Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Данче*]

ЗЕМАЉСКА ВЕЛИЧИНА

Хришћани Римског царства су често имали прилике да чују да је Рим постао велик захваљујући томе што је поштовао богове. «Богови су Вечни град учинили престоницом света, а ви не поштујете обичаје отаца, сечете корење наше величине. Ви сте чир друштва,» – говорили су пагани хришћанима. 

Тежак је задатак борити се против оваквог мишљења. Очигледној спољашњој моћи треба супротставити једину могућу алтернативу – дубоко унутрашње благодатно искуство. Искуство тога да «Господ воцарисја, в љепоту облечесја» («Господ се зацарио, у лепоту Се обукао»). Искуство тога да је «Христос једини истински Цар,» у поређењу с Којим је јадан Трајан и одвратан Нерон.

 

Али овакво благодатно искуство не може постати удео многих за кратко време. Већина ће градити поглед на свет ослањајући се на спољашњу величину, на лепоту форума, раскош тријумфа, на «хлеб и игре», на митове и бајке. Људи који презиру видљиву славу изгледаће му као изазивачи немира и рушитељи обичаја, као непријатељи људског рода. Заправо, тако су и називали хришћане.

 

Спољашња моћ. Она је као фатаморгана у пустињи, израста пред очима сваке генерације, саблажњавајући, одвлачећи од циља, скрећући с пута. «Учитељу, види каква су здања,» рекли су једном ученици Христу. А Он је уместо одушевљења и похвале одговорио: «Амин, кажем вам, неће остати овде камена на камену.»

 

Ако буде постојала вера, и камење ће лећи једно поврх другог, градећи зидове светилишта. Ако се умањи вера – попуцаће зидови и провалиће се кров. Ако вера нестане – пашће храм. Пашће и убиће оне који су се уздали у чврстину камења и опипљиву моћ. Права моћ се не може опипати рукама.

 

Треба имати заиста несакрушиву веру да би се она исповедала пред лицем неуспеха и пораза. Кад је Света Софија била претрпана лешевима и кад је с ње скинут Крст, какву веру је требало да имају хришћани да не посумњају у Бога! Турци су говорили: «Наша вера је боља. Бог нам је дао победу.» И ове речи су биле опасније и оштрије од турског јатагана. «Бог нас је смирио. Згрешили смо. Помилуј нас, Господе! Али Бог није у сили, него у правди. Ви сте јачи, али је наша вера истинита,» – одговарали су најбољи од оних који су остали у животу. Тамо где су се чуле ове речи поражени и победници су мењали место.

 

Тако су и Јевреји напуштали своју земљу кад их је Навуходоносор водио у ропство, носећи у грудима горчину недоумице. «Зар је Мардук јачи од Господа Саваота?» Једни су се поколебали у вери. Други су преузимали кривицу на себе и попут тројице младића су говорили: «Бог је свет и истинит. Ми смо згрешили, ми смо и кажњени.» Ови други су сачували веру и наставили Свештену историју.

 

Пораз може да се претвори у победу ако из њега научимо лекцију, ако потрпимо и покајемо се. А величина може представљати прелудијум за велики крах и неизлечиви пад, ако заслепљени блеском успеха и победа, не примећујемо иза сваког догађаја у животу Око Које не спава, Које будно прати сваки људски корак.

 

За победе и успехе прославимо Господа. У поразима и неуспесима треба да видимо горак лек који лечи гордост. Али главно је – сећајмо се Бога Великог и Свемогућег. Тада нас никаква земаљска величина неће преварити својом лажном позлатом.

 

***

 

Из књиге "Мисионарске белешке"

Протојереј Андреј Ткачов

 

Са руског Марина Тодић

Извор: Православие.ру

[JESSY]

Николај Чудотворац

 

 

 

 

 

Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава.

Светост савладава растојања између људи и епоха. Различита језичка средина и различита културна позадина не сметају људима да након више векова непогрешиво препознају светост и да јој се поклоне.

Такав је Николај Чудотворац.

Кад би међу светима могла постојати завист или такмичење у поштовању од стране људи многи би попреко гледали Николаја. А како и не би! Овако масовним поштовањем на свим континентима не може свако да се похвали. Али међу светима, наравно, нема зависти. Међу њима владају молитва и искрена љубав. А ми, путници и дошљаци, који савладавамо свој земаљски пут, имамо озбиљну тему за размишљање.

Узрок за масовно и вековно поштовање Николаја Чудотворца је у његовом унутрашњем богатству. Он је притом тако вешто сакрио тајну свог унутрашњег живота од спољашњих очију да нам нису познате скоро никакве чињенице из његове биографије. Слава је нашла Николаја након што је напустио Земљу и ушао у небески мир, односно онда кад су минуле опасности гордости и таштине (ових неизбежних сапутника славе и похвале).

Спомен на светог Николаја обележавамо најмање два пута годишње, а често чинимо службе сваке недеље четвртком и упућујемо му своје молитве. У предновогодишње време у овом поштовању има великих примеса клоунаде која љути људе који заиста воле свеца. Треба покренути питање о облицима и начинима поштовања Николаја који би заиста прослављали угодника Божијег и доносили нам реалну корист.

«Угледајте се на мене, као ја на Христа,» рекао је у једној од својих посланица апостол Павле. То није просто појединачан позив, упућен конкретном аудиторијуму. То је духовни закон. По овом закону човек стиче корисне навике, учи и расте угледајући се на оне који су бољи од њега, који су отишли даље од њега и зову га за собом. Важно је истаћи да Павле не каже «угледајте се на Христа», већ «угледајте се на мене, као ја на Христа».

То значи да узвишеност угледања на Господа не полази одмах свима за руком, већ прво треба да учимо од оних који су блиски Богу.

Сад опет упутимо мисаони поглед према Николају Чудотворцу. У чему можемо да се угледамо на њега и како да кроз угледање покажемо максимално поштовање према свецу? На пример, тајним чињењем добрих дела. Ово није баш најпријатније дело за човека којег разједају тајне болести, који жели похвалу и жуди за славом. Али, управо је то оно по чему се прославио Николај, који је анонимно помагао људима који би доспели у невољу.

Није тајна да нам светитељи оживљавају Јеванђеље Господа Исуса Христа оