Богословље протојереја Андреја Ткачова

[JESSY]

ЗАБРАНЕ

 

               

    

 

Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“. Било је много парола: оригинално-ироничних, прљаво-циничних, једноставно бесмислених и празних. Тући полицајце, одмарати читав живот, употребити калдрму за барикаде... На шта све нису позивали људе, укључујући и ствари за које памет уопште није ни потребна. Наравно, помињао се и секс и ЛСД. Али „Забрањује се забрањивати“ се некако издваја. У тој пароли нема обнажене агресије, ни уличног натурализма. Зато она има краткоћу афоризма, и идејни концепт, који претендује да постане „нова заповест“. Са које год стране гледано, остале пароле су заливене нафталином и чувају се у музејском орману, а ова није изгубила на својој актуалности. Њу више, истини за вољу, није обавезно узвикивати на улици. Она мирно може да се пресели у универзитетске уџбенике, на лекције професора. Као таква, она може да формира свест читавих слојева становништва, као што су, на пример, медијска и политичка елита. А ови потом подчињавају себи јавност са циљем да дозволе све што је вековима било забрањивано, и у замену да забране критику таквог преврата.

„Борба против забрана“ – је „ставка“ савременог друштва. Али, с обзиром да је немогуће дозволити све забране, патос ослобођења је усмерен на традиционални морал врло раслабљеног хришћанства. Саму Цркву многи доживљавају као институцију, која производи искључиво забране и ограничења. И мало је остало од онога што се не сме. Још само канибализам и инцест изазивају ужас негодовања. Али исто тако се некада доживљавао абортус, а сасвим недавно – истополни бракови. И ево сада су они толерантно прогурани и усвојени као „норма“. Тако да се процес наставља. И будућност наговештава, пре свега, наставак ефикасне борбе против забрана; као друго, (као последица) даље слабљење моралних норми, и губитак осећаја за самоочување, и, као треће, ширење „новог морала“, који доводи до исчезавања човечанства као таквог. Можда звучи помало патетично, али сам се суздржавао колико сам могао.

Није на нама да на свом Росинанту, са копљем у рукама јуришамо у бој против медијских великана, тајних правитеља и осталих хиљадуглавих бесова, који стоје на кормилу богоотсупничких процеса. Али, бело треба именовати белим, а црно – црним. То треба радити макар из разлога да би се очистила савест. Још је боље ако то радимо у славу Истине, Која ипак постоји. Једна од грана Истине је та да су забране суштински неопходне. Немогућност да се разликује земаљско од небеског, свакодневно од празничног, и забрањено од дозвољеног, означава ни мање, ни више него да, једноставно, таква особа није човек. Престати бити човек, или не бити човек уопште.

Када се започне разговор о скидању забрана, мисао се сама спушта до појма „дехуманизација“. Очигледно је, да се овде не може проћи без онога којег је Спаситељ назвао „човекоубица од почетка“ (Јн. 8: 44). Међу људима је први убица био Кајин. Први убица уопште није био човек, него дух. Онај, који је научио жену да пренебрегне заповести и да узме оно што није било дозвољено.

„Пређи преко препреке“. „Прекорачи линију“. „Пробај, тупоглава, није то страшно“: то су примери убиства кроз ласкаво шапутање. Треба, затим, прелетети кроз столећа и хиљаде година, да би исти тај глас добио и дрскост, и смелост; да би он, користећи се хиљадама гласова, урлао на улици: „Забрањује се забрањивати! Заповести се укидају!“

Намерно сада нећу разматрати религиозну страну проблематике, са њеним неизбежним списком онога што се најстрожије забрањује, и онога што је пожељно радити. Постоје људи који ће се на ове речи одмах згрчити, и престати да читају или слушају. Зато ћемо пребацити тему на колосек мисаоне културе. Шта означава овај сложени појам, мало ко ће разумети. То не чуди. Појам је заиста сложен. Заједно са тим, подсвесно поштовање тог појма је присутно код већине. Дакле, култура је немогућа без забрана. Тамо, где постоји култура, њене забране се свесно одобравају и добровољно испуњавају.

Нећемо улазити у област оперског певања, или коментарисања неопходности чисте платнене марамице. Бонтон и уметност не исцрпљују културу. Кренућемо од мало нижих ствари. Постоји један појам као што је „култура у вожњи“, „култура понашања на путу“. На овом примеру можемо схватити све остало. Култура у вожњи (која недостаје свима нама) је чисто ограничавање учесника саобраћаја забранама, уз добровољно испуњавање тих забрана. „Забрањено скретање“, „ограничење брзине“, „забрањено паркирање“, „забрањено претицање“... „Пуна трака“, „Вози пажљиво! Деца!“. Све су то знаци, којима, ако се руководимо, чувамо животе других.

То су забране зарад општег добра.

И сви бисмо желели мање дивљаштва на путевима. Шокирани смо статистиком смртности услед хаварија. Негодујемо на злонамерне прекршитеље. Зашто? Јер све набројано и јесте некултура, која не само да вређа наш укус, него, стварно убија. Нарушавање неких забрана (чак не сакралних и религиозних) је такво да убија! И не само једну Еву у Рају, него, у случају саобраћаја, и дете на „зебри“, и старицу на станици.

Па, хајде, иди и реци како забране нису потребне. А бесни возач ће фолирантски рећи: „Забрањује се забрањивати“. И нагазиће на гас.

Ако је реч о култури исхране, онда такође никако неће бити говора о прождрљивости. Гаргантуа је најмање културан. Као и Робин-Бобин из енглеских бројалица. Управо сложени систем комбиновања намирница, забрана употребе неких од њих, време узимања хране, и начин припреме – сва та наука ће бити пример „културе исхране“. Биће тешко, и оправдано неким циљем. На пример, утилитарним – смршати или оздравити. Али, још чешће, етика исхране ће имати религиозну основу. Индус, јудеј и муслиман ће имати шта да кажу о тој страни живота. Зашто јевреј не једе млечне производе са месом? Зашто је крвава храна забрањена? У тим забранама је мало кулинарства. Тачније, нема га. Тамо је нешто друго.

Опет ми пада напамет да поменем нарушавање забране о пробању рајске хране, који ми називамо катастрофом. Постоји подозрење да човек који се никада, ни у чему не ограничава, тешко да може разумети најважније моменте у историји човечанства.

Исто тако бојажљиво и пажљиво можемо прећи на најсложенију тему односа између мушкарца и жене, између старог и младог, између човека и животиња или човека и биљака. Тамо где видимо комплексност, смисао и неку традицију, тамо и постоји оно што се назива култура, која никако није обавезна да буде код свих на земаљској кугли иста. Али забране свугде постоје.

Немој седети, а неко старији да стоји. Не улази у женске просторије. Не убијај рибе у реци. Немој седети на гробовима. Немој пљувати у бунар са водом за пиће, на крају крајева (макар је та забрана јасна?).

И све то може човек да проучава, може се томе учити. Овде је, такође, могуће дискутовати и противити се, осетивши претњу за свој идентитет. Али језик се неће осмелити да каже да су то све глупости и да нису потребне.

Забране спашавају људе и не дају им да изгубе људски облик.

Где је загађена екологија, тамо су, ради уживања, погажене многе забране и изгубљено осећање за свето.

Тамо где стари људи никоме не требају, тамо је погажено десетине светих принципа. Погазили су их сами старци, када су били млади, а за њима и њихова рођена деца (или она коју нису они родили).

Где покој мртвих не поштују, тамо ни живе неће поштедети.

Где се о ономе што је зачето не брине, тамо се ни рођено неће много ценити.

Где у мушкарцу почну да траже жену, а у жени мушкарца, тамо ће пса волети више од човека, а и сам пас ће постати бољи од човека.

Где, веселећи се, буду викали: „Забрањује се забрањивати!“ – тамо су глас дали у службу демону.

За обећањем о невиђеној слободи, ланци имају својсво да отежавају.

Да би се уништио човек, треба га разуздати. Да би се разуздао – треба га преварити. Да би се преварио, треба нацртати пред њим фантастичну слику, у коју ће он, наизглед, ући оног момента, када прегази све забране.

Та технологија је разрађена. Она има свог изумитеља. Сада, када је људи на земљи много, он не мора да чека на разговор са сваком Евом.

Сада има много помоћника.

[JESSY]

ЛЕСТВИЦА НАДОЛЕ

 

                   

    

 

Постоји једна ствар која се зове постепеност. Такође се може рећи „сукцесивност“ или „поступност“. То је нешто попут принципа лествице: ако идеш корак по корак попећеш се високо, али не можеш да прескачеш подесте. Исто тако се смењују дани, а зрелост долази после младости. И суштина је у томе што све у животу има своје време и свој сукцесиван рок. Свуда човек треба да причека, да потрпи, и да иде кораком, а не у скоковима.

Ако смо излили бетон – треба да пустимо да се осуши. Иначе ће се срушити све што је саграђено или ће се искривити. Ако је дете зачето треба га стрпљиво носити у утроби, јер девет жена које су управо зачеле неће родити једно дете за месец дана. Ето, и тако даље у свему.

У духовним питањима такође треба да постоји постепеност. Не каже се случајно: кад видиш младића који хита да се попне на Небо, повуци га за ноге. Јер, још је рано. У њему делује крв, а не Дух. Све у своје време. И Павле за епископство каже да је то добра ствар, али не за неофите. Иначе ће се погордити и биће осуђени заједно с ђаволом.

Постоји поступност и у приближавању Богу, у спасењу и обожењу. Умножавање молитава, погружавање у традицију, савладавање страсти и слабости захтевају време и постепеност. И супротан процес – процес демонизације живота, развраћања и распадања човека има своје фазе. Оне се могу назвати лествицом надоле, и силазак њима се такође одвија постепено, степеник по степеник.

Лукави од којег молимо да се избавимо у молитви „Оче наш“ хтео би да једним покретом сву људску комедију отресе у провалију, као мрвице са стола. Али не може. Ни он у свом послу не може избећи постепеност и сукцесивност. Он мора у етапама и дугим столећима да развраћује и заглупљује људе, да их прима на службу на превару и чини сличнима себи.

Још сасвим недавно би девојка или жена која отворено пуши на улици шокирала људе. Сад је ова свакодневна „невиност“ толико уобичајена да нико неће моћи да се зачуди, чак ни ако пожели. И донедавно би човек у фармеркама на којима има више рупа него тканине био исмејан. Али улицама ходају људи у ритама, као што је у Андерсеновој бајци ишао голи краљ, и нема дечака који би се усудио да викне истину о бесмислености дате ситуације. Лукави је дуго радио на таквој ситници. Није могао брже.

Ови примери су врло невине ствари у поређењу с другим примерима свеопштег помрачења свести. Главно је то што нам је суђено да живимо у време кад је плански разорни рад у људском роду постигао врло велики успех. Вавилонска кула је саграђена скоро до оштрог крова који пара облаке. Лукави више не жели да се крије, да шапуће и да се таји. Он хоће да делује отворено, да диже буку и да с читавим човечанством ради шта хоће, а не само с појединим грешницима као пре. Мало су му поједини грешници. Ово је, несумњиво, упечатљива карактеристика епохе.

Ево вам кратак историјски извештај о протеклом миленијуму, окренут на наличје.

Пре хиљаду година богоборачка кола су шкрипала и ишла су полако. Човек није могао тек тако да се побуни против Бога. Прво је требало да се побуни против Цркве. Док људски ум не види прст пред носом, анђеоски ум палог духа зна: ако ослабиш Цркву – вера ће ослабити сама по себи и испариће. Само што ћеш морати да чекаш.

Касније, кад је Црква свуда ослабила, кад је била пуна чудних и сумњивих служитеља, постала је објекат подсмеха и презира; кад су почела да је комадају појединачна мишљења и јеретичке фантазије, секте и расколи, већ је могло бити доведено у сумњу и постојање Бога. Међутим, и на то су потрошени векови.

У храмове је одлазило све мање људи. На универзитетима се учило да Бога нема. Да ли је то већ победа? Није! Ипак је било тешко развратити човека. Чак ни ако се одрекне божанског извора стари добри морал неће одмах испарити. Човек који је већ престао да се моли и каје због грехова још увек верује да милосрђе, верност, марљивост и поштење и сами по себи имају велики значај. Човек не жели истог часа да се сатанизује. И режисер безбожничке светске представе опет мора да чека. Да чека и да настави да делује.

Потребни су му ратови, све већи и крвавији. Потребне су му револуције свугде, све суманутије и немилосрдније. Треба подривати брак, жене учинити бестиднима, а мушкарце лењима. Треба отровати уметност, озаконити развод и абортус, наставити рад с атеизмом на универзитетима. Посла има све више и више. И лукави ради у своје име и против Бога. Ипак, без обзира на размере успеха, приморан је да се крије. Мора да се сакрива у рите на којима је написано „Слобода. Правда. Људска права и тако даље“. Још је рано да се отворено покаже.

Задатак је да се човечанство потпуно одрекне Творца и Господара живота. Да се сви као један потчине духу који је изгубио своје место у небеској хијерархији. И тек онда ће моћи да скине маску, да изађе из сенке и да победнички викне: „Ево ме! Ја сам онај ко је остајући невидљив добар миленијум вукао за оковратник Европљанина који се одупирао. Вукао сам га овамо – у тачку из које нема повратка. А за Европљанином сам вукао и житеље свих осталих континената. Ја! Ја сам покровитељ политичара, инспиратор писаца и режисера, војни стратег и геније научне фантастике. То сам ја! А ви сте у мом подножју. Молим вас да скинете шешире и да сагнете главе. А још боље – падните на колена!“

Ово финале се већ запажа у општим цртама. Иако му још увек није дато да уђе у стварност. И шта га заправо спречава? Спречава га, као и пре, име Божије и Црква. Име Божије које је избегло заборав, и Христова Црква, која иако је задобила велике ударце, никуда није нестала.

Оваква жилавост мора да нервира. А то значи да треба наставити рат и пронаћи нове облике за његово вођење. На пример, кориговати циљ. Борити се не само против Цркве и Бога, већ и против човека. Сад ћу покушати да објасним шта имам у виду.

Христос је дошао да спаси људе, да покаже људима пут и да отвори врата у другу реалност, која превазилази земаљску муку и двосмисленост. Христова Крв је проливена за људе и ни за кога више. Како тврди историја, човеку је тешко да се одрекне савести, а скоро да није могуће да потпуно заборави Бога, и свако мало ће свратити у Цркву. Прво само да би запалио свећу, а после ће доћи да се исповеди. Тешко је с њим.

А ево шта ће бити ако се човек сроза са висине свог достојанства на неки нижи степен тако да престане да буде човек? Да ли ће то цело Христово дело учинити бескорисним? Јер Христос није дошао да спасава свиње или демоне. Људи су динамична бића. Могу постати било ко. И змије, и вукови, и пацови, и Анђели. Али ако постану демони, испашће ван заграда светог процеса који се назива спасењем. Исто ће се десити ако се човек сроза на ниво животиње. На пример, свиње. Христос није дошао да спаси свиње. И онда неће бити потребна борба против Цркве, ни тражење нових идејних платформи за атеизам. Демонима и свињама нису ни најмање потребни ни Господ, ни Његова Црква. Подједнако су им туђи (због различитих разлога) и покајање, и молитва, и уопште све свето. И једни и други су ван спасоносног ковчега. Дакле, мрачни рат ће бити добијен и посао обављен.

Ево идеје нове фазе старог рата! Треба оставити кентауре у митологији, спајдермена на екрану, а Карлсона на крову. А у животу – дај човека-демона и (или) човека-свињу. За постизање циља треба искористити најновије медицинске технологије, древну магију, атеистичку философију и развраћену уметност! Све треба користити. Нека удари гонг и нека почне следећа рунда!

То нису тајни протоколи разноразних мудраца. То је дух епохе у којој живимо. Не препознајемо одмах овај дух зато што смо се навикли на његов мирис. Лукави није исковао плуг од мача, али је његову оштрицу усмерио на другу страну. Много веће користи има ако доведе човека у стање непријемчивости за Јеванђеље. До извесне отупелости или разврата у којем ће унутрашњи свет људи били потпуно туђ за било какво дејство Светог Духа. Црква ће тада умирати и умањивати се сама по себи. Огромној већини људи једноставно неће бити потребна. И премда је Бог објективна надреалност која иако никуда неће нестати (немогуће је да Он нестане) више неће проналазити пут до људског срца и свести.

Управо то је циљ палог анђела. Да би овај циљ био формулисан човечанство је мало-помало савладало дуге векове своје духовне историје.

Судите сами. Ко је страшнији од Стаљина? Ко је дрскији од Хрушчова? Шта је наметљивије од поп-културе и мелодије шлагера?

И Стаљин је обећао да ће реч „Бог“ нестати из лексикона до краја безбожне петолетке.

А Хрушчов је обећао да ће последњег попа приказати на телевизији.

Чак су и „Битлси“ обећали хришћанству брз и неизбежан крах, а себе су у брзој перспективи видели познатијима него што је Исус Христос.

Али ето, сви су сишли са сцене иза кулиса и, на срећу, не чујемо њихове крике тамо, иза кулиса. А Црква није нестала и вера остаје.

Значи, борба ће се сад одвијати другачије. Заправо зашто користити будуће време? Ствар је већ одавно у току.

Отворена агресија против хришћана и њихове вере никуда неће нестати. Наставиће се словесни испади, информациони напади и идеолошко подривање. Понегде ће можда бити и прогона, и плашења, и отвореног насиља. Међутим, непријатељ ће главни плод очекивати у другој борби – у борби за претварање човека у животињу или демона.

По избору. У зависности од тога ко је чему више склон. Касније ће се обе ове крајности срести. Као у причи с гадаринским ђавоиманима: зли духови су ушли у животиње и оне су полетеле с планине у воду и погинуле.

Свињство и демонизам. То су хералдички симболи на заставама новог човечанства. Свињство и демонизам се пре или касније срећу и преплићу. Онај ко не гледа у небо, већ само носом целог живота рије земљу и онај ко је опседнут жељом да цео свет стави у џеп, па да ступи у двобој с Богом, само су две стране исте медаље. Морално прљав живот и демонска гордост су међусобно тајно повезани. Треба пажљиво поново читати и поново осмишљавати јеванђељску причу о гадаринском ђавоиманом. И данас су на историјској сцени исти актери. Свиње, бестелесни непријатељи, ђавоимани човек и Христос.

Демони сад неће обавезно ударати човековом главом о зидове каменог ковчега. Могу му рећи: „Погледај животиње. Срећне су и мирне. Жваћу и грокћу. И немају никаквих духовних мука. Живи као они и бићеш срећан. А ако нећеш – поклони нам се. За награду ћеш добити известан део славе земаљских царстава и њихово богатство. Наравно, не сва царства света. Оно што добијеш премашиће све твоје снове. Чујеш ли? Поклони се и готова ствар. Бирај једну од две варијанте.“

Ова промена тактике према човеку је опаснија од грубог насиља које води ка опседнутости.

Процените степен непријатељског успеха.

Није нам више ни страшно, ни смешно да читамо и да слушамо о промени пола, сурогатном материнству, дубоком замрзавању ради каснијег васкрсења, касапљења човека на органе ради трансплантације, хомосексуалних веза и сличног. Сурогатна мајка „просто зарађује за живот“, два мушкарца гаје „дубока осећања“, кремација с просипањем пепела с крова солитера је „алтернативни облик сахране“. Преплавио нас је девети талас страшних новина и ми смо једноставно толико уморни да бисмо могли да негодујемо или да се чудимо.

А још нисмо били у хемијским лабораторијама компанија за прехрамбене производе. Једноставно не знамо чиме нас хране. И нисмо били код генетичара у лабораторијама. И нисмо били у тајним војним лабораторијама. Не знамо каквог Голема или каквог Ихтијандера гаје паметни људи с наочарима дебелих стакала. Само видимо и чујемо, на пример, како жене обнажених груди секу крстове бензинском тестером, па се после вешају. Чак и то тешко може да нас зачуди. Свакодневно нове информације журе да потисну из свести старе, и ове нове ће бити још страшније и луђе.

Тако човек нестаје деформишући се. Тако поједине слике Јовановог Откровења попримају конкретан облик. И нека неко то назива напретком или неизбежним болестима развоја цивилизације, ми подижући поглед са страница Јеванђеља на свет и гледајући затим странице Јеванђеља, схватамо: ово је рат који се увукао у човека као црв у јабуку. То су плански и контролисани процеси уништавања човека и његове деградације.

Лествица која води надоле дошла је до овог ступња.

[JESSY]

„Свако има своју прошлост. Сваки грешник има будућност.“  

 Ево вам једно мало откровење: сваки човек може бити свет. 

Светитељи, заиста, имају прошлост. Свако од њих има своју. И, ако се човеку чини да је светост потпуна безгрешност, онда мало шта разуме. Безгрешан је само један Човек на свету. Њега тако и зову, Једини Безгрешни. Сви остали учествују у борби, стоје на ивици, и не знају своју будућност. 

Али је од изузетне важности да грешник има будућност. Човек је саздан као способан за светост. Као што се из било које тканине може направити мантија, од било ког комада воска направити свећа, тако и сваки, чини се, грешни човек, може се осветити, ако се приближи Богу. Он је чак призван на то: зато се освећујте и будите свети, јер сам ја свет. Тако је написано. 

То никако не значи да ће заличити на светог Николу, или светог Серафима. Напротив. То значи да он неће ни на кога личити. Светост се не може ставити под шаблон. Нема ни једног светитеља, који би са јувелирском прецизношћу ископирао неког другог. Ако нам делује другачије, значи да опет нисмо у току. 

Човек треба да буде испуњен Богом. Не апстрактном добротом, нити мекоћом и питомошћу, него управо Богом. При томе, по мери своје дубине. Унутрашња мера човекова може бити мала, као напрстак. Али ако је напрстак пун, то ће бити велика светост.  

Светост доказује постојање другог света и истину Јеванђеља.

Захваљујући светом Јеванђељу, из књиге, од „обичног“ текста настају плот и крв, дисање и молитва конкретног човека. Светитељи и јесу „оваплоћено Јеванђеље“. Сваки посебно се оваплоћује у један или неколико цитата. Сви заједно, сабор свих светитеља, оваплоћују Јеванђеље у целини.

 Можемо их молити: Пантелејмона за здравље, Николаја за помоћ на путу, Спиридона за решавање стамбених проблема. Зашто не молити? То су отворени и чисти извори. Срамно је и глупо да жедан не пије са тих извора. Али, волети светитеље треба не само за добар удео у нашем сујетном животу. Треба их волети јер постоје; за то што су радосно откровење о томе, какав може човек да буде. 

Светост је, на крају крајева, радост која је заменила сузе. Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући рукотворине своје. (Пс. 125:5-6). 
Протојереј Андреј Ткачов
http://www.pravoslavie.ru/srpska/print113612.htm

[JESSY]

НЕПРИЈАТНЕ СТВАРИ

    

Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста. Тако се туђи смисао лепи за речи и са временом је тешко схватити директан и непосредан смисао. Укус бомбоне замениће укус прљавштине. К. Луис је у књизи „Просто хришћанство“ писао да се у XIX веку „џентлменом“ називао сваки мушкарац који живи од прихода од капитала и који не мора да ради, без обзира да ли је галантан и образован или није. Односно, без шале би се могло рећи: „Џентлмен Х је права стока.“ Али данас ова реч асоцира искључиво с васпитаношћу и пристојношћу. Сличне метаморфозе прате постојање термина „фарисеј“.

*

Некадашњи чувар и познавалац Закона, ревнитељ религиозног живота, најбољи представник јеврејског народа после повратка из ропства, овај лик се претворио у синоним за лицемера, очигледно лажног и користољубивог човека, који је у тајности препун свих порока. Узгред речено, јеванђељски „цариници“ и „блуднице“, који нису само буквални, већ су и симболични, нису доживели овакве промене смисла. Они су остали свима добро познати блуднице и скупљачи пореза у свакодневном животу. А фарисеј је мутирао.

Блудница и цариник су професије које су колико профитабилне, толико и срамотне и које су отворено изабране ради богаћења и неминовно праћене грехом. Фарисеј није професија, већ психолошки тип. Тако нам се чини. Тако сматрамо. Овим именом се човек не назива, већ се етикетира. И ово име које је постало увредљиво користи се за политичаре и религиозне људе. Први тврде да се брину о народу, од других се очекује „професионална светост“. И први и други обично доносе масу разочарења, пошто политичарима не пада на памет да служе било коме осим себи, а религиозни људи једноставно не могу да досегну идеал. Сви остали људи у истој мери, ако не и више, болују од истих грехова и порока, али им се чини да им грехови могу бити опроштени пошто се од њих не очекује нека посебна праведност. А политичари и црквењаци су, кажу, друга ствар. Наравно, то није ништа друго до лаж која је завладала милионима глава, и само број преварених привремено може послужити као оправдање за ову заблуду.

*

Има ли нешто добро у фарисеју из хрестоматија? Ко је овај изузетно сложени тип човека који тежи ка потпуној светости, али неприметно скреће с пута на пола пута? Фарисеј није тотално грешан. Апостол Павле је по образовању и васпитању био фарисеј. Никодим који је ноћу долазио код Исуса био је сличан књижевник и ревнитељ за традицију. Згрешићемо ако будемо сматрали да фарисеј (читај – ревнитељ) нема никакве могућности да постане свет.

Фарисеј воли добро и то је сасвим очигледно. Цео његов живот у идеалном смислу је толико религиозно-педантичан и препун је мисли и напора да ми – лењивци – ни један једини дан на бисмо могли да живимо фарисејски. У њему је лоше то што унутра није онакав какав се труди да изгледа споља. Али опростите, сви ми изгледамо бољи споља него што смо изнутра. Кад би свако окренуо своје наличје и обнажио пред светом скривену ругобу – тешко да би живот био могућ. Сва наша хваљена култура и цивилизација су претежно лицемерне појаве у којима ормари блистају од полирања, али се у сваком ормару налази свој костур. Лицемерна је делатност сваке банке, сваке рекламне агенције, сваког произвођача, почевши од „твораца“ пасте за зубе, па све до аутомобилских гиганата. Међутим, нико их не назива „фарисејима“ очигледно чувајући реч за сиротог попа или нешто богатијег архијереја. Можемо наставити ову тему, али се можемо и зауставити. Само реч „неправедност“ моли да изађе на папир.

*

Ако фарисеј верује у своју светост, он више није само лицемер. Он је у том случају у прелести. Болестан је. Управо такви су били они фарисеји који су штурим речима, али упечатљиво описани у Јеванђељу. Сматрали су да су чисти и били су убеђени управо у ову ритуално-моралну чистоту. Овакав тип са страница Јеванђеља силази директно на улицу и наставља да живи у току читаве хришћанске историје. Овакав човек је једноставно духовно болестан и не може се исцелити обичним средствима пошто је његова болест изузетно тешка. У том случају његово подвижништво тежи ка задртости и фанатизму. Тада је његов свет црно-бели и у овом свету нема места за самилост према „другоме“. „Други“ по његовом уверењу заслужују пакао, ватру, демонске муке и искрени фанатик се често јако вређа на Бога због тога што Он не жури да погуби очигледне грешнике. „Куд ли гледа? – пита се умишљени светац док га чак и муве заобилазе у широком луку. Управо то је типичан и прави фарисеј. Таквих је мало зато што су ретке душе које могу да споје мржњу с молитвом, а заљубљеност у себе са сећањем на Бога. За то човек треба помало да личи на Ивана Грозног.

Ако фарисеј зна за своју унутрашњу неваљаност (прљавштину и ништавност) и ако нема снаге да „буде“ него се труди да „изгледа“, онда он не светли у тами црвеном светлошћу и не служи за плашење деце. Он је баналан и посвудашњи. Својим претварањем плаћа данак врлини, као што је говорио Ларошфуко, односно, у свом игрању праведности он праведност сматра највишом вредношћу.

То је опште стање у којем, по речима аве Доротеја, људи лажу животом. Иако су развратници они изигравају чедне људе; иако су шкртице радо говоре о милосрђу и штедрости и сл. Али наравно, религиозног човека неминовно прати фарисејство као Оњегина досада. „И трчала је за њим као сенка или верна жена.“

То је зато што је верски живот по дефиницији засићен моралом, а од човека се увек може захтевати више него што је он у стању да испуни.

*

Свака моћна религиозна традиција је снажна због своје прошлости и заљубљена је у прошлост. Ово се у потпуности односи и на нас, православце. Наша историја је пуна знакова очигледне светости, а љубав према њој (пажња!) не сме да потире отвореност према садашњости и будућности коју стварамо.

Дух ствара форму. Прошлост нам је оставила мноштво светих облика рођених Духом: богослужбени чин, одежде, бонтон, архитектура итд. И уз овакво богатство врло лако можемо пасти у жељу да зауставимо време, односно да пожелимо да канонизујемо и догматизујемо све (буквално све) што смо наследили. Онда ће сва успијања попут бесконачних „спаси Господи“ и „опростите – благословите“ убити саму могућност нормалног разговора. На крају може да се роди каста црквењака и чувара старине, извесних носилаца идеја града Китежа по којој је „све добро већ било“, а очекују нас само губици и порази. Ово мишљење је јеретичко и одвратно. Али има и горих ствари.

Горе је ако боготворимо форме које је Дух некада родио, и ако на основу тога негирамо право Духа да ствара друге форме и да обнавља оне које је некада створио. У суштини, тада ћемо ступити у конфликт с Духом и потрудићемо се да Му забранимо да делује као Ризница добара и Давалац живота. Рећи ћемо Духу: Нешто од Свог блага нам је већ показао и то нам је довољно. Дакле, упорно Га молимо, чак и захтевамо да престане Своје стваралачко деловање које не чекамо и које нам није потребно. (Звучи страшно, али се управо ово дешава на све стране.)

На наше очи због љубави према прошлости може оживети „Легенда о великом инквизитору“. Тамо у тамници инквизитор каже Христу да ће сутра уз одобрење народа спалити Христа као јеретика и то у Његово Име. „Ти си нам дао власт и све си рекао, а сад немој да се мешаш. Сами ћемо владати у Твоје име,“ – каже прелат. Притом нам Фјодор Михајлович не слика сибарита који пуца од дебљине, некаквог развратника који користи власт ради задовољства, већ аскету изможденог подвизима и тешким размишљањима, који је остарио напорно радећи. Овај паметни крволок јаке воље је несумњиво духован човек, чија духовност носи предзнак „минус“.

*

Која болест света није продрла у Цркву? Продрле су све до једне. Истина, продирући у Цркву болести света облаче подрасник, пуштају браду и мењају обрте у говору због чега некима изгледа да су се „осветили и оправдали“. Међутим, не мења се суштина болести осим што због спољашње углађености попримају још већу одвратност. Имамо ли права да говоримо о томе не подривајући веру? Мислим да смо данас просто дужни да говоримо о томе бранећи веру. У друштву које се назива отвореним и информационим не треба да стварамо имиџ „безгрешних“, а да се касније јаросно правдамо после процуривања информација или злобног напада недобронамерника. Треба благовремено, адекватно и мирно да говоримо о животу духа и његовим опасностима с онима којима је стало до Цркве. И ако речи буду прецизне и ако оне буду лажне многи информациони конфликти и провокације ће увенути, а да не пусте пупољке.

*

Болести Цркве које су идентичне с болестима света нису просто поробљеност стварима, збрка у свести, живот без крила и жеље за задовољствима. Све су то превише очигледне болести епохе. Човек је постао плитак и надмен. Плитак и надмен човек у свету се разликује од свог сабрата у Цркви по томе што први патетично прича о правима човека и грађанина, а други непрестано пробија другима уши о смирењу. О, не знам да ли вам је познат осећај мистичког ужаса кад надмен човек почиње да говори о смирењу? Човек тада заиста жели да запуши уши и да побегне са видика.

Али није главно чак ни то што ми (хришћани) живимо у истој световној атмосфери затворености и егоизма у којој нико никоме заправо није потребан. Човек није потребан никоме на свету. То је очигледна истина. Али није нимало потребан ни у Цркви. Човека свуда и по навици користе и нигде га не воле. Од таквог односа се не избавља ни у Цркви.

Ако кажемо да смо „другачији“, да умемо да волимо и да у нама нема болести света, као прво, сами ћемо се постидети кад то изговоримо, а као друго, људи ће сигурно осетити да су ове тврдње лажне. У одговор ће ћутке отићи од нас или ће се гласно побунити против нас.

*

Фарисеј се углавном бави решавањем дилеме „бити или изгледати“. Он је решава, као што фарисеју и доликује и одлучује се за „изгледати“. Подсетићу да у нашем свету ово стање пре свега прети посленицима религије и политике. А свет у целини решава другу дилему: „бити или имати“. Људи у свету више не желе да изгледају као неко, пошто не само да да губе јасне моралне оријентире, већ ни не верују да такви оријентири у принципу могу постојати. Дакле, дилема се решава у корист „имати“. „Сви траже одговор – где је главни идеал? Засад одговора нема, штедите капитал.“ Не можемо рећи да су људи у Цркви слободни од овог претеривања у свакодневном животу. И ми желимо да „имамо“, али притом још желимо и да „изгледамо“. То је заиста страшно стање. И тим је страшније што је мало оних који ће се сложити с дијагнозом. Почеће да грде огледало. Почеће да навлаче завесе на прозоре и да глуме воз правећи се да путујемо уместо да изађу из вагона и открију смет на путу због којег је даље кретање немогуће.

*

Волим Цркву. „Човеку је својствено да греши“, али мислим да је веома волим. У сваком случају, ништа не могу да упоредим с њом. Само одбијам да волим све оно што се обично асоцира са Црквом. Није злато све што сија и није Црква све што мирише на тамјан.

Притом ће Црква преживети без моје љубави, и то је јасно као дан. А ја без ње нећу преживети. И управо због жеље да се сачува најдрагоценије без чега нећемо моћи да преживимо, желим час с болом да шапућем, час да вичем непријатне речи о томе да више глумимо хришћанство него што живимо у Христу.

И не говорим ово о световњацима који живе тамо где почиње пакао. Говорим о онима којима је „све јасно“, и који су убеђени у своју праведност. На свету нема веће тежине од тежине ових људи.

[JESSY]

О БЛУДНОМ СИНУ

Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности. Врло је лоше, заправо је смртоносно потчињавати се „житељу оне земље“ која се налази далеко од очевог дома (тако се у причи приказује демон којем служи самовољник). А најгоре је човеку што зна да је сам за то крив. Али пошто си сам направио глупост, сам треба и да се вратиш. Имаш могућност. Управо у томе се састоји Радосна вест.

Осрамоћени чувар свиња смишља молитву: „Оче, згрешио сам небу и пред Тобом. Нисам достојан да се називам сином. Прими ме макар као једног од најамника.“

И – на пут. С изразом потиштености на лицу и ногама изгребаним до крви.

Али молитва коју је смислио није изговорена до краја. Отац је чврсто загрлио сина и он је успео да изусти само један део: „Оче, згрешио сам. Нисам достојан да се називам сином...“ Затим – стоп. Нису се зачуле речи о најамнику. То су непотребне речи. Син је отишао и син се вратио. Без снижавања статуса. Ако вам се тако свиђа, управо то је исповест која није изговорена до краја. Дело је учињено. Син се вратио. Чему сувишне речи?

Да ли желите да поправите дело речима? Узалудно је. Ако Отац не опрости речи неће помоћи. Али ако је опростио, ћутке плачите неко време. Главно се десило.

Повратак кући нису реченички обрти, унапред припремљени и тачно изговорени, чак и по папиру. Истински повратак по Јеванђељу јесте очински загрљај и обостране сузе-радоснице. Јер нема довољно речи да се све исприча. А то није ни потребно. То би судија исписао дуге записнике са испитивања, а Отац је једноставно загрлио. Отац зна неизречено.

А затим ће наступити пир, нова одећа, прстен и чизме.

Проверавајте да ли сте обувени, у шта сте одевени, да ли је било пира и имате ли прстен. Ако тога нема, није било ни повратка. Прича се односи на све.

Пир са закланим телетом је Причешће, Литургија, Евхаристија. „Окусите и видите како је добар Господ.“ Прародитељи су згрешили кроз тајанствену храну, а кроз још тајанственију Храну треба да се оствари помирење. Жртвено Теле око трпезе треба да окупи све оне који умеју да се радују туђем покајању. Теле је и Јагње. Он је и Небески Хлеб, и Мана, и Жива вода. Све свето и заиста спасоносно венчава Евхаристија.

Прстен је знак царског достојанства. Знак враћене племенитости. Хришћани се ретко осећају као цареви, као да им врховни Петар није рекао да су „царско свештенство“. Очигледно, нису се до краја покајали. Да су се вратили – вратили су се, али се још увек осврћу према шуми из које су изашли. А увек треба да се враћамо. Једном и заувек. Просто, ван Дома је увек врло лоше.

Чизме су против змије. Оне која гмиже на стомаку од проклетства које се зачуло у Рају. Змија, као што је речено, уједа у пету. Очигледно да је једном угризла и босоногог младића. Отров од уједа се разлио у крви, заразио ју је, родио је у души злочиначке замисли и отуда се полако у оболелој души родила жеља да оде и да од очевог новца живи у потпуном задовољству. То не треба да се понови.

Узгред речено, не треба истребити све змије у околини (зло остаје и има га много), већ треба обути своје ноге. Пословица каже да је онај ко је добијао батине двоструко вреднији од онога који није. И сад је младић заштићен. И горким укусом учињене грешке и благодатном помоћи коју му је Отац пружио. А они који воле да питају зашто Бог не лиши Сатану сваке снаге, боље нека се просто обују после повратка кући и не гневе Небо сувишним питањима.

Нова одећа је оно што је стари Јаков облачио вољеном Јосифу. На гозбу треба доћи у новој одећи. Обучени у рите се избацују с ње, а претходно им се вежу руке и ноге, као што је речено на једном месту.

Тако се чудно и свечано завршава прича о човеку којег би по праведном суду (с чим се он унапред и сложио) требало сместити с робовима у шталу. Управо то се сваког дана дешава с човеком који се каје и који се кроз покајање враћа у Дом. Има много таквих људи. Сваки од нас је такав човек.

Сад ми, који смо се покајали и вратили, увек имамо о чему да поразговарамо.

„А колико дуго си ти био далеко од Дома? Ја двадесет година. А ти?“

„Које си ти свиње напасао (односно, којим грехом си зарађивао за живот)?“

„Да ли је твој пут до Оца био дуг или си одмах одлучио и одмах се вратио?“

„Ко ти је показао пут до Дома?“

И тако даље.

Чак можемо заједно с Оцем док стоји на путу чекајући још једно заблудело дете да извирујемо са занимањем и да самилосно гледамо кроз прозор: да не иде неко? Јер, не враћају се туђинци, него браћа.

Занимљиво је како ће се убудуће одвијати живот ове задивљујуће породице. Хоће ли се млађи брат помирити с озлојеђеним старијим? Да ли ће и старији син пожелети да оде – како би се осветио зато што је Бог био изнад очекиване праведности и зато што је испољио изванредну милост? Прича не даје одговоре на ова питања. Зато их даје црквена историја која има већ преко две хиљаде година. Одговор је следећи: неће бити идиле. Кад би наступила идила не би биле потребне чизме. Живот Цркве и јеванђељске историје није мелодрама с хепиендом. То је милост према палима под условом дубоког покајања самог палог. И то су отворена врата могућности за будућност где је, ако је неко од нечега и заштићен – само сразмерно максимално озбиљном односу према себи и према животу.

Оваква озбиљност се на језику Цркве назива „стражење“. И оно се рађа, као и свако добро уопште, од страха Божијег.

[JESSY]

ДА БИСМО ОД ГОСПОДА НА СУДУ ЧУЛИ: „ЗНАМ ТЕ“

Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра.

Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа.

У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда.

„Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света.

Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“

Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером.

Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“

На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива.

Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу.

Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко је клеветао и плео мреже, био злурад и понашао се као змија на путу. И у овом случају ће морати да чује: „То сте Ми ви урадили.“

Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо.

Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена.

Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако!

На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи...

Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима.

Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени.

Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе.

Апостоли и анђели. Страшни суд. Фреска преп. Андреја Рубљова    

И оци су нам унапред рекли да ће хришћани из последњих времена по слави својих дела бити ништавни у поређењу са хришћанима из старих времена. Али је после тога речено да ће ако сачувају веру бити изнад старих.

Све напоре треба да уложимо у то да вера Божија живи и да делује, и да никуд не нестане. У том случају ће чак и оскудни напори у добру покрити нашу наготу и обући ће нас у брачну одећу на онај Велики Дан кад ће се чак и Анђели уплашити.

[JESSY]

Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то... Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

 

Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

 

Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не?

 

Само питам и ништа не констатујем.

 

Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

 

Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

 

Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

 

Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

 

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

[JESSY]

ЗАТВОРЕНИЦИ

    

Ако се ради о пружању помоћи и давању прилога, људи најрадије дају прилоге за малу децу. Зато што су деца симпатична, безгрешна и незаштићена. Може им се рећи „сју-сју“, „бо-бо“, могу се помазити по обрашчићу, човек им се може осмехнути и пољубити их у мало чело. Много је теже волети и неговати старце. Беспомоћне старце који су изгубили снагу и лепоту, који су повремено наопаки и гунђају, који нас одбијају мирисом или спољашњим изгледом и тако даље и томе слично. А још је теже волети затворенике који су се по совјетској терминологији називали „зек“. „Чим је у затвору, значи да је крив. Зашто да га жалим?“ – рећи ће малограђанин и делимично ће бити у праву. Делимично.

У Москви је некада живео доктор Гааз који почива на Ваведењском (Немачком) гробљу у престоници. Био је главни лекар московских затвора и веома сажаљив према затвореницима. „Гааз никога не одбија,“ – говорило се у Москви о добром срцу овог некадашњег Немца који је постао Рус. Доктор се на све начине трудио да олакша судбину осуђеника, посебно оних који су под стражом у оковима протерани у далеке крајеве. Зато се доктор заступао за несрећнике пред властима и пред митрополитом Филаретом Московским. Светитељ је једном чувши од Гааза да међу осуђенима може бити и невиних, рекао: „Осуђени су, дакле – криви су.“ Гааз је повикао: „Владико, заборавили сте Христа!“ И заиста, Христос је био осуђен, али је притом био потпуно невин. Филарет је са смирењем рекао: „Не. Него је Он мене заборавио.“

У затвору су били многи свеци. Био је Јосиф Прекрасни којег је газдарица оклеветала да је покушао да је силује (в.: 1 Мојс. 40). Био је Јеремија. И то није био само у тамници, већ у зиндану, односно јами. О таквим заточеништвима се може детаљно сазнати на основу хроника из кавкаских ратова, јер су такви облици заточеништва и данас често у употреби. Док је Јосиф био у тамници због чедности, Јеремија је био због истинитих и непријатних пророчанстава. Пред смрт, пре него што му је посечена глава, Јован Претеча је последње дане провео у тамници. А светим мученицима који су трпели заточеништво због вере и истине у хришћанско време заиста нема броја. Почевши од Нерона па све до огромних репресија у земљи Совјета, мноштво светаца је прошло кроз мрак тамнице због исповедања вере. Јели су чорбуљаке, таворили су у препуним ћелијама, мучила их је неизвесна будућност, трпели су свакодневна понижења. Тако да се реченица: „Чим је у затвору, значи да је крив,“ – у историји ни из далека не оправдава увек.

Ум који је склон крајностима зачувши ове речи одлучиће да отвори све тамнице и да прогласи потпуну слободу свих. Живела, да тако кажем, потпуна слобода, заједно са једнакошћу и слободом. И овај ум који доноси исхитрене закључке, као што је рекао класик, биће у суштини у криву. Привремена влада у Русији после Фебруарске револуције у таласу добродушности и ружичастих илузија о брзој срећи широм је отворила врата тамница и... И земљу су преплавили окорели злочинци, свакодневни живот је био крајње криминализован, а бољшевицима је олакшана узурпација власти и касније пришрафљивање. Ипак у затворима не робијају само свеци.

Наводим пример из историје – случај с царицом Катарином. По обичају руских монарха она је једном приликом за Васкрс обилазила затворе. У свакој ћелији је питала: „Зашто си у затвору?“ И одговарали су јој: „Мајчице-царице! Оклеветан сам (преварен, намештено ми је). Седим због туђих грехова. Ослободи ме. Целог живота ћу се молити за тебе.“ И тако даље и томе слично. На крају је један младић на питање царице одговорио: „Крив сам и треба да робијам.“ „Пустите га,“ – рече царица која је имала право да помилује затворенике за Васкрс. „Како то?“ – у недоумици су питали и сужњи и свита. „Па не може један кривац да робија међу толиким невинима!“ – оштроумно је одговорила Катарина. Тако да покајање и признавање кривице може човеку да донесе слободу. Нека је то и редак случај, али је врло карактеристичан.

Што се тиче питања о невиности... Швајцарски писац Диренмат је говорио (злокобно се шалио) да ако се без пресуде било који човек насилно затвори у самицу, ускоро ће схватити због чега је затворен. Ово говори о томе да нико није без греха и да сви имамо због чега да се кајемо, да имамо због чега да патимо. Али се у негативном смислу ова мисао може изродити у познату људождерску тврдњу: „Само да је човек, а члан закона ће се наћи.“ Ово је врло примењива реченица која се жалосно оправдава из дана у дан. И чим се човек замисли о овој теми душу му обузму јад и нелагода.

Говорећи о Страшном суду Христос набраја добра дела којима човек може угодити лично Њему, Спаситељу (в.: Мт. 25: 31–46): нахранити гладног, пружити кров над главом бескућнику, посетити болесника... Ово јеванђељско учење је нашироко познато. Ту су и речи о затвореницима: У тамници сам био и посетили сте Ме. Између осталог (позива на практично милосрђе) ово значи и да ће затвореника у тамницама бити свуда и увек до свршетка света. Исто као што ће бити и болесника, и сиромаха, и бескућника. Сиромаха ће увек бити у твојој земљи (5 Мојс. 15: 11) – каже Свето Писмо. И то је поред тога што су сви благослови дати Израиљу били наглашено земаљског, материјалног карактера. Богатство, велики број деце и дуг живот су својства обилних благослова. Поред тога, сиромаха ће увек бити у твојој земљи. Исто као што ће увек бити гладних, жедних, голих и босих и... затвореника. Отуда потиче народна мудрост да човек никад не треба да се зариче да неће постати просјак и да неће доспети у затвор. Отуда потиче и захтевање сажаљења и самилости према онима који су лишени слободе.

Познат нам је осећај глади, дакле, није нам тешко да схватимо гладног. Познати су нам хладноћа, страх, недостатак новца и усамљеност, и људе који се налазе у таквом стању лако можемо да разумемо. Само да пожелимо. Да бисмо састрадавали са сужњима не морамо обавезно бити у затвору. Довољно је да имамо жив ум, људско срце и само мало уобразиље. Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу (Јевр. 13: 3). И све што треба учинити јесте да бар једном направимо пакет и да у њега ставимо топле чарапе, писаћи прибор и дуготрајне намирнице (млеко у праху, сланину, бели лук). Ситница. Али ће ова ситница доспети лично Христу у руке.

У нашој земљи има много затвора. Врло много. „С друге стране Месеца“ налази се на стотине хиљада људи и животна прича сваког од њих би се могла преточити у књигу. Узроци масовности ове појаве би се могле отписати на ГУЛАГ и сличне кошмаре да није једног „али“. Највећи број затвореника у односу на укупан број становништва има у САД, односно у „бастиону слободе и демократије“. И по изласку на слободу тамошњим затвореницима није нимало лакше да се социјализују него нашим: да заснују или обнове породицу, да почну да раде итд. Као и код нас, човек који је био на робији увек има неки печат осуђености. Обележен је. Тешко му је да се уклопи у грађански живот и врло лако да крене у нови круг, да поново робија. Тако да се не ради само о ГУЛАГ-у и демократији. Не ради се само о њима.

Ми више не сматрамо као раније да затвор треба да преваспитава. Затвор није у стању да преваспита, већ може само да казни и (или) да осакати. Сусрет с њом је за човек налик на сусрет уздрхталог тела с оштрим гвожђем. То није равноправан сусрет, већ је то сусрет бездушне и равнодушне машине с малим, али живим човеком. Пећи је свеједно каква дрва ће у њој изгорети. Машини за месо је свеједно шта ће у њој бити самлевено – свињетина или овчетина. И затвору је свеједно иза чијих леђа ће шкљоцнути брава – иза леђа књиговође којем су други наместили робију; или оклеветаног професора; или рецидивисте који је напокон ухваћен. Ова бездушност и равнодушност према појединачној судбини можда убија више од свега другог. Човек тада врло лако може постати озлојеђен, тврдокоран, може да омрзне систем, па и цео живот и све људе заједно. И умножавање броја озлојеђених људи спремних на освету, који вребају – јесте најопаснија ствар коју у себи крије препуни затвор. Мрежа препуних затвора.

Човек се не рађа да би говорио затворским жаргоном, пио јак затворенички чај и радио нове тетоваже. Погледајте малу децу – или у мајчином наручју, или на дечјем игралишту. Управо оне деце којима је тако лако и пријатно говорити „у-тју-тју“ или им проћи руком кроз свилену косицу. Које дете можете лако да замислите како носи затворску одећу, како је мршаво и кашље, злих очију, како крије мржњу према целом свету? Вероватно ниједно. А малишани расту, постају чике и тете – и доспевају у затвор. Излазе и опет се враћају. И навикавају се на затвор као на кућу и више не излазе. То је једна од најстрашнијих и посвудашњих несрећа поред рата, болести и свега осталог, која човеку смета да живи. Можемо се правити да нас се то не тиче. На крају крајева, то је врло природно – зажмурити и окренути се од несреће како се човеку не би по ко зна који пут стегло срце. Али Јеванђеље каже: Био сам у тамници и посетили сте Ме. Значи, треба да размишљамо о томе не падајући у илузије о томе да ће на земљи завладати рај. О томе да човек у XXI веку и даље наставља да буде себичан и окрутан. О томе да нема потпуне правде на овом свету иако треба тежити ка њој. И о томе да јеванђељска светлост треба да продире и с оне стране затворских решетака где ће само Бог разабрати ко је прав, а ко је крив.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/120247.htm

[JESSY]

MУЗИКА

    

Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично. Мој отац је у младости уредно ”стругао” виолину, читао ноте из нотне свеске и био је нада у области хармоничних звукова. Али, није се отворило. Ни њему, ни мени. Као у ”Рубљову” код Тарковског, ”рецепт за бронзана звона” отац је однео са собом. А ја не да сам остао без слуха за музику, него са уобичајеном неписменошћу када је реч о музици. Такав сам, генерално, и сада. Нажалост. Мада…

Некада давно сам водио ауторску емисију. Имао сам слободу да позивам интересантне саговорнике, што сам и чинио. Испред микрофона су неретко били преводиоци, филмски критичари, рок музичари, педагози. Једном је био и он. Назваћемо га Гена. Виолиниста. Од тада смо пријатељи.

Гена је остављао утисак особе која је врло напета. Ако бисмо сви били лутке које се напајају обичним батеријама, Гена би највише личио на нешто што се напаја на високоволтни кабл. Он би све време или нешто слушао у својој глави, или о нечему тешком размишљао, или гунђао, или дубоко у души превртао неке велике камене блокове. Било је врло интересантно.

Пре свега, поразио ме је његов скептични однос према музици, као према средству за усавршавање унутрашњег света. Знате како сваки сељак хвали свога коња? Глумци и режисери се представљају као мистични служитељи у храму уметности. Тако и кажу, да је позориште храм уметности. Научници своје институте називају ”храмови науке”. Они су, веле, служитеље у том храму. Сликари и песници настоје да се прикажу као проводници. И сви они, наводно, имају приступ вишим сферама. И без свих њих би мајка-природа неизоставно пресушила. Како је уопште, – размишља човек, док слуша све то, – могуће да живи, а да нема потанко знање о једној или другој уметности? Ето сав тај снобизам, подмазан уљем самољубља, Гени је бивао сасвим стран.

– Музика не може направити бољег човека – рекао ми је, не мењајући израз лица, док је слушао нешто у својој глави, или премештао неки блок.

– Ма немојте! – рекао сам. Чему онда све? Ако не због унутрашњег развоја?

– Не знам, – узвратио је. – Можда и због унутрашњег напредовања. Само, музика неће створити бољег човека.

Тада смо се присетили Јановског концентрационог логора у Лвову, чији је командант био истанчани естета. Од четворице јевреја који су пре рата свирали или у опери, или у филхармонији, овај есесовац је направио квартет. Јадни затвореници су свирали “танго смрти” док су људе водили у смрт. Присетили смо се филма где официр свира Бетовена, док војник Мићка, измучен ударцима шипки, умире. Још много чега смо се присетили.

– Чему онда музика? – питам.

– Ничему, – одговара. – Она је антрополошко својство, као ходање по правој линији и владање говором. Без ње се не сме. Нема немузикалног човека. И она је, наравно, од Бога. Од кога би другог била? Исто као и способност човека за науку о Богу. Али, како наука може бити сумњива и штетна, исто тако може и музика. И сви таленти, које човек има, због греха су постали двострани.

Он је још причао да се музика није развијала од једноставне ка сложеној. Вели, прво је био ”Чижик-Пижик”, потом ”Или у врту, или у башти” а потом Моцарт. Не. Музика је, вели, од постанка била сложена. Јер је, опет, од Бога. Причали смо још о томе да су у старој Кини били чиновници, који су, док су обилазили провинције, слушали песме које је певао народ. На основу тих песама, долазили су до закључака о расположењу у народу, о стању народног духа. Па би, у случају нарушавања народне хармоније, примењивали смртну казну. Јер онај који мења древне и традиционалне мелодије, колеба и дух народа. Ни мање ни више: разштимава васељену.

Још смо говорили да је књижевна цензура увек могућа, с обзиром да се информација кодирана разумљивим речима лако може контролисати, а музичке цензуре нема. Јер скоро да нико не уме да разуме, и научно протумачи музику. Отуда око нас, свакодневно, без контроле облећу најзлобнији, најнеморалнији звуци и сазвучја, која руше унутрашњи свет, а ми ни прстом да макнемо, јер не схватамо важност овог проблема. Причали су да би новајлија који тежи самообразовању, требало да почне од европске музике XVIII века. Управо XVIII века. Јер везе са хришћанском духовношћу, са Светим Духом, још нису биле искидане, а техничко умеће је било на изузетно високом нивоу. Тако је емисија прошла између, по добру споменутих, Хендла и Мусоргског.

Реците ми, да ли сам могао и да се не сретнем са таквим саговорником? Наравно да нисам могао. Може човек годинама да живи као риба, и ни са ким да не проговара – и одједном такав саговорник.

Спријатељили смо се. Био сам гост у Гениној кући. Више пута. Наравно, говорили смо о до-ре-ми-фа-со, које је на чудесан начин повезано са Житељима небеса. Не сећам се свега. Када нема основног знања, информација нема за шта да се ухвати. Али, ипак се нечега сећам.

* * *

– Ево, види. (Узео је у руку виолину.) Ово је мелодија Хајдна. Она почиње са нотом ”си”.

Прешао је гудалом преко струна и зачуо се звук. Потом је направио још неколико покрета, и одсвирао кратку музичку нумеру.

– Чујеш?

– Да.

– Ево Бетовенове мелодије. И она почиње нотом ”си”. Али је, из неког разлога, то друга мелодија.

Он је извукао из виолине почетно ”си”, потом још неколико звукова који образују мелодични почетак. И, заиста, то је била другачија нота. Слично једном истом човеку, али десет година старијем. Видиш да је то тај човек, само су му власи седе, и у очима му је туга. Тако некако.

– Зашто је тако, не знам. И таквих трикова је у музици на сваком кораку – на хиљаде. А генерално музика, звук, имају исповедни карактер.

– Не разумем?

– Кроз звук се свет и човек исповедају, откривају своје унутрашње тајне.

Ударио си о дрво, и чујеш одређени звук. То дрво говори: ја сам дрво. Удариш ли о стакло, и стакло ће звуком указати да је стакло. Исто је и са каменом, и циглом, па и човеком. Музичар пише музику и сам до краја не схватајући шта је том музиком рекао. Истанчани и мудри критичар увек зна боље од аутора, шта је управо кроз ту музику речено.

Он ми је причао о томе, како је једном приликом свирао сонату неког савременог композитора. Неколико месеци је вежбао. У сваки акорд се пажљиво удубљивао: шта овде каже аутор, на шта циља? Потом је био премијера, овације у сали, и захвалност аутра. И ето, после концерта, уз чашу шампањца, Гена је упитао аутора музике: ”Зашто си оставио прву породицу?” Овај је запањено гледао, а Генка га је још једном упитао: ”Зашто си отишао од прве жене, и оставио је са дететом?” ”Одакле ти то знаш?” – љутито и гневно узвратио је композитор. ”Па у твојој музици – узвраћа Гена – све је написано. Све је врло драматично. Породична драма, муке савести, самооправдање и томе слично.” Тада су се посвађали. Јако, и могуће, заувек. Ето то је музика.

* * *

О чему смо тада, и приликом других сусрета разговарали? Не сећам се. Кажем, недостаје ми основа. Информација улеће у душу, и попут Нојевог голуба, који нема где да спусти ножице, одлеће. Вода Потопа се још није повукла. Штета. Али сам од тада почео да слушам музику. И с времена на време, почело је да ме “облива”. Једном ми је душу исцепао Бетовен. Тачније неки део Седме симфоније, алегрето, чини ми се. Слушао сам је у колима. И нешто ме је испунило, да сам морао да сиђем са пута, угасим мотор, и да се исплачем. Иначе бих се разбио. Да ме је било који саобраћајац тада видео, паркираног с краја улице, лица мокрог од суза, забачене главе, помислио би да би ме требало лишити права, и звати Хитну. Зовем Гену, ужурбано му причам о Бетовену и Седмој симфонији. А он мирно, и полако ( изгледа да стално у глави премешта неке блокове) одговара: ”То је то. То је музика од Бога”.

После сам сличан случај имао и са Рахмањиновим. Други концерт за фортепиано са оркестром. Чак је Рахмањинов више од Бетовена утицао. Укратко, Гена је унео у мој живот изненадне промене.

Да, сетих се. Он је још говорио да музика никако не постоји да би испунила животну празнину, ради ”лепоте” и осталих невиних прича. Она такође не постоји да би направила живот човека естетски бољим или пријатнијим. То је, каже он, чиста јерес.

Желите да знате зашто постоји висока музика, и висока уметност, уопште? Напрегните се. Висока уметност, према Генки, постоји да би се страдало! Страдало! Истински, узвишено и оправдано страдало.

Човек је изгубио Рај. Човек овако или онако страда. Али, ако је он по облику живота –теретна животиња, и ништа више, страдаће само од јаке палице у рукама волара. Велика уметност подсећа на Велики губитак, и наводи нас да трагамо за изгубљеним. Сама по себи, уметност, неће вратити изгубљени Рај, и зато ствараоци не треба да се надимају. Они само буде успавану душу и терају је да ”подигне очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја.” ”Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље.” (Пс. 121: 1–2). Стога је истинском творцу тако тешко на земљи. Јер нико не може да га разуме. Све је код њега са душом, као код Љермонтова:

Не заменише јој звуке небеске

Туробне песме земаљске.

* * *

Да, још је помињао да су трозвук мола и дура попут Тројице у музици. У трозвучју мола средња нота је узвишена. То је радост. То је Христос у слави. А у сазвучју дура средишња је нота снижена. То Син Божији страда: оваплоћује се, смирава се, моли се о Чаши, трпи Распеће.

Већ сам поновио, да нешто не могу да разумем до краја, а нешто нисам успео да запамтим, јер немам основу. Тајну ”бронзаних звона” отац је са собом однео, и ја сам, као и многи други, музиком називао нешто што она није.

Док се у мом животу није појавио Гена.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/119967.htm

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]