Богословље протојереја Андреја Ткачова

[JESSY]

Ново

    

 

Предлажем да се према Васкрсу односимо као према Новој години. Нових година има много и све су релативне. Први септембар је почетак индикта, дан историјског сећања и веза с римским законима. Истовремено је то и дан знања. Први јануар је волунтаризам Петра Првог, који има две варијанте – јулијанску (светитеља Василија Великог) и григоријанску. Свако има још и рођендан, који је несумњиво лична нова година, која додаје још једну броју проживљених година. И низ се може наставити јеврејском, кинеском и осталим новим годинама, које дезоријентисано човечанство данас слави, јер нема паметнијег посла. За сваки случај. Ради попуњавања унутрашње празнине или у виду културног експеримента. Али то нису никакве «нове године», зато што се сва животна старудија пребацује преко границе календарских датума и ништа се суштински не мења.

Васкрс је нешто сасвим друго! Пост пустоши, пере унутрашњост, прањем и ваљањем (личном аскезом и невољама чисти шталу срца). Затим се на Велику суботу и у Васкршњој ноћи у нове мехове налива ново вино. И човек се мења. Човек игра и пева, као «Боготац пророк Давид испред ковчега под балдахином». И постоји реална шанса да се живот почне изнова. Само унутар Христовог Васкрсења постоји шанса да се живот почне изнова. Остало су фалсификати и имитације. Жалосни фалсификати и немоћне имитације. Змија редовно мења кожу. Таре се о оштро камење или се провлачи између трња како би се стара кожа скинула као чарапа и како би се појавила нова. «Будите мудри као змије.» У Васкршњим зрацима мењајте стару кожу. Опраштајте се од грехова, обнављајте веру, склапајте поново с Богом Нови Завет у крви Његовог Сина, која је проливена на Крсту, која се приноси у Евхаристији. Ново лето благости. Нови циклус литургијских читања. Нови порив за молитву у недељним данима и да не скрнавите петак заборављајући на Голготу.

Златоусти у Васкршњој беседи каже: немојте се стидети убогости, немојте плакати због грехова, не бојте се смрти. Зато што је дошло заједничко Царство и опроштај је засијао од гроба, и смрт Спаситеља нас је ослободила од страха од смрти. Ето, то је ново! И ако то није ново, шта јесте? Зар још један нови модел IPhone-а или аутомобила? Немојте ни себе, ни мене, ни Анђеле Божије терати на смех. Оно што називамо «новим» уопште није ново, а Васкрс је Нов. Нови дан, нова година, нови живот, поклоњени онако, ни због чега, само због Христове милости. Само извади слушалице плејера из ушију и чуј: Уђи у радост Господа твог!

Захваљујући Васкрсу јасно је шта је олтар храма. То је миомирисан и празан гроб у којем је лежало Тело Исусово. А шта је сам храм? То је предворје Анђела, где бестелесни говори женама: Зашто тражите живог међу мртвима? Устао је. Јасно је ко су мученици. То су људи који суочавајући се с мукама нису могли да негирају да су спознали да је Христос жив и да је Он Цар! Захваљујући Васкрсу јасно је зашто су преподобни живели тако строго. Чували су Васкршњу радост. Плашили су се да не потроше милион рубљу по рубљу: целовиту радост због јединог потребног – за гомилу ситних наслада, које убијају осећај за вечност. Сва Црква се може схватити кроз Васкрс, а без Васкрса се уопште не може схватити. И мноштво људи је уопште не зна, иако су их родитељи крстили у детињству.

У густу таму се смело урезао зрак из другог света. То је Христова Пасха. Небески огањ је пао на жртвеник. Сад овај огањ треба да одржавамо целе године. Због тога се сваке седмице празнује недеља. То је мали Васкрс и сећање на Велики и на одржавање ватре од њега. Предлажем да почнемо живот изнова. Да скинемо знојаву и прљаву одећу, да оперемо тело водом и да обучемо светлу одећу. Да подигнемо лице ка Небу куда се Христос узнео и одакле ће поново доћи. То је у случају да смо заинтересовани за истински ново, а не за кривотворине. Христос васкрсе!

http://www.pravoslavie.ru/srpska/93474.htm

 

[JESSY]

Изненађујуће ствари око нас

 

У историји сукоба између религије и науке у Европи доктор игра посебну улогу. Неколико векова заредом лекари, који су дубоко проучили систем крвотока, нервни систем, систем за варење и друге системе, али нису пронашли душу под скалпелом, представљали су авангарду убеђених скептика и циника. И то је опасан непријатељ. Зато што је једна ствар скепса брбљивог новинара или страствена антирелигиозна демагогија политичара, а потпуно је друга ствар хладни атеизам човека, чији је бели мантил попрскан крвљу, који има маску на лицу и само што је обавио операцију на срцу (рецимо Амосов, да не тражимо примере далеко).

На медицинске факултете и курсеве у 19. веку су се углавном уписивале руске госпођице, уседелице које су желеле да прекину везе с друштвеним моралом, али су притом хтеле да послуже човечанству. Управо за доктора је, и то због веровања у Толстојеве идеје, хтео да студира млади Војно-Јасенецки, који је касније спојио лекарску праксу и служење Христу. Али је почетак био управо у духу епохе: «Бог с тим нема везе, али човечанству треба служити.» Дакле – за доктора! Паметни и тужни Чехов није појединац, већ читава епоха у руском животу. Паметна и талентована епоха, али у суштини празна, јер нису служили до краја ни Богу ни оном другом. И он је доктор. Хајде, реци да је случајно.

У «Формули љубави» постоји очаравајући лик доктора-скептика којег игра Броњевој (овај глумац је одиграо и шармантног месара Милера). Ништа га не може зачудити. Материјализација покојника из медаљона, једење оштрих предмета за столом, погађање мисли... Он на све има свој миран одговор и наводи животне примере. И овај лик је створен на основу читаве касте европских ескулапа којима се ништа не може. Нема душе, постоје нерви и инстинкти; нема савести, постоје комплекси, које је друштво усадило у личност; уосталом, нема ни личности, постоји скуп атома који су се хировито сјединили у лику Ивана Ивановича. Постоји грађанин, постоји индивидуа, а личности, извините, нема. Ако покушаш се упустиш у дискусију испричаће ти како је препарирао лешеве, како је копао по гноју или како је порађао неку жену. И ти ћеш заћутати зато што ниси копао по људском гноју и ниси препарирао лешеве. А то значи да си само одушевљени сањар и идеалиста, а доктор познаје живот. Тако је прошло неколико епоха.

Зато данас лекари могу да нас изненаде. Дубоко копајући човек ће неизбежно стићи и до прага тајни и до страшних вратанаца иза којих нестаје сваки материјализам. Наука је дубоко копала. Ту нема шта да се каже. И пронашла је. На пример, рак. Бич болести прошлог и овог века који по броју људских живота које односи (засад) заостаје само за срчаним болестима. Већ много година ја, иако сам врло далек од медицине, слушам пријатеље-лекаре како препричавају предавања са семинара за стручно усавршавање. Кажу да је рак мистичан. Ћелија рака веома личи на човека који је сишао с ума, а тумор је колонија душевних болесника. Обична ћелија личи на поштеног трудбеника. Мало узима за себе, скоро све даје организму. Умире без страха, уступајући место новим ћелијама. Узгред речено, на нивоу ћелија у току године се неколико пута мењамо. А ћелија рака – не. Ништа не даје организму, све узима за себе. И неће да умре, безобразница. Понаша се као јунак из западњачког филма о глобалним катастрофама у којем сви поумиру, а јунак преживи. Ћелија рака не умире пре него што убије организам прогутавши у њему све до последње капи. Односно, пројекат њеног живота је глобалан: живећу док сви заједно не мањкамо. Егоизам на ћелијском нивоу!

Инфекција у организам долази споља, и вируси долазе споља. Споља долазе механичке повреде. А рак се зачиње унутра, као грешка у програму ћелије. Ако се то упореди са земљом, с народом и државом, преломи, убоји, грип, тровања и др. су напади спољашњих непријатеља. А рак су унутрашње болести самог народа. «Све за мене! Ја никоме ништа не дугујем! Сви мени дугују! Нећу да се жртвујем ни због кога и ни због чега! Умрећу последњи, данас ви, а сутра ја! Радићу све што пожелим, и таквих као ја из дана у дан има све више. Чик, победите нас!» Ето вам програма за рак, и телу човека и у телу народа. Што је исто што и тело човечанства, ако већ о томе говоримо. Унутрашњи квар и истицање лажних циљева представљају рак личности и рак друштва. И кад данас говоримо о традиционалним вредностима у породици и друштву, ми формулишемо програм против рака, антиканцерогени програм. Јер апсолутно је немогуће победити медикаментозно-ћелијски рак ако се у свету шире канцерогене идеологије, а појединачном човеку је све чешће ћеф да исповеда модел понашања ћелије рака.

Исто је и са срцем за које може, а по потреби и треба, да се изврши шант, које треба да се оперише, па чак и пресади. Које треба умирити валидолом, валеријаном и здравим животом. Али које поред свега онога што је очигледно, није само мишић, који неуморно пумпа крв по телу, већ је још и «светиња над светињама човека». Медицинарима који су данас све чешће мистички настројени, тек предстоји да открију да је срце орган религизног и стваралачког живота, да се у њему, као у авионској црној кутији, чувају све тајне о човеку, и да је здравље срца директно повезано са греховима и њиховим одсуством. Јер грехови живе управо у срцу одакле искачу у спољашњи свет као разбојници из Али-Бабине пећине ради још једне у низу пљачки.

Болују и свеци и грешници. И питање је ко више болује. Ако неком злонамерном ветропиру падне на памет да ме оптужи за то да сматрам да су сви они који болују од рака егоисти, а сви они који пате од срчаних болести – грешници, нека се прекрсти ако верује. Или нека барем преброји оних десет камила које сад сигурно пролазе кроз неку пустињу. Нека преброји и нека се смири. Ја не знам и не усуђујем се да расплићем клупко људских грехова и не доносим суд о људима пре времена. Али је за мене несумњиво то да су дух и тело у човеку повезани толико чврсто и тајанствено да откривање законитости њиховог међусобног утицаја треба да постане предмет проучавања сваког паметног доктора којем није туђ религиозни живот.

Свети Пајсије Светогорац, који је и сам боловао од рака, говорио је да му је неколико година страдања од рака дало више него што су му дале дуге године живота на Синају и на Атону. И још је говорио да постоји лек од рака, али да рак пуни Рај смиреним страдалницима и да лек због тога није откривен свету. Али ја бих, заправо, још једном желео да истакнем да понашање ћелије рака у осуђеном организму веома личи на себичан модел понашања у осуђеном човечанству (или његовом делу). И ова аналогија ми се чини превише озбиљном да бих прошао поред не обративши пажњу на њу.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/93779.htm

[JESSY]

Иза великих мушкараца

 

Постоји афоризам који гласи да иза успешног мушкарца увек стоји снажна (успешна) жена. На овом свету не постоји стопостотни коефицијент корисног дејства и свако правило има изузетак. Али је ова реченица у целини врло животна, оправдава је чињенички материјал. Оправдале су је оне генералице које су се удавале зе поручнике и пола живота се сељакале с њима по гарнизонима пре него што су се на панталонама њихових мужева појавили лампаси. Ову реченицу су оправдале биографије обичних америчких милионера. То су они који нису украли новац помоћу берзанских шпекулација и који нису стекли капитал на оружју или дроги, већ су га управо зарадили. Радили су као доктори и инжењери, штедели су на свему (облачили су се на распродајама, сами су косили ливаду испред куће, чували су здравље и т.сл.), а онда је рачун у банци нешто пре 55. године показао шест нула! О таквим људима су написане читаве књижице са истраживањем заједничког портрета сличних срећника. Дакле, све су то мужеви једне жене. При чему жена увек ради (и такође штеди на свему). Просто, са две или три жене које с годинама имају тенденцију да човеку могу бити и кћерке, не могу се зарадити милиони. Све ће се потрошити на тужбе на суду и на компензације. Велики новац воли тишину, између осталог, тишину обичне породичне среће. Жена стоји иза успешног мушкарца и ова жена је најчешће супруга. Ако мушкарац није ожењен, али је успешан, ова жена ће највероватније бити мајка.

 

    

 

Желео бих да кажем неколико речи о женама које стоје у историјској сенци својих синова, о женама које су свету подариле велике светитеље Августина, Василија, Јована и Григорија. Њихови синови нису били везани брачним везама, нису стајали испод венца, нису мазили новорођено дете. Бринуле су их судбине туђе деце и унука које су преко Цркве примили у духовно сродство. Изабрали су много ужи пут који стрмо води нагоре. Пут монаштва. Зато у њиховој сенци нису стајале мудре супруге. Иза њих су стајале још мудрије мајке.

Најистакнутији пример представља блажени Августин. Најчитанији и најпоштованији, најугледнији отац Западне Цркве. Он се нипошто не може замислити без своје родитељке – Монике. Талентован и немиран, жедан утисака и сујетан Августин је веома дуго, неиздрживо дуго лутао овоземаљским морем попут брода без кормила и једара. Мучно је тражио себе између свих могућих крајности, а мајка се стрпљиво и са сузама молила за њега Богу. Проводила је бесане ноћи покрај ковчега мученика, постила је и усрдно читала Писмо, не остављајући притом и кућне послове како је муж не би прекоревао, док се син њених суза, а не само утробе – Августин – није потпуно окренуо Христу и католичанској Цркви. Моника је подарила свету плодног духовног писца, епископа који је волео сиромаштво, философа и научника.

Из светог гнезда излетео је у ширину небеског хоризонта и орао као што је Василије Велики. Његова породица је толико пуна светаца да се стиче утисак да су се целог живота такмичили у светости заобилазећи и бодрећи једни друге. Макрина старија – бака, Макрина млађа, мајка – Емилија, браћа-епископи Григорије Ниски и Петар Севастијски, још једна сестра – Теозва ђакониса. Сам списак већ довољно говори о уникалности овог родбинског савеза у којем укућани једни другима нису били непријатељи и препрека на путу у Царство, већ помоћници и водичи.

И о Василијевој породици и о Моники постоји опширна историјска и богословска литература. Говорити о њима детаљно значи писати књигу или чак неколико књига. А наш циљ није беседа која бесконачно траје. Наш циљ је да лаким цртежом оловком ухватимо један од профила истине, овог лица које се тешко може ухватити и које је дивно. Зато ћемо се после Василија сетити онога ко је за живота био најближи Василију, али није припадао Василијевом роду. То је Григорије, назван Богослов. Чак и на заласку земаљског живота свети отац је говорио да је дужник своје мајке у свему добром у чему је имао учешћа. Нона, тако се звала његова родитељка, била је удата за паганина и није престајала да преклиње Бога да приведе њеног мужа светлости вере док се то није испунило на делу. Она, по синовљевим речима, није могла да замисли да је могуће да једним делом свог бића припада Богу, а да другим буде отуђена од Њега. Григоријев отац не само да се крстио по молитвама жене. Постао је презвитер, а затим и епископ. Ретке су очи на које неће наврети сузе и у реткој души се неће родити дивљење и извесна завист због дирљивих похвала, које је Григорије Богослов упутио својој мајци. Може ли се нешто слично поновити или је то подједнако немогуће као што се у нашем свету који је богат технологијом, али је осиромашио идејама, не може поново створити седам светских чуда?

После Григорија, који је живео на Истоку, поменућемо Григорија који је живео на Западу. Римски папа, који је назван Двојесловом или Сабеседником, чије име повезујемо с Пређеосвеђеном литругијом, такође се родио у светој породици. Његов деда је био блажени папа Феликс Трећи. Његове две тетке – Тарсила и Емилијана – су прибројане збору светаца. Притом се Тарсили пред смрт јавио Сам Господ Исус тешећи је и обећавајући јој сладост будућег живота. Збору светих прибројана је и Григоријева мајка – Силвија. Ове жене су мање познате од Монике или Ноне, али је несумњива чињеница њихове безграничне оданости Цркви и истинске побожности.

Навешћемо још мученика Пантелејмона, који је у вери био наследник своје мајке Евуле (Црква ју је такође прибројала збору светих). Сетићемо се Анфусе – Златоустове маме – која је рано поставши удовица сву снагу посветила васпитавању у вери и побожности јединог сина Јована, чијим делима се Црква и дан-данас храни. Сетимо се схимонаха Кирила и Марије чији је плод игуман руске земље, ава Сергије. Не заборавимо и Богородицу с Јованом Крститељем, с чијим именима се увек помињу и имена њихових родитеља: Јоакима и Ане, Захарије и Јелисавете. Тако стоје – свети очеви и мајке – иза своје светије, прослављеније и познатије деце. Они се, као корење дрвета крију у земљи како би хранили и држали дрво обезбеђујући доношење плода. А и тамо где није било канонизације родитеља, где нико не стреми ка њој и не захтева је, закон је и даље на снази. «Молите се за моје родитеље Исидора и Агатију,» - молио је преподобни Серафим, обећавајући богомолницима заузврат своје молитве. И има много таквих примера, само ако желимо да их нађемо. Стога – гледајмо ко стоји иза великих људи. Тамо није празно. Тамо има много људи. И без оних који стоје иза њих ничега не би било.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/94133.htm

[JESSY]

Прво код домаћина

Један валаамски монах је због манастирских послова морао да оде у Петербург. Игуман му је рекао: «Кад дођеш у Петербург прво иди код домаћина. Онда обави све послове с Богом и врати се, немој се задржавати.» А шта значи – «иди код домаћина»? То значи, иди код оца Јована на Карповку, иди код блажене Ксеније на Смоленско и код Александра Невског у Лавру. Свуда се помоли, упали свеће, начини метаније. Кнез Александар, отац Јован и блажена Ксенија су домаћини у Петербургу. Укажи поштовање домаћинима и обави послове уз њихову помоћ. А онда иди не задржавајући се, зато што за монаха да се задржи и сат времена у свету значи исто што и за рибу да проведе на обали сат времена.

Овакав приступ путовањима није потребан само монаху. Свима је потребан. И на одмору, и на службеном путу. Ако путујеш на Крим имај на уму да је домаћин на Криму – светитељ Лука. Било да дођеш авионом, возом или својим колима на Крим на одмор – иди код архијереја Божијег Луке. Начини метанију, и то не једну, пред моштима и целивај их. Реци: «Дошао сам, владико, у твоју епархију на одмор. Благослови моју породицу и мене и сачувај нас од зла на води и на копну.» После тога можеш да одеш и у Симеиз, и у Партенит, да се купаш, да рониш. Само немој да заборавиш да дођеш у најближи храм на Литургију у недељу.

Куд год човек да крене треба да сазна ко је у том крају главни, ко је домаћин. Ако идеш у Вороњеж послом – знај да је тамо главни свети Митрофан. Његове мошти се налазе у саборној цркви. Ако пролазиш поред Мурома, немој да те мрзи да свратиш код Петра и Февроније. Ако будеш у Јекатеринбургу – потруди се да посетиш манастир у Верхотурју где су Симеонове мошти. Једном речју, то је радни принцип. По целој светој Русији Христовом руком је расејано мноштво светиња повезаних с угодницима новгородске, псковске, јарославске, сибирске земље и тако даље. То нису само мошти угодника, већ и чудотворне иконе, и лековити извори, и храмови – стари и нови. У принципу, прво код домаћина, а затим све остало.

Овај принцип важи и кад су у питању хришћанске светиње у иностранству. На хиљаде и стотине хиљада наших сународника је прегазило сваку стопу бутика у Милану и оставили су тамо укупно милионе евра. За крпице. Многи Милано својом левом и десном полулоптом доживљавају искључиво као «престоницу крпица и распродаја». А и овај град има духовног домаћина познатог у целом свету. То је свети Амвросије, који лежи испод главног олтара древне базилике између двојице миланских мученика. Она се тако и зове – Сант-Амброђо. Амвросије је крстио блаженог Августина. Амвросије се по утицају на црквени живот може упоредити с Николајем и Спиридоном. И код њега треба да одеш ако си већ забасао по јефтин чипкани веш на север Италије. А кад дођеш, после смело иди по продавницама. Кад човек прво учини главно, успешно обавља и другостепено. Кад будеш у Келну – иди код тројице мудраца: Мелхиора, Валтазара и Гаспара. Ако будеш у Напуљу – отиђи код светог Јануарија. И у Паризу осим кафана и печеног кестења има гомила места везаних за црквену историју које хране душу. Грчку, Црну Гору, Србију, Бугарску и Грузију нећу ни да помињем. Зато што је густина светиња по квадратном метру у овим земљама изузетно велика. И веома ми је жао кад се крштени људи у духовној раскоши понашају као мачка из енглеске дечје песмице. У Маршаковом преводу она гласи:

– Где си била, мачкице?

– Код енглеске краљице.

– И о дворцу шта мислиш?

– Има један добар миш.

То је истина. Шта ће мачка друго приметити?! Неће гледати тоалете дворских дама. Неће слушати разговоре амбасадора и министара. Миш је све што њој треба.

И последња ствар за сада. Ако вас уморне ноге путника и жудне очи сакупљача нових утисака доведу, на пример, у Индокину, имајте у виду следеће. Овде, напротив, не треба да обилазите идолишта, храмове и пагоде. Ако вам нешто значи име хришћанина, ако крстић на грудима за вас није шарена-лажа, немате права да додирујете идоле и да палите миришљаве штапиће. Немате права да остављате новчани прилог на култним паганским местима. Немате права да купујете сувенире с магијском симболиком, да једете идолске жртве, да учествујете у обредима, чак ни у кловновским, који се приказују за туристе. Све то се односи на друге домаћине – рогате, зубате, вишеглаве, избуљених очију и тако даље.

Дакле, вратимо се у мислима из паганских земаља под небо руске равнице. Упознајте своју земљу и своју историју. И ако негде дођете, допловите, допузите, пре свега идите код духовних начелника овог места – код домаћина, код хришћанских светаца.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/94247.htm

[Данче*]

Зашто неки демонизују Русију

Чини се да је у последње време хистерија против руског народа и државе достигла свој врхунац. Наше митске и стварне промашаје и грешке западни медији раздувавају до катастрофалних размера, обичном човеку се намеће непривлачна слика о Русу као суперагресивном варвару. «Опасност од Русије» је поново модни тренд.

«Зашто се такве ствари дешавају?» - питамо се у недоумици, кад уопште немамо намеру да уништавамо мале и чисте градове Западне Европе. Заиста, зашто? И како да реагујемо на све ове провокативне испаде? Да ли да споримо и доказујемо да уопште нисмо такви? Или да не обраћамо пажњу? И како да сами не паднемо као жртве овог интензивног антируског заглупљивања? О томе размишља протојереј Андреј Ткачов.

 

    

 

***

Вољени у Господу! Добар дан! Бог нам је судио да се осетимо делимично (а даље ћемо, ако будемо учесници у Божијим делима, видети како ће се ствари развијати)... дакле, Бог нам је судио да се делимично осетимо у кожи старозаветног Јеврејина у оно време кад нико није знао Господа, а Јевреји су Га знали. Рећи ћу шта имам у виду. Јевреји су били најомраженији народ на земљи. Били су окружени тамним облаком митова. Како су их све називали! Говорили су и да једу малу децу, и да обављају гнусне оргије под покровом ноћи, измишљали су још неке сличне ствари... То је било нешто страшно. Хришћанин је био непријатељ људског рода у очима «просвећеног», а још више у очима непросвећеног паганина. Отприлике исто тако су се према јеврејском народу у старозаветно време односили људи међу којима су Јевреји живели.   

Народ који не личи ни на кога, некакав чудан устав о храни, чудни брачни закони, чудна затвореност од целог света, некаква ритуална жеља да се одвоје од свих и да живе неким скривеним унутрашњим животом, никога не пуштајући унутра. Некаква чудна представа о Божанству, апсолутно одсуство жеље да се клањају туђим боговима, па чак и да се заинтересују за њих. Све то је рађало страшну мржњу према Јеврејима. А Јевреји су, у принципу, били људи који нису имали друго богатство осим Бога. Погледајте куда, у какву пећ је Господ у старозаветно време бацио ове људе који су знали Живог Бога. Сваки народ и свака цивилизација између чијих жрвњева се млео јеврејски народ поседовали су изузетно велике таленте.

Ево, на пример, Египат. Јединствена цивилизација која је мислима усмерена у загробни свет. Египат је о загробном свету размишљао више него о земаљском. То је цивилизација мистика. То је цивилизација лекара који раде трепанацију лобање; то је цивилизација инжењера, који граде врло прецизна здања, која данас не можемо чак ни да поновимо; то је цивилизација песника, тајновидаца, жречева... Али оно што је главно јесте да је то цивилизација усмерена мислима у загробни свет. Цивилизација која је Питагори или његовим ученицима могла да каже: ви Грци сте деца. Зар су Грци деца? Зар је Питагора дете? За Египћане јесте. Зато што су за неколико векова они на известан начин замрли у својим вежбама за прелазак у вечност и стекли су огроман пртљаг најразличитијих знања. То је задивљујућа ствар! Управо тако је требало неко време да живи јеврејски народ пре него што изађе не просто као породица сточара, већ као јеврејски народ који је био спреман да прими Закон Божији. Управо тако.

