и речено: „Биће плач и шкргут зуба”. Дакле, кад су у питању варијанте веровати - не веровати, боље је веровати. Ништа нећеш изгубити, али добитак може бити незамислив. То је исто као да добијеш на рулету милион с већином поклоњених жетона. То каже банална математичка рачуница. И обрнуто. Атеиста ништа неће добити постајући храна црва и трулежи. А ако изгуби, изгубиће колосално.
 
Закључак: наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим се да погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

Постоји Аристотелова логика, која не дозвољава противречности. Њу немој насилно примењивати тамо где постоји чудо. На пример, у Јеванђељу. Тамо Дјева рађа Сина и остаје Дјева. Тамо се Бог оваплоћује, мртви васкрсавају, пет хлебова храни пет хиљада људи. Очигледно, неки други свет je yшao у „овај“ свет и закони другог света су потиснули, благо речено, истиснули су непромењивост живота на који смо навикли. Живели су људи, живели, и паралелне линије се код њих никад нису пресецале. Бог је на небу, ми смо на Земљи, Еуклид је у праву: паралелне линије се не пресецају. Кад се одједном страница окренула и почела је геометрија Лобачевског. Не само да су се паралелне праве пресекле — Бог је сишао на земљу. Два света су се сјединила нераздељиво, премда и несливено. И уобичајени закони света су почели да се повлаче показујући да се поред нас налази Цар Који није од овога света.
 
Да ли постоји наука која размишља смело, упркос видљивом свету? Постоји. То је математика. Она је царица наука. Код ње су на све стране надомак руке паметне ствари, које се не могу опипати. Нико од нас није видео и неће видети нулу.

Ништа је незамисливо и не може се приказати. А математика барата нулом по навици, као домаћица иглом и концем. Чим почнемо да говоримо о бесконачности, почињу чуда. Сваки математичар ће вам на прсте доказати да је у бесконачности део мноштва једнак целини, да је бесконачна права — круг бесконачног пречника. И напротив, круг бесконачног пречника је бесконачна права. То бих чак и ја могао да докажем. Значи, у науку треба да уведемо један од атрибута Бога – бесконачност, и одмах ћемо бити у стању да водимо разговор на језику науке, који је веома близак језику вере. Већ нестају осмеси с лица скептика приликом разговора о томе да Бог има једну природу и три Лица. Да, господо. Аристотел је остао иза врата, а ми улазимо у светилиште мисаоних созерцања, где се нико не чуди ни Богочовечанству, ни Вечној девствености, ни јединству Тројице. Тачније, чуди се, али не негира, већ созерцава.
 
Дакле, да ли нам наука смета да верујемо? Да ли можемо да убијемо кухињским ножем? Да ли се микроскопом могу крцкати ораси? Све је то могуће ако је животни вектор усмерен у погрешном правцу. Разум ће као дигитрон послушно рачунати како у безгрешним, тако и у лоповским шемама. Важно је да разумом управља срце, које (по Паскалу) има сопствену логику. И важно је да се срце моли. Онда немамо разлога за страх. Тачније, увек имамо разлога за страх. Али ће основе за страх, кажимо то математичким језиком, тежити нули.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: manastirpodmaine.org

http://www.prijateljboziji.com/_Sta-je-dokazala-nauka/68293.html

[JESSY]

Не једна тачка, већ три тачке

Циклус „Моћ књиге“. Чланак једанаести

 

 

    

 

Шаљивџије кажу да се ремонт не може завршити. Он се може само привремено прекинути. Исто се односи и на разговор о књигама. На срећу, никуда не можемо да се денемо од њих. Разговор о њима не престаје, већ само утихне на неко време. Чак и следеће речи које изражавају супротну мисао нису ништа друго до младићка дрскост. Талентована, али ипак дрскост:

           Славите ме! Нисам пар великима.

           Изнад свега што је учињено ја стављам „nihil“.

           Никада

           ништа

           нећу да читам.

           Књиге? Чему књиге! (Мајаковски „Облак у панталонама“)

Чему књиге? – питаш. А сам пишеш књиге! Кажеш да нећеш да читаш? Хтео или не хтео, читаћеш. И те како! Што историја и доказује, бар кад се ради о истом овом Мајаковском. Постоји, истина, појава као што је да човек добровољно заћути, кад одлаже у страну све речи, укључујући и написане. Али то је нешто из реда нама непознатих озарења и погружавања у другу стварност. Има један кинески афоризам на ову тему. „Речи су налик на замке, а смисао на зеца. Кад човек ухвати зеца, одбаци замке. Пронашавши смисао свега људи више не користе речи.“ И на крају: где да нађем мудраца којем нису потребне речи? Попричао бих с њим...

Да, другови. И разговор о књигама, и читање књига нас заиста одводе у ћутљиве пустиње и на врхове ћутљивих планина. Да бисмо размишљали. И да бисмо се молили. Не ћуте само старци. И велики научници одбијају да дају интервјуе. И велики писци се крију од света у својеврсним затворима. Велико знање, као и велика туга, тражи усамљеност. А где је усамљеност, тамо је и тишина. И књиге нас воде тамо. И ако читаш, али не размишљаш, ако читаш, али се не молиш, чему све то? Јер „ако се буде писало много књига, томе неће бити краја, а много читања замара тело“ (Проповедник).

Књиге нас одводе од буке. Зато замире госпођица на слици с песмарицом покрај зараслог језерцета. Зато човек с књигом седи у пустој алеји. Зато је тихо у просторијама библиотека. А где је још данас тихо? Једино на гробљу, али савремени човек од разговора на ову тему бежи као ђаво од крста. А ми ћемо на растанку попричати о гробљу. Неће то заправо бити на растанку, већ просто на крају овог циклуса кратких беседа о речима из књига који приводимо крају.

Код Дантеа у „Рају“ наводи се дугачак списак светаца који се наслађују животом у рају. Међу њима се помиње извесни Петар прозвани „Једач“ од речи „јести“. На латинском Petrus Comestor. То је француски богослов из 12. века који је „једачем“ прозван због љубави према књигама. Живео је и предавао у Паризу. Он се буквално хранио књигама и није било могуће одвојити га од њих као гурмана од укусне хране. У књишким монасима постоји таква незасита љубав према келији и књизи. Ви који знате сетите се нашег Нестора Летописца и његових похвалних речи о књишкој учености. Они који не знају Нестора и „Печерски патерик“ нека се сете барем Пимена из „Бориса Годунова“. Шта и зашто он тамо пише?

           Нек знају потомци православаца

           Земље рођене минулу судбину,

           Своје цареве велике нека помињу,

           Због њиховог труда, због славе, због добра –

           А за грехове, за мрачна дела

           Спаситеља нек смирено моле.

Ево, таквих Нестора и Пимена било је по читавом хришћанском свету и они су међу зидовима келије водили летописе, проучавали су богословље, бавили су се превођењем. Такав је био Петар Једач. Он је занимљив по томе што је унапред себи написао епитаф.

Ево како гласи:

           Ја сам Петар (камен) – лежим под каменом

           Назван сам „једач“, али сам сад сâм поједен

           Док сам био жив учио сам, учим и после смрти

           Говорим вам, а ви понављајте:

           Ја сам онај ко је живео и ко ће живети.

У суштини, ово је химна духовном списатељству. Све је ту: иронија и игра речи (Петар – лежим испод камена); смели поглед у гроб (сâм сам поједен); вера у вечни живот (живео сам и живећу); превладавање смрти кроз духовно знање (учио сам – учим и после смрти). Епитаф је читав жанр у уметности речи. Рођен у антици он је најчешће имао два смисаона правца. Обраћајући се читаоцу који пролази у име покојника, текст је говорио или „пожали ме, уздахни, сети се“, или „не губи време, живи пуном паром (с различитим поимањем „пуноће“), ускоро ћеш и ти постати овакав“. Хришћанство је у епитаф унело смелост, наду у милост Божију и моралну поуку живима. И Петар Једач је у својих пед редака написаних пре него што му је куцнуо смртни час, оставио поуку свима онима који читају и пишу.

Тешко онима који и после смрти развраћају, саблажњавају и залуђују људе. Тешко онима који су били уверени у то да са смрћу престају сви земаљски обрачуни док само постају јаснији и појачавају се. Благо онима који су учили добру за живота и који настављају да уче после смрти. Тешко једнима и благо другима. И ту хватам себе на мисли да препричавам наравоученије Криловљеве басне „Писац и разбојник“. Најјаче, без преувеличавања, Криловљеве басне која се уместо „Мајмуна и наочара“ или „Слона и Муве“ може укључити у све хрестоматије. Хватам себе на тој мисли, а то значи да ипак не желим да завршим разговор о књигама. Он повлачи Крилова, а затим Езопа, па онда, ко зна кога... Жели да прави нове кругове и нове заокрете не остављајући могућност за лењи одмор.

Али не. Овај циклус ипак затварамо. Ради других тема и других разговора. Ради самосталног трагања, отвореног за многобројне љубитеље књишке речи. Срећан пут свима онима које не треба убеђивати у то да је читање богатство! Слећите као пчеле на пупољке цвећа по полен. Откривајте непознате земље које се налазе на два корака од вас. Стичите нова знања о самима себи и о Господу Богу Чије је име благословено у векове. И нека би вам Бог на овом путу дао што више аутора који кроз све стваралаштво говоре „ја сам онај ко је живео и ко ће живети“. Ако је то тачно кад су у питању они који су нешто написали, подједнако је тачно и кад је реч о онима који читају.

[JESSY]

Спотицање слепца

 

 

 

    

 

Има семафора код којих промену боје прати звучни сигнал. То је учињено ради слепих људи. Они не виде, али чују звук и прелазе пут без опасности по живот. Ова цртица из свакодневног живота представља дело великог човекољубља. Такође, постоји сурдопревод вести на ТВ-у. То је за глуве. Они не чују, али читају по рукама и са усана и ово такође није детаљ из свакодневног живота, већ испуњена заповест о човекољубљу. Оборени тротоар у саобраћају, тоалет за инвалиде на аеродрому, свенародно прикупљање средстава за пострадале од поплаве (пожара, рата) јесу знаци да учествујемо у Речи Бога и да знамо законе односа према ближњима. Истовремено треба рећи да ма колико човекољубивих и дирљивих појава да нас окружује, човекољубље се појављује пред нама као право море које се не може исцрпети изесним скупом добрих дела. И заповести љубави према ближњем нису тако једноставне као што то може изгледати. У њих треба проницати, треба их чинити предметом пажљивог проучавања. Из овог труда се временом рађају укусни и неочекивани плодови.

Ево шта нам књига Левит говори о глувима и слепима: Немој псовати глувог, ни пред слепца метати шта да се спотакне; него се бој Бога свог; Ја сам Господ (3 Мојс. 19, 14). Површински слој смисла је једноставан. Не говори лоше о ономе ко не чује твоје речи и због тога не може да се брани. У том смислу је глув против онога ко злослови апсолутно беспомоћан, а беспомоћни се не смеју дирати. Исто тако немоћан је и слеп који ће пасти чим онај ко види то пожели. Да не бисмо желели да се смејемо немоћнима Писмо каже: „Бој се Бога свог!” Писмо често говори о страху Божијем кад је реч о милосрђу и забрани угњетавања слабих. Ако видиш пијаног човека и пожелиш да кажеш нешто оштро и увредљиво – сети се Бога твог! Пред тобом је људска слабост, али ни ти ниси јачи од њега. Једино што изгледаш боље у овом кратком тренутку. Бој се. И ти ћеш имати периоде немоћи. Исто се тиче просјака, одрпаног, избеглице, болесника и сакатог. Наишавши на немоћ сети се Господа и немој дизати нос. То је кажњиво. Међутим, није довољно само површним смислом исцрпети значај заповести. Она је дубља.

Поставимо прво себи питање: какав нитков човек треба да буде да би на пут слепца ставио брвно, циглу или да би ископао јаму? Какво чудно задовољство Закон ограничава? Чак и ако се сложимо с тим да је човек често, што би рекао Достојевски „подлац”, треба признати да патолошко лукавство и сладострасна окрутност нису правило, да веселе само окореле изопачењаке, а већину нормалних људи овакви поступци плаше и одбијају. Дакле, о чему говори Писмо?

Ради се о томе што смо у многим питањима слепци, док неко од ближњих има вид кад је реч о овим питањима. На пример, продавац добро познаје квалитет производа које продаје. Зна да је квалитет низак. А ви не знате и мами вас паковање, реклама, блистав изглед. „Да ли је то добра ствар?” – питате као слепац, као да ударате штапом калдрму испред себе. „О, да!” – добијате сигуран одговор од продавца који најбоље зна да је ствар никаква. На ваше очи је прекршена заповест. Слепцу (односно вама) постављена је препрека и слепац се спотакао купивши очигледно лошу робу. Да ли сте некад куповали кофицу плодова у којој су одозго биле свеже бобице, а испод труле? Управо то је то. Није тешко схватити да мноштво маркетолога, трговачких путника и других радника у ланцима продавница свакодневно с путером мажу на хлеб купце и крше заповести. Они ће вам као славуји певати о својим филтерима за воду, пеглама, нараменицама и осталој роби имајући у виду само личну корист за рачун тога што ћете ви бити преварени. Не мислим да се транснационалне корпорације понашају поштеније, премда су им методе нешто другачије и добит је, благо речено, већа.

Још један пример: права и обвезе уговорних страна приликом потписивања уговора. Правна документа су често праћена читавим чаршавима ситног текста у којима и стручњак тешко може да се разабере. Кажу вам: „Прочитајте пажљиво,” а ви не разумете ниједну реч. Онда кажу: „Па, потпишите брзо. Све је у нормално.” А ни из далека није нормално. Тамо је написано да ћете платити ово и ово, и да ћете платити још више ако неку ситнину не донесете на време или ако закасните. Тамо може бити написано да остављате у залог сву своју непокретност, а још и сопствени бубрег и децу и родбину. Шта мислите да тако нешто није могуће? Мислите шта хоћете, али кажем да јесте. А онда ће они који су вас пожуривали говорећи: „Потписујте. Све је у реду,” доћи с потраживањима и претњама и ви ћете прогледати, али касно. Примера има као плеве. И све је то подсмех оних који виде слепима. Све то је, ако хоћете, епизода из филма „Брат – 2”. „Ми, Руси, у Њујорку једни друге не варамо,” – каже главном јунаку стриц изнајмљујући му наводно исправан аутомобил. Аутомобил ће се безнадежно покварити после неколико десетина километара.

Лекари који виде могу дуго да лече слепог болесника, ако у њиховом интересу није његово здравље, већ дуготрајна зависност од скупих терапија. Политичари који виде могу шта год хоћеш да обећају слепом електорату, а после да се кикоћу до грчева у стомаку славећи победу на изборима. Радници медија који виде могу да не крију истренирани поглед од екрана и да за „црно” кажу да је „бело”, и за „бело” да је „црно”. Професије које живе од преваре мере се бројевима с неколико нула. И сва хваљена демократија западног типа на наше очи се од нечега што је било налик на рај брзо претворила у известан „Шоу слепаца на стази с препонама”, где се гледаоци који виде на трибинама пуцају од смеха гледајући смешне падове оних које су преварили.

Преварене девојке на свим језицима и у сва времена преваранту говоре отприлике исто. Прекоревају га: „Али говорили сте да ме волите.” – „Па говорио сам – одговара овај. – Мушкарац у извесним тренуцима свашта прича. Слободни сте, мрвице.” „Па говорили сте да ће се рат брзо завршити и да ће моја породица добити велику надокнду ако будем рањен или убијен,” – каже једноноги или једнооки војник који је чудом извукао живу главу из кланице. „Говорио сам, - одговара чиновник или војни буџа. – Али рат се одужио и буџет је празан, па треба сачекати. И уопште, бежи одавде док си читав и радуј се што си остао жив!” „Али ви сте знали оно што ја нисам и опет сте ме гурнули на глизав пут и сад нећете да ми помогнете,” – слепи који су упали у јаму говоре му различитим гласовима. „Јесте, знао сам. Па шта? Нисам ја такав – живот је такав. Требало је да будеш паметнији и опрезнији,” – одговар одозго, с ивице јаме, глас човека који види у чије теме можда већ циља муња освете.

Такође треба рећи да ако сте се препознали у лику преварених не треба да журите да жалите себе. Ради се о томе што су заповести универзалне. Упућене су свима и онај ко је слеп обавезно види нешто друго. Трговца могу да преваре кад су упитању порези, али сам трговац може да превари купца у тежини и квалитету робе. Продавац тканина је преварио кројача. А кројач се осветио на клијенту. Девојку може да превари мушкарац, али и мушкарца може да превари девојка или жена. Слепи и они који виде стално мењају места и цео свет је оплетен мрежама кроистољубиве преваре. Ето зашто треба проучавати заповести и гледати на себе и на ближњих у њиховој светлости. Иначе се одвећ лако себи може приписати кристално поштење, а својим непријатељима црна поквреност. Уверавам вас, то ће бити лажна слика света далека од истине. Свакоме од нас је потребна маст за очи како бисмо намазали очи и видели (в. Откр. 3, 18).

Враћајући се од сурдопревода и звучних сигнала на пешачким прелазима на дубину реалности рећи ћемо да је превара оних који не виде, подсмевање туђем незнању и његово користиљубиво коришћење – свеопшта појава у нашој цивилизацији. Ову појаву треба препознавати и обасјавати светлошћу Божијих речи чиме се искорењује свака неистина и танана превара. А тежина греха подсмевања незаштићености слепог (неупућеног) је таква да се на једном месту у Писму за то директно прети проклетством. То је било после преласка Јевреја преко Јордана. Тада је Израиљ био подељен на два дела како би са врха две планине били изговорени благослови и проклетства. Међу проклетствима је било и: „Нека је проклет ко слепог скреће с пута!” Као и у претходним случајевима, у одговор на ову реч цео народ је узвратио: „Амин!” (в. 5 Мојс. 27, 18).

[JESSY]

ЗАВЕТ УЧИНИХ СА ОЧИМА СВОЈИМ

    

Недавно су ми поклонили књигу једног америчког писца. У преводу са енглеског њен назив гласи: «Борба сваког младића». Мислим да је јасно да се у књизи не ради о џудоу или самбоу. Млади људи воде борбу са различитим похотама, чак и када их без осмеха не можемо више назвати «младим», та борба се често наставља и то са променљивим успехом. Блуд је вишеглави непријатељ, одлучан у нападу, отровног и ватреног даха. Један од највећих. Бојим се, да би чак и Херакле, који је надвладао многе немани, у борби са том змијом имао проблема. Књига о борби са блудом издата је у вишемилионским тиражима, што нам говори, с једне стране о заједничком проблему људи са обе стране океана. С друге да су проблеми савести, духовног здравља и чистоте и на «трулом» Западу такође актуелни. И тамо воле Христа и тамо ради Христа теже ка моралности. Пре брака, у браку и у старости.

Кај се, моли се, читај Свето Писмо. Савети у књизи су довољно једноставни. Протестантска верзија руског «моли се, кај се и слушај познату радио станицу». Доста суво, али управо је такав комплет препорука. А баш је важно да не буде сувопарно. Важно је да човек нешто исприча о самом себи, да наведе друге примере, без имена, могао би да приповеда и о падовима и успонима. Међу конкретним саветима у књизи био је један такав: научити напамет цитат из књиге Јова и понављати га често у нужди. Цитат је следећи: «Завет учиних са очима својим, да не погледам на девојку». То је 31. глава наведене књиге. Те речи аутор саветује да изговорамо увек када се мушкарац почне освртати на примамљиви призор, било да је он на екрану, на улици, или у излогу – нема разлике. Када штикле куцкају, или пуштају моду на ТВ-у, или нешто врелије. И то је у потпуности у складу са препорукама светих отаца. Тако је и Златоусти саветовао да истрајно укрепљујемо себе речима апостола Павла да плот моја, није моја, већ жене моје. Она је газдарица моје плоти. Тако је написано у посланицама. Једнако сам и ја газда њене плоти. Те речи, говори Златоуст, понављај у себи, ако неко посегне на плот твоју, осим твоје жене. Удаљи се, бежи, иди и понављај у себи, да ти ниси газда плоти своје, већ твоја супруга. Очигледно да би ред за исповест био много краћи, када би тако поступали људи. Очита је и истинитост друге мисли Златоуста: «Од непознавања Светог Писма су сва зла».

Вратимо се завету са очима својим. Енциклопедија Брокхауса и Ефрона дефинише завет као споразум двеју страна, који их обоје обавезује. Етимолошки речник Семјонова објашњава ту реч као «наредбу и поуку», тојест као појаву, упућену само ка једној страни. На пример од оца према сину. Када је реч о Завету међу Богом и људима, онда је то обострано. Ви људи радите то и то, Ја, говори Господ, ћу поступити са вама тако и тако. А код завета са сопственим очима, то је више наредба и налог. То је наређење очима да не гледају на нешто и обрнуто, да гледају где треба. Тако и Псалам 101. говори: «Не стављам пред очи своје речи (ствари) непотребне». Пред нама је ништа друго до древна забрана посматрања грешних ствари. Још није било никаквих часописа и филмова, а тако је правилно речено! Таман за нас!

И тако, аутор поменуте књиге саветује да се договоримо са очима својим, тачније да им забранимо да гледају, то што не треба. Блуд не живи у нашој утроби и не налази се у анатомским детаљима. У крајњој мери, код мушкараца блуд живи у очима. Не видиш и миран си. Угледаш и запалиш се. Чак је и Давид пао у ватру случајно видевши женску лепоту. Иако је он Бога у Духу знао, није му била страна присност са женама. Шта онда рећи о другима? Једни су ускраћени и оптерећени. Други уопште Бога не знају. О трећима је боље не рећи ништа. А наша визуелизована епоха, по навици, нам све чешће баца у очи женско тело. Добро се продаје оно што се еротски рекламира. То је клише трговине. Било да је то слатка вода или нови аутомобил, свуда су двосмислени погледи, страсна лепота и хаљина која клизи са рамена. Шта има ту да се прича? Набрајање свих замки заузело би превише места. И ето, око вечито гладно (речено је у књизи Проповедника 1:8: «око се не може нагледати»), лако налази искушења. Даље се искушења несметано крећу у срцу и отуда пакленим огњем спаљују читав живот човечји. Испоставља се да пут ка срцу мушкарца није само кроз стомак (вечито гладни). Пут греха ка срцу се пружа кроз вечно гладне очи. Ђаво то зна. И док жена с познатим циљем спрема шницле, непријатељ људског рода показује мушкарцу разне «филмове».

Ја имам договор са својим очима. Ја такве ствари не гледам. Не гледам! Обећао сам. Обећао сам Богу и наредио очима. Тако треба говорити са самим собом у одређеним животним тренуцима. Колико је то успешно? Наравно да стопа успешности не износи 100 одсто. Ето опет си погледао. Опет си пао у плен. Та очараност, то пламтење срца са овим или оним последицама је могуће, а понекад и неизбежно. Али неопходна је борба и потребно је вратити се заветима. Тако је и Богом изабрани народ тешко грешио, нарушавао Завет, за шта је кажњен жестоко и праведно. Међутим, после се кајао и враћао заветним, споразумним односима: Ти си наш Бог, ми смо Твоји људи. Грешили смо и нарушавали заповести Твоје («Сагреших, чиних безакоње и одбацих Твоје заповести»), али ето кајемо се. Пред Тобом се кајемо и других богова не знамо. Само Ти си Бог наш. Узгред, зар то није глас нашег Великог Поста?

Борба нам је заповеђена. Борба с поразима, али без потиштености и без жеље да се предамо од умора. И морамо да признамо да до пада у грех долази углавном кроз вид. Ако су очи прозор, а понекад и огледало душе, онда се по Јеремији «смрт пење на прозоре наше и улази у дворове наше». Зар нам Господ Исус није заповедио да се боримо са очима својим, када је говорио да је лакше око ископати и сакатим ући у Царство Небеско, него са оба ока ступити у огањ, који не гасне? Није потребно да буквално себи чупамо или копамо очи. Тад ћеш постати просто једнооки грешник. Али нужна је борба. Немојте их копати, већ их одвраћајте или затварајте у одређеним тренуцима. И због тога је потребан завет са очима. Јер ипак, ви очи саме не грешите. Ви сте просто двери, које отварају пут у дубину срца. Туда жели да зађе змија и да себи створи дом. Пробај после да је одатле исчупаш, извучеш. А срце, које је прихватило замисао змије или њен вид, отроваће ускоро сво тело, сав живот, све односе човека са његовим ближњим. Стога, чувајте очи, ваше миле.

Док мајстори варе, имате довољно памети да кажете детету: зажмури, не гледај, штетно је. Али ако гадост кроз очи стреми да проникне у срце, онда немате довољно памети ни себи, ни ближњему да кажете: зажмури, не гледај, опасно је. Смртно опасно.

И то је због тога што слабо познајемо Свето Писмо. А чак и ако га знамо, ретко у стварном животу примњујемо тај мелем на ране наше савести. Навикли смо да је живот једно, а вера нешто друго, одвојено. Већи грех не можеш ни да измислиш. Јер ако вера не руководи нашим животом, онда вере уопште и нема. Ето вам речи у помоћ: завет учините са очима својима. Завет да не мислите о непотребном. Ако погледаш, пожелећеш, а ако око не види, тада и срце не боли. То је ефикасно оружје у духовној борби. Треба њиме да се наоружамо. И да га никад не одлажемо. Не помаже толико, од поста осушени трбух да се смири плот наша, колико око затворено на време избавља душу и тело од усијане борбе с непознатим резултатом.

И тако, завет, завет с очима. Нарочито пре поста. После ћемо, по свему судећи, морати да говоримо и о другим заветима. На пример, о завету са ушима или језиком. Зар мало може бити таквих завета. Треба само да их склапамо, док није касно и затим свом силом да испуњавамо услове закљученог споразума.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/101345.htm

[JESSY]

Илија и путници-убожјаци

Сви знају за Серафима Саровског. Сви православци и мноштво хришћана других конфесија. Као и сви они који се баве руском историјом. И још – продавци икона и црквених књига, чак и ако нису крштени. И многи, многи други знају за старца који је целог живота избегавао да буде славан и познат. Много мање је позната Доситеја Кијевска, премда је управо ова светица благословила двадесетдвогодишњег Прохора Мошњина (потоњег старца Серафима) да оде у Саров.

 

Многи знају за девојку-хусара Надежду Дурову, барем на основу „Хусарске баладе“. А девојке које се крију под мушким именом, али не међу хусарима, већ у монаштву, познате су само на основу древних житија. Што се више приближавамо данашњем времену, тим је мање ове екстравагантности. Али се ипак дешава. Доситеја (у свету – Дарија), која је родом била од рјазанских племића, у детињству је васпитавана при манастиру. Вративши се у породицу није могла да се навикне на поредак живота у свету и као млада је побегла од куће. На монаштво се у то време, без обзира колико некоме може бити чудно да то чује, није гледало благонаклоно. Млад човек је тешко могао да се замонаши. Дарија је под мушким именом почела да проводи живот младића-затворника у близини Кијева – у Китајевој пустињи. Постриг с мушким именом и у мушком обличју обављен је по заповести царице Јелизавете лично. Тек много времена после смрти сазнало се да је Доситеј-затворник – девојка Доситеја. Умрла је кад јој је било 55 година. Нису сви чули за њу, али је управо она благословила Серафима да иде у Саров да тамо носи монашки крст.

Приближавамо се извесном закону који треба да формулишемо и да га потврдимо. Закон је следећи: велике људе за које сви знају на труд су подстакли, благословили су их и помогли су им неки мање познати или потпуно непознати свеци. Другим речима, Илија Муромец лежи на пећи док га неки безимени „путници-убожјаци“ не подигну на чудесан начин и не исцеле на добробит целе напаћене земље. Сад ћемо потражити још неки пример.

За Силуана Атонског зна мање људи него за Серафима Саровског. Али ипак зна. Управо кроз њега је Свети Дух изговорио кратке речи упућене свим верујућима до свршетка света: „Држи свој ум у паклу и не очајавај.“ Управо се Силуан даноноћно молио Богу да Га спознају сви земаљски народи у Светом Духу. Молио се за живе, умрле и још увек нерођене. Може се рећи да књигу „Старац Силуан“ коју је написао ученик старца архимандрит Софроније, треба да прочитају сви они који умеју да читају. Овај човек који је рођен у сеоској породици у Тамбовској губернији од детињства је дубоко размишљао о смислу живота. Руси имају такав обичај. Живи тако човек, помаже оцу на њиви, ради у домаћинству, а у души му не да мира мисао: зашто људи живе? У чему је смисао живота? Откуд зло? Где се може наћи светост? Од тога човек може да оде у револуционаре, а може постати и путник-боготражитељ. Овај душевни немир је својствен и јеретику-грофу Лаву Толстоју и Јовану Кронштатском. И Силуан (пре монаштва Семојон) је био један од таквих. Био је спреман да оде на крај света да нађе смисао живота и истину. Добро је што је недалеко од места у којем је рођен живео подвижник Јован Сезјоновски. Предиван подвижник, један од синова Свете Русије, јуродиви. Кад је сазнао за чуда која чини свети старац, који је осим тога донедавно живео у близини, Силуан је схватио да истину не треба да тражи у далеком крају, у Јерусалиму или негде другде. И у њему се родила жеља за монаштвом кад се упознао с локалним подвижником. И тако се потврђује шема: Силаун је као Илија, Јован је као „путници-убожјаци“. Многи знају за Силуана, а за Јована не зна скоро нико. Незнани праведник даје подстицај праведнику за којег ће сви чути.

 

    

 

Идемо даље. За Амвросија Оптинског зна више људи него за Силуана Атонског, и можда ништа мање него за Серафима Саровског. Он је прототип књижевног лика старца Зосиме из бесмртног романа „Браћа Карамазови“. То је светац који је без насиља сјединио у себи и високо образовање и истинску народну простодушност. И њега је на монашку стазу благо упутио много мање познати светац – Иларион Тројекуровски. Потомак рјазанских сељака, љубитељ затворске осамљености, пештерник и чудотворац Иларион је достојан да се о њему говори понаособ и завређује искрено поштовање. Управо он је рекао даровитом младићу Александру Гренкову (будућем старцу), који још није одлучио шта ће радити у животу: „Иди у Оптину.“ Опет, светост не израста на празном месту и тешко да би могла ту да израсте. Иза леђа познате светости на законитим основама одавно и мирно постоји светост мање позната или сасвим непозната. Али управо она представља оно смирено тле на којем расте високо дрвеће. Другачије није ни могуће. Без „путника-убожјака“ (истичемо – безимених) није могућ ни спасоносни подвиг делије, чувеног Илије.

Још једна цртица. Свештеник Јован Иљич Сергијев је већ неколико година служио у Кронштату. И већ се прочуо као „свети чудак“. Час да просјаку обућу и дође кући бос, час потроши плату на лекове за сиромахе. Служи скоро сваки дан. Људи су га већ сматрали чудаком, али га нису сматрали молитвеником и нарочитим праведником. Једна непозната жена је прва запазила оца Јована и препознала у њему онога кога цео свет познаје као оца Јована. Звала се Анастасија Ковригина. Богомолница, ходочасница, девојка без породице, сељанка родом. Она је у свештенику-чудаку препознала сверуског молитвеника. Почела је да говори људима: „Идите код њега, идите.“ А њему је говорила: „Моли се смело. С влашћу. Моли Христа за све. Он те чује.“ Умногоме захваљујући њој отац Јован се прочуо и ван Кронштата, ван Петербурга, па и ван Русије. И она је „путница-убожјак“, само што су они безимени, а за њу знамо како се зове.

Мислим да нас детаљније проучавање материјала неће преварити. Закон ће бити исти. На душе оних великих људи који су за два копља изнад нас, обавезно су утицали разни људи. Учили су их, лечили, говорили им, упозоравали су их и поучавали примером. Њихова имена су нестала у забораву, али им то и одговара, јер нису тражили славу. Али ми треба да гледамо иза леђа светаца: ко се ту крије? На каквом тлу, из какве средине је израсла ова дивна биљка која се назива светошћу? Од каквог камења је саграђен град који стоји на врху горе и не може да се сакрије? То је потребно за многе ствари. На пример, да би свакодневица попримила сакрални смисао. И да не само велико добро, већ и мало добро буде награђено разумевањем и благодарном пажњом. Да не видимо само велике људе као да су усамљене палме у пустињи, већ и средину која је васпитала велике, да бисмо је схватили и оценили по заслузи.

Једном речју, Илија би лежао на пећи као богаљ све до смрти, ноге би му биле немоћне као штапови, да није било путника-убожјака, који су га замолили да им дâ да пију. И Русија не би имала славног делију, ни светог схимника у старости. Истаћи ћемо да су убожјаци безимени. У томе је читава ствар.

[JESSY]

О књигама

Књига треба да има свуда: у џепу мантила, на ноћном сточићу, у претинцу аутомобила. И свуда је потребна Библија, али не увек цела. Свагда имамо на уму да је „Библија“ множина речи „књига“ и то да то није једна књига, већ велики зборник различитих књига. Виновник тога јесте то што је папир јефтин и танак и захваљујући томе под једним корицама су речи и Мојсија, и Давида, и Најслађег Исуса. Само Псалтир по навици доживљавамо као засебну књигу. То је неправедно.

 

    

 

Имам џепно издање Соломонових књига: Приче, Песма над песмама, Проповедник. Згодно је читати ову књигу у превозу или на клупи у парку. Али то је мало. Желео бих да имам мало издање Апокалипсе. Управо ову књигу би најбоље било увек читати ван куће.

Једном сам у Москви на путу између Покровског манастира и Атонског подворја помислио да би добро било ићи овим градом и носити зборник акатиста.

Једном ми је у Питеру у вртлогу мостова и позоришта, у колу статуа, било жао што немам при руци добар водич.

Али сам касније у Кијеву, баш у предвечерје, кад су се упалила светла и кад је пресушила бујица аутомобила, пожелео да читам баш Апокалипсу. Кад хода кроз Кијев човек такође може да носи Часослов, и збирку акатиста, и песама, и водич, Али је и у Кијеву, и у Риму, и Амстердаму, и у Москви – Апокалипса неопходна књига. Суштина није у нагађањима и у томе да ли је већ „звер“ испливала на морску обалу. Чак није у томе које се речи односе на наше доба, тачније: обраћање Анђелу Филаделфијске Цркве. Суштина није у страху од тога што се пророчанства остварују, већ у томе да су велики градови широка платна помоћних информација за бољи доживљај апокалиптичких слика.

Да је данас жив неки од великих отаца његова интерпретација Откровења би врвела од чињеница из околине, као што од драгуља блиста и светлуца јувелирска радња. Кратак слоган на реклами, називи банака и израз очију лепотице у излогу били би дешифровани знаци онога што је Јован некада видео на Патмосу.

Човек треба да иде улицама великог града имајући на уму слике из Откровења. Откровење треба читати истовремено с проницањем у ступце дневних новина.

Веома ми је потребно засебно џепно издање Апокалипсе. Илустрације ми нису потребне. Очи људију у метроу биће ми најбоље пратеће слике. Нека се Псалтир поје и Јеванђеље чита у храму, нека се Књига Постања чита покрај реке или у шуми, нека се у учионици анализира књига Дела апостолских. А Апокалипсу треба читати у време највеће гужве у саобраћају поред прозора у тролејбусу.

Живот се не може одвојити од књиге и књига се не може ишчупати из живота. Без обзира да ли то желиш или не, да ли ти се то свиђа или не, серпентине историје се развијају и ухвативши се за уличне бандере и ограде, висе као карневалски украс.

Живот апсолутно није досадан ако те свуда окружују књиге, а посебно ако се прочитано подудара с оним што видиш.

***

Из књиге „Бегунац од света“

[JESSY]

Архијереј и режисер

 

Име је и даље звучно док се власник имена једва чује. Тако доктор може бити позван на консултације у спаваћу собу монарха и он ће у њу ући на врховима прстију, али уместо страшног владара може угледати ушиљено лице уплашено од предсмртне болести како само мало извирује испод покривача.

 

    

 

Исто тако је свештеник позван да обиђе режисера којег је тешка болест оборила у постељу. Позван је да причести болесника, премда је овај једва могао да прогута и мало воде од бола. На зидовима је било окачено мноштво фотографија из времена кад је садашњи болесник заповедао војсци оператера, сценариста, шминкера и уметника; кад је цедио из њих потребне сокове, а од сокова правио интелектуални коктел – призор забележен на траци. Тамо, на фотографијама, био је енергичан, сигуран у себе и усмерен ка циљу. Тамо је изазивао поштовање и скривену завист. А овде, испод покривача, био је ситан, сувоњав и измучен. Овде је у човеку изазивао само сажаљење и порив да се сети неког реда из књиге Проповедника.

Већ касније, много касније, свештеник је овај сусрет упоредио с Чеховљевим „Архијерејем“. Јер ни тамо болест није узела у обзир социјални статус и уврежену представу о величини. Обузела је и оборила у постељу викарног епископа. Он је „веома смршао, пребледео, окопнио је, лице му се изборало, очи су му биле велике, и као да је остарио, као да се смањио, и већ му се чинило да је мршавији и слабији, безначајнији од свих и да је све оно што је било отишло некуда веома далеко и да се више никад неће поновити, да се неће наставити“. И овде је било нешто слично.

Притом архијереј и режисер, како год да окренеш, имају нешто заједничко. Обојица утичу на свест маса, обојица заузимају потпуно различите, али одговорне и руководеће дужности. Обојица су мирнодопски генерали. Док је сваки од њих у улози покровитеља до њих је једноставно тешко доћи. И тек кад се деси нешто што их из елите премести у строј редова, можете и поседети с њима и држати их мало за руку, и попричати о нечем неутралном.

* * *

 

Свештеник је позван да причести болесника, а то значи и да га исповеди. Можда први пут у животу, а можда је од последње исповести прошао дуги низ година. И све су то ситуације кад човек тешко говори, једва чујно. Мучити човека испитивањем о учињеним греховима у то време је просто нечовечно. А шта чинити?

Свештенику је пала на памет једноставна мисао.

– Прочитаћу вам нешто из Јеванђеља. Је ли то у реду?

Болесник је затворио очи и поново их је отворио што је највероватније било замена за одобравајуће климање главом. Није морао дуго да тражи Библију, домаћица је била религиозна. И почели су да читају. Тачније, свештеник је почео да чита, не гласно, али јасно и без журбе, седећи напола окренут према болеснику и не гледајући га. Читао је Јеванђеље по Јовану, почевши од осамнаесте главе, откако је Исуса ухапсила стража.

Колико год пута да човек чита ове редове, увек их чита по први пут. И о томе како је Исус рекао „Ја сам“, а војници су пали у страху; и о томе како се Петар преплашен и узавреле крви од недавног хватања у коштац брзо одрекао Учитеља. Ако човек чита са размишљањем и без журбе, делимично га скоро прожима она густа и напета, непоновљива атмосфера у којој су Исуса водили код Пилата и код првосвештеника, и код Ирода, и извели пред народ, све време нешто запиткујући и покушавајући нешто да постигну. А све је већ било решено и песак је сипио у невидљивом сату приближавајући расплет.

Свештеник је читао и плашио се да размишља о томе да ли болесник слуша. Свештенику је и самом било слатко да чита драгоцене редове, али их овог пута није читао за себе. Шта ако је болесник заспао, шта ако се од свега уморио и жели да га оставе на миру? Не чује се ни да дише. Али се читање наставило.

Вршио се људски суд над Богом. Чуле су се чудне речи: Литостротон, Гавата. Голгота, нешивени хитон. Исус је с Крста рекао Јовану да треба да се брине о Мајци као син и молио је да Му дају да пије, добивши као одговор на молбу сирће, и повивши главу предао је дух. А војници су ужурбано ломили кости разбојницима и пробадали су копљем ребра већ умрлог Месије. Одозго су их окропили крв и вода. Затим су Никодим и Јосиф, савладавајући страх ушли код Пилата и замолили за тело. Затим је било погребење.

Читање две главе је трајало десетак минута. За то време су на очи свештенику једном или двапут наврле сузе, али се он накашљао и наставио је да чита без емоција. Кад су дошли до јутра новог дана прочитали су само о Магдалини. Ионако је све било јасно. Све је опет било јасно – васкрсао је. „Иди браћи Мојој и кажи им: усходим к Оцу Мом и Оцу вашем, и Богу Мом и Богу вашем.“

После ових речи свештеник је рекао „амин“, целивао је крст и затворио књигу. Затим се без журбе, али опрезно окренуо и погледао је болесника. Он је био пажљиво концентрисан, лежао је отворених очију и у очима су му биле сузе. Неколико сузица је пало на јастук и оставило је влажни траг на јастучници. Једна суза је текла по образу, али се задржала у седој бради. Не мењајући положај тела болесник је почео нешто да шапуће. Свештеник је приближио ухо његовим устима и зачуо је врло тихо и врло слабо: „Хвала вам“.

* * *

 

Следећег дана је било причешће. А убрзо после причешћа било је и опело.

Још једна душа је прекорачила страшну границу између светова и започела је сопствено и непоновљиво загробно постојање. Свој прах, измучен и исцрпљен болешћу, душа је накратко оставила родбини за оплакивање, а онда ће и овај прах бити враћен праху до дана свеопштег васкрсења. У свему томе у свом животу свештеник учествује толико често да нема великог броја варијанти. Прокрчена су му само два пута: да постане сасвим окорео или свет.

А човек који не жели да постане окорео, али који ни према светости не осећа категорично призвање мора нечим да се теши у свом неодређеном положају. Најбоље је књигама.

Постојање књига представља један од доказа људске бесмртности и могућности да човек пронађе себе или своју животну ситуацију на страницама туђег труда, што је веома слично чаробњаштву. Како би лепо било да се оног дана кад је свештеник дао болеснику причешће и отишао, болесник осећао исто као Чеховљев архијереј. И један и други су били велики и значајни. Али су затим изненада постали мали и беспомоћни. Али онда кад су их већ сви гледали бришући очи и разговарајући шапатом, они су у себи стекли ново пространство и другу слободу.

Код Чехова је управо тако речено: „Није могао да изговори више ни реч, ништа није разумео, и чинило му се да он, већ прост и обичан човек, иде пољем брзо и весело, ударајући штапом, а изнад њега је широко небо, обливено сунцем, и сад је слободан као птица, може да иде куд му је воља!“

 

[JESSY]

Америчка бележница

Уочи путовања догађаји се смењују необичном брзином: празник за празником, до радосне изнурености, до преласка на «аутоматски режим». Јуче је била престона слава – свети Агапит. А пре тога – Вазнесење које се подударило са сећањем на мученика Философа. Добро се сећам његових страдања из Житија. Обнажен је везан за дрво и препуштен блудници на вољу. А познато је да ништа не гаси благодат као блуд, чак и нехотични. Али он је одгризао себи језик, пљунуо га је жени улице, због чега ју је спопао страх и натерао је у бекство, а сам је болом угасио похот. Незамисливо за данашња времена и обичаје! Уосталом, увек је незамисливо. И док размишљам о томе спремам се за Америку.

Човек се може купити, преварити, развратити, уплашити. Ако ништа од тога не делује, тек онда је могуће мучеништво. Петар је за неко време уплашен, Јуда је купљен. Мученика Философа нису купили и нису га уплашили. Зато су хтели да га разврате. А кад им то није успело, морали су да га убију. Ми нећемо бити мученици (говорио сам о томе у цркви). О томе не треба чак ни да сањамо. То је скоро недостижна висина. Једноставно нисмо способни за овај подвиг док нас варају, купују, развраћају и плаше. Можемо нагађати о специфичној «хуманости» непријатеља који не жели крв ако може постићи успех развратом и новцем, лажју и страхом. Јунак Ал Паћина у «Ђавољем адвокату» то и каже држећи последњи ватрени говор: «Ја сам Хуманиста!» Он је хуманиста, а ми живимо под знаком преваре, поткупа и страха. Срамота је. Свеци ће судити свету, каже апостол Павле. И већ му суде. На аеродром идем ноћу. Хвата ме сан.

Пут ме води у Чикаго, на јужну обалу, али не Крима, већ Мичигенског језера. Чикаго је град ветрова, windy city. То је све што засад знам о њему, не рачунајући Ал Капонеа и мрачну причу с пребацивањем алкохола из Канаде у време прохибиције. Да, још нешто – само име значи „труло место“ на језику локалних Индијанаца. Никад немам прилике да се иоле припремим за пут, да прочитам нешто о томе куда ме пут води. И тако путујем, на известан начин у потпуну неизвесност, као „гуска у маглу“, што је очигледно, и исправно.

Ако се боинг условно сматра „гвозденом птицом“, Амстердам сам видео из птичје перспективе. Авион је дуго летео над градом и време је било ведро, као срећно детињство. Лепо. Венецијански спој воде и камена. Има и разлике. Венецијански канали су хаотични, као московска дворишта, а амстердамски су као ишпартане линије на плану, као петербуршке улице и проспекти. Све изгледа јасније, тамније, хладније и уредније, може се рећи. Иако, шта човек може да види из висине за неколико минута како би касније судио о томе?

Аеродром главног града који тргује лалама и дијамантима. Овде се преседа. Прави Вавилон! Тачније – источњачки базар помножен европском северњачком уредношћу. Чим човек дође у додир с овим мноштвом људи, већ осећа да само чување вере (а да не говоримо о њеном ширењу) у таквим условима захтева изванредну слободу од греха, благодатност, љубав према Христу. Где нам је све то? И ако поштено признамо личну и општу слабост, шта можемо мислити о будућности у којој нас очекује само раст неког светског града и то да он прогута све и свја што «није од овога света»?

Стоп! Међу знацима и путоказима – фигура човека на коленима. Натпис: «meditation centre». Можда је то соба за молитву, која је због толерантности названа местом за размишљање? То је још један прекор нама, који у Бориспољу немамо ни храм, ни капелу. Кренуо сам у правцу стрелице (поред СПА салона и тушева!) и нашао сам уобичајено легло путника, који у потпуној тишини на лежаљкама чекају свој лет. Ни трага, ни гласа од молитве, хрчу Арапи и Кинези, бар ме више није толико срамота што ни код нас на аеродрому нема ни трага од молитве. Али, човек овде ипак има чему да се научи. На самом аеродрому је музеј холандског сликарства. Због дугог чекања повећавају ми се шансе да се упознам са светом лепоте. Скидам непостојећу капу мештанима. С портрета гледају клирици и бургери, сељанке и пејзажи с ветрењачама, све оно у шта се Петар некада заљубио. И време међу сликама пролази благо, мирно, не журећи се, али и без одуговлачења.

Поред музеја је библиотека, истовремено електронска и обична – с књигама. Кад ћемо научити да с ове најједноставније и најнеопходније стране прилазимо Европи чекајући на ред за оним благом које је у њој остало? А с друге стране, отворите библиотеку у Жуљанама или Борисопољу, да ли ће бити читалаца? Не знам. Кажу: «Подигни храм – људи ће доћи.» Можда је и овде тако: «Распореди књиге по полицама, постави столице и столове, намести утичнице за лаптопове и људи ће почети да читају књиге чекајући на своје «гвоздене птице». Укратко, још миришем на кућу и сасвим мало сам летео, али сам већ видео нешто вредно пажње.

Прелетевши Мичигенско језеро које је много веће од Азовског мора, ипак смо слетели и ја сам одахнуо. Осећај је такав да је тачна једна од две ствари: или спавам, или сам – Гагарин, или нешто слично (Чкалов?). Да се човек не би плашио да трчи један километар треба да трчи три. После прелетања океана сад свако путовање ризикује да ми изгледа као ситница. Заправо, то је јеванђељски принцип: иди два попришта кад те приморавају да идеш само једно, и дај више него што моле. Ако си се умарао од летова у Европу, лети једном за Америку. Мрзело те да одеш у Житомир, посети Нову Енглеску. Покретљивост многих западних људи се објашњава тиме што су за њих неизбежна честа и дуга путовања и летови. Ако се поредимо с њима ми смо – затворници и «запарложили» смо се на једном месту.

Утисци од лета: наравно, умор. Затим: величанственост Гренланда по ведром времену. Није ми јасно како је неко овај поносити спој камена и леда могао да назове «Зелена земља», а Исланд који је још врло подношљив за живот – баш «Земља леда». Још – чланак у «Гардијану» о споровима међу енглеским бискупима о хомосексусализму. Световна штампа пецка клирике, хвата их за реч, захтева извештај о нетолерантности, и ови буквално немају речи, немају паметно оружје којим би се штитили. Као да је уговор потисан само за рад унутар западне пардигме, а парадигма се, како се испоставља, врло лако може саживети с равнодушношћу према греху и чак захтева његову (греха) амнестију. И ево, западне кофесије не знају како против тога да се боре, јер су управо оне – историјски творци западне школе мишљења. Све то врло личи на крај цивилизације и мирише на неповратност краха.

Излаз из аеродромске зграде личи на улазак у марокански амам. Загушљиво. Влажно. Већ сам скоро 24 часа на ногама. Али око ми је отворено и жуди за првим утисцима. Данас је у Чикагу порторикански празник. Причају да ће увече бити славље због којег неке делове града већ надлеће полицијски хеликоптер. А засад улицама јуре кола с отвореним прозорима кроз које су истурене заставе Порторика и девојке буцмасте грађе седе на отвореним аутомобилским прозорима, висе на њима, нешто страствено узвикујући и показујући рукама. Једном речју, празник.

Шта једемо у милом дому најљубазнијих домаћина у тихом делу града који, како се прича, личи на Белфаст или Даблин? Једемо боршч (ради ублажавања културне турбуленције). А куда онда идемо, односно возимо се? Идемо у храм. Сутра је сећање на оце Првог Васељенског сабора. «Но собор иже в Никеје, Сина Божија Тја проповједа, Господи, Оцу и Духу сопрестолна.» («Али сабор у Никеји, проповедао Те је, Сина Божијег, Господе, као Оцу и Духу сапрестоног.») Дивна служба, дивно мешање енглеских возгласа и стихира отпеваних на словенском. И за мене – необично мали број људи који се моле у храму. Али очи се издајнички склапају и траже шибице, уста се криве у незадрживом зевању. Дан се завршава борбом са сном, у којој сан осваја убедљиву и беспоговорну победу.

Биолошки будилник ме је дигао на ноге док је напољу још била тама. Данас је моја прва у животу Литургија на Америчком континенту. А код нас, код куће, казаљке су већ претрчале подне и служба је завршена. Очигледно се дешава оно о чему сам некад говорио и писао чланак: штафета молитве се преноси по часовним зонама и како се Земља врти, једно за другим се гасе једна, а пале друга кандила.

 

Загранична Црква чува Свету Русију у земљама расејања; чува оно што је од ње остало, оно што се може сачувати од онога што је остало. А да ли је много остало? Понекад скоро ништа. Све треба почињати од почетка и објашњавати људима основно. «Да ли сте читали каноне?» – пита епископ жену која се причећује. «А шта су канони?» узвраћа она питањем. И тако у свему. Ми нешто питамо и захтевамо од људи подразумевајући да они већ нешто знају и да их је неко научио. Али ко? Ко их је учио? Они не само да немају одговоре, него чак ни питања не разумеју. А ми по навици, завршавајући службу, не изволимо ништа корисно да кажемо, осим да објавимо време следећег богослужења. Какво је то тотално безумље, дотерано у одећу чувања традиције? И да ли ће то дуго трајати?

Али свеједно, осећај који остављају храм и служба је дубок, светао. А у целини од Америке – није. Тужно ми је и то није просто носталгија. Америчка цивилизација је велика и привлачна. Она нема само булдожји угриз успешног бизнисмена, већ и широк осмех простодушног момка који зарађује за хлеб простим радом. У овој цивилизацији постоји нешто од јеванђељске дубине и ширине, постоји отвореност и смелост. Не схватати то значи остати у ропству идеолошких предрасуда и имати окорелу душу. Али, ево, удишем носем ваздух ове цивилизације и осећам да на календару чији се листови откидају није остало тако много листова. Америка је крочила у време заласка, пада, распада. Наравно, њен пад може бити дугачак као кочиони пут воза, али она је болесна. Докази? Немам их. Њих имају они који овде живе и познају нијансе народне психологије, динамику раста потешкоћа, нарастање промена у свакодневнеом животу. А ја имам само «њух». Још небодери сметају облацима да плове небом, а у Бостону навијају за «Бруинс», још носачи авиона праве пену у Светском океану, а у националним парковима се налазе праисторијски храстови које не може да обухвати десеторо људи држећи се за руке. Све је још ту, укључујући надвожњаке, велику књижевност и националну разноврсност. Али ту је и стабилан осећај, наметљив као мирис. Осећај да је град у прстену и да се прстен сужава.

Крвава слава Ал Капонеа је везана за Чикаго. А неславан пад и потоња «бучна погибија» везани су већ за Сан-Франциско. Тамо је, у острвској тамници Алкатраз, окончао своје дане. Моје путовање води маршрутом његовог заласка: прво Чикаго, затим – Сан-Франциско. И то није свестан план. Једноставно је тако испало. Боже! Колико опет дуго треба да летимо! Шест сати! Ако се Сједињене Државе замисле као људска лутка, летимо по дијагонали – од десног рамена до левог бедра. Ипак сам копнени човек и чудно ми је како сам се уопште усудио да се тако крећем у простору.

Увече је служба у саборној цркви. Пришао сам моштима Јована Шангајског и… морао сам што пре да одем како ме не би ухватила хистерија. Срце само скаче у грло и сузе се лију као из окренуте чаше. Ради тога је вредело трпети све летове. Колико је тај човек благодатан! О, Господе! Немам речи. Научи ме да ћутим и да плачем. После службе сусрет с локалном руском заједницом. Врло топао и радостан. Умор је некуда нестао. Много смо причали и о смешним, и о тужним стварима.

Мој биолошки будилник ме и даље буди у четири сата по локалном времену што значи да већ други дан спавам по два-три сата. Због неиспаваности ми се уопште не једе, што још једном доказује да је боље појести више него спавати мање. Литургију сам служио у саборној цркви. Причестио се неколико Американаца, млади македонски пар и неколико старијих коптских жена које су прешле у православље (црнкиње, обучене у беле хаљине, подижу руке у молитви – чудо!). Права Васељенска Црква која не зна за поделу на етносе. Посе службе је доручак код једног од клирика у храму. Не једе ми се и много разговарамо. Опет о осећају заласка. Свештеник потврђује моје претпоставке. Каже: Америка 60-их и 70-их је још увек била земља породичних вредности, молитве и упорног рада. А у току последњих деценија све се муњевито мења. Распада се породица, продубљује се јаз међу генерацијама, активно се проповедају антихришћанске «вредности». О гејевима не сме да се прича, против абортуса не сме да се прозбори, и тако даље. Једино место слободе је богослужење. У њега се засад не мешају. Засад. Испоставља се да су људи у Америку ишли и пловили због слободе, а показало се да код нас сад има више слободе. Америчка стварност прети да се претвори у некакав концентрациони логор веома великих димензија с врло либералном реториком. Осим тога, «наши» нису баш активни, и свест им је некако емигрантска, «спремна за пут». У таквој ситуацији је обично велика јаловост. Спасава Владика Јован и уз његове мошти саборна црква живи у режиму ходочасничког центра.

Сан-Франциско су брда и ветар. Форт Рос је крајња тачка руског присуства у Америци. Пут води кроз америчку провинцију, лепу у својој једноставности и врло сличну нашим широким просторима и пејзажима. Размишљам о томе да је основа јаке државе – стабилан психолошки тип грађанина. Ако је неки морал родио велику земљу, а касније се променио, мутирао је – земља не може да опстане. Економије не спасава од промена у психотипу. Тако, у тешким размишљањима о великом и моћном, уз серпентине напокон стижемо до дрвене ограде руске колоније. Овде је била историја, овде је Алеуте и Кешаје (племе се тако зове) крштавао и венчавао митрополит Инокентије (Венијаминов), овде Русе воле, за разлику од већине места на планети. Воле због тога што су наши преци били милостиви према локалним Индијанцима, за разлику од Шпанаца или Енглеза. Пуцали смо из топа, певали тропар Вазнесењу у капели, молили смо се на гробљу, and so on. Осећај који изазива сузе, дубок и по нечему сличан с оним који ме је обузело на гробљу Сен-Женевјев – Дибуа. Враћамо се касно. Тако касно да немам речи, а уједно сам потпуно пореметио график сна и у потпуности сам се угледао на Владику Јована који је спавао на тренутке и седећи на путу.

Ујутру летим назад у Чикаго. Облаци кроз прозор, нажуљани «задњи трап», издавање пртљага, мноштво људи, компликован саобраћај на путу до града, увече – гости и разговори о свему на свету. Код наших мештана је страшан недостатак квалитетног дружења. И сами људи су врло занимљиви, јарки, али нико ни овде, ни у историјској Домовини није научио да прави од њих живе парохије.

Ујутру следи разговор на локалном руском радију. Тема је хомосексуализам. Уместо планираних 20 минута причамо у пограму цео сат! Навала је позива и телефони у студију су загрејани! Сто посто смо погодили. Ова тема је локални бич који фијуче кроз ваздух и ко зна у чијим се рукама налази. На ову тему сам морао да говорим још читав дан на различитим местима. Кажу ми да је то лична ствар свакога и оставите то на миру. Стихијски противници изопачења кажу да је то одвратно, али то није аргумент. А ја кажем да сам јасно видео умом и покушавам да објасним да је то промена моралног кода правих Американца. И ако је тако, земља која је саграђена на једном моралном закону неизбежно ће пасти ако се он промени другим. Хришћанска цивилизација (а Америка је њен истакнути представник, иако није свима нашима право да то чују) између осталог, почива на римском праву. А тамо је речено да је брак «добровољни савез мушкарца и жене и једнако учествовање у Божанским и земаљским правима». Данас је код промењен. Брак више није савез мушкарце и жене, већ двоје људи. Тако је у сложеним инжењерским рачуницама промењено неколико важних величина. Како сад здање да се не сруши? Из темеља западне хришћанске цивилизације је извађено неколико плоча и ово здање се накривило ала Торањ у Пизи. Не треба се радовати зато што такви ормари бучно падају. Толико бучно да ће пад Савеза бити «цвећка» типа камилице и љутића. Ево у чему је наше призвање, господине Чаадајев! Русија може да сачува класични морал као основу опстанка хришћанског света и да постане онај светионик моралне слободе за «западне», какве су биле емисије «Гласа Америке» за нас во времја оно. И то је само једна од наших речи које се до сада нису чуле. Уопште, осећај је збуњујући и тужан. Осећај боравка у затвору где ујутру треба надахнуто певати химну казнено-поправној установи. Увече – вечера код занимљивих људи. Као увек, спава ми се, а то значи да не могу да једем, чиме вероватно вређам домаћице.

Напокон спавам по локалном времену и не будим се у 4 ујутру. Данас нас пут води у Нову Грачаницу. Јако ми се иде кући. Заиста јако. Мисао о томе да овде могу да се задржим на дуго времена или да останем за стално је прави кошмар за ум. Али, последња три дана обећавају врло богат програм.

У манастиру смо. Срби граде тако широко и темељно да човек мора да им се диви. И они су имали свој раскол на Слободну Цркву у дијаспори и Цркву у Домовини, која није била потпуно слободна во времја оно. За време Патријарха Павла раскол је превазиђен. Слава Богу! Одмах по доласку имамо предавање. Причам о смислу молитава зарука и венчања како бих кроз њих објаснио поглед Цркве на брак. Не могу да једем (имам неких проблема са желуцем). Срби у глас као лек препоручују шљивовицу. Наши људи! У касно вече разговор о ономе што највише волим – о Литургији. Минус је само што напољу треба говорити гласније, а мој глас ни из далека није као у Шаљапина. Плашим се да ме не издају гласне жице.

Понекад ме обузима туга која се не би могла поднети кад би се дуже задржала. Уопште нисам склон жалости и мучим се чак и због кратких растанка. Али добро је што су данас задушнице уочи Тројице. Служимо код Срба. До канона се већ усуђујем да изговарам возгласе на српском. Отац Серафим се осмехује с одобравањем и после службе с љубављу каже да сам постао Србин. Немам ништа против. Уопште, они су изузетно драги људи – владика Лонгин, отац Серафим и остали. И још су врло лепи: стасити, снажни, крупних костију, изражајних лица. Немају ништа заједничко или бледо. Заиста – леп народ. У току дана – још два предавања, а увече – на брзину до Либертвила где је почивало тело Николаја Велимировића. Приликом преношења моштију део је остао у гробу, односно Владика није хтео да се потпуно растане од Америчке земље и Срба који овде живе. Отпевали смо величање и обрисали сузу. Слава Теби, Најслађи Исусе!

Преда мном расте значај и духовна лепота тројице светитеља 20. века: Луке Кримског, Јована Шангајског и Николаја Жичког. Сви су различити и сви су дивни. Доктор, аскета и песник. Исповедник, молитвеник и појац Бога. Сва тројица су стрпљива, сву тројицу су тукли и сатирали како туђинци, тако и своји. Сва тројица су нам блиска по времену, тако да су и авионима летели, и телефоном разговарали, и змајевски дах данашњице одбијали крсним знамењем. Било би добро насликати њихову заједничку икону, као братско подобије Тројице Васељенских учитеља. Ко би коме одговарао? Лука личи на Василија пошто је строг и попут адаманта. А Јован и Григорије истовремено личе на Максимовића и Велимировића. Велимировић је слаткогласан као Јован, али је и узвишен као Григорије. А Максимовић је исто тако осамљени молитвеник као Назијанац, али је једнако и народни вођа као Златоуст. О свему томе треба поразмислити и размотрити то саборно. Али, чини ми се да је сама мисао убедљива и завређује пажњу. И не само Срби, и не само Руси треба да моле Светитеље за молитве, већ сва Васељенска Црква треба да им кличе: «Молите Бога за нас, дивни Христови архипастири претпоследњих времена!»

Сутра идем кући! То је тако весело као ићи у школу уочи летњег распуста. Истина, данас још предстоји служба на Тројичин дан, и предавања, и сусрети. И Владика моли (захтева) да служим с њим. Немам ништа против. Увек ми је драго, само да имам снаге.

Имао сам снаге. Служили смо, целивали се, опростили и обавезали да ћемо се молити један за другог. Већ на аеродрому схватам колико је важан мој долазак овамо. Важан је за мене самог. Потпуно другачије осећам и видим нашу намучену и дезоријентисану Домовину. Она је слободна и лепа као ниједна земља на свету. И о томе ћу ускоро говорити на свакој раскрсници, на оним «распућима» о којима говори Јеванђеље. Ако Бог благослови…

 

http://infoport.co/protojerej-andrej-tkacov-americka-beleznica/

[JESSY]

Сами себе и једни друге

  

 

У малој јектенији, баш у оној где стално чујемо «опет и опет», коју знају чак и ликови из комунистичких филмова, наћи ћемо следеће речи: «сами себе и једни друге и caв живот свој Христу Богу предајмо.» Ове речи се у богослужењу понављају чешће од многих других. Шта то чујемо у њима?

Чујемо врло радикалан позив, док учесталост понављања овог позива сведочи о највишем ступњу његовог значаја. Слушати Литургију срцем… Ех, када бисмо само могли да научимо да слушамо Литургију срцем! Цео наш живот би могао да ускисне од јеванђељског квасца. И ум, и душа, и тело. Све три мере брашна. У супротном, речи на које смо навикли пролазе мимо нас, ништа посебно не доприносе ни уму, ни срцу.

И тако. Прво и треће – «сами себе» и «сав живот свој» – то није ни мање ни више него апологија мучеништва. Мученици су они који су целог себе предали Богу и ништа нису оставили за себе у свом животу. Они су гарда Небеског Цара. Цар је Себе зарад слугу исцрпео – слуге су у потпуности предали себе свим мукама зарад Цара. Они су нераздвојни у том узајамном давању. Дали су имовину, таленте, снагу, овоземаљску славу и спокој. Показали су спремност за трпљење и свакојако страдање. И били су испуњени таквом чудотворном надахнутошћу и устремљеношћу у живот будућег века, да је све невидљиво и што предстоји за њих унапред било очигледно. То је мучеништво. «Сами себе» и «сав живот свој» – то је унутрашњи смисао мучеништва. Задржимо се на тренутак на средини.

«Једни друге» такође треба да «предамо» Господу. На какав начин и шта то значи? Чега је то апологија? Нисмо се још ни приближили томе да предамо самог себе Христу Богу, а сада треба некако и свог ближењег да поверимо Господу. То вам је браћо апологија живота у парохијској заједници. Зар не чујете у том узвику глас заједнице која се моли? Тојест духовне породице, где сви познају једни друге, где нема случајних пролазника и странаца, где су туђе потребе свима познате и о њима се сви брину. Мислим да је то глас древне литургијске и парохијске праксе, који се чудесно очувао у нашем богослужењу и да се он управо може чути у овој фрази.

Јер практично, фактички, суштински и реално (кажи како ти је воља), људи у наше време долазе у цркву «за себе» и ради себе. Често се ни не спремамо да нешто предајемо, поклањамо и жртвујемо Богу. Насупрот, спремамо се да од Њега нешто узмемо. Здравље, породични мир, нови и бољи посао, решење проблема. За све то «Господа молимо». «Подај Господе» нам је много разумљивија молба од речи «Теби Господе». И одједанпут се испоставља да ми још треба, поред себе самог, да Господу предамо и једни друге. За то је неопходно да барем познајемо оне који стоје близу нас на молитви. Не баш све, али део њих, а најбоље већину. И треба да знамо њихове потребе, како се не бисмо молили само за своје, већ и за тог човека чије блиско присуство осећамо и чији глас чујемо за време «Символа вере».

Сматрам да је глас богослужења, глас Предања, много дубљи, него историја било које помесне Цркве. То је глас Васељенског и Апостолског предања. Каква радост и какво чудео, што ми не измишљамо и проналазимо богослужење, на шта су принуђени, рецимо, «најслађи» и најнаивнији протестанти. Не лутеранци и англиканци, они имају вишевековну културу, најчешће квазикатоличку, са све оргуљама, витражима, свештеничким одорама и богословском науком. Говорим о «нашим» ученицима америчког харизматског покрета. Ти су просто у обавези да из себе цеде радост и глуме одушевљење уз звуке синтисајзера. Они славе уз батргање, моле се уз крике и благодаре са затвореним очима. Они, уз намрштено чело, са сцене читају импровизоване молитве. И ако имаш прилику да присуствујеш томе, тада ћеш неизбежно осетити стид и жалост. Јер то је наивно, па све нека је и искрено, и без поштовања према историји Христове Цркве.

Али то није повод за нашу гордост. Наше православље, просејано кроз сито вишевековног богослужења, нераскидиво је привезано за апостолско служење, и ту нит можемо пратити све до наших дана и дужни смо да то сами осетимо и разумемо. У супротном, просто изговарамо велике речи без неопходног односа са њима, и не остварујемо их у животу. У богослужењу, апостолско учење није изражено ништа мање колоритно и убедљиво, него у Делима апостолским. Остало нам је још «мало»: да слушамо, како је већ речено, службу срцем, промишљајући о позиву Литургије, какви треба да будемо и какви смо заиста. Јер озбиљна је разлика у питању. Чување апостолских формула – догматских и молитвених – захтева загревање апостолског духа, без којег ће саме формуле изветрити и изгубити смисао.

Трећа молба мале јектеније нас одлучно свакодневно и многоструко подсећа да је Црква пре породица, него што је место за усамљену молитву. Да, и у породици треба да постоји лични простор за сваког њеног члана. Али «породица» се може тако назвати, само ако узајамно уважавамо њене потребе, нужде и пружамо помоћ једни другима. Баш тако треба да буде и у Цркви.

Идете у цркву. Одлично. Познајете ли друге који иду на исто место да се моле? Да ли знате које су потребе тих које познајете? Знате ли због чега они уздишу, плачу или за шта се моле? Да ли помажете својим ближњим да понесу свој крст, макар с времена на време? Да ли сте то барем једанпут пробали? То нису заморна питања човека који вам се увлачи у душу. То је покушај да макар део смисла мале јектеније допре до наших умова и срца. Нарочито њене треће молбе, а пре ће бити позива. И на овај начин треба да пређемо сав текст наше основне службе, који није настао да би ђакони увежбавали своје гласовне способности, већ да би унео нови смисао у наш свакодневни живот. Нови смисао и силу Духа Светога, који несумљиво живи у православном богослужењу.

[JESSY]

Постепено савладавање страсти

 

Неки људи су се обратили свештенику с молбом да освешта њихову кућу. Кажу: „Оче, освештајте је тако да све зло нестане. Баш све“. Он им одговара: „Освештаћу је, а где ћете ви после да живите?“

То вам је успут о фрази „баш све“. Моменталан нестанак свог зла и свега што је несавршено из живота је пожељан. Али то је нажалост немогуће. Штавише, штетно је. И више од тога, то је убитачно за људе, који још увек не могу да поднесу живот у атмосфери пречисте светости без икаквих примеса. Замислите рибу која се у један мах нађе на сувом, ето то вам је слика моменталне, нагле промене на „боље“. Гле, како се беспомоћно копрца, док безизлазно лови ваздух устима.

Ми не дишемо чист кисеоник, већ ваздух у коме има Бог зна шта, укључујући и издувне гасове. Ми ни не разговарамо на књижевном и прописаном језику, већ на неком личном жаргону, који садржи локализме, стручне термине и још много тога. И тако је свуда. Чак и лоптица за голф лети због тога што је сва „рошава“. А лоптица за стони тенис је глатка као јаје и не лети далеко.

„Хоћу да све буде добро – предобро. И хоћу баш СВЕ“. То је глас незрелог ума. Психолози такве превелике захтеве називају перфекционизмом. Човек са таквим погледом на живот неће успети да се сложи с људима ни на једном послу, биће му тешко у браку и на крају ће поверовати у илузију да је он узвишена душа која се родила у погрешно време. Свака власт му смета, сви људи су за њега постали ситне душе... У ствари је све мало другачије.

***

Постоји заповест о тежњи ка светости: „Будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш“ (Лев. 19, 2.)

И има нека друмска прашина и прљавштина којом је облепљен немоћни путник, од које се не може одмах ослободити (као и од немоћи). Ствар је у умећу да спојимо ове две ствари и да одстранимо привидну несавладиву провалију међу њима.

***

Када су јевреји овладали Обећаном Земљом то је био симбол духовног труда са пуно препрека. Препреку су представљали народи који су настањивали ту земљу и били непријатељски настројени према дошљацима.

„Кад те Господ Бог твој уведе у земљу у коју идеш да је наследиш, и отера испред тебе народе многе, Хетеје и Гергесеје и Амореје и Хананеје и Ферезеје и Јевеје и Јевусеје, седам народа већих и јачих од тебе“ (Поновљени закони 7:1).

То јест треба урадити нешто што није могуће без Божије помоћи. Таман као и са нама самима: треба да савладамо своје грехе и страсти (није случајно што је непријатеља седам), притом су оне „бројније и јаче од тебе“.

Једном речју: земља твог срца је Палестина. Иди и освоји је, али знај да тамо живи седам љутих непријатеља (страсти), који неће тек тако отићи. Иди савладај их! И ти би пао у очајање пре краја битке и одустао би. Ти би уопште побегао главом без обзира од таквог тешког и опасног посла, када те не би Бог уверио да ће их Он Сам протерати.

Али постоји један веома битан детаљ. А то је управо постепеност протеривања. У Светом Писму стоји: „Господ ће Бог твој мало по мало потрти те народе испред тебе; нећеш их моћи одједанпут истребити, да се не би умножило на тебе зверје пољско. Али ће их предати Господ Бог твој теби, и затираће их затирањем великим докле се не затру“ (Поновљени закони 7:22-23).

Пред нама је главно начело духовног живота. Тачније низ начела. Прво, циљеве које је Бог поставио пред тебе, није могуће испунити без Бога. Друго, Бог ће ти обавезно помагати, али постепено. Треће, ако будеш покушао да неком пречицом убрзаш читав процес, упашћеш у нове невоље – „умножиће се звери пољске“. То јест, нећеш очистити земљу своју, ако будеш брзао са изгнањем непријатеља.То ће само подстаћи твоје непријатеље да се на брзину од људи преметну у звери, што је још горе.

То је низ правила духовног живота и духовне борбе, која су скривена у најслађем тексту Светог Писма. Зато не треба нигде журити. Не треба да постанемо свети већ сутра. Само нам преостаје да, под вођством Бога, прогнамо из душе завист, гордост, очајање, лењост (ове духовне Амореје и Хананеје). Треба освојити земљу. И Господ ће нам помоћи у овом мукотрпном послу, који превазилази снаге усамљеног човека. Помагаће нам на онај начин који сам већ описао: полако, да се не би умножиле пољске звери.

[Драгана Милошевић]

Кад бих знао датум своје смрти

 

Да ли размишљам или маштам... Да ли је грех или није... Бог зна. Ево о чему мислим: кад бих знао датум своје будуће смрти... Кад би ми заправо Бог открио овај датум, шта би било? Ух, из тога би се родило нешто занимљиво и неочекивано.

Рецимо, Дух Који дише где хоће, дошапне ми на ухо у ноћној тишини: „Остало ти је пет година.“ И шта? Мислите ли да ћу отићи у затвор на пет година? Нећу отићи. Немам петљу. Мислите ли да ћу поделити сву имовину? Па, можда ће ми прво и пасти на памет да је поделим, а онда ћу помислити: „Нећу да журим,“ – и све ће остати на свом месту. Туговаћу мало, мало ћу уздисати, пожалићу себе. А онда ћу рећи себи: „Пет година ипак није пет дана. Душо моја, поживи четири и по године како хоћеш, а шест месеци пре смрти ћеш се покајати.“ 

Климаво-колебљиво, у најмању руку проћи ће четири и по године. Нећу рећи да ће пролетети за трен ока, али неће протицати ни преспоро. Онако. И ове четири и по године ће бити попут имања које је млађи син понео из очевог дома како би их протраћио на најсрамнији начин. Шта ће по истеку четири и по године осетити моја душа? Плашим се да ће осетити да је пола године за покајање – некако... много. Ево, Велики пост, и он траје четрдесет и нешто дана, а захтева много труда. А он је добровољна жртва људске усрдности за све грехове. Зато ћу на крају преосталог рока од шест месеци рећи својој души (тако ми се чини): „Душо, биће ти доста и месец дана покајања. Па, стварно ће ти бити доста.“ 

Како ћу провести ових преосталих пет месеци (у случају да ми Бог открије времена и рокове) не знамо ни ви, ни ја. Али и ви и ја можемо да претпоставимо како ћу их провести. И они ће пролетети. Не као један дан, наравно, али сигурно не ни као година. Шта ће се на крају преосталог рока од месец дана родити у мојој души? Шта ће се затреперити на њеном дну? Затрепериће страх због тога што је лавовски део датог времена прошао неповратно, што је преостали месец сам по себи ништаван, али... Зар Милосрдни Бог неће примити и једну недељицу покајања? Па примиће због Своје велике доброте и неизрециве милости. И ево, још три недељице и нешто мало више одлазе дођавола или доврага – ако вам се тако више свиђа. 

Ако пратите логику развоја сижеа, већ сте схватили да ће ми се највероватније учинити да је и недеља предуга и почеће ценкање за дане. А кад остане последњи дан, почеће паника и пажња ће се усмерити на сате. Затим на минуте. И кад метроном почне да одбројава секунде, повикаће душа, која је без икакве користи протраћила време које јој је дато: „Благословен је Бог, Који је сакрио од човека годину и месец, дан и час његове смрти! Праведан си, Господе. И лукав сам ја – човек.“ 

Велико благо се не крије само у нашем знању, већ и у нашем незнању. Велико благо се не крије само у нашој снази и успесима, већ и у слабости, и у поразима. И не треба знати ништа тајно, зато што је знати и ништа не учинити, знати и лоше распоредити – много горе него згрешити због незнања. 

Нећу гледати у пасуљ: „Колико ми је остало?“ Можда ћу само читати Давидов псалам: „Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји, да знам како сам ништа“ (Пс. 39, 4). Читаћу и трудићу се да се, и ако ми не буде дат јасан одговор, ни за тренутак не растројим. 

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: saborna-crkva.com 

 

[JESSY]

Старица

Старица, што се оно каже, никако да умре. Све донедавно је у селу устајала с петловима, пословала по кући и око куће и тек је кад би наступила хладноћа дозвољавала унуцима да је одвезу у град да презими код њих. Пред крај поста јој је градски стан већ био тесан, желела је да изађе на ваздух, вукла ју је земља, своја кућица коју је уочи Васкрса требало и проветрити, и средити, и украсити. Али је овог пролећа нису одвезли кући. Ослабила је бака. Ослабила је одједном, као да је снага ишчилела из ње као што ваздух изађе из одвезаног балона. Прво је устајала и ишла по стану, углавном до тоалета и назад. Онда више није имала снаге ни за овај пут. Мала и тиха, као болесно дете, лежала је у соби коју су јој дали. Унуци су устајали рано, попили би чај и журили на посао и да обаве разне друге ствари. Праунук је ишао у школу. Зато су за старицу унајмили неговатељицу и она је пазила баку. У њеној соби је било чисто и топло. Јела је мало, мање од бебе, и свакодневно је гледала кроз прозор преко пута и изговарала молитве које је знала напамет.

 

    

 

Такву сам је затекао, сасушену, ушиљених црта лица, како лежи на леђима и гледа право испред себе. Позвали су ме да је причестим. Знајући из искуства да људи често зову свештеника код болесника кад он више не може ни да једе, ни да говори, односно, кад не може ни да се исповеди, ни да се причести, пред долазак сам упитао да ли може да се исповеда.

– Врло је побожна и сад се само моли, – одговорила је унука.

У уговорени дан дошли су по мене у цркву и довезли ме код старице. На моју молбу на сточић поред кревета су ставили столњак, упаљену свећу и чашу у којој је на дну била топла вода – да попије после причешћа. Онда су унука, њен муж и неговатељица изашли и оставили нас насамо.

– Чујете ли ме, бако? – упитао сам.

У одговор је климнула и рекла уснама:

– Чујем.

Сад је требало да постављам питања, да питам за грехове, за читаво оно море свих могућих грешака које људи чине свесно или несвесно и које као окови на робовима висе на људским душама. Поставио сам једно питање, друго... Старица ништа није одговорила. Наставила је да гледа право испред себе, само је дланове скупила онако као што их људи у западним крајевима наместе кад се моле. То су биле руке које су тешко радиле целог живота. Често сам виђао такве руке код стараца, искривљене од реуматизма, мршаве, с дебелим венама и увек сам желео да их пољубим. Историја ХХ века с његовим колективизацијама, радним данима, ратовима, сиромаштвом, ћутљивим трпљењем, може се учити без читања књига, само гледајући руке стараца који су све то преживели.

Бака је одједном почела да миче уснама и сагнуо сам се према њој трудећи се да разазнам барем неку реч. „За молитве светих отаца наших, Господе Исусе Христе, смилуј ми се.“ – Старица се молила, молила се онако како су је учили родитељи, с оним посебним изразима који се срећу у старим молитвеницима издатим негде у време Првог светског рата. Изговорила је „Трисвето“, дошла до „Оче наш“ и разговетно је рекла Исусову молитву. Онда је почела да изговара Символ вере. Слушао сам. И ту је било старих речи које су се сачувале из времена светитеља Димитрија Ростовског. Уместо „нас ради“ чуо сам „зарад људи и зарад нашег спасења“. То је било дирљиво и лепо. Човек је дошао до заласка земаљског живота, припремао се за сусрет с Богом и више није могао да говори, али је још увек могао да се моли. Човек се молио понављајући речи које је од детињства поновио неколико хиљаду пута. Какве је грехове она учинила? Које од њих је отплакала и исповедила? За које је претрпела очишћујуће муке, сахрањујући родбину, болујући и мукотрпно радећи? Тешко да сам то могао да сазнам. Али није било могуће да не причестим ову мршаву и беспомоћну жену која је лежала пред мојим очима и молила се склопивши руке као дете.

Не окрећући главу и не мењајући израз лица отворила је мало уста да прими Свете Тајне. Онда је покорно попила два гутљаја топле воде из чаше коју сам принео њеним устима. Кад сам почео да читам „Ниње отпушчајеши“ старица је, као да је свршила посао и да се спрема да одмара, затворила очи и спустила руке поред тела.

На одласку сам попричао с унуком о томе шта да ради „ако нешто буде“ и одбивши чај замолио да ме одвезу у храм. Док смо се возили уским улицама града претрпаног аутомобилима желео сам да размишљам о Марији Египатској која је Зосиму пре него што ју је причестио замолила да изговори молитву Господњу и Символ вере.

Бака се упокојила у току Светле седмице. Црквењак и ја смо певали Васкршњи канон и чинило се да ће сваког часа отворити уста и почети шапатом да пева с нама: „Смерти празнујем умершчвленије, адово разрушеније, иного житија вјечнаго начало, и играјушче, појем Виновнаго...“

Деветог дана су унука, њен муж и син били код нас у храму и служили смо парастос. Исто је било и четрдесетог дана. Четрдесетог дана сам после молитве упитао унуку како су, како живот, како је праунук примио бакину смрт.

– Све је добро, оче, – одговорила је, – само нам се чини као да нам је неко нешто узео. Бабћа (назвала ју је у дијалекту) више ничим није могла да нам помогне. А ми нисмо ни желели да нам нешто помаже. Али нам је за оних неколико месеци колико је живела код нас толико добро кренуло, и у мом послу, и код мужа. А сад нам је постало некако теже, свако мало се појављују проблеми. Да нам неко није бацио чини да нам напакости?

Попричали смо десетак минута и покушао сам да је разуверим у то да јој неко жели лоше и да је можда нешто уврачао. „У вашој кући је, – рекао сам јој, – неколико месеци текла смирена и непрестана молитва. А сад је молитва престала. Ако желите помоћ – почните да се молите као што се она молила.“

После тих речи смо се тада растали. Дао сам себи реч да нећу заборавити овај догађај и да ћу обавезно причати о њему парохијанима. Да ћу им испричати како може бити користан наизглед бескористан човек и о томе шта је „безболезнена, непостидна, и мирна кончина жизни“ и да није случајно што се тако често за њу молимо.

[JESSY]

Папирна икона

 

 

 

  

 

Иконица од папира, иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.

Ето, узмимо за пример цитат из догмата Седмог Васељенског Сабора. Најпре је Сабор установио везу међу образом и Првообразом, а потом је устврдио: „постављати у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима часне и свете иконе, живописане бојама из туцаног камена и из другог томе сличног материјала.“

Хајде да пажљиво пређемо сва места која се сматрају достојним да садрже приказе светих. То су зидови цркве, свештени сасуди, одежде, даске, куће и томе слично. Материјали достојни приказа ликова светих јесу: дрво, тканина за одећу, омалтерисани камен и томе слично. И ако смо на почетку нашег разговора о савременом обиљу папирних икона, јасно ставили до знања да је материјал о коме се ради – папир – лак и недуговечан, онда су материјали који се помињу у наведеном тексту по својим одликама супротни – тврди, тешки, дугог трајања.   

То нам на први поглед може изгледати као ситница, али тешко да је то тако. Можемо да пробамо да замислимо како би се наш благочестиви предак, или штавише Свети отац, повео у случају да је био принуђен да ситним словима на крају новина напише: „Новине садрже приказе ликова светих. Молимо вас да не користите дату хартију у свакодневне сврхе.“ И заиста, новине са иконама неко може да искористи као хартију за увијање, или је просто може бацити да је ветар носи под ђонове пролазника. Свети оци би се згрозили и доживели културни шок једноставно угледавши гомиле новина са иконама, наслагане у штампарији.

Раније је иконоборац имао дужност да са бесом отима икону, да је прободе копљем, спали, разбије на комаде. Данас неко пуком случајношћу може да постане иконоборац кроз неопрезност и безобзирност. Помислите само о малим календарима са ликовима светих. Година се завршила и куд ће сад календари? Да их гурнемо у џеп од новчаника? То је, узгред, честа пракса. Парохијски свештеници су присиљени да регуларно на гомили спаљују календаре којима је прошао рок, па новине и часописе, и то је истовремено тужно и упозоравајуће.

 

Баш из разлога да не разгневе Бога, или не увреде Богоматер, људи често исецају ликове светих из разних издања и то доводи до још једне чудне појаве. Управо се те малене, разноврсне иконе множе до апсурдних размера. Количина сакупљених икона не треба да буде бесконачна. Понекад је довољан један образ за молитву, као у келији Светог Серафима, да привлачи поглед и не дозвољава да се изгуби пажња. Може их бити и више. Али сигурно да иконе не треба да висе или леже свуда унаоколо, прилепљене или прикуцане, само скупљајући прашину. То не рађа страхопоштовање. То рађа забуну.   

Не зависи ту све ни од нас. Икону данас можемо видети и као етикету на винској боци. При чему је то неретко неко обично или чак одвратно вино, које никако не приличи Литургији. И ми ћемо се исцрпети од суђења са произвођачем, ако пожелимо да станемо на крај том понашању, које је суштински богохулно. Могући су и други изузеци који од Црвке и хришћана директно не зависе. Оставимо то за неку другу прилику и вратимо се себи, ономе што од нас зависи.

Повећање квантитета увек доводи у питање квалитет. Ако живописање икона одузмемо од иконописаца, и ако претрворимо само то „писање“ у масовну производњу, то јест у штампање, а тај процес фактички поверимо машинама, тада ћемо добити неку нову реалност, која је у непосредном односу са Седмим Васељенским Сабором. Зар икона претворена у штампарски производ, од лаког и краткотрајног материјала, не раскринкава нашу веру, веру савременог човека? Можда је то показатељ да наша вера постаје утилитарна (и да се може сместити у новчаник), лака и неспособна да потраје вековима? Ипак, нас фреске Андреја Рубљова гледају и дан-данас, а ето, ислужени календари са ликовима светих се сваке године спаљују јер никоме нису потребни.

Има нечег у томе што одговара нашем добу, нечег савременог и страшног.

[JESSY]

Умро ми је друг

 

Питаш зашто сам тужан? А кад си ме видео веселог?

Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.

Био је доктор. Има у томе извесне ироније. Био је добар доктор, образован, пажљив и озбиљан. Али и доктори умиру, а свештеници такође греше. Зар то није страшно? А ти стално запиткујеш зашто сам тужан.

Хепатитис је одавно продро у јетру. Причао ми је да у болестима има много мистике. Вируси се не понашају само као да су живи, већ и као да су паметни. Прилагођавају се лековима, мењају се, притаје се. Могу чак и да се праве да су већ умрли, да су побеђени и човек се умирује, почиње безбрижно да се радује, да крши режим... Онда болест букне поново, али су овог пута жаришта дубља и опаснија, а стари лекови више не делују. С Валером је био управо тај случај.

После првог опасног избијања болести кад су стручњаци рекли да су му преостале две-три године, он је живео још десет. У том периоду смо се упознали.

На његовом месту човек би могао хришћански да моли Бога, или како многи чине, да пагански очекују од безличног Космоса милостињу и виду продужетка рока. Човек може да потроши сав новац на нове лекове. А може, колико Бог пошаље, да живи пуним и лепим животом, радујући се сваком дану, а тим пре свакој проживљеној години. Он и жена су умели да се поново заљубе једно у друго и били су толико нежни и пажљиви да су им многи можда и завидели.

Валера је отишао у Либан на пар година као члан групе миротвораца. Зарађени новац плус уштеђевина били би довољни да побољшају стамбене услове. Предуго су се он и жена с двоје деце селили по заједничким становима и били подстанари. Кад смо освећивали овај нови стан Валера је рекао: „Па ето, за то ме срце више не боли.“ Последњих неколико година често је понављао ову или сличну реченицу: „Већ ми је срце мирно,“ „За то се не секирам.“ Тао је говорио кад се старији син запослио, а осим тога и упознао с добром девојком. Кад је жена научила да вози кола. Кад је успео да реорганизује терапеутску службу у округу. Време је ишло и постепено га је убијало. Јетра више није могла да пречишћава крв. Али пошто је била програмирана да поштено обвља свој посао, није могла да је пропусти ни неочишћену. Почела је унутрашња интоксикација. Могао је да води дневник и да као лекар бележи постепено гашење свог организма. Али се трудио да се оствари, да оваплоти своје снове, да обезбеди породицу. И наставио је да буде сабран и озбиљан на послу и весео међу друговима.

Питаш зашто се осмехујем? Да знаш само како је умирао. То је била оптимистичка трагедија. Кад су га на пешачком прелазу изненада ударила кола и кад су се сви разорни процеси у организму нагло појачали Валера и његова жена су схватили да улази у финиш. Почели су да се припремају за растанак са храброшћу самураја који се ујутру чешља и спреман је да увече умре. За четрдесет седам дана од саобраћајне несреће до смрти заједно су проживели још један живот.

У болницу где су га познавали и где је он знао сваку, па и најмању пукотину на зиду, долазила је река људи у посету. Читава галерија ликова пред њиховим очима: бојажљивих, искрених, уплашених, са изразом саучешћа. Разговарао је са свима, чак је давао консултације болесницима и савете колегама. Само је жену све време држао за руке и недостајала му је чак и кад би отишла на пола сата по минералну воду или лекове.

Тог најважнијег дана који се још назива и последњи код њега је још једном дошао свештеник. Валера се недавно причестио, а сад је био у несвести. Зато је извршено јелеосвећење. Све што је рекао тог дана била је реченица коју је ујутру упутио уплаканој медицинској сестри која је мењала инфузију. „Веома сте лепи данас,“ – рекао јој је. После тога више ништа није говорио и чинило се да је у дубоком сну. Али је свештеник који је вршио јелеосвећење имао продоран бас. Обавивши Тајну гласно је изговорио отпуст и тиме је, чинило се, пробудио болесника. Валера је препознао свештеника. „Оче, благословите.“ – „Бог те благословио.“ – Свештеник је широким покретом закрстио Валеру и ставио је длан на његову главу. Валера се слабо, али врло топло осмехнуо и затворио је очи.

Свештеник је скинуо одежде, сложио их је у коферчић и дошао до врата кад је Валерина душа напустила прво тело, па болничку собу, а онда и саму тужну земљу.

* * *

Сећам се Валере, размишљам о његовој смрти и радујем се. Али ме ова радост не спречава да пустим сузу кад замислим гранитни споменик с фотографијом на којој се Валера осмехује. Питаш како је то могуће? Како могу заједно да живе осмех и сузе? А мени се чини да је права радост баш она која нам не смета да плачемо. И само су оне сузе добре кроз које можемо да се смешимо.

[JESSY]