Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Ивана П.]

Била сам у прилици да проведем извесно време у руској православној цркви у иностранству и да се дружим са њиховим верницима. Приметила сам да се све одвија по устаљеном ритму – ко хоће да се причести, тај безусловно мора претходно да се исповеди. Није важно колико времена је протекло од претходне исповести, услов је увек исти: не можеш да се причестиш без исповести.  И шта се дешава код човека у коме нема покајања, а жели да се причести (не да он није свестан својих недостатака али просто тог тренутка нема покајничко расположење). Значи, пре исповести он у буквалном смислу почиње да смишља шта би могао да каже свештенику. Почиње свакако од онога што му недостаје, у смислу „нема у мени смирења, трпљења и слично“ како је навео аутор горе цитираног текста.   Уз то, постоји на руском тона литературе о исповести, и једноставно узима књигу „Припрема за исповест“, чита нека уобичајена сагрешења и бележи их, па зато и све исповести личе једна на другу, као по неком шаблону. Дакле, не треба кривити те људе, већ ми се чини да нешто није у реду са том праксом старе руске школе која инсистира на обавезној исповести пре Светог Причешћа. Исповест је  Света Тајна која не може без Покајања које опет дарује Господ али не кад ми хоћемо него кад Он жели…

 

Неко је горе поменуо границу између оправданог личног мишљења и осуђивања…  Непогрешив показатељ да смо некога осудили је губитак унутрашњег мира. Мислим да сваки човек који бди над собом врло добро зна где је та граница, у противном, где је његов грех?

 

Најбоље је без имало само-оправдавања сагледати наш однос према Богу, затим према ближњем (пре свега, према члановима породице, оцу духовнику,  најбољем пријатељу,….) као и однос према самом себи.  И свакако, молити Господа, без Кога не можемо чинити ништа, да нам дарује да сагледамо своја сагрешења, како нас учи Св. Јефрем Сирин. Свако од нас има одређену страст којој је склон и против ње се треба борити уз помоћ Божју.

 

 

 

[Драгана Милошевић]

Dok ne uzmem papir i olovku ne znam sta i kako, prosto nisam svesna

Послато са E6653 користећи Pouke.org мобилну апликацију

[JESSY]

ПОЈТЕ ГОСПОДУ ПЕСМУ НОВУ

 

    

 

На крају књиге псалама сви су призвани - „Хвалите Господа“ помоћу различитих музичких инструмената. Ништа изненађујуће. Према јудејској традицији, цела књига псалама носи име „Књига похвала“. „Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима. Све што дише нека хвали Господа! Алилуја“ (Пс.150)

Пред нама је кратак списак основних типова музичких инструмената. „Глас трубни“ су дувачки инструменти. Псалтир и гусле су жичани. Јасни кимвали су удараљке. У принципу ничега више ни нема у области добијања мелодије. Да, постоје комбиновани инструменти, попут чембала или клавира. Они су жичано-ударачки, с обзиром да по жицама не прелазе спретни прсти, него ударају мали чекићи. Али то је само мало усложњен облик. Сама структура је оваква: удараљке, жичани и дувачки инструменти. Ето, и на свему томе „појте, Богу нашем, појте“.

Сви горе наведени облици или типови музичких инструмената присутни су и у човеку. Дати су, тако рећи, првородно, као неодвојиво право на слободу савести, труда, одмора и других ствари, које се наводе у неким историјским хартијама. Човек има жице. То су гласне жице. Њихова дебљина одређује дубину и тоналитет гласа. Њихова затегнутост или опуштеност дефинише да ли ће у старости боја гласа бити храпава или не. Једном речју, имамо струне. То јест, псалтир и гусле су у нама. Шта је са кимвалима? Они су исто присутни. Удараљке су најпростији облик музичког инструмента. У нашем телу, то би био језик. Он удара о непце, о зубе, и унутрашњу површину образа, омогућавајући ваздуху из плућа да звучи разговетно. Успут примећујем, само је озбиљно ментално поремећен човек могао да измисли теорију по којој је човек настао ни од чега, некако случајно, из мртве материје, еволуцијом.... Види – ево разговара човек, пева. Чак и арије пева, а не само шлагер у кухињи. Сваки човек са талентом за музику, у корену сузбија идеју еволуције. Зар то није очигледно?

Остају нам дувачки инструменти. И њих имамо. То су плућа и трахеје, то јест канали, без којих су разговор и певање немогући. Плућа су мехови оргуља, који сабијају ваздух ради производње смислених звукова. На тај начин, у човеку су органски сабране, сједињене све главне врсте музичких инструмената. С обзиром да нема такве вероучитељске праксе, која не би била обједињена са практичним закључцима, треба и ми да направимо практични закључак - човек је увек човек-оркестар.

Прво што приметимо је да у Православној Цркви на службама нема музичких инструмената. Оргуље, гитаре, мандолине, бубњеви и остало. Нема. А зашто? С обзиром да свега тога има у самом човеку – учеснику богослужења, ништа му више не треба. У какве још кимвале да удара, ако постоји језик који функционише попут кимвала? Зашто оргуље, ако плућа неуморно раде свој посао? И какве харфе са гитарама могу да замене најкомпликованије уређење људских натегнутих гласних жица? Све има човек, и нема му се шта додати. Човек који пева је најкомпликованији музички инструмент. Постоји још и звоно, али оно звони споља, позивајући на службу, а не унутар храма.

Још је важно и то што човек, слично овим музичким инструментима, треба да се преда Богу. У том случају ће бити могуће да његов живот постане мелодија. Дух Свети је искусни Музичар, а човек, као што је речено, је танани инструмент. У случају покорности човека Богу, Господ као да прелази прстима по струнама, и ствара мелодију живота у човеку. Житија светих су попут партитура. Нису само иконе. Воља, памћење, способност замишљања, ум, и савест заједно са пет телесних чула (укус, мирис, слух, вид, додир) чине, као код светитеља, десетоструни псалтир, на коме ће Богу бити испевана нова песма.

Када Давид говори „појте Господу песму нову“, он мање говори о новој мелодији, или аранжману старог текста песме, или новом тексту песме. Цар-пророк говори о томе да сам човек треба да постане лаута, звоно, виолина... Продуховљени инструмент. Нека Бог свира на њему, и нека многи чују ту музику. Чуо је Питагора музику, коју су испуштале планете и друга небеска тела у свом кретању и окретању. Ако се бездушно небеско тело током кретања и окретања чује (а оно се чује!), тим пре то може разуман човек. Он, живећи, звучи. Мислима, говором, разним поступцима, он звучи. Нисмо ли навикли да кажемо да живот неке особе звучи као песма?

За крај бих хтео да вам пожелим да практично испуњавате заповест „појте Богу нашем, појте“. Свјатјејши Патријарх је много пута указивао на неопходност заједничког црквеног појања на службама. Треба почети од Евхаристијског канона. Даље иду јектенија, антифони и тако даље. Треба изаћи из оквира Вјерују и Оче наш, које, традиционално, сви певају. Тражи се више. Генерално, треба певати. Јер, ако за празничним столом неко не заподене свима познату песму, или ако неко започне, а остали не наставе, биће то јавни знак изумирања народа. Народ који престане да пева је народ који стоји крај колективног гроба.

Створени као универзални музички инструменти, лишени смо, по том питању, права избора. Не можемо да не певамо. Обавезни смо. И док пратимо до олтара нови супружнички пар, и док испраћамо до гроба једног од оних који је отишао одавде пре нас. Сакупљајући летину, и поздрављајући слављеника. Без сумње, треба да песмама хвалимо и име Божје. Сва природа, без уста и језика, завидно гледа на човека. „Да ми је твојих уста, – шуми дрво. – Ах, што бих запевао. Међутим, могу само да њишем гранама у славу Спаситеља и да будем уточиште птицама, које умеју да певају уместо мене.“ Слично жубори и поток. Нешто слично мисле и облаци што по небу тихо плове. То жалости и мрава док жури кроз траву. Читав свет гледа на човека са чуђењем и надом. Са надом да ће човек почети да се моли и да ће оправдати постојање света. Са чуђењем, што још увек то чини невољно, како било.

Затегните струне, дуните у мехове и спремите кимвале. Високо подигните греду, тесари! Човек је обавезан да песмом хвали Господа неба и земље. За то је створен.

[Danijela]

 

 

    

 

Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.

Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?

Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?

Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.

У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:

„Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)

Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.

Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.

„А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).

„Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.

Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.

Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.

Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:

„Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.

Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).

„Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.

Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

 

23 / 03 / 2018

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/111689.htm

[JESSY]

ПОМИСЛИ

                       

    

 

Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.

Постоје код свих, и не само да су разнообразне. С времена на време су и безобразне. Уз то и празне, неочекиване, или фантазмагоричне. Ко их може ухватити у мрежу, попут лептира? Ко може пребројати колико је зрна песка у пустињи?

Треба ли уопште обраћати на њих пажњу или је боље одмахнути руком на тог мисаоног мољца, на ту прашину која чезне за мокром крпом?

Истина, мокра крпа је заиста потребна, али неће бити могуће тек тако откачити ове опасне паразите.

У својој Првој Саборној посланици апостол Петар подсећа хришћане на њихов пређашњи живот, на ту моралну нечистоту коју су одбацили са гађењем:

„Довољно је, – говори он, – што сте у пређашњем животу поступали по вољи незнабожачкој, предајући се нечистотама, похотима (мужелоштву, скотолоштву, помислима), опијању, преједању и ружном идолопоклонству; стога се и они (стари пријатељи по греху – прим. А.Т.) чуде што не трчите са њима у исту поплаву разврата и хуле на вас.“ (1 Пет 4: 3–4)

Врло је важно, и ништа мање изненађујуће, што је апостол на списак похоти, помисли ставио поред таквих очигледних гадости, као што су мужелоштво и скотолоштво. Ако бисмо састављали списак грехова, и њихову класификацију, (чини се) никада не бисмо ставили ефемерне мисли заједно са вапијућим плотским гресима. Очигледно је да не разумемо до краја неке принципијално врло важне ствари.

Ево Кајин. Пре него што је дигао руку на млађег брата, и убио га, првенац Адама и Еве се мучио мишљу која га није напуштала. Јавни знаци те унутрашње борбе, коју је Каин изгубио, детаљно су описани.

„А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промени. Тада рече Господ Кајину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.“ (Пост. 4: 5–7).

„Грех је пред вратима, и вуче те ка себи“ – ево је, насртљива, досадна мисао која не да мира човеку ни дању, ни ноћу. То је за сада само мисао, али је она већ грех пред вратима. Човек има власт да се бори са њом, (речено је: „господари“). Ако, пак, она победи, а не ти, грех је очигледан у простору и времену. Десиће се са застрашујућом непоколебљивошћу.

Окорели грешник и јесте онај човек, којег је победила насртљива мисао. Привукла је пажњу на себе, прешла преко прага, увукла се у срце и не планира да изађе. Дакле, патолошки посесивац, сексуални манијак, незаситни лопов, човек вечно незадовољан животом, гунђало и завидљивац, и тако даље – људи који су изгубили у невидљивој борби. А у овој борби није паметно изгубити, с обзиром да већина људи ни не сумња да таква борба постоји.

Библијско откривење до цара Давида мало говори о унутрашњем свету човека, између осталог и о помислима срца. Очигледно је да човек није био способан на сагледавање унутар себе, и на пажњу ка помислима. Од Давида и његовог Псалтира, разговор о тајни срца је прозвучао, и сада тешко да се може зауставити.

Греху предходи мисао, а сталном греховном понашању предходи спознаја читавог мисаоног система греха унутар човека, комплексно разгранатог, попут крвотока. За ово откривење смо захвални сину Јесеја и оцу Соломона. До њега, Свети Дух није имао са ким да разговара о тако тананим темама. Ево примера из псалама:

„Раздражује грешник Господа; По мноштву обести своје (говорећи): Нема Бога!“ То је из деветог псалма. Тамо се опет каже: рече у срцу своме: Нећу посрнути; из нараштаја у нараштај, бићу без зла. И још: да зграби сиромаха да га увуче у замку своју, савија се, вреба – и бедни упадају у оштре канџе његове; рече у срцу своме: „Заборави Бог, одврати лице Своје да не гледа до краја!“. То јест, да би се ближњи одрао до голе коже, да би се појео на живо, да би се излудо, да би му се подвало, треба пре свега рећи у себи: Бога нема! А ако и постоји, Он не види, заборавља, покрио је лице и слично. Злочинцу је неопходна мисаона основа за делатност. А пошто је неопходна, она је и неизбежна.

Ове речи-помисли рађају се унутар срца. Ево помисли проклете кћери Вавилонске: она говори у срцу своме: „седим као царица, и нисам удовица и жалости нећу видети!“ Ево шта ће добити за такво окорело размишљање: „Зато ће у један дан доћи његова зла: смрт и жалост и глад, и биће спаљен ватром, јер је силан Господ Бог који га осуди.“ (Откр. 18: 7–8).

„Рече безуман у срцу своме: „нема Бога“. Постали су развратни, починише гнусна дела; ни једног да чини добро“ (Пс. 13:1). Ово су већ речи безумца, и његов неумољиви закључак у облику гнусних поступака и изопачених дела. Свето Писмо, као што видимо, не оставља простора за светски хуманизам, или безбожну доброту. То је доста строго. Многи верници су озбиљно преплашени овом строгошћу Свеблагог Бога. Има разлога за то. Кад бисмо сами измислили Бога, а не да нам Он сам Себе открива, измислили бисмо га као праслику толерантности. Реална строгоћа Писма мрси наше лукаве конце.

Укратко, није то ништа строжије од ватре која пече Содом. И није строжије од воде што потапа све осим оних у ковчегу. Треба претпоставити да је и у време Содома и Ноја човечанство имало своје чврсте мисаоне конструкције. Тачније, чинило се да су чврсте, све док код једних није почела да надолази вода, а друге да пече огањ.

[JESSY]

БАШ ТО...

 

    

 

Плодотворан труд рађа завист. Завист или ставља човеку у руку камен (као Кајину), или присиљава на писање клевети, или... Или покреће човека на такмичарски дух. Ја, вели човек, сам то могу. Познато је да је мисионарска делатност Златоуста рађала, поред народног одушевљења, и љуту завист код неколицине високих клирика. И, док су једни желели да спале Јована, други су настојали да му подражавају. Не из љубави према проповеди као таквој, већ из зависти. Али ипак...

Патрологија аве Миње садржи у свом прилогу делима самог Јована много дела „псеудо Јована“. Тематски и стилски су врло слични, али то није оригинал. Очигледно је да нису само један или двојица, већ више црквених делатеља мислили: Исто то могу и ја. Ништа посебно он (Златоусти) не ради. Сада ћу се сам позабавити тумачењима и „превазићи“ га. И у тој такмичарској делатности било је нечег доброг. По крајњој мери, апостол Павле налази у себи снаге да хвали делатност сличних зависника. Ево, он пише у посланици Филипљанима: „Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану Јеванђеља. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа.“ (Фил. 1:15-19)

Просто и генијално! Успеси Павла у проповеди разбудили су и побудили многе. И неки су, са добрим намерама, постали настављачи Павловог дела, а други из зависти. Али је апостол био рад и једнима и другима. Лажно или искрено, али име Христово је било на устима многих и „благоуханије познања Господа“ ширило се на све стране света. Похвалићемо Павлову великодушност. Оценићемо висину мисли. Дивићемо се несебичности и умећу да се из ништавног извуче нешто велико. Велики је човек који завистнике побуђује на такмичење; који их наводи да оставе лењост, да се упашу и изађу да раде, уз речи: Зар сам ја гори? Тако се умножавају праведници и шири се сфера црквеног живота. Што се тиче тајних и трулих мотива, то (сматра Павле) није наша ствар. На крају крајева, и поезија зна за тајну да цвеће може ницати из блата: „Када бисте знали из каквог блата ниче цвеће, не познајући стида“.

Слично је било и са светим Јованом Кронштатским. Био је окружен искреном љубављу милиона простих људи, а такође и нездравим поштовањем од стране егзалтираних „јованита“. Свештенство му се дивило, односило се према њему са страхопоштовањем и учило је од њега. Али, истини за вољу, подједнако му је завидело и сумњало у њега. Једни су говорили: можеш мислити. По чему је тако посебан? Он као и ми служи, проповеда, врши молебне и требе. Једноставно свештеник као и сви. На неки начин су били у праву. У арсеналу оца Јована није било ништа што други свештеници нису имали. Требник и служебник, кропило и крст, Јеванђеље и Апостол. Разлика је у томе што су ревност и ватреност оца Јована претварали свакодневни изглед његовог духовног оружја у кључ за отварање Небеса, док се код других то није догодило. Други су се, напротив, бодрили да подражавају и...брзо изгарали. Свако може да почне, али да носи крст од краја, не може свако. Појавио се чак и израз „кронштадити“. Овај израз се односио на свештенике, који су озбиљно схватили подражавање сверуском молитвенику, и који су ризиковали да се уморе или повреде од труда који није био према њиховим снагама. Ипак, овако или онако, лик Јована Илича Сергејева променио је климу међу руским свештенством и отворио такве потенцијалне могућности обичног белог свештенства, о којима нико није ни сањао. Све је то пратила скепса једних, критика или подсмех других, слабо и само спољашње подражавање трећих, али, наравно, и успешни подвиг четвртих. Било је свега.

Треба да усвојимо Павлову мисао. Треба се трудити тако, да на твоју њиву изађу и други радници. Једни ће изаћи да дају свој допринос општем делу. Други ће изаћи да би теби показали. Али то није важно. „Ма како да проповедају Христа, лажно или искрено, ја се томе радујем и радоваћу се“. Завист, на тај начин, може да одигра помало необичну и свету улогу; да се сублимира у подвиг подражавања. А Бог ће потом сам све ставити на своје место. Тај механизам је потпуно природан. Завидиш слави неког спортисте? – Пролиј исто толико зноја на тренинзима, и још више пролиј. Завидиш слави научника? – Сазнај колико је времена и снаге он дао науци, често на уштрб личног живота и слободног времена. Завидиш туђем породичном животу? – Откриј њихове тајне. У духовном животу су исти принципи, само је предмет труда другачији. На тај начин завист, ову кајинову страст; ово унутрашње жариште, које потиче од самог сатане; ову муку због туђег успеха, могуће је претворити у извор енергије за корисни труд. Није познато, можда се током рада душа исцели, задобије непроцењиво искуство, и ослободи се од првобитних гордих мотива?

Узгред, Григорије Богослов, опраштајући се са паством у Константинопољу, питао је наглас: Какав треба да буде мој следбеник? И сам је одговарао: нека буде достојан зависти, пре него осуде.

[JESSY]

ПОСЛЕДЊА МОЛИТВА ПОСЛЕДЊЕ ЛИТУРГИЈЕ

 

 

Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице. Још на једну годину ћемо се опростити од Литургије Пређеосвећених Дарова која ће се, као и свака друга, завршити заамвоном молитвом.

Заамвона молитва је прва гласна молитва свештеника на дан његовог рукополагања. У чину Литургије Златоуста и Великог Василија у овој молитви се узноси молба за пуноту Цркве, за војнике, за оне који воле красоту дома Божијег. То је знак да од сад свештеник треба да моли Бога за многе људе и за различита стања. А у чину Пређеосвећене Литургије су другачије речи ове молитве.

 

Фото: Православие.ru

    

 

Тамо се о Господу прво говори као о Премудром Творцу. Затим се благодари за дане Четрдесетнице у коју нас је Бог увео „неизрецивим Промислом и многом добротом“. Пост многе плаши на почетку, али лети брзо као експресни воз и оставља осећај жалости, што „ето, нисам ни мало постио како треба“. Према посту се заиста не треба односити као према тежини, већ као према делу неизрециве Премудрости и многе доброте. И он је установљен ради „очишћења душе и тела; ради обуздавања страсти и наде у васкрсење“.

***

Пост је устремљен ка Васкрсу. Без Васкрса наш пост нема смисла. Нека неко и негде пости како хоће ради другог циља. Хришћани посте у очекивању Васкрсења и труде се да се очисте изнутра и споља како би што је могуће потпуније осетили васкршњу радост. Сећање о томе није сувишно, а подсећање није тешко.

***

Даље се свештеник сећа Мојсија којем је у току четрдесетодневног мољења Господ дао таблице – Богоначертаније писмена са заповестима. Ове камене даске Мојсије је морао да разбије зато што је сишавши с планине затекао народ како галами и клања се златном телету. И пролила се крв, и кажњени су они који су били најпомамнији и Мојсије се поново попео на гору како би поново добио заповести. Ове друге таблице су касније положене у Ковчег Завета заједно с маном и Ароновим жезлом (в. Јевр. 9, 4). Међутим, чувањем у ковчегу и читањем на сабрањима заповести на таблицама нису ограничавале своје дејство.

Пророци су у таблицама видели нешто тајанствено. Они су дејством Духа схватили да ради правилног и сталног испуњења заповести треба написати на срцу, а не просто на каменим даскама. „Метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ,“ – говори Господ кроз Јеремију (Јер. 31, 33). Односно, до полагања закона Божјих у човекову унутршањост и срце било који од народа се може називати „народом Божјим“ само натегнуто и с опаскама. Живећи телесно и мислећи телесно човек је у непријатељству с Богом. „Јер телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може“ (Рим. 8, 7).

Човеку треба дати нови дух и ново срце, јер није могуће потпуно служити Богу са старим срцем. Давид је молио за ово: „Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух правобнови во утробје мојеј.“ („Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој.“) О овоме је пророковао и Језекиљ: „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно“ (Јез. 36, 26).

Све ово има везе с нама зато што и ми треба да ступамо у пост ради унутрашњег обнављања и како би палица Духа написала законе Божије на „месним таблицама срца“ (2 Кор. 3, 3).

И ево, поменувши ово, односно Мојсија и закон који му је дат, као и пророчанства о Новом закону који се пише на срцима, свештеник се моли речима апостола Павла: „Подажд и нам, Блаже, подвигом добрим подвизатисја, теченије поста совершити, вјеру неразделну собљусти, глави невидимиих змијев сокрушити, побједитељами же грјеха јавитисја.“ („Дај и нама, Добри, да се подвигом добрим подвизавамо, да трку поста свршимо, веру нераздељиву сачувамо, главе невидљивих змија сакрушимо, и будемо победници греха.“) Ове речи су и дословце и по општем тону преузете из апостоловог писма Тимотеју: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Само што апостол говори о ономе што је већ учињено, а ми, угледајући се на пример из његових речи, молимо да и ми остваримо добар подвиг, пређемо пут поста и сачувамо веру. Додајемо и молбу за сакрушавање невидљивих непријатеља и могућност да неосуђено достигнемо циљ поста – свето Васкрсење.

***

Као што видимо, дух црквене молитве јесте дух Писма, а многи библијски изрази су у целини, као златним нитима, уплетени у тканину црквених молитава. Пастир који не чита Библију неће схватити ни сав смисао молитава које чита, а паства оваквог пастира ће по нужности бити осуђена да гледа све што је другостепено, а „слона неће ни приметити“.

И још једном подсетимо себе на то да нам само постојање такве Литургије као што је Литургија Пређеосвећених Дарова, говори о немогућности да дуго живимо без причешћа. За хришћанина је толико неприродно да се дуго не причешћује да су истинске слуге Господње не могући да дочекају следећу суботу или недељу, стремиле ка Путиру у обичне дане поста чак и без Евхаристије. Само да се нахране бесмртном храном Тела и Крви Сина Божијег.

Ево, после читања последње заамвоне молитве на Пређеосвећеној служби остаје неколико дана пута до оне ноћи кад се Јагње, заклано за цео свет, даје под обличјем Телета угојеног за све који не одбију да дођу на Божји пир. И тада ће речима Златоуста пастири свуда објавити да „дођу на трпезу сви: и они који су постили и они који нису постили, који су радили од трећег сата дана или који су дошли у сат пре поноћи“.

Јер је добар Владика – „и дело прима, и намеру целива“.

[JESSY]

ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ ИДЕЈА ОЦА

 

    

 

Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.

Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.

Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.

Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.

То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.

Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.

Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.

Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.

А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.

Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.

Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.

Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.

Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.

Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.

Отац је главни кад је вера у питању.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/112598.htm

[JESSY]

СТАРОСТ

 

    

 

Све може почети врло просто. Просто до изненађења.

На пример, задесиш се на плажи, али нешто посебно не желиш да пливаш. Желиш да лежиш. При чему, не на сунцу, него у хладовини; и не у друштву, него у самоћи. Значи, добар дан, старости. Или хоби који си пре обожавао, сада ти је мучан. То исто може бити она. Опет добар дан, старости.

Сусрет са њом се може догодити на степеништу, ако лифт из неког разлога не ради. И примећујеш да устајеш раније него обично, да мораш застати да предахнеш. Или са новинама у рукама, када се добро познати фонт одједном, издајнички мути и очима је потребан стаклени помоћник. Било како било, она долази.

Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.

Старост доноси са собом неко шкрипање у костима и губитак навике да се ујутру брзо устаје из кревета. Генерално, има пуно знакова по којима њен долазак препознају стоматолози и офталмолози, нутриционисти и психолози, или једноставно познаници са којима се ниси дуго видео.

„Остарио си“, – говоре они. Или: „Угојио си се“. Или: „Нисам те препознао“. А ти се, као кривац осмехујеш у одговор на ове баналности, као да имаш тринаест и заудараш на попушену цигару.

Није потребно то. Ништа специјално није потребно: ни чуђење, ни стид, ни страх. Само се не треба правити да тог госта нема у кући. Напротив, њена посета или стално присуство треба прихватити и са њом треба разговарати.

Ти јој, на пример, говориш:

– Здраво (не називајући је по имену).

Она одговара:

– Здраво (и збуњено се осмехује).

Њена збуњеност је разумљива – нису је очекивали.

– Не смета ти ако пређем на „ти“?

– У реду је.

Даље питаш:

– Сама си?

Упитно те посматра. Ћути.

Настављаш:

– Ако си ти старост, где је мудрост? Чуо сам да долазите заједно.

Одговара:

– Ми једва да се познајемо. Народ нас спаја грешком и формално. Ја њу, мудрост, врло ретко виђам. Каткад она прва долази онима код којих мени није време да будем. Али то је ретко. Чешће ја долазим прва, а ње нема и нема. Дешава се да је нема до самог краја. Тако да то не треба да те изненађује. Имам много више клијената од ње.

Узвраћаш јој:

– Није ваљда... (и размишљаш шта још да питаш).

Онда се одједном сетиш:

– А искуство? Или душевни мир? Где су? Па мораш са неким у пару ићи.

Старост говори:

– Извини, али најчешће су моји сапутници: проблеми са сећањем, хемороиди, гихт, вишак килограма. Ту је и висок притисак, везаност за тоалет, нервно растројство, ноћне море...

Изгледа да се разговор развезао и ти се надовезујеш:

– Жеља да се копа по успоменама, џангриза, да се критикује време и морал.

Потврдно клима главом:

– Да, да. Тако је. Све је баш тако.

Опет настаје тајац. Убрзо га старост нарушава.

– Где ћу да живим? Сместићеш ме негде?

– Где обично живиш?

– Живим где стигнем. Међутим, највише волим фотоалбуме, старе ствари, кутије са лековима, празне бочице од парфема. Свакакве ситнице. У суштини нисам избирљива. Могу да преноћим у костима, оболелим од реуме, или у катаракти ока. Где ћеш ме сместити?

– Сачекај, сачекај. То је неко лудило. Где су твоје ствари? Немаш ствари. (Она заиста нема ни кофер, ни торбу.)

– За тим нема потребе. Живим без ствари. Тачније... Моје ствари су људи. Ја морам њих да носим, а не ципеле или рукавице.

– Људи.... да носиш... и мене?

– Сада да. Изненађен си? Није ваљда? Искрена да будем, и ја сам изненађена што си ти изненађен.

– Није да сам изненађен...Теоретски, одавно сам већ спреман. Мислио сам о томе. О теби. То јест, чекао сам...Али тако изненада... Одједном... Слушај! Да ли би могла...

Није јој било потребно да ме саслуша до краја.

– Могла бих. У смислу, могла бих да сачекам. Могу. За вратима, или даље. (Њен глас неочекивано постаје грубљи). Можеш да ме отераш дијетама и спортом. Можеш разним лукавствима да ме држиш да одстојању. Али мораш схватити да је то само привремена победа. Крајња победа је моја. (Заћутала је.) Моја, и моје старије пријатељице.

На ове речи се инстинктивно крстиш. Треба се крстити, када се говори о старијој пријатељици старости. Ова се крсти за тобом.

Да-да, она се крсти правилно, јер старост није безбожник. Много разуме, а још више памти. Она се сећа и других времена, када су сви, који су били вредни њене пажње, знали за Бога и умели да се моле. Сада су времена мало другачија. Чак, сасвим другачија. Али она никако није безбожник.

– Треба се молити, – каже изузетно покорним гласом. – И када после мене дође она, чији долазак увек посебно најавим, исто се треба молити. Јако се молити. Људи су на то заборавили, и мени је жао.

Ту је почела, испрва споро, а затим све живље и живље да прича о томе како су чудна времена дошла. Како су почели да је терају да увија косу и шминка усне, да плеше, да се интересује за политику, путује. О томе, како је престала себе да препознаје у огледалу, одкад се појавила пластична хирургија.

– Не да бих била лепша. Не. То ми не приличи. Али осећам да се постала глупља. Већ сам заборавила половину бајки које сам знала, и ускоро ћу, бојим се, заборавити како се разговара са малом децом.

Говорила је много и емотивно. Скоро да се сазажалила на мене, и то је постајало помало забавно.

Никоме се не допада ако га се плаше и ако га избегавају. Никоме. Па ни старости.

Сви желе да, као одговор на њихов бојажљиви ударац у врата, домаћини узврате осмехом. Свима. Па и старости.

Када сам се освестио од њене приче, искра узајамне симпатије нечујно је засијала међу нама.

– Добро. Извини за узнемиравање. Крећем.

Нисам могао, а да је не замолим да остане.

– Сада одлазим. Али ћу те повремено посећивати, или ћу те посматрати из даљине. Тако да, када заборавиш нешто (због склерозе, на пример) или ако не успеш да провучеш конац кроз иглу, знај – ту сам ја. Очи нећу дирати. Из неког разлога си ми симпатичан. Ипак ћу полако твоју косу да мењам у седу, и томе слично. Имам много ружних навика.

Са овим речима се упутила ка вратима. На прагу се окренула и рекла:

– Само се немој бојати. И не секирај се. Није ми ово прва година да те пратим. Само, дошло је време да ти се представим. Све иде по плану. Својим редом.

Изговоривши ово, изашла је. Не знам куда се упутила. Можда, комшијама. Можда, на трг – на клупу, поред неког да седне, да се упозна. Не знам коме. Нисам је пратио.

[Драгана Милошевић]

НЕБЕСНА ВОЈСКА

Небески становници заиста јесу војска.

Изгубљени Рај је био врт. Када на мирном небу сија добро сунце, можемо замислити како се налазимо негде налик на тај Рај. Ако у сенци дрвећа можемо да прилегнемо; ако у гранама истог тог дрвећа, птичјим језиком нешто шапућу и цвркућу пернате животиње. Ако си здрав и обезбеђен, добар ветар, а не ужас њише твоје гране. Ако у рукама имаш добру књигу, или су ти у суседству драги људи. Али то није једино подобије Раја.

Војска на паради, ма како чудно звучало, говори нешто о стварности невидљивог света.

Житељи духовног света по нечему личе на студенте, који нису отишли на предавања, него одмарају на ливади у кампусу. Како нам је откривено, они и јесу војска и Господ, Коме служе, је Бог небесне војске. Јеврејски ̶ Саваот.

Поредак, и знање свог сопственог места у хијерархији, одсуство порива да се заузме туђе место, лични успех, општа усклађеност су карактеристике анђеоских чинова. Спасени људи се, у меру која им је доступна, уподобљавају овој Небесној гвардији.

Никако не умањујући лепоту мирног живота; ни у чему не сумњајући у неопходност да цео свет, без изузетка, прекује мачеве у раонике и копља у српове, ипак се треба чувати од оне мешавине слабости, кукавичлука и неваспитања, која се из неког разлога назива пацифизам. За сада је мач у плуг прековао само лик на скулптури Јевгенија Вучетича. Остали се наоружавају. Пацифизам је добар. Кукавичлук је лош. А духовни живот великих људи, који не би ни муву наљутили, а медведе хране из руке, у суштини представља праву борбу без предаха, током читавог живота.

Неки, пак, светитељи, „праве изузетке у шаблону“, и представљају истинску војску у сваком смислу, духовном и примењеном.

Свети Нестор Солунски молио је за благослов светог Димитрија, за бој са непобедивим борцем по имену Лиј. Овај је, ради забаве императора и масе набијао са моста на колац своје супарнике. Често су то били хришћани. Нестор се разгорео жељом да смири ово празновање грубе силе и безакоња. Победио је. Лија је смрт пронашла исто онако набијеног на колац. Нестор је мучеништвом платио победу.

Јулијан Отступник је за кратак период измучио Цркву више, него сви предходни мучитељи заједно. Христа је овај цар доживљавао као личног непријатеља. Многи су се молили ватреним молитвама да се Црква ослободи овог ђавоподобног, лукавог човека. Молио се и Василије Велики. Мученик Меркурије се, молитвама Василија, са небеса (!) умешао у битку са персијанцима, коју је водио Јулијан. Цара је небески ратник на смрт исекао. Одакле је дошла смрт, није схватио. На крају је песницама упереним у небо рекао: Победио си, Галилејче!

Борис и Глеб, који су задобили славу Божију кроз покорно проливање своје невине крви и одбијањем братоубиства, умешали су се у земаљске битке. Александар Невски је у бици са швеђанима од њих добио помоћ и благослов.

Спиридон Тримитунски је потапао непријатељске бродове, који су ишли да пљачкају Крф.

Житељи Солуна су много пута видели великомученика Димитрија на зидинама свог града током опсаде или боја.

Никола Можајски се са разлогом представља са мачом у десној руци.

Није без разлога на коњу са копљем и свети Георгије.

Старији брат Јована Богослова, Јаков (код католика Сан-Јаго) у своје време је духовно началствовао ослобођење Иберијског полуоства од муслимана. За то је добио име „Матоморо“, то јест, „уништитељ мавара“. Видела га је војска не као рибара, већ као наоружаног војника.

Оваквих примера је прилично много. Они не претварају рат у празник. Никако. Али они везују Небо у слави са страдалном земљом. Уносе у нашу неизбежну горчину сладост своје помоћи, неочекиване и парадоксалне.

А ми свесно, ништа не говоримо о Старозаветним временима, јер како каже Павле у посланици Јеврејима, нећемо имати времена да говоримо о Вараку, Девори, Јефтају, Самсону, Давиду и другима. Међу славним делима које су они учинили, говори се да су они „побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске..“ (Јевр.11:33-34) Као што видимо, војним речником, овај пасус је о најбољим људима света испуњен је епитетима.

Човек често не чује оно што му говоре. Он обично чује само себе, или оно што му прија. Течност узима облик напуњених судова, и речено слово може мењати свој смисао, пробијајући се у мрачне празнине срца.

Не желим рат, не позивам на рат и не хвалим различите начине избацивања утробе ближњем. Али рат ми изгледа као вечита претња за крхку, овоземаљску, људску кућицу. Вечна претња због страсти, које кидају срца становника те крхке кућице. Желим само да подсетим, да светитељи нису пацифисти у том јефтином смислу, које преовладава. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Светитељи могу притећи незаштићеном у помоћ. Могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Да смирење дође са неба, и смирити се физички. Осетно. Све се то дешавало много пута у историји. Стотите пута, ако и не и хиљаде.

Нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше сујетне дане.

Према вери, све према вери....

Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Ива Бендеља

Радонеж

18 / 05 / 2018

 

[JESSY]

                               

Jedni je traže, drugi se plaše nje. Za prve je ona vazduh, a za druge sud. Ona je retka gošća u našim domovima, ali bez nje duša ne može da sazri i da odraste. Svoj sopstveni glas možemo čuti samo u njoj. Govorimo o tišini.

U godinama kad je sunce svetlelo jače i kad su boje života, čak i u bljuzgavom proleću ili u hladnoj jeseni, izgledale sočnije nego sad, ukratko – u detinjstvu, u svim novinama i časopisima svako malo su objavljivane rubrike pod nazivom „Njihovi običaji“. Jasno se sećam da je jednom u takvoj rubrici objavljen članak o tome kako se na tokijskim ulicama prepunim smoga prodaje kiseonik. Ljudi prilaze automatima, isto kao mi, po navici ubacuju novčić i dobijaju pravo – ne na čašu gaziranog napitka, već na udah čistog vazduha. Dalje je bilo reči o tome da se Meksiko, Njujork, Tokio i niz drugih gradova guše u izduvnim gasovima i fabričkom dimu, o tome kako ljudi na Zapadu danas kupuju ono što su svi ranije mogli da koriste besplatno i u neograničenim količinama.

Mnogo vode je proteklo od tada. Njihovi običaji su postali naši. I mi se gušimo, iako još ne kupujemo svež vazduh.

Onu crticu sam zapamtio zato što se u njoj jasno vidi tendencija našeg života – deficit običnog, nedostatak onoga bez čega život postaje nemoguć. 

Bez prijateljstva, ljubavi i opštenja se ne može preživeti. Ako smo naučili da se snalazimo bez toga, to još uvek nije život, već tavorenje. Milioni ljudi bi se osušili bez ljubavi, na stotine hiljada ne poznaju obično i pravo prijateljstvo, na hiljade je vezalo omču ili skočilo sa balkona zato što nisu imali nešto s nekim da podele – nije bilo opštenja. 

Opštenje je samo primer. Ali nije to ono što nas sad zanima. Zanimaju nas tišina i samoća.

[JESSY]

Kako od zrna raste klas dobro mogu da zamisle, ali ne mogu dobro da shvate čak ni biolozi s titulama. A ličnost raste u tišini i samoći. No kod nas nema ni tišine ni samoće. Samo buka i vreva, samo zveckanje i tandrkanje.

Bučni praznici su naličje očajanja. Pokušaj čoveka da se uklopi u gomilu ljudi koji se vesele je najgora vrsta bekstva od samog sebe. Najgora je zato što je bezuspešna. Čovek će svejedno stići samog sebe. Svejedno je da li će to biti u bolničkoj postelji ili pokraj razbijenog korita. 

Ličnost nema gde i kad da raste. Šablon, standard, razmena za zadovoljstvo. Nije čudo što nije najbolje vreme za Hristovu veru. Judejci i muslimani veruju svi zajedno, u zajednici, kao narod. Hrišćani ispovedaju veru Saborne Crkve, ali u nju urastaju pojedinačno. Crkva kao zajednica se sastoji od neponovljivih ličnosti koje se ni u čemu ne mogu rastvoriti. Jevanđelje se obraća skrivenim dubinama svakog pojedinca. Od toga koliko je uzorana zemlja srca, koliko je na njoj korova, zavisi da li će proklijati seme.  

Naši orači iz narodnih pesama u dečjim knjižicama se prikazuju kako rasipaju zrno širokim i štedrim gestom. Isto tako štedro zalivamo svoje travnjake i bašte. A na Istoku, gde ima malo vode, ne lije se po trgovima. Creva se povlače duž žbunova ili drveća. Voda se ne proliva, već se škrto i precizno kapa na koren biljke. To je ličnosni pristup. Bog nas uredno poji živom vodom i zanima se za svakog od nas pojedinačno. A nas mnogo ne zanimaju ni Bog, ni mi sami. Zato što ne poznajemo sebe, a Boga se ne sećamo. Ogluveli smo od vreve kao od bombardovanja.

Želim da govorim o tišini i o stvaralačkoj samoći, o onim odajama gde se može kupiti pola sata mira za važne misli. 

Fantazirajmo malo. Zamislite da nailazite na ulici na butik iznad čijih vrata je napisano: „Pola sata tišine. Vreme koje rađa večnost“. Tekst može varirati. Kupujete kartu, ulazite, i po prvi put počinjete da razmišljate o onome o čemu do sada niste imali prilike da razmišljate.

Naravno, apsolutna tišina ne postoji. Uvek je tu kucanje sata, buka kola s druge strane prozora. Napokon, tu je i kucanje srca u grudnom košu. Ali čak i relativna tišina budi u čoveku uspavane misli. Zbog straha od njih čovek se uvek plašio i plašiće se tišine. Ali mi smo ušli. Nismo kukavice. Koga ćemo sresti?

Prvo će nas preplaviti nedavni utisci, lica, slovesna buka i ostalo. Oni će se topiti kao pena u kadi. Treba prosto pričekati da to prođe. Zatim, možda se ništa neće desiti dok ne prođe pola sata. Onako, nečeg ćemo se setiti, o nečemu ćemo razmisliti. Naslage starudije u nama su previše velike da bismo videli tirkiz od prvog pokušaja. Ali čak i posle ovakvog prvog, relativno jalovog iskustva ćutanja, čovek će, ako dospe na fudbalsku utakmicu, biti zapanjen, a možda će se i potresti zbog kontrasta. Još se ništa u duši nije pokrenulo, ali će šarolika gomila objedinjena osećajem besmislenog i bezumnog jedinstva već početi da ga plaši. Mitinzi i demonstracije bi okupili mnogo manje ljudi kad bi ovim ljudima naredili da pola sata posede i poćute pre ovih događaja.

[JESSY]

Sklanjati se od uzbuđene gomile je podjednako prirodno kao i ne prilaziti vulkanu iz kojeg se izliva lava. Ovde nema ni grama povoda za nadmenost. Mnogo je važnije nastaviti putovanje u zemlju relativne tišine i privremene samoće. Nije isključeno da kod vas vremenom mogu doći oni koji liče na vas ili koje ste nekad uvredili. Sve ono što se dešava u našem životu se za savest desilo „danas“. Čim svakodnevni utisci izblede savest će požuriti da nas podseti na mnoge stvari. Prevareni ljudi, neispunjena obećanja, teško kamenje velikih grešaka i sitan pesak taštine koji su ispunili mnogo vreća – sve će to početi da nam plovi u susret, lagano, ali nepovratno, kao šlep koji vuku burlaci.  

Čovek koji nepokretno sedi u samoći povremeno duboko uzdiše. Kratke svete reči poput „mama!“ ili „Gospodi, pomiluj!“ povremeno se miču na njegovim usnama. Ali, ne rađa se samo vera u tišini. Pod njenim pokrovom u um pokušavaju da proniknu najotrovnije misli. U tišini se najstrašnija hladnoća uvlači kroz uši i pokušava da dođe do srca.

A šta ste hteli? Da vera bude naivna i da je ništa ne iskušava? Ne. Do pobedničke „osane“ koja ne sumnja treba doći kroz najrazličitije prepreke. Najopasnije spavaju u nama i bude se u samoći. 

Zašto ljudi umiru tako zabrinuto i teško? Zašto ne usnu tiho, ne šalju za oproštaj osmehe i blagoslov? Ne govore „do viđenja“ i ne gledaju u daljinu s radosnom nadom. Tačnije, sve to postoji, ali verovatno više predstavlja redak izuzetak nego sveopšte pravilo. Odakle ovo krkljanje i agonija, prevrtanje u postelji i jogunjenje kao kod ptice koju je uhvatio grabljivac? 

Možda zbog ovoga, zbog nedostatka želje da se bave glavnim? Stalno je čovek nekako mislio da će stići. Živeo je u susedstvu sa čarobnom sobom, ali nijednom nije ušao u nju. Nije stigao. Zaboravio je. Nije uspeo.

Mislio je, piše koncept, a ono, neko mu je uzeo svesku. Ispostavilo se da je to bio kontrolni koji je dao direktor. Sad može da izgori od stida.

Posle ovakvih misli čovek ne želi da otvori novine ili uključi televizor. A ako ga uključe drugi, gleda ga bestrasno i besmisleno kao riba koja je doplivala do iluminatora podmornice. Istina, to ne traje dugo.

Iz knjige protojereja Andreja Tkačova „Da ne bi otišli“, Bernar, Beograd 2017.

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8774

[Bokisha]

Бездетни политиканти

Политички лидери савремене Европе су људи који немају порода. Поглед на свет савременог човека се дубински мења у корист егоизма. Људи се одричу порода и, може бити да су измењеном човеку потребни измењени лидери. Себичним масама су нужни одговарајући егоистични лидери, како би разумели једни друге и делили мисаоне координате. Нису потребни очеви и мајке, баке и деке. Потребни су конзумери роба и услуга, индивидуе са скупом права без обавеза, владари без Неба.

Јевреји су до разрушења другог Храма имали Велики Синедрион или Сангедрин. То је био виши судски орган, који је решавао најважнија животна питања народа. Све бесконачне ситнице су решавали мали судови на локалу, по градовима. До вишег суда долазила су само питања рата и мира, календара, богослужења, богохуљења, смртне казне... Број чланова већа је био непаран – 71 – како би се избегло нерешено стање када треба да се донесе пресуда о сложеном проблему. И пошто је задатак Синедриона био несвакидашњи и од животног значаја, тако су и захтеви за судије били изванредни.

                                                    

На пример, требало је знати све основне језике и наречја једне области, како на саслушањима не би било неопходно присуство преводилаца. Постојао је старосни цензус, а захтев је било и задовољавајуће здравствено стање. Несумњиво – добар глас у народу, подробно познавање Писма, чврсто држање Закона и остало. Испадао је збор умних стараца богатих искуством, чија памет није ослабила и које снага још није напустила. Старци, којима, по овоземаљским мерама, више ниша није потребно, већ их искључиво интересује праведно суђење, испуњење Закона, народна добробит и слава Божија.

Постојао је још један неопходан услова, а то је да чланови Синедриона нису могли бити без порода. Безбрачја у Израиљу није било. Искључујући малобројне случајеве, сви мушкарци су били ожењени. А имати деце или не, то није само ствар супружника, већ и Онога, Који децу даје. Библијско схватање није могло да створи ништа слично савременој фрази «направити децу». Деца су се добијала на дар, али се никако нису «правила». Ево најколоритнијег примера односа према овом деликатном питању: «А Рахиља видевши где не рађа деце Јакову, позавиде сестри својој, и рече Јакову: Дај ми деце, или ћу умрети. А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: Зар сам ја а не Бог који ти не да порода?» (Постање 30:1-2).

Тако, човек коме Бог није дао деце није могао бити члан Синедриона. Он није крив за то, али ипак не може имати ту дужност. И ево због чега: људи без порода су «сурови». Човек без деце, који је достигао треће доба, који није бдио над постељом сина, није у наручју држао своје унуке, није пристуствовао свадби своје ћерке, у принципу не може да асоцира окривљене са својом децом или унуцима. Они су за њега безнадежно далеки и туђи. Такав је смисао.

Може се, наравно, дискутовати о логици ове забране, али једино што данас у време слободе говора и умемо је да дискутујемо. Боље је дубље размислити, послушати ову необичну мисао. Човек увек поступа у складу са својим искуством. Тешко да ћемо у одређеним ситуацијама одбити да разликујемо, на пример, ратника од цивила, искусног човека од новајлије. У том смислу по животном искуству се разликује човек без деце од човека са потомством. Та разлика, у већини случајева, није на корист првих.

 

На пример, требало је знати све основне језике и наречја једне области, како на саслушањима не би било неопходно присуство преводилаца. Постојао је старосни цензус, а захтев је било и задовољавајуће здравствено стање. Несумњиво – добар глас у народу, подробно познавање Писма, чврсто држање Закона и остало. Испадао је збор умних стараца богатих искуством, чија памет није ослабила и које снага још није напустила. Старци, којима, по овоземаљским мерама, више ниша није потребно, већ их искључиво интересује праведно суђење, испуњење Закона, народна добробит и слава Божија.

Постојао је још један неопходан услова, а то је да чланови Синедриона нису могли бити без порода. Безбрачја у Израиљу није било. Искључујући малобројне случајеве, сви мушкарци су били ожењени. А имати деце или не, то није само ствар супружника, већ и Онога, Који децу даје. Библијско схватање није могло да створи ништа слично савременој фрази «направити децу». Деца су се добијала на дар, али се никако нису «правила». Ево најколоритнијег примера односа према овом деликатном питању: «А Рахиља видевши где не рађа деце Јакову, позавиде сестри својој, и рече Јакову: Дај ми деце, или ћу умрети. А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: Зар сам ја а не Бог који ти не да порода?» (Постање 30:1-2).

Тако, човек коме Бог није дао деце није могао бити члан Синедриона. Он није крив за то, али ипак не може имати ту дужност. И ево због чега: људи без порода су «сурови». Човек без деце, који је достигао треће доба, који није бдио над постељом сина, није у наручју држао своје унуке, није пристуствовао свадби своје ћерке, у принципу не може да асоцира окривљене са својом децом или унуцима. Они су за њега безнадежно далеки и туђи. Такав је смисао.

Може се, наравно, дискутовати о логици ове забране, али једино што данас у време слободе говора и умемо је да дискутујемо. Боље је дубље размислити, послушати ову необичну мисао. Човек увек поступа у складу са својим искуством. Тешко да ћемо у одређеним ситуацијама одбити да разликујемо, на пример, ратника од цивила, искусног човека од новајлије. У том смислу по животном искуству се разликује човек без деце од човека са потомством. Та разлика, у већини случајева, није на корист првих.

                                               

Ако су људи без порода «сурови» чак и онда када желе да имају потомство, али им Бог не даје деце, шта онда рећи за оне, који се добровољно одричу од порода? Чиме још, осим себичности, осим жеље да «живе за себе», можемо објаснити одсуство деце, код оних који могу да их имају. Могу, али неће. Нечовечност се не приказује искључиво у црној хроници. Гађење од пуначких стомака, презир према пеленама, дечијем плачу је такође савремена форма варварства и нечовечности. И ако се можемо спорити око нечовечности људи без порода, нечовечност себичњака се не може довести у питање. Како је рекао «апостол» егоизма Сартр: «Пакао, то су други људи». Неопходност прилагођавања некоме, узимање у обзир нечијих интереса, делити свој комфор и лични простор са неким је неиздрживо за егоисту. «Ја», «мени», «моје», «имам» - то је срж лексикона егоисте и сходно томе његове психологије.

Вратимо се Синедриону. Може ли неко ко је опседнут собом судити другима, решавати њихову судбину? Зар то није смртно опасно? Зар вам намере јеврејских правника не изгледају савршено правилно? Притом, реч «богови», управо у множини, у Светом Писму означава «судије», оне који пресуђују у пословима других и утичу на њихове судбине. После Јединог Бога, Чија се власт не оспорава, постоје мали «богови», које ми данас пишемо малим словом. О томе говори 82. Псалам. Навешћемо одломак из њега као цитат: ''Бог стаде на сабору Божијем, усред богова изрече суд: Докле ћете судити неправо, и безбожницима гледати ко је ко? Судите убогоме и сироти, оног кога гоне и ништега правдајте.

Избављајте убогога и ништега, из руке безбожничке отимајте.'' Као што видимо, говори се о судијама, као о «боговима» с малим словом.

Јевреји данас немају Синедрион. Али то није поента. Поента је да ли смо се приближили истини, да ли смо дотакли њен нерв? Ако јесмо онда ће благодатне мисли бити неизбежне. Појашњена истина увек мења живот, чак и ако то није толико приметно, колико бисмо ми хтели да буде.

                                                   

Као мост од историје и теорије ка реалности приметићемо следеће: лидери савремене Европе немају порода. Та тема је у последње време више пута покретана од стране разних новинара и блогера, на моје изненађење и тиху радост. Не радује ме то што они немају порода, већ то што се јавно мњење креће у здравом правцу оцене реалности. Погледајмо – на челу Немачке, Француске и Британије се налазе Меркелова, Макрон и Меј. Све троје су у браку и све троје немају порода. Немају деце ни премијери Италије, Шведске и Холандије. Истини за вољу, последњи – Марк Руте – је нежења. Без деце је и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер, иако је ожењен. Тојест пред нама није усамљени случај, већ правило. То је веома видљиво, ако направимо поређење са западним политичарима из ближе прошлости. Ради се о правилу, које је опазила већа група међусобно неповезаних аналитичара и новинара.

Ствар је, разуме се, и у демографији, али не само у њој. Бит је у дубинској промени погледа на свет савременог човека. И ствар је у психологији људи који се одричу порода, као једној од врста психологије егоизма, тој мисаоној рак рани савременог човечанства. Суштина може бити и у томе, да су измењеном човеку потребни измењени лидери. Себичним масама су нужни одговарајући егоистични лидери, како би разумели једни друге и делили мисаоне координате. Нису потребни очеви и мајке, баке и деке. Потребни су конзумери роба и услуга, индивидуе са скупом права без обавеза, владари без Неба.

Мисли сам да су људи који се добровољно одричу порода склони суровости, моралној равнодушности више од оних којима нису страни крст и радост родитељства. И дубински ми је блиска мисао да су судије «богови» са малим словом. Сједињујући обе мисли добијамо формулу: судије без порода, а такође и владари, високи званичници, су «сурови богови». А како је то бити под влашћу «сурових богова», до детаља нам може испричати историја народа и цивилизација. Чак и синтагма «власт сурових богова» сама о себи говори довољно изражајно.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Bezdetni-politikanti/138081.html

[JESSY]

КРИТЕРИЈУМИ БЕЗБЛАГОДАТНОСТИ

 

    Штета коју наносе различити црквени расколи је конкретна, нипошто није апстрактна. Безбожни ум је у свему, између осталог, и у потешкоћама црквеног живота, склон да види само границу власти и кретања новца. У ствари, штета услед црквених подела се не процењује у новцу и смањењу власти. Штета се процењује у благодати. Тачније, у њеном одсуству.
    Да ли се може проверити „благодатност“ појединца или групе верника? Тешко, али може. Појединац несумњиво живи у Духу ако испуњава заповести. Ако је човек кротак и благ према људима из околине, ако води молитвени живот, ако тежи ка сваком доброчинству, али не да би се показао, ако се клони таштине и више слуша него што прича, пред нама је благодатан човек. Наравно, ова својства се не завршавају горе наведеним особинама. Њихов списак се у значајној мери може продужити.
     Покушаји да се укратко наведу одлике праведника више пута су предузимане у Старом Завету. Прочитајте, на пример, четрнаести псалам. То је кратак списак животних правила за оне који желе да се „настане на гори светој Божијој“. Код пророка су ова својства још сажетија: „На кога ћу погледати?“ – пита Господ и Сам одговара: „Само на невољнога и на онога ко је скрушена духа и дрхће од Моје речи“ (Ис. 66: 2). Подједнако кратко о томе се говори и код пророка Михеја. „Показао ти је, човече, шта је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смерно с Богом својим“ (Мих. 6: 8). Преподобни Силуан Атонски је сматрао да се, у принципу, по једној јединој заповести Божији човек може разликовати од формалног верника. Ова заповест је молитва за непријатеље. Ако ова молитва постоји – благодатан си. Ако је нема, у најбољем случају си на путу.
     Постоји сличан критеријум за оцену црквених заједница у смислу да ли с њима и у њима пребива Дух Утешитељ. Он је, као што је познато, „Дух мудрости и разума, Дух савета и силе, Дух знања и страха Господњега“ (Ис. 11: 2).
      На овом списку, који је изашао испод руке пророка, много тога се односи на различите врсте знања: разум, савет, знање, премудрост... Црква живи и ходи Духом, ако учи друге и себе, тражи дубоко знање (познавање), саветује се с прошлим вековима и савременим праведницима и богати се разумом. Све то огледа у постојању мреже школских установа, у издавачком раду и научној црквеној делатности, у искуственој светости (монаштву и старчеству) итд.
     И ако је у Цркви низак ниво наставе у средњим богословским школама и академијама, ако се не обавља научни рад, ако су досадне епархијске новине, ако се књиге не пишу и не издају, ако се не преводи, то је очигледан симптом умртвљености. О томе је написано: „Изгибе Мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6).
     По овоме се, наравно, разликују епархија од епархије, регион од региона и парохија од парохије. Али постоји и општа слика. И што се тиче, на пример, украјинског раскола, очигледно је да у њему нема благодати.

У самопроглашеном Кијевском патријархату и у аутокефалној Цркви уопште се не пишу књиге које иоле завређују пажњу. То је права пустиња црквене мисли. И кроз ову пустињу преварени парохијани иду већ више од двадесет година и умиру од жеђи. Да ли знате колико наука има у богословљу? Само проучавање Библије захтева познавање црквене археологије, херменевтике, црквене уметности и опште црквене историје, познавање старих и нових језика. Осим тога, постоје литургика, егзегетика и реторика, историја сопствене помесне Цркве, постоји пастирска психологија и још много других обавезних и факултативних предмета.

     Сасвим је природно претпоставити да ако све то постоји стварно, а не само на папиру, у образовним установама живот ври као извор минералне воде. Научничка корпорација пише, истражује и предаје. Омладина се напаја и наоружава знањима и одлучношћу да послужи Богу, развија своје таленте и укључује се у рад старије генерације. Теоретски – да. А у стварности влада потпуна тишина.
      Дајте ми да прочитам нешто занимљиво из литургике, што је изашло из пера богослова-аутокефалисте. Нема ничега. Добро. Дајте из догматског богословља. Нема ни овде. А из хомилетике? А из пастирског богословља? Па ничега нема. Нигде нема.
      Чиме се онда бавите?
     Одговориће нам: градимо независну Украјину. А ја ћу вам рећи: имитирате црквени живот. Јерес „украјинства“ вам је одузела снагу и исцрпела вас је. Јалови сте као утроба исцрпљена абортусима, која више на може да зачне. Учите по нашим уџбеницима иако свакодневно ритуално блатите Руску Цркву. Још дуго нећете имати своје уџбенике. Па ничега нећете имати, пошто сте одбацили знање (читај цитат из Осије). Чак и ваши монаси изгледају као да су се прерушили. Тако да се чини као да играју у филму, и сад ће завршити, пресвући ће се, одлепиће браде и отићи ће кући.   
     У расколу ништа није право осим крвожедних букача. Све сама јаловост и оскудица. А после тога (губитка знања) Бог одбацује свештенодејства и народ гине, то треба да знате. И то нису речи човека.
     Замирање богословске мисли у хришћанском народу је сигуран почетак његове погибије. Ни више, ни мање.
      Где је раскол нема богословља. И где нема богословља, постоји раскол. Тамо је одвајање од целог Тела, духовно труљење и смрт.
     У украјинском расколу нема богословља. То је чињеница! Црквени расколници у Украјини директно су криви за труљење земље у очигледној неплодности њеног тренутног стања и у томе што она нема перспективу. Криви су и за крв. Прво су криви унијати. То је уопште горак корен целе украјинске историје. А затим – аутокефалци и филаретовци. плус „наши“ који су се маскирали и притајили.
     То су политичари, а не молитвеници; интриганти, а не богослови, они и да пишу могу само на фејсбуку, и само о себи, а не о Истини. Лукавци и користољупци. Куда можете некога да доведете, завидљивци и вечите издајице?
    Укратко, ова благодатност и безблагодатност није нарочито скривена ствар. Човек само треба да се загледа и да размисли и помало ће се све испољити и неће се сакрити. Као што човек пре или касније међу људима препознаје лопова и лажљивца, тако и међу „црквама“ препознаје и познаје лопове и лажљивце, „телесне, који Духа немају“.

    П.С.
    Што се тиче руске црквене стварности присутан је други проблем. То је проблем преношења безбројних блага, која пастири добијају у школским установама, огромним масама простог народа, парохијана. Ако наши парохијани, које пастири буду учили, буду знали бар трећину онога што се будућим свештеницима предаје у богословским школама и на факултету, Русија ће бити религиозно најученија школа на свету.
      Али о томе треба говорити посебно.