Затим, Рим. Све што имамо у јуриспруденцији, у законима, у изградњи путева, аквадуката, фабрика, у спортским такмичењима, све што је цивилизација створила до данас, јесу, такорећи, изданци из римског корена. Рим нас данас храни свим стварчицама и дрангулијама: сенати, парламенти, посланици, адвокати... – све су то римске речи, римски термини, римска идеологија. И «завади, па владај», разноразне империјалистичке ствари, у принципу – колонијална политика је исти овај Рим. У области естетике, куд год да бациш поглед – видиш Рим, почевши од Аполона у римским кочијама на Бољшом театру.

Грци су, наравно, весељаци. Тако нам се чини. Али су Грци знали шта је ужас; Грци су знали шта је тајна света која пали хладноћом. Грци су много тога знали. А за нас су Грци – леп стас, Аполон Белведерски; наравно, то је и слепи Хомер, то је позориште масака, комедија, драма, то је музика, то су безусловно спортска такмичења. У принципу, Грци су уметност. Држава, војска и цивилизација припадају Риму. Мистика и тајна – Египту. Моћна организација у циљу освајања других земаља, такорећи, довођење у стање строгог послушања јесте дивни Вавилон. Страшни и дивни Вавилон. И то је изузетно велика цивилизација. «Зар није моја рука учинила све ово?» - говорио је Навуходоносор, гледајући свој огромни град, своју престоницу.

А међу свим тим – Јевреји. Немају никакву уметност, никакве велике подухвате, ни огромну масу народа, окупљеног у јединствену војску у послушању цару, ни загробну мистику са свим префињеним стварима и фрескама у пирамидама... А шта су имали? Имали су Бога. И ништа друго нису имали. Друго су имали други. А Јевреји су имали Бога. И били су људи Божији, који су подсећали на Бога. И имали су велики циљ у животу: да сачувају ову живу воду у својим длановима и да дају Месији да дође управо код њих, из њихове утробе, од њихове крви. То је био њихов задатак и они су га извршавали – једва-једвице, али су га извршавали. И ми се наслађујемо вером зато што је Господ захваљујући Девици из јеврејског народа дошао код нас, кроз Њу Се оваплотио и родио. То је велики подвиг. Јевреји су обавили своје служење човечанству. Поред свих грехова који су пратили овај свештени процес.

Дакле, због тога што су били с Богом Јевреји су били страшно омражени. Други су их сумњичили и вређали. Чини ми се да се нешто слично данас дешава с Русијом. Ова по речима М.Ј. Љермонтова «неопрана Русија», која је понекад опрана боље од неког лондонског предграђа, изазива мистичан ужас и мржњу. Отуда потиче рат против спортиста, отуда – рат против уметника и прегалаца уметности, отуда – сумњичаво незадовољство и атмосфера хистерије око Русије и на њеним границама – и у духовном, и у физичком смислу.

 

    

 

Војна претња и хистерија око имена «Русија» и речи «Рус» јесте дело великог Промисла Божијег и историјска ствар. Тако људи плаћају због тога што имају благо које други немају. Ми имамо извесно велико благо које други немају. И они који немају ово благо се несвесно, не схватајући због чега, љуте на нас – и љуте се зато што виде да имамо оно што они немају. То може да се односи, на пример, на породицу. Зато што ће временом Русија можда морати да покаже свету шта је права породица, сачувана, библијска, класична, у којој постоје муж и жена, где постоје деца, и то не једно, већ их има много, где постоји све што је класично, као то је Бог створио, док ће се цео остали свет даље развијати по сасвим страшним моделима.

 

Русија има Господа.

Још горди поглед странца једног

Ни осетио није:

Сјај који испод голог, бедног

Лика се твога крије.

 

То су речи Фјодора Ивановича Тјутчева и он пише у песми која је посвећена Русији

Под теретом крста тешким

           прошао је земљом овом

           као слуга Цар Небески,

           свуд ходећи с благословом.[1]

 

Ово су речи велике вере и речи истине. Јер, наша природа није тако раскошна, као на пример, природа неке тропске земље, у коју људи лете како би огрејали своје кости – Тајланда или Малдива. Па нема ничег толико раскошног у нашој природи! Летину не скупљамо три пута годишње као у Израелу или у Египту. Земља је прилично сиромашна и лепота је прилично оскудна. Али има нешто што боли у овим пространствима, у овим брезама, у овој трави, у овим разливеним рекама, у овим чудним људима који живе на огромној територији која наизглед ни по чему није изузетна, али из које с времена на време излазе Серафими Саровски, Матроне Московске и Сергији Радоњешки. Ова оскудна земља рађа неко масивно камење, блага, смарагде и дијаманте.

Само што ми сами то о себи не схватамо.

Важно је да човек који живи у Русији схвати себе, а за то треба да се удаљи од Русије. На пример, да оде негде у печалбу, на школовање и тамо да чезне, да постане гладан кромпира и пржене харинге и наших кржљавих бреза. А онда да се врати овамо и да изашави са станице или са аеродрома љуби ову земљу и говори: «Не идем више у Италију, никад више нећу отићи у Шпанију, а за Америку уопште не желим ни да знам!» Другачији је хлеб, другачији је ваздух, другачији су људи... – све је другачије.

Рус често не познаје своју земљу, зато се према њој односи с презиром. А то је света земља са светим народом. Сећам се да етимолошки смисао речи «свет» није «чудотворац», није «онај који сија» и није «онај који чини немогуће». «Светац» је «другачији», «кадеш», - то је «одвојени», различит од других. Постоји света одећа која се не облачи сваки дан, већ само једном годишње. Постоје света места на којима се не чини све што се обично чини свуда, већ се људи на њима само моле, и омивају. Постоје свети дани који се издвајају само за света дела. «Кадеш» је «другачији, други или друга». Зато људи толико воле монахе, јер су монаси изградили Русију, раширили су је. Другачији људи су створили другачију земљу. Али, поновићу, док живимо овде можемо то да не осећамо. Као што је говорио свети владика Николај, риба живи у води и не зна воду: она је толико окружена водом да не осећа воду, и само кад се извади из воде схвата колико јој је вода потребна, и праћака се, а ако је врате у воду, биће веома срећна. Исто тако птица не зна ваздух, исто тако човек не познаје светост док не изгуби светињу.

Николај Српски је говорио: «Сувише Те има, Љубави моја! А људи Те не знају, Боже, зато што Те има веома много.» Као што је риба окружена водом, тако је човек окружен Богом, али не осећа Бога. А кад Бог одступа од тебе одједном почињеш да се гушиш и схваташ: ево шта ми је било потребно.

 

Храм Покрова на Нерли

    

 

Исто је и с домовином. Домовина и Бог су стопљени, зато што наша домовина има директне везе с Богом. Песник Рилке је говорио да се све земље граниче једна с другом, а Русија се граничи с Богом. И ова земља која се граничи с Богом, која није без грехова и саблазни, у потпуности понавља историју Старог Израиља. Какви су били грехови Јевреја? То што су се стално саблажњавали успесима земаља око себе. Саблажњавале су их технологије земаља из околине, желели су да граде исте такве куће, желели су да се возе кочијама као у Египту, желели су да понављају све што су видели код Вавилоњана, код Асираца, код Римљана, код Грка... Стално их је то саблажњавало и заборављали су Господа. Исто је и с нама.

Отприлике све грешке Руске земље се састоје у идолопоклонству према Западу. Заљубљеност у западну технологију, увереност у то да смо ми заостали, а да су они напредни, да је код њих боље, а код нас горе – били су узроци историјских падова Русије. А кад се Русија враћа сама себи, она, понављам, рађа дивне ствари. Управо то је наше призвање: да чувамо православну веру и да будемо Новозаветни Израиљ, а Израиљ у преводу значи «онај који зна Бога». Знати Бога и исповедати Бога, и проносити Његово име, носити миоирис спознаје о Њему свим ближњима и даљнима.

Русија је земља која је религијски призвана да проноси Јеванђеље Божије до свршетка света. Она се и граничи са свим верским световима. На Далеком истоку се граничи с Јапаном, а тамо даље, јужније, почињу Кина и Монголија, односно и шинтоизам и конфуцијанство, и ламаизам. А даље су будисти, а још даље на Истоку је исламски појас, а који Рус није упознат с исламом, јер ислама код нас има свуда. А даље – разноразни хришћани, православни и неправославни. А до Калињинграда већ допире романско-немачки свет с којим се налазимо у тесном додиру. Као што видимо, сви светови долазе у додир с Русијом. А Русија треба да зна Православље, треба да зна Бога и да дели Бога са свима долазећи с њима у додир. То је посебно призвање Русије.

Управо ова изузетна мисија Русије рађа недоумицу у нашим непријатељима. Притом они можда ништа не схватају о нама, али се несвесно љуте на нас. Јер дешава се: иде човек, рецимо, по селу (причао ми је свештеник који је служио у селу)... дакле, иде човек по селу, пева песмицу. Одједном, пролазећи поред куће свештеника гледа и каже: «Ух, што те мрзим!» И иде даље. Шта му се то десило? Па нешто му се појавило у души, нешто демонско се пробудило у души, док је човек пролазио поред храма, поред монаха или свештеника. Он ни сам себе не разуме, сам не зна зашто је тако...

 

    

 

И нама кажу: «Због твоје браде не могу да спавам. Мрзим те, а ни сам не знам зашто.» Истина, има и оних који знају због чега нас мрзе. То су они који владају светским медијима, преко којих се сервирају вести – ујутру се деле као врели колачићи, целом свету; то су они који поседују светски капитал – живе од камате на хартије од вредности, избацују их на тржиште, ваде угљоводонике, започињу ратове, смењују марионетске владе... Они који васпитавају и гаје колонијалну администрацију. Ако желиш да владаш светом треба да узмеш 5% становништва ове земље, и оне, и оне, и оне – да их примиш, васпиташ као будућу колонијалну администрацију и вратиш кући. Сви ови наши лондонски ђачићи јесу колонијална администрација која се у иностранству спрема за нас. Да би 95% становништва били робови, а 5% - колонијална администрација. То су топ-менаџери и новинари. А више нико није ни потребан. Свима осталима ће испрати мозак и све ће бити решено како треба. Тако да Русија има љуте непријатеље – то су они који знају зашто нас мрзе. Русија има и инстинктивне непријатеље, који не знају зашто нас мрзе, али нас мрзе.

А ту смо и ми који сами себе не познајемо и не разумемо зашто нас мрзе. Шта смо то урадили? Па ништа нисмо урадили, наравно! Али: «‘Ћути, штене, уморио сам се да те слушам, – рече вук јагњету – крив си већ због тога што сам гладан.’ И одвукао је јагње у мрачну шуму.» Овде имамо посла с ирационалним односима. Не можеш да докажеш човеку да си добар: «Како си се усудио да мутиш моје пиће својом прљавом њушком?!» И каже вук у овој басни јагњету: «Прошле године си то радио!...» - «Па родио сам се пре само неколико месеци,» - правда се сиромаче. – «Онда је то био твој брат или пријатељ.» - «Немам браће.» «Ћути! Сви ви мени увек наносите штету, и ви, и ваши пастири. Уморио сам се од слушања. Немам времена да разабирам твоју кривицу, штене... И одвукао је јагње у мрачну шуму.» С мржњом према Русији је отприлике иста ствар.

 

Немојте никоме доказивати да смо ми бољи, а да су они гори, немојте се чудити мржњи према Русима, зато што су Руси непоновљиви и имају мисију. Покушајте да схватите која је наша мисија. Покушајте да спознате себе. Јер мржња према Русији траје вековима. Да сте узели новине из XIX века – француске, енглеске, - били бисте запњени: то је буквално пресликан данашњи «Шарли Ебдо». Тамо су свуда руски медведи, руски џибери, руски страшни цареви, руски пијанци с некаквим балалајкама на улицама, који страшно прете сиротој Европи. Европа је очешљана, дотерана лепа девојчица која игра на улици лепог градића. А Руси су медведи који желе све да зграбе. У XVIII веку су нас тако сликали, у XIX веку су нас тако сликали. И то без обзира на то што смо их стално извлачили: час смо их избавили од Наполеона, час смо ослобађали Балкан од Турака, час смо кости оставили за време Павла I, ишли смо и у индијски поход да бисмо помогли западним земљама. Али ма колико да Руси помажу, вечито су лоши. Зато се не треба расипати на убеђивања и доказе. Треба пронаћи тачку унутрашњег ослонца, тачку силе у самом нашем народном животу.

Мислим да ће се све то објаснити, као прво, захваљујући познавању историје, удубљивању у црквене корене нашег бића, односно у црквену историју, упознавање с руском светошћу и покушају да се сва ова свештена знања транслирају у данашњицу. И што боље будете познавали историју, тим мање ћете се чудити ономе што се дешава. Што боље будете знали свету историју своје земље, везану за благоверне кнезове, јуродиве, мученике и новомученике, тим више ће вас прожимати дирљива љубав, са сузама, трепетна љубав према тајни која се зове Русија. То је тајна, известан архипелаг, тајанствена васељена која се зове Русија. Затим ћете пожелети да учините нешто добро за свој народ, за историју. И мораћете да нађете ближњег, да обратите пажњу на онога ко је поред вас како бисте засукали рукаве и помогли некоме.

Треба добро да познајете руску књижевност. То је једна од најлепших појава у културном животу која уопште постоји у светској цивилизацији од стварања света, можда чак и до Страшног суда. Како је говорио Томас Ман: света руска књижевност. Треба, наравно, да заволите Руску Цркву. Поред њених грехова и слабости, поред наших грешака и мана, поред свега онога што се роји око нас, као што се муве роје изнад човека у току летњег дана, и слећу му час на око, час на усну, не дају му да спава... Много тога се роји изнад нас. Али поред онога што се роји око нас и изнад нас, треба да заволимо своју сироту Руску Цркву захваљујући којој заиста припадамо светској цивилизацији, која нас је умила и очешљала, која је васпитала и родила најбоље синове наше отаџбине. Најбољи синови наше отаџбине су директно или индиректно васпитани у недрима, или у наручју, или под тајним утицајем свете Православне Цркве.

Историја, молитва, Црква, љубав према ближњем, познавање себе – и онда ћемо престати да се чудимо мржњи која се подиже против Русије. За грешника је увек крив онај ко је невин. Прочитајмо још једном басну о вуку и јагњету Ивана Андрејевича Крилова. Крилов има много шифара. Код њега је шифриран огроман број односа – међународних, личних, породичних и обичних људских. Уопште, није случајно што је старац Амвросије Оптински држао Крилова испод јастука. То је још један једноставан израз дубоке мудрости нашег народа.

У принципу, рат се наставља, рат је објављен. Наравно, није објављен громоглсно, али су га покренули они који знају зашто треба да нас не воле. А они који не знају због чега не треба да нас воле живе под утицајем оних који их зомбирају, који им сервирају вести, а вести се, понављам, сервирају из истих руку – оних, који, наравно, знају зашто. Ми смо последњи бастион, ма колико патетично то звучало; ако га сломе, ако нам поломе кичму, видећемо да је близу крај.

Волите домовину и Христа, Који тајно живи у њој.

Под теретом крста тешким

           прошао је земљом овом

           као слуга Цар Небески,

           свуд ходећи с благословом.

Нећемо спорити – радићемо.

____

_{[1] Препев је преузет из књиге „Знаци времена и наде“, Владимир Димитријевић, Манастир Хиландар (Београд: Нови дани), 1997., стр. 158.}

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

[Драгана Милошевић]

О слободи и љубави према ближњем

 

 

 

Изаћи на улицу с „чирокијем“ или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или…, или… све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

 

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима „није ваша ствар“ и „ја тако хоћу“. Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове „Слобода“. Тако треба поступати у свему.

Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да „ми је тако згодно“ и „пазите на себе“ и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла „шта вас брига?“ лично имао шта да кажем.

Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вам рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка „пише“ ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?

Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикника, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе „ја тако хоћу“ или „шта вас брига?“. Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?

Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје „хоћу“ треба да избледи на фону општег „не сме се“, „није лепо“, „срамота је“. Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради ближњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Размишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.

Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

Са руског Марина Тодић

 

православие.ру

 

 

 

 

[JESSY]

Правилне речи

 

 

    

 

У великим градовима лију ненормални пљускови, горе шуме и тресет исушени летњом врелином, снег који је у изобиљу нападао у току зиме оковао је саобраћај на путевима. Код нас ове последице отклања и с овим појавама се бори МВС – Министрство ванредних ситуација. Храбри људи помоћу специјалне технике чисте улице од обореног дрвећа, извлаче аутомобиле из снежних наноса, евакуишу оне којима прете ватра или поплава. Тако је свуда. Само назив службе није свуда исти. У Америци се оно што ми називамо «ванредном ситуацијом» зове Act of God, односно «дело Божије». Истина, нема министарства као што је Министарство Божијих послова, али ћете се сложити да је реч значајна. Баш Opus Dei. Дело Божије. Оно се заиста тако доживљава кад данима и ноћима озбиљно лије, или кад се пожари без обзира на тоне воде изливене из црева и из ваздуха приближавају стамбеним зградама. Ма нека једноставно пада из облака и нека ускоро грмне код уха тако да се одмах укључе сви аларми на колима! Онда ће се и рода прекрстити, а верујући човек, али не превише усрдан према вери живо ће се сетити одломка неке молитве. Онда ће сваком човеку бити јасно да су способности и могућности цивилизације ограничени, и да је човек пред лицем стихије подједнако смирено мали као што је био мали пре епохе историјског материјализма.

МВС се, узгред речено, не бави само Божијим делима, односно водом и ватром, сушом и мећавама. МВС се бави још и делима људских руку као што су: струја, радијација, отровне хемикалије и све остало што Бог није непосредно створио, препустивши човеку могућност да нешто и сам створи. Да створи, па и оно што не ваља, а онда да у случају нечега буде кажњен делима сопствених руку што, приметићемо, бива и страшније, и увредљивије и опасније. Али вратимо се прецизном изразу – дело Божије. Нама недостају такве речи. Уштогљени речник толерантне савремености је гори од било какве булеварске порнографије, пошто има много мање везе са стварношћу чак и у поређењу с тешким жаргоном. Све некако скакуће постранце као петлић и то са осмехом. И на крају бива да покрасти буџет значи «освојити ресурсе». И док лопова треба ухапсити, некако се рука неће подићи да ухапси «стручњака за освајање ресурса». Другачије названи другачије и изгледа. Захтева и други однос. Или савремена тема приношења жртава Молоху – абортуси. Па реци – убиство детета у утроби – и све ће бити јасно. Може се и оштрије рећи. Речи ће се сигурно наћи. Али епоха која се осмехује само устима и која се уопште не осмехује очима, и овде указује на филолошку пукотину. Каже: прекид нежељене трудноће, и ствар је завршена. Човеку се десило нешто што не жели и он хоће то да прекине и то је све. Тако је и Хитлер могао да каже да не сасеца Јевреје у корену, већ да само «удаљава из животног простора непожељне објекте». Сигуран сам да би се Европљанима формулација свидела. Уопште им се свиђало апсолутно све што је Хитлер говорио, па чак и што је радио док није њих саме напао.

Али ко куда хоће, туда и нека иде, а ја се враћам творби речи. Веома нам недостају једноставне и отворене речи које искључују погрешно тумачење. Као у молитви Оче наш. Ова молитва обухвата небо и земљу, згодна је да се изговори у свакој животној ситуацији, а како је у њој мало речи! Осим тога, уопште нема сложених термина. Отац, Небо, Име, Царство, воља, хлеб, дугови, искушење, лукави. То је све! И ову кратку молитву која се као и други мед излива из Спаситељевих уста оци су називали «скраћеним Јеванђељем». Управо овакве речи нам недостају, прозрачне и дубоке, једноставне, али и бездане.

Али сад сам се сетио молитве Господње и ухватио сам себе на страшној мисли. Може се рећи да сам се сетио, па сам задрхтао. Јер, ако се узме просечан човек (постоји таква полуреална величина у социологији), који је потпуно сагласан с интуицијом најновијег човечанства, однос овог човека према молитви Господњој ће бити следећи.

Чак и ако постојиш, ниси ми никакав Отац. У сваком случају, ја Ти нисам син са свим последицама које из тога проистичу. Немој очекивати љубав и послушање.

Ни Твоје име, ни његова слава ме не занимају. Нека буде воља моја, ако не на небу, макар на земљи.

Хлеб ћу сам узети, и то не за један дан, већ за резерву. Не мислим да сам дужан, а мени самом су дужни сви, почевши од родитеља, па све до друштва и државе.

Последње речи уопште не коментаришем, зто што је у њима све сама мистика у коју не верујем. Грехове, ђавола, искушења и борбу против саблазни остављам средњем веку, после чега одох и молим да ме више никад не узнемираваш. Амин.

Тешко да се неко тако моли. Али као што морске животиње, «гади, им же њест числа» гмижу по морском дну у тамној дубини, тако ко зна шта гмиже на дну људског срца. И управо оно што гмиже може без журбе да мрмља у себи неке речи које се по смислу подударају с управо реченим.

У једном од Маркесових романа људи су почели све да заборављају. Имена, адресе, књижевност, историју, родбинске везе. Све. И кад се ово безумље претећи разрасло, на централном тргу града у којем се одвија радња појавила се таблица с натписом «Бог постоји». То је било подсећање – противотров. Пошто човек може да се не замрси у другостепеном тек кад се сети главног. Бог постоји. Американци се сећају тога приликом сваког торнада или поплаве, приликом сваког шумског пожара или морске олује. Код њих је такав однос према природи кодиран у речима. Код нас, нажалост, није. А требало би. И кад на ваше очи муња распара хоризонт, или се због страшног мраза смрзне уље у мотору, или нешто друго што нас људе чини малима и слабима, немојте журити да псујете. Покушајте с вером да кажете: то је дело Божије. После тога ћете се извући из невоље и Он ће вам Сам обазриво помоћи.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/95836.htm

[JESSY]

Моћ књиге

Чланак 1

За јунаком

Један мој познаник је у време нежне и осетљиве младости почитао трилогију Т. Драјзера. Управо ону у којој се говори о „финансијерима“, „титанима“ и „стоицима“. Пажљиво ју је прочитао. Гануле су га размере, позавидео је дубини страсти и начинима њиховог задовољења. Уплашиле су га тешкоће, али је позавидео смелости за превладавање тешкоћа. Наравно, пожелео је да се угледа на неидеалног лика који је идеално приказан на страницама – и временом је постао бизнисмен. Књига се, да тако кажем, оваплотила у читаоцу. Немојте мислити да је читао само Драјзера. Читао је много тога и његова знања нису била ограничена. Али је Драјзерова трилогија – трес! – учинила с његовим срцем исто оно што је сир учинио са Лисицом код И. Крилова.

Лисица мирис сира осети чак у утроби.

И угледа га, а он јој срце зароби.

Срце је заробљено. Зауставио се пређашњи ток живота. И срце које је једном заробљено „мирисом сира“ вероватно ће целог живота тражити оваплоћење својих снова из времена прве љубави. И наћи ће нешто, и у нешто ће се разочарати, и нечим ће се утешити (и то мора бити). Али ће то бити кретање воза за локомотивом, чак за машинистом, где ће улогу воза одиграти живот, а улогу машинисте – велика књига прочитана у младости с љубављу.

Други мој познаник је прочитао Ф. Достојевског. Пре него Драјзера. (Овде је важно шта човек пре прочита.) И није прочитао целог Достојевског, него само „Браћу Карамазове“. И није му се све тамо свидело. Али је прецизан убод у срце као потезом мушкете на њега оставила глава о руском иноку у првом делу романа. И то да треба пострадати; и то да треба благословити творевину, да треба доћи до љубави покајањем; и то да ће из тишине и непознатих крајева доћи свенародни помоћници, као што су раније долазили... У принципу и у целини ова глава га је натерала да плаче, да трчи код другова с отвореном књигом, да убеђује, да се свађа и да спори. Једни другови су ступали у спор, други су се смејали, а трећи једноставно нису отварали врата. Али нека другова. Не ради се о њима, већ о томе што је једна глава из једног романа временом довела (непредвидиво, што се каже – „потпуно случајно“) светског младића у манастир. Јер ако постоји појава као што је „руски инок“ и ако у њој могу бити решена сва питања руске и светске историје, човек не може бити поштен до краја ако плаче над романом, а не мења живот. Поштен човек обавезно мора да се ожени ако се нешто деси. И ако си већ заплакао над редовима који су ти се преко ока увукли у душу и обасјали је светлошћу, треба нешто да радиш. Треба чак да постанеш овај „руски инок“. А како другачије?

Своја мера

 

Никако другачије. И на овај или онај начин књиге формирају човека. Или њихово одсуство. Човека обликују слова и странице, као што руке грнчара обликују глину. Тачније, не слова и странице, већ смисао, који у њима живи и кроз њих дише. Постоје и други путеви. Постоји Аврам који је разговарао с Богом и није читао књиге, зато што му није била дарована писменост. Постоји Антоније Велики, који је упитао философе: „Шта је прво – књиге ии ум?“ „Ум, - одговарали су философи. – Јер из ума настају књиге.“ „Онда, - рекао је Антоније, - ономе ко је очистио ум није потребан пергамент.“ Философи су заћутали, заћутимо и ми на неко време.

Поћутимо, па наставимо. Антоније је био у праву. Ради се само о људској мери. Један је дубок студенац, као што је био Антоније. О њему ће писати књиге и он ће постати узрок појаве велике литературе. Али да ли има много људи као што је Антоније? Опет ћемо поћутати. Такви су малобројни у историји, не само у једној епохи. Не сме се норма великих људи наметати малима као обавеза. Мали ће се под нормом великих повити и сломити, пашће у очајање и побуниће се. Не само да неће достићи светост, већ ће ризиковати да се лише и елементарне људскости. Малима је потребна књига. Добра. Правилна. И не само једна. Нека Аврам није читао књиге. Зато је Мојсије на фараоновом двору већ читао, а ниједна од ових књига није била божанског порекла. А касније је и писао, и диктирао, и заповедио је да се Књига Закона држи пред очима у све дане. Зато што сви имају различиту меру. И ако се спремите да идете у позориште (само у проверено, јер се у позориштима свашта даје), а неко вам с прекором каже да свети Серафим или Сергије нису ишли у позориште, будите мирни. Одговорите да се не мерите са свецима; да су оци у пустињи јели чврсту храну, а ми у граду и млечну једва можемо да сваримо. Реците да још увек не идемо у планину, него тек учимо да се одржавамо на ногама. За нас је морална храна разређена естетиком много кориснија од понекад претешке аскетике. За извесно време, наравно. Не заувек. Иста таква је и књижевност.

Пројекат „Робинзон“

Књижевност рађа читаве земље. Шта је, на пример, САД, ако не оваплоћење „Робинзона Крусоа“? Човек далек од светости и опседнут жељом за зарадом доспева на пусто острво. Мучи се, плаче, а онда се смирава. Постаје свестан да се све десило по дејство Промисла. Треба да се скући. На располагању има читав сандук алата из старог живота. Ту су и секира, и пушка, и суви барут, чак и зрна за семе. Робинзонова цивилизација се као кап семена искрцала на острво у њему једном. И почео је да крчи шуму, да копа земљу, да сеје семе, да шије одећу, да убија дивљач... Да чита Библију. Пре тога није био побожан, а на острву је неминовно постао. Код протестаната нема монаштва, па је Робинзон постао анахорета и против своје воље. А онда и проповедник. У хришћанској историји су управо монаси били најуспешнији проповедници и „културни посленици“. Такав је нужно био и протестант Робинзон. Он се сам каје, моли се и чита Свето Писмо, а онда проналази и локалну паству коју представља Петко.

Наизглед невина фантазија. Међутим, како је велика моћ идеја! Зар бели колонисти који су пресецали Атлантик бродом „Мејфлауер“ нису у нову земљу доносили и сву своју цивилизацију? Јесу. Ова цивилизација је била материјализована у Библији, и у оруђима рада, и у представама о животу, које су заједно с људима (у њиховим главама и сандуцима) пресецале Атлантик. А зар се бегунци и досељеници нису осећали као нови људи на новој земљи, као на известан начин нови колективни Адам или нови Израиљ? Јесу, осећали су се. Они су у историји кренули из почетка, свесно су чинили све како би је поново започели. А зар локални Индијанци у њиховим очима нису били дивљаци попут Петка или Филистимљана, које је требало или обратити у хришћанску веру или искоренити? Били су. Управо по оваквом мисаоном стандарду се развијала колонизација Нове Енглеске. И то уопште не значи да су Дефоову књигу колонисти сматрали својим бизнис-планом. То значи да књижевност предосећа кораке светске историје, да у честарима ума крчи мисаони пут пре него што овим путем крену ноге туђиноватеља или се отисну бродови с онима који траже авантуру и (или) верску слободу.

[JESSY]

Књижевност као Тројански коњ

Циклус „Моћ књиге“. Чланак 2

  

 

Да се не бисмо изгубили у џунгли

У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака. Касније, кад га изнутра неукротиво опали сила пробуђеног пола, кад почне да чезне и да тугује, можда неће успети да узме у руке песмарицу или озбиљну књигу о животу у којем нема тако много догађаја, али зато има много суза и грешака. И како човек да не полуди у периоду сазревања без паметног шапата лепе књиге? И у зрелом узрасту, ако није навикао да чита неће га привући философија, религија и историја. Једноставно ће остати неразвијен. И само зато што нема навику ћутљивог разговора с аутором који се сакрио у словима – навику која се зове читање.

Наша епоха која стрмоглаво јури у провалију и успут губи вековима стечене навике треба да зна у шта ће израсти човек који није навикао да чита. И шта представља друштво које се састоји од људи који не читају. Кад помислим на ово у мени се појављује слика некада напредног града који је данас изгубљен у џунгли. Сетите се цртаног филма „Могли“ или играног филма Ф. Кополе „Апокалипса данас“. У првом случају мајмунски народ скаче по рушевинама храмова и двораца по којима се вију лијане. У другом – луди бели вођа суди становницима џунгле на рушевинама древне цивилизације. А некада је и на једном и на другом месту врио живот: чула се музика, људи су слушали савете мудрих. Сад се све завршило. И шта му је дошло на смену? Ново варварство на напуклом камењу прошлости коју нико не разуме. Ово се већ дешавало у историји и ко се може заклети да више не може да се деси? Може. Већ данас газимо по напуклом камењу нејасне прошлости које неће почети да разговара с нама док се не спријатељимо с књигом.

24 слова и Реч

Шта год човек да чита, он чита Јеванђеље. Нека ова мисао не изгледа дрска, ни наивна. Уосталом, она је истовремено и дрска и наивна, зато што је истинита. Христос је у Јовановом Откровењу назвао Себе Алфом и Омегом, Почетком и Крајем. Алфа и омега су прво и последње слово грчког алфабета. И шта рећи о томе да Се Реч Оца и Премудрост Божија добровољно потпуно сместила у оквире алфабета и да Се као камен оквиром, ограничила првим и последњим словом! Између алфе и омеге, укључујући и њих саме, има само 24 слова. И све богатство спољшњег света, као и богатство унутрашњег, људског света, може бити кодирано помоћу најразличитијих комбинација 24 мала знака. Не само то – и Сам Господ, Који Се једном оваплотио од Дјеве, поново Се оваплоћује, али сад већ у писменима, може бити записан. Сад можемо да схватимо да све оно што је записано људским словима није далеко од Бога. Свуда где постоје алфе и омеге, бете и гаме, свуда где постоји текст – треба да буде и Христос.

Заправо, људи су се на почетку тако и односили према писмености. Писменост није смишљена за јутарње новине, већ за бележење Откровења. Или здесна налево као код Семита, или слева надесно, као код нас, или у стубићима, као што је на Истоку – писменост увек иде одозго надоле, а никад одоздо нагоре. Она не расте нагоре као Вавилонска кула, већ се спушта као киша на ливаду.

Један мој познаник, физичар по образовању, завршио је курс на основу којег може да предаје веронауку. Али и даље ради као наставник физике. Питају га: „Зашто не предајете закон Божији?“ Одговара: „Како да не предајем! Предајем.“ – „Па ви предајте физику!“ – „А чији је то закон? Зар није Божији?“

Физика је несумњиво закон Божији. И хемија, и биологија, и географија. Као епиграм сваке књиге о природи могу да послуже речи: „Погледајте птице небеске“ (Мт. 6: 26), или „Погледајте љиљане како расту“ (Мт. 6: 28). Зашто уџбеници астрономије не би имали као натпис псалам: „Кад погледам небеса Твоја, дело прста Твојих, месец и звезде што си их поставио; шта је човек те га се опомињеш, или син човечји, те га полазиш?“ (Пс. 8: 3-4).

Исто стоје ствари и с музиком, и с математиком. Тако стоје ствари и са књижевношћу и историјом. И бајка о златном кључићу је иста она прича о блудном сину, само уобличена језиком бајки. Прича о блудном сину је и Луисов „Кружни пут ходочасника“. У ову причу уопште ризикује да се смести сва наша књижевност, где постоји и губљење себе и тежња ка повратку изгубљене среће. А и како да се у ову причу не смести добра половина књижевности, ако у њу може да се смести цео живот појединца и читавог човечанства?

Много, али не много тога

Има људи који не знају да беру печурке. Једноставно их не виде. Искусан берач печурка иде за неумешним новајлијом и његова кошарица је пуна док је новајлијина празна. Исто тако је и са књижевношћу. Прочитати књигу је исто што и отићи у шуму. А схватити књигу значи вратити се кући с печуркама: с кошарицом накупљеног смисла. Ко, на пример, није читао Гогољеве „Мртве душе“? Али да ли су многи од оних који су их прочитали схватили да су имали посла управо с мртвим душама? Односно, с душама које су по дару Творца бесмртне, али умиру својом засебном смрћу ако се одвоје од Бога и ако живе ван Његове замисли о њима. Или „Ревизор“ истог овог Гогоља. Поред свих нијанси фабуле, поред историјских услова настанка комедије – то је апокалиптичко виђење. Хлестаков је ништаван, али је подигнут на нечувену висину (за врло кратко време) због страха људи испрљаних греховима. Такав је механизам поклоњења Антихристу и сваке привремене победе грандиозних превара. А прави Ревизор постоји и близу је, на вратима. „Ревизор“ је књига која говори о Христу и Антихристу много тачније и више него истоимена трилогија Мерешковског од хиљаду страница.

Да бисмо се из шуме враћали с печуркама, а не просто ишли у шуму треба да читамо „много, али не много тога“. Тако су говорили стари: „не много тога, већ много“. Управо тако ме је један пријатељ у младости учио да читам. Сам је три пута годишње читао исте ове „Мртве душе“ и „Браћу Карамазове“. Ефекат је био делотворнији него да је прочитао целу „Британску енциклопедију“. Тамо би се ум расплинуо по целој Васељени, а овде се изоштрио и прекалио не оптерећујући се чињеницама, већ растући у суштини. Много, али не много тога. То се у потпуности односи и на Јеванђеље и Псалтир.

Вајлдов парадокс

То што је богословље у књижевности попут фила за пирог, фила без којег пирог није пирог, већ само векна хлеба, не треба да нас збуњује. То није пропаганда и није пакост коју су смислили клерикалци. То је просто живот душе у јеванђељским интуицијама. Напокон, то је чудо стваралаштва. Стваралаштва које је од благодати Светог Духа. Писци нису служили у Цркви. Они су могли да споре, па чак и да ратују с њом. Али су у својим најбољим делима излазили у нове слојеве бића, где је Божије ступало у своја права, а људско се потчињавало.

Прочитајте без предрасуда бајке К. Чуковског. О томе како Ајболит лети на орлу (!) – који је симбол јеванђелисте Јована – код нилских коњића у Африку. О томе како је крокодил прогутао Сунце. О Теодори којој су се супротстављале бездушне ствари. Свуда ћете осетити алузију на духовну проблематику. Није важно да ли је то шифрирана свесна алузија или је плод стваралачког несвесног. На овај или онај начин свуда је присутна јеванђељска парадигма. А пошто је тако, смело цитирајте Чуковског тамо где људи желе да врше насиље над светом, и да угуше сунце, и где мале бубашвабе плаше велике животиње.

Или Оскар Вајлд. Он је сам у животу био далек од хришћанског морала, али је ипак био танкоћутан за савест и за Божије дотицање савести. И пише „Доријана Греја“. Пише о томе како трули душа која је продата за лепоту тела и телесне насладе. Па то је учење апостола Павла. Он пише о спољашњем и унутрашњем човеку, о њиховим антагонистичким односима, о борби. Али чим се људима обратимо речима о борби спољашњег трулежног човека и унутрашњег нетрулежног, почеће да шиште против нас и натераће нас да ћутимо. Наружиће нас рекавши да смо ретроградни и да мрзимо земаљску љубав. Наоружаће се против нас читавим арсеналом зарђалих копаља и хелебарди, које су наследили од безбожног хуманизма. Али ми нећемо тако поступити. Позваћемо упомоћ песника естетике, несрећног лепотана Оскара. С њим сигурно нећете спорити. Зар његов саркофаг на Пјер-Лашезу нису изљубиле усне милиона поклоница? Зар он није био жртва лицемерја и хомофобије? Међутим, он говори о истим стварима о којима говори апостол Павле, само заодевајући смисао у одежду уметничког текста, а не проповеди. Па, слажете се с њим? А пошто се слажете с њим, слажете се и с Павлом. А пошто се слажете с Павлом, слажете се и с Исусом, Који је разапет за наше грехове. Тако се књижевност претвара у доброг Тројанског коња, уносећи специјалце јеванђељских идеја на територију озлојеђеног града који је непријатељски расположен према Небу. И шта ту додати осим баналног: „Треба учити. Читати и размишљати.“

[JESSY]

Искорени грех из своје средине

 

У Писму Старог Завета често се помињу речи „искорени зло из своје средине”, „искорени зло у Израиљу”. Ове речи се односе на то да се по заповести окрутним методама, углавном погубљењем, казни крајње испољавање зла и разврата у народу како би страх био међу људима и како се зло не би некажњено умножавало. Има примера и за то како су се ове заповести испуњавале на делу. Морамо рећи да су примери страшни.

 

У последњим главама књиге Судија се говори о једном левиту из Витлејема који је путујући с наложницом, био принуђен да се задржи у граду Гаваји у Венијаминовом колену. Један старац, који је био родом из истог места као и левит позвао га је да га нахрани и да преноћи код њега. А становници овог града, без обзира на то што су били синови Израиља, били су развратни подједнако као Содомљани. Приметили су незнанца и дошли су до старчеве куће и захтевали да изведе левита. Изведи тог човека што је ушао у твоју кућу, да га познамо (Суд. 19, 22). Старац је тамо био дошљак, исто као некад Лот у Содому, и цела ситуација, као у кошмарном сну, подсећа на Содом уочи спаљивања. Као Лот тада, и сад старац уместо госта нуди своју кћерку (!), а левит изводи наложницу, која се у тексту такође назива „женом”. Ово је озбиљна информација за размишљање о односу према жени у она времена. Кћерка и наложница вреде мање од госта и спремни су да их дају с речима осрамотите их чините с њима шта вам је воља (Суд. 19, 24). Дакле, жена је напољу, старац и левит су у кући. Плачите, људи, зато што је човек постао бесна звер. Нови Содомљани из колена Венијаминовог су је „познали и злостављали целу ноћ до зоре, и пустише је кад зора забеле”. Левит се пробудио (!), изашао је на улицу и видео је своју жену како лежи на прагу. И рече јој: устани да идемо Али одговора није било пошто је умрла (Суд. 19, 28).

После тога левит узима нож и сече тело жене на дванаест комада, по броју колена и шаље у све крајеве Израиља. У народу почиње пометња, зато што се тако нешто никад није десило међу синовима Јакова. Окупља се савет и једнодушно, као један човек, народ одлучује да казни кривце. Од Венијамина захтевају да их пронађе и преда. Али то није било тако лако. Венијаминови синови се наоружвају против преосталог дела Израиља који је бројао 26 хиљада људи. А само гнездо разврата Гаваја Венијаминова даје седамсто врсних бораца који гађајући длаку из праћке не промашују. Почиње рат, у суштини – грађански. Прво је успех на страни криваца Израиљци падају као посечено класје, а Венијамин односи превагу. Али на крају крајева наступа тренутак праведне освете и Израиљ односи победу. Венијамин је скоро потпуно истребљен. Израиљ је због жестоког разврата скоро остао без једног колена! Затим следи историја о обнављању бројности скоро сасвим истребљеног Венијамина, али то је већ друга прича. А она која је укратко препричана представља историјску илустрацију за то како се искорењивао грех из Израиља.

* * *

Недавно сам разговарао с браћом...

Ускоро ћу моћи да напишем књижицу која почиње речима „Недавно сам разговарао с браћом,” зато што ако у парохији има пет-седам људи који воле да читају Писмо, рађа се потреба да човек подели с другима оно што је прочитао и схватио. Разговор природно прелази у анализу. Оно што је схваћено постаје испупчено, стереоскопско. Нове стране смисла се откривају кад се двоје или троје окупе и кад разговарају о Светом Писму.

Дакле, недавно сам разговарао с браћом и један од њих је приметио да овај одломак има везе са Светим Причешћем. Наизглед, какве? А ево какве.

Верујемо и исповедамо да нам се у Причешћу дају истинско Тело и истинска Крв Господа Исуса Христа. Сећамо се да је Тело ломљено, а Крв се пролила. Тело је такође тучено, мучено и разапето. И Крв је проливена у мукама. И у све крајеве верујућег света, свуда где људи верују у Господа Исуса и где Га воле, сад долазе проповед и Евхаристија. Не само проповед, већ и Евхаристија И не само Евхаристија, већ и проповед. Ако се ово двоструко јединство пресече, живот ће изгубити равнотежу, као што је изгубио на многим местима. Црква је нови Израиљ. Свој пуноћи овог новог Израиља, свим његовим коленима шаљу се Тело и Крв. Шаљу се заједно са словесном посланицом: „Зло су учинили људи. Људи су разапели Безгрешног Једнородног Сина Божијег. Велика је људска злоба и велика је милост Божија. Браћо, нека вас обузме ужас, окусите Тело и Крв Сина Човечијег и искорените грех из своје средине!”

Стварност Евхаристије коју примамо треба да пробуди у нашим душама ревност за славу Божију и одлучност да се боримо с грехом. Треба објавити греху ултиматум и започети рат с њим. Узгред речено, он се не предаје. Али треба ратовати и истерати грех из себе, зато што се Господ разапиње управо греховима. Због греха је чак и земља почела да рађа трње, и управо овим трњем су руке римских војника раниле Христово чело. Због мене је разапет Безгрешни, а можда сам и сам закуцавао ексере у Његова запешћа својим безакоњима. Зар ће се то наставити? Треба устати и повести рат! Треба из саме своје сржи, из своје дубине извући, истребити зло, зато што се оно не крије у неком другом, већ у мени, и то дубоко у средини.

* * *

 

Наравно, овај закључак и ово тумачење могу наићи на противнике и на оне који се не слажу, већ мисле другачије. Али ми нисмо ни понудили коначну верзију смисла. Просто, све је Писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности (2 Тим. 3, 16).

И просто, недавно сам разговарао с браћом...

[JESSY]

О мигрантима и библијској парадигми

 

С тачке гледишта западних Европљана, мигранти из муслиманских земаља су несрећни људи, који треба до гроба да им буду захвални што су им допустили да живе на таком старом и углађеном континенту. А са тачке гледишта самих муслиманских миграната, Европљани су чисти безбожници који уживају у позамашном материјалном благостању. Несагласје међу тим ставовима је веома озбиљно. Једни мисле: "Ми вас сажаљевамо, а ви треба да нам будете захвални", а други (или барем многи од њих) :"Ми вас презиремо и уверени смо да такви као ви не заслужују да живе". То је извор напада секирама, мачетама, бомбама, аутоматима и камионима без контроле. Будимо искрени, асимилације неће бити. Биће рата (који је већ почео). Биће то неизбежна хемијска реакција, прво ће доћи до фрктања, а потом ће уследити одбацивање, баш онако како то бива када се споје вода и киселина. Притом, са стране европских староседелаца то ће бити рат за разблажене и беживотне либералне вредности, безукусне као беланце (толеранција, род, фантомске слободе). А са друге стране то ће бити рат носилаца одређене религиозне идеје у циљу крајње победе њиховог погледа на свет (Бог допушта – Бог забрањује и то је то!). Узгред буди речено, у оквиру овог савременог феномена, запажамо јасну библијску аналогију.

Јевреји су, за време Јосифа, ушли у Египат као велика породица пастира, тражећи спас од глади. Кроз неколико векова они су се умножили и постали велики народ, више нису напасали своја стада, већ су поробљени и принуђени да постану зидари (Обратите пажњу на етнички састав грађевинаца у Москви, па ћете видети још једну сличност). После је уследио Егзодус и лутање, а тада Јевреји већ нису били ни пастири ни зидари. Они су постали путници и војници. После изласка из Египта, они су умирали или због казне за побуну, или природном смрћу. Рађали су се нови људи уместо убица. Они ће бити ти који ће ући у Ханан. Људи, који су населили обећану земљу за време Исуса Навина, одвикли су се од седелачког живота и културног стваралаштва. Они нису ни градили, ни сејали, ни сакупљали летину, нити су се бавили занатима. Само су путовали и ратовали. То је неколико покољења која су заборавила како да напасају стада или да зидају!

Међутим, они су били предодређени да населе земљу испуњену домовима и путевима, вртовима и виноградима, базенима и бунарима. Тојест, испоставило се да су прашњави путник и дојучерашња луталица добили заповест од Бога да овладају земљом, у којој су вековима обитавали орач и виноградар, ковач и ткач, лекар и трговац. 

 

Истине ради, Јевреји су имали понешто што Хананци нису. Јевреји су имали верски закон, добијен на Синају, имали су заповест да се боје Господа у све дане и да се труде да испуни све што је написано у књизи Закона. А код Хананаца је цветао разврат, у истој мери гнусни, колико и културно истанчани. Код њих је постојала ритуална проституција, како женска, тако и мушка. Врачеви су приносили жртве демонима, славили су празнике уз оргије. Практиковали су и содомију, и гатање и призивање мртвих. Тајновити шумарци су били места ритуалног разврата, у долинама су могли да спаљују новорођенчад. Дешавало се све о чему је Господ говорио Јеврејима у Светом Писму: "Не поступајте по обичајима народа те земље. Не понављајте њихове гадости, јер их Ја због тих гадости и изгоним подаље од вас. Не цртајте по свом телу и не правите резове на њему. Мртве не призивајте. Врачара да не буде међу вама. Не лежите с мушкарцем, као што лежете са женом. Са стоком не општите. Ако ишта од тога будете чинили, онда ћу вас Ја изгнати из земље у којој теку мед и млеко. Бојте се Господа. А сада уђите у ту земљу и живите у кућама које ви нисте изградили. Једите плодове које нисте узгајали." Управо, постоји ризик да се овај призор из Библије понови и већ се понавља на некада хришћанском Старом континенту.

 

Какве год да су грешке и заблуде које прате веру муслиманских миграната, није све у њиховој вери лажно. Њихова лаж је видљива једино у поређењу са Јеванђељем. Али у поређењу са либералним катехизисом и моралним нормама савременог Запада, приметнија је лаж либерализма. У том контексу муслимани изгледају привлачније. Муслиман верује у загробни живот, у рај и пакао. За њега је то до одређеног тренутка несагледива реалност. Европљанин се скроз на скроз смеје таквим "архаичним" поимањима. За муслимана је тело оно што ће васкрснути Последњег дана. Тело не треба предавати разврату за живота и спаљивати после смрти. За Европљанина је све наопако: разврат за живота је норма, а после смрти – право у ватру, без икаквих мисли о васкрсењу. За муслимана биолошки живот није највиша вредност, нарочито не билошки живот његовог идеолошког противника. Он сматра да је изнад свега закон Свевишњег – тако како су њему тај закон објаснили. Зато се он не боји смрти, нити се плаши да убије. Европљанин не зна за вредности које нису везане за његово лично биолошко постојање. Сусрет, лицем у лице, са културом која другачије посматра смрт, за њега је грозан и неиздржљив. При таквом сусрету он губи на самом почетку.

И што даље то горе. Ту нас чекају сексуалне теме, абортуси и нерађање, и нудистичке плаже и жене без стида. Све оно што код миграната изазива мржњу и религиозни гнев. Да, они су дошли у туђу земљу. Они су "новајлије". Али шта вреди да о томе причамо. Они су већ стигли. "Забрањено је сунчати се без гаћа на јавним местима", говоре они и окупљају се у гомилама на нудистичкој плажи, наоружани хладним оружјем. И тако почиње игра глувих телефона. Европљанин згрожено подиже обрве: "Како ви смете нас да учите шта да радимо? Ми смо вам пружили уточиште". На шта Јусуф или Али самоуверено одговарају: "Ви радите оно што је забрањено. Ви немате ни вере, ни стида, ни савести. Ви нас нисте просто позвали у госте. Прво сте бомбардовали наше градове. Причекајте, још ћемо ми вас научити да поштујете Бога". И колико год да нам је жао Курта или Франца, морамо да признамо да су Јусуф или Али барем делимично у праву.

 

Испипане и напаствоване жене на тргу испред катедрале у Келну – то није обично хулиганско понашање. Жена је први трофеј завојевача. Најразумљивији и најјаснији трофеј. "Пред савладаним противником силовати његову жену – то је истинска срећа", говорио је Џингис-кан. Није се много тога изменило у психологији победника од тих времена. И сам чин напада на Немице, у присуству њихових мушкараца, треба схватити као поруку: "Ви сте слабићи. Ми ћемо вам урадити шта год нам се прохте. И ми имамо право на то". Уосталом, о "пониженим источњачким женама" се брине мноштво мушкараца: отац, стриц, браћа, вереник (ако постоји), и на крају синови. О европској жени се нико не брине. Како се испоставило чак ни полиција и то у Немачкој. Жене, као и обично, прве осећају пропаст своје цивилизације. Осећају то на својој кожи.

 

Није далеко то време када ће Арапи и Африканци пожелети да, уместо у камповима за избеглице и центрима за мигранте, живе у становима чији су власници Европљани. Пожелеће исти живот, али неће живети уз Европљане, него уместо њих. Наравно, да би се одржао европски стандард живота потребни су знање и труд. Потребни су електричари, лекари, ижењери, пилоти. Потребно је стотину професија и континуитет поретка и власти. Зато је будућност растрзане Европе мрачна. Већина мигранта неће хтети да се образује и да ради. Већина ће пожелети да силом отме туђе, да прегази тај мали рај, онако како је Атила прегазио и опљачкао Рим. Њих не интересује шта ће бити после. Они су секира у рукама онога који сече, а секира није навикла на размишљање. Али то ће бити после. Тренутно су мигранти "бич Божији" за Европу, као што су то били варвари за вечни град Рим. Чак и ако се, по угледу на Европљане, мигранти изопаче, опет неће постати толерантни. Они ће остати туђини мотивисани религијом и мрзеће беле безбожнике, који су постали слаби и декадентни.

У Европи је могућ и очекиван заокрет ка политичкој десници. Разни ултраси, фашистичка омладина, расизам почиње да кипти, макар на фудбалским стадионима. Али све то неће променити ситуацију. То ће бити само агонија. Ситуацију може да измени само повратак Европе исконској хришћанској религиозности. Победа мора бити духовна. И тај једини противотров није могућ. Европи недостаје снаге за препород хришћанства.

Бели човек на Старом континенту ће и даље наставити да живи и греши како му се свиђа. А зли сиромаси с Кураном у рукама преузимаће комад по комад територије, четврт по четврт града, област по област државе, као пустиња која гута оазу. У одређеној фази свог ширења, када се промене односи, престаће да се прикривају, траже изговоре за своје поступке и да се извињавају. Просто ће почети да истерују Европљане из њихових станова, наметнуће им порезе, намењене неверницима, основаће шеријатске судове, наредиће женама да покривају главе и друго. Дејствоваће праволинијски и логично. Тај процес изгледа потпуно бесповратно.

Све се то тиче и Русије. Треба да на нови начин сагледамо своју културну зависност од Запада. Да се одбранимо од паре разврата која нам се полако примиче са залазећег Запада, потребан нам је хришћански респиратор. И све што је родила хришћанска Европа треба да волимо и усвојимо. А све што је рођено у постхришћанској Европи треба да држимо на безбедном растојању и да опрезно проучимо. На крају, да га одбацимо, у већини случајева, након што смо га изучили. Преузимајући дегенерисане културне новотарије, ми као и Европљани, постајемо слаби и незаштићени. Православна Русија је умела да одржава добре односе са муслиманима унутар и изван земље. Ње се нису само плашили, већ су је и поштовали, а имали су и зашто. Постхришћанска Русија ће бити подједнако слаба и незаштићена, као што је слаб било који егоиста и безбожник пред противником с вишим циљем кога покреће религија.

Наши муслимани нису придошлице, они су староседеоци. Нас не дели језичка баријера, док је културна баријера у великој мери смањена. И пред нама је задатак који Европљани не испуњавају и који, очигледно, не могу да испуне. Муслимани у 21. веку имају одређене претензије према савременим хришћанима. Суштина тих претензија је једноставна: где је ваша светост? Где су вам молитва и пост? Где је поштовање према старијим и послушање жене према мужу? Где је ваша омладина – у мрачним клубовима или у спортским салама. Где је ваше милосрђе? Не само милостиња, већ милосрђе? Познајете ли сопствену историју? И ако ми стидљиво прећутимо одговор, они ће нам рећи: а погледајте нас. Они ће нам показати своје најбоље одлике, а оне лоше ће прећутати, а ми ћемо и даље држати језик за зубима. Не смемо да ћутимо. Наш одговор мора да буде религиозан и повезан са животом.

"Ево нашег поста и молитве. Ето наше међусобне помоћи. А ово је наша омладина. Ово су наше породице. Све своје памтимо, а туђе уважавамо. Ране прошлости лечимо и резултати су већ видљиви". Ако такав одговор буде пропраћен и подкрепљен неспорним чињеницама, онда ће бити мира и узајамног поштовања. Немогуће је не уважавати људе који чувају своју породицу, помажу једни другима, поклањају се Богу у Духу и истини, поштују свог суседа и једу поштено зарађени хлеб. Али је зато могуће гнушати се оних који ништа од тога не раде. И тада њихова земља полако и неприметно престаје да буде њихова. Још важе сви документи и тестаменти, али нешто се покренуло с темеља и кренуло пут пропасти. То се сада и дешава у Европи, без велике шансе да се ситуација поправи. Баш то не смемо допустити у Русији, а да бисмо то спречили остало нам је још времена и средстава.

 

[JESSY]

Престали смо да се молимо

Многи текстови Светог Писма прожети су патосом понижвања ових лажних „богова”, којима се клањају народи отуђени од истине. Псалми за идоле кажу: Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; нити има дихања у устима њиховим (Пс. 134, 16-17). Сличним речима Јеремија је крепио Јевреје који су отишли у ропство како се видевши паганске празнике не би поколебали и како не би посумњали у Бога Израиља.

Може се поновити и осмислити главна нит осуде. Језик постоји, али ћути. Очи постоје, али не виде. Уши постоје, али ни оне не желе да чују. Зар вам се не чини да грешник, који одбија да се моли Богу и који не уме да хвали Бога личи на идола? У односу на молитву ћути језиком, премда га има. У односу на речи Божије, глув је, иако има уши. Има очи, које свакодневно посматрају Божији свет, али ово виђење скоро ништа не говори срцу и човек духовно личи на слепца.

Испоставља се да је човек који је затворен за молитву и веру налик на идола. Тако само испада, и немам намеру да специјално љутим или вређам сваког непознатог појединца. И Исаија каже: Одебља срце том народу и уши им отежају, и очи им се затворише, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле (Ис. 6, 10).

Идоли имају очи које не виде и људи су „затворили” своје очи. Уши идола не чују, и људи су „тврди на уши”. Ови стоје непокретни и код ових су добра дела попут мокре крпе која неће да гори или зарђале машине без мотора. Они (идоли) примају поклоњење безумника, и ови (људи) захтевају поклоњење и не пристају да их људи називају било како другачије осим боговима у тајни срца.

Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу. Овај свакодневни гордељивац у обичном животу који ништа велико није учинио ипак не зна за било који ауторитет изнад себе и Сам Бог му не може наређивати. Ево где је сатанизам и поред кравате и опраних зуба, поред либералног комплета уобичајених израза и словесне декларације свеопште једнакости.

Треба се клањати Богу сваког дана и много пута. Иначе нема заштите од претварања у лутку. Лутка личи на човека, само што се не смеје и не плаче. У случају потребе може се размонтирати у делове. За рекламу шешира потребна је глава без тела. За рекламу хулахопки – ноге без свега осталог. За сако или хаљину – тело без главе.

Размислите о овој словесној слици.

Лутка је исто што и идол. А идол је онај ко личи на човека, али се не моли Богу. Има уши, али не чује речи Божије; има уста, али не узноси молитву Богу. То је идол, односно сам себи „бог”. Дакле, ове идоле, а они су исто што и лутке, у извесним случајевима без милости черече газде рекламних простора, одврћу им руке и ноге, односе их у магацин. Истина, они који одбијају да се моле Богу тешко могу очекивати поштовање од људи.

Класично идолопоклонство с приношењем жртава, идолиштима и жречевима одавно је отишло у област предања у нашој земљи. Али само идолопоклонство није нестало, пошто смо видели да живот без прослављања Бога није ништа друго до самообожавање и претварање човека у кумир.

Идол жели да га људи воле; идол устима од папирмашеа захтева поштовање својих елементарних права; идол захтева да се његов пластични глас не изгуби у гласачкој кутији, већ да буде праведно избројан. Под другим углом гледања цео наш живот је достојан да се назове „устанком лутака”. О томе се може снимити филм.

Ноћ је. Велики град. Само семафори жмиркају и горе излози великих продавница. Одједном лутке почињу да оживљују у излозима. Незграпно се крећу, вежбају отекле руке и ноге, затим ломе излоге и полако испузавају напоље. „Захтевамо поштовање према свом раду! За свако гледање робе која је окачена на нас захтевамо да нам се обрачуна проценат!” – вичу пластичним гласовима. Тако иду до јутра плашећи залутале алкохоличаре и таксисте, а ујутру их жестоко везује милиција. Од ударца палицама ломе се и пуцају, чиме се заправо фантазмагорија и завршва.

Цео наш живот је у огромној мери фантазмагорија. И све је то због тога што смо престали да се молимо. Једни се уопште не моле. Други се праве да се моле. А идоли се множе. Множе се по броју уста која не умеју да говоре и ушију које не умеју да чују. Тако каже Исаија. Тако каже Давид.

[Danijela]

Многи текстови Светог Писма прожети су патосом понижвања ових лажних „богова”, којима се клањају народи отуђени од истине. Псалми за идоле кажу: Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; нити има дихања у устима њиховим (Пс. 134, 16-17). Сличним речима Јеремија је крепио Јевреје који су отишли у ропство како се видевши паганске празнике не би поколебали и како не би посумњали у Бога Израиља.

 

    

 

Може се поновити и осмислити главна нит осуде. Језик постоји, али ћути. Очи постоје, али не виде. Уши постоје, али ни оне не желе да чују. Зар вам се не чини да грешник, који одбија да се моли Богу и који не уме да хвали Бога личи на идола? У односу на молитву ћути језиком, премда га има. У односу на речи Божије, глув је, иако има уши. Има очи, које свакодневно посматрају Божији свет, али ово виђење скоро ништа не говори срцу и човек духовно личи на слепца.

Испоставља се да је човек који је затворен за молитву и веру налик на идола. Тако само испада, и немам намеру да специјално љутим или вређам сваког непознатог појединца. И Исаија каже: Одебља срце том народу и уши им отежају, и очи им се затворише, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумеју и не обрате се и не исцеле (Ис. 6, 10).

Идоли имају очи које не виде и људи су „затворили” своје очи. Уши идола не чују, и људи су „тврди на уши”. Ови стоје непокретни и код ових су добра дела попут мокре крпе која неће да гори или зарђале машине без мотора. Они (идоли) примају поклоњење безумника, и ови (људи) захтевају поклоњење и не пристају да их људи називају било како другачије осим боговима у тајни срца.

Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу. Овај свакодневни гордељивац у обичном животу који ништа велико није учинио ипак не зна за било који ауторитет изнад себе и Сам Бог му не може наређивати. Ево где је сатанизам и поред кравате и опраних зуба, поред либералног комплета уобичајених израза и словесне декларације свеопште једнакости.

Треба се клањати Богу сваког дана и много пута. Иначе нема заштите од претварања у лутку. Лутка личи на човека, само што се не смеје и не плаче. У случају потребе може се размонтирати у делове. За рекламу шешира потребна је глава без тела. За рекламу хулахопки – ноге без свега осталог. За сако или хаљину – тело без главе.

Размислите о овој словесној слици.

Лутка је исто што и идол. А идол је онај ко личи на човека, али се не моли Богу. Има уши, али не чује речи Божије; има уста, али не узноси молитву Богу. То је идол, односно сам себи „бог”. Дакле, ове идоле, а они су исто што и лутке, у извесним случајевима без милости черече газде рекламних простора, одврћу им руке и ноге, односе их у магацин. Истина, они који одбијају да се моле Богу тешко могу очекивати поштовање од људи.

Класично идолопоклонство с приношењем жртава, идолиштима и жречевима одавно је отишло у област предања у нашој земљи. Али само идолопоклонство није нестало, пошто смо видели да живот без прослављања Бога није ништа друго до самообожавање и претварање човека у кумир.

Идол жели да га људи воле; идол устима од папирмашеа захтева поштовање својих елементарних права; идол захтева да се његов пластични глас не изгуби у гласачкој кутији, већ да буде праведно избројан. Под другим углом гледања цео наш живот је достојан да се назове „устанком лутака”. О томе се може снимити филм.

Ноћ је. Велики град. Само семафори жмиркају и горе излози великих продавница. Одједном лутке почињу да оживљују у излозима. Незграпно се крећу, вежбају отекле руке и ноге, затим ломе излоге и полако испузавају напоље. „Захтевамо поштовање према свом раду! За свако гледање робе која је окачена на нас захтевамо да нам се обрачуна проценат!” – вичу пластичним гласовима. Тако иду до јутра плашећи залутале алкохоличаре и таксисте, а ујутру их жестоко везује милиција. Од ударца палицама ломе се и пуцају, чиме се заправо фантазмагорија и завршва.

Цео наш живот је у огромној мери фантазмагорија. И све је то због тога што смо престали да се молимо. Једни се уопште не моле. Други се праве да се моле. А идоли се множе. Множе се по броју уста која не умеју да говоре и ушију које не умеју да чују. Тако каже Исаија. Тако каже Давид.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

11 / 11 / 2016

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/98525.htm

[JESSY]

ВОЛЕТИ ЉУДСКИ

О љубави је у току целе историје човечанства написано и речено толико да се чини да човек ништа ново не може да дода. Чак је и онима који се не одликују посебном усрдношћу кад је читање и размишљање у питању – наизглед је све јасно с љубављу. Али чим човек покуша да освести шта му је заправо „јасно”, почиње да му измиче тле под ногама.

Ови штури редови су још један од покушаја да се каже неколико осмишљених речи о људској љубави.

Скулптор одсеца од великог камена све сувишно ослобађајући статуу која је заробљена унутра. Тако лепо мајстор може да каже за своју уметност или поштоваоци о мајстору, премда се иза префињене фразе крију године рада и неуспеха, зноја и бесаних ноћи. Ипак, формула је тачна и није тачна само кад се ради о скулптури, већ и о другим облицима стваралаштва. Човек и размишља исто тако – одсецајући вишак.

Колико је важан предмет размишљања, толико је важно умеће дефинисања шта овај предмет није. Путем постепеног одсецања од тога шта он није приближавамо се дефиницији суштине.

Овај принцип је важан у правилном разговору о Богу. Размишљајући о Богу окружујемо Га речцама „не” остављајући неизреченим оно што се крије у смисаоној сржи. Бог је невидљив, неизрецив, неописив, непојаман – и тако даље. И што више идемо у дубину, тим су тише речи и тим је значајније ћутање.

Размишљати о Богу значи ослобађати се мисли о свету, обнажавати ум од свих слика. Овакво богословље се назива апофатичким и можда ће се неко од читалаца ускоро погрузити у умни свет средњовековних мистичара и дубоких мислилаца о Највишем Бићу. То ће бити свет у којем је одбачена стара одећа, свет приближавања реалности, која тешко може да се смести у речи.

А нама предстоји лакши, али подједнако важан разговор о љубави.

О љубави такође треба говорити апофатички, ако не језиком богословља, макар језиком поезије, у духу познате песме:

           Љубав нису уздаси на клупи

           И нису шетње на месечини...

У љубави у први план излази емоционална сфера. Човек осећа пробадање у грудима, смркне му се пред очима, срце му се стеже „и пломбе у чељусти се топе од страсти”. Управо ову страну је најлакше доживети као суштину појаве. Исту такву површност у размишљању примењујемо кад је новац у питању. Ценећи га због куповне моћи, у самом стицању робе и услуга видимо помешано задовољство, самоостварење, слободу и сигурност, па се можемо срозати до тога да кажемо да је новац смисао живота. То је логичка грешка која може да се претвори у катастрофу. Ако је живот кретање и ако је бицикл кретање, из овога не следи да је живот бицикл. Управо речцу „не” треба уводити у разговор о новцу истичући његову службену функцију и тврдећи да он није смисао живота.

Човек није само тело. Кад би био живи организам, извесна жива машина – тада бисмо се по угледу на бесловесне такође ограничили идејом наставка рода, некаквом могућношћу родовске бесмртности поред личне смртности. Али човек је по Јеванђељу лично бесмртан! Родовска бесмртност и наставак врсте за њега нису главни циљ. Циници у науци који су од пре неког времена почели да причају о томе да је човек просто високо организована животиња смеју се управо љубави, тачније – идеји љубави. У њој виде само слатки мамац који позива на рађање деце.

Погибељни плодови ових теорија говоре нам језиком чињеница о томе да су неправилне мисли смрт човечанства.

Човек није „просто тело”, јер је „просто тело” леш, а лешеви не пишу песме и не певају серенаде под прозорима. Човек се такође не може свести ни на формулу „тело плус душа” – тело и душу имају и животиње, којима су речи туђе. У свету животиња има мириса и звукова, али нема речи. А људски свет је словесан, пошто човек има још и дух, и човеку предстоји да свему да имена и да се у свему разабере. Човек је дух, душа и тело у њиховој живој вези и међусобном прожимању. Они делују једно на друго и после пада у грех се боре. Колико је тело у стању да отежа и оптерети дух, толико је и дух у стању да учини тено тананим и племенитим. А љубав, као јеванђељски квасац у односу на три мере брашна, треба да укваси целог човека и да се не односи само према телу или само према души, већ према духу, души и телу – заједно.

Чак се ни телесна страна људске љубави не може упоредити са животињском. Тамо, у сфери тела и размножавања, човека не очекују живитињске, већ сатанске дубине, где се тело распада и где више нема никаквог размножавања. Код животиња постоји полни живот, али нема разврата. А човек је у стању да и у сам телесни живот унесе известан дух, заиста зао и животињама непознат, који полну сферу боји свим дугиним бојама леша. Људски разврат у суштини представља насиље злог духа над невином плоћу која не може да одговори, која се немилосрдно и безобразно експлоатише.

Душевна љубав је сложенија ствар. Она може избегавати изразе који су својствени полу, али јој телесност није туђа. Тако дете воли маму, грли је око врата, не пушта је, жели да се увуче у тело мајке толико да се не може од ње разликовати. Али ко ће од нас рећи да љубав детета према мами није права? Онај који воли онога кога воли зиста жели чак и да поједе и зато мајка храни дете собом, исто као што нас Господ храни Својим Телом и Крвљу. И старци могу да воле истински и нежно, а да већ немају посебну снагу за телесно чулно испољавање.

Туга прати душевну љубав. Туга са свим низом синонима: са чежњом, жалошћу, меланхолијом, чезнућем, жудњом за непознатим, жељом да се отвори прозор и гледају звезде. Младићке муке траже излаз, старачке се одликују способношћу сазерцавања. Али је то често само балансирање на греди. Душевно у човеку је непостојано и није чврсто. Душевност се или оклизне наниже, управо у распојасаност плоти, поставши заједничарка оног злог духа, или пак стреми ка томе да се насити горе, у духу, који обједињује и тело, и душу.

Ипак, није истина да је духован човек истакнуто и обавезно бесплотан и антителесан. Бах је био весели дебељуца, који је изродио гомилу деце. Овом опипљивом телесношћу се можда успостављала равнотежа између унутрашњих порива и откровења од којих човек лако може да умре.

На врхунцу, у духу, човек ствара и даје, због чега добија осећај пуноће. Приноси себе на разумну жртву, давати је веће него примати, притом без роптања и незадовољства – управо то значи волети људски. Силазећи одозго ова љубав ослобађа место за све остало у човеку – и свему чему да простора одређује границе.

Дакле, љубав која силази одозго доноси унутрашњи осећај пуноће, хранећи сликовито и дух, и душу, и тело човека. Она је дар и кад је човек добије већ сам жели да дарује и да даје. У супротном случају смо добили фалсификат.

Љубав није усмерена на тело без душе и није усмерена на дух без тела, већ на целог човека. Управо за њом чезне душа у свом зависном, нестваралачком и неплодном стању.

Напокон, љубав није таква да падне човеку на главу и да се игра њиме по слепом каприцу, да га лишава способности да размишља, као што су сматрали романтичри. И то је фалсификат. Љубав не само да не забрањује човеку да размишља о себи – она му заповеда да размишља о себи.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/98524.htm

[JESSY]

КАД СПАЉУЈУ КЊИГЕ

Циклус „Моћ књиге“. Чланак 3

 

 

    

 

Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне? А ако у њима нема онога што је у Курану, тим пре нису потребне.“ Хитлер је спаљивао књиге. Спаљивао је марксисте и лењинисте, али и Брехта, Ремарка и многе друге за које је сматрао да су се изродили и да изражавају бесмисао.

У принципу, свуда где постоји завршен и искристалисан поглед на свет људи са задовољством штампају једне књиге, и са задовољством спаљују друге. Штампаће Нови Завет и спаљиваће сановнике и хороскопе. Или ће штампати Куран и спаљивати Јеванђеље. Или ће штампати „Мајн Кампф“ и палити све остало. Штампаће документа Пленума и спаљиваће све у чему се говори о Богу. Не ради се о прогонима људи. Ради се о одбацивању непријатељских идеологија. Ватра и вода су непомирљиве.

Замка сваштаждерства

Ми, хришћани, нисмо изузетак. У књизи Дела апостолских се описује како су људи који су се покајали захваљујући проповеди апостола спаљивали окултне књиге. То није варварство. То је добровољни акт људи који су темељно размислили о својој прошлости. И сад бисмо радо предали ватри приручнике за идолске требе, разноразне магијске књиге, свакакве изворе разврата и саблазни – све оно што квари душе, скрнави умове и умножава саблазни. Данас, као и увек, ако се неко покаје и упита: „А шта да радим с оном демонском литературом коју сам сакупљао и коју сам жудно читао?“ – одговарамо: „Спали је.“ Никад немој спаљивати људе, али спали књигу која садржи отров и која више не делује на тебе, јер си се исцелио. Управо тако и никако другачије.

 

 

    

 

А шта бисте хтели? Хтели бисте, у духу најновије свеопште моде, да хришћани воле све без разлике и да буду некакве мазе? Тако некакви хрчци, симпатични, али безопасни? Било би лепо, али хришћанин не треба да воли грех. Може да се љути на грех. И киоск са штампаном порнографијом за њега нипошто није исто што и киоск са сладоледом. А оно што је заиста чудно и неприродно јесте кад се „Playboy“ и Житија светих налазе на истој полици у књижари. Сваштаждерство није нимало боље од једностраног фанатизма. Реч се више ценила у време „самиздата“ и цензуре него у време слободе и књижара препуних глупости. Сваштаждерство и равнодушност су симптоми духовне анемије. То је беживотност. И ако је данас све могуће: да се порно часопис и Јеванђеље с тумачењем светих отаца налазе једно поред другог – колико сутра то неће бити могуће. Односно, нипошто неће моћи, зато што се крајности срећу. То је својство крајности. Јуче је све могло, а данас ништа не сме. Управо тако бива.

Сећање не гори

Оне године кад је умро Стаљин – 1953. – у Америци је објављен Бредберијев роман „451 степен Фаренхајта“. Знате, Американци су баш конзервативни. Баш их брига за наше литре и километре. Они имају своје пинте, галоне, бареле, миље и сл. Код њих ни термометри нису по Целзијусу. По Фаренхајту су. Температура која је наведена у наслову је температура на којој гори папир. А папир је управо онај чврсти материјал на којем се утискују мисли, за које се испочетка чини да су ефемерне, али се на крају испоставља да су свемоћне.

 

У Бредберијевом роману људи спаљују књиге. Све се десило некако изненада. Људи су градили и градили срећно друштво, давали су добра, олакшавали су доступ уживању. И онда се десило оно о чему је у цртаном говорио Чебурашка: „Ми смо градили, градили и на крају смо саградили!“ Саградили смо друштво зомбираних идиота који живе у виртуелној стварности великих кућних екрана (још 1951. године у САД је било 10 милиона кућних телевизора!). Књиге не само да су постале непотребне, већ просто опасне. Зар је мало тога што може да смисли и да изведе човек који чита... Књиге нису потребне. Прво су престали да их штампају. А онда су почели да их спаљују. За спаљивање су ангажоване ватрогасне бригаде. За оне који не знају, у свести Американаца то су хероји. Хероји-добровољци. И ови хероји-добровољци су почели да обилазе градове с резервоарима пуним керозина. Немају више шта да гасе. Технологија је толико напредовала да више ништа не гори. Техника је престигла етику и ватрогасци сад пале, а не гасе. Пале књиге.

Даље се радња захуктава. Ватрогасац односи с пожара (ломаче) пар књига, чита их и... прогледа. Затим следи сукоб са системом, унутрашња истрага, опасност од смрти, бекство... Али живог главног јунака доводи у известан гето, или извесне катакомбе. Тамо живе људи који су побегли од „новог уређења света“. И они у сећању чувају главне текстове цивилизације на умору. Један човек не може све да запамти. Али могу да научим 40 псалама (могу), а ти још 40. Неко може напамет да научи „Хамлета“, а неко други „Оњегина“ (код нас је и Мајаковски знао „Оњегина“ напамет). Тако се памти Јевнђеље по Јовану, Проповедник, Јов, Соломонове приче, Толстој, Достојевски и тако даље. Пред нама је катакомбно човечанство из времена новог варварства. Недостаје само апостол Петар, као у „Quo vadis“ Сјенкевича. Али одсуство апостола у потпуности надомешта апостолски дух оних који се супротстављају (без крви и устанака) новој безбожности са свемоћи телевизије.

Ову књигу треба прочитати. И још треба (чак и ако не читамо Бредберијеву књигу) да учимо напамет Давидове псалме и Шекспирове сонете. То спасава. А ако неке и не спаси (које више ништа неће спасити и који неће читати), многима ће помоћи да остану људи. Или да то постану. Не може се тек тако бити човек. Човек прво треба постати. А без књига то није могуће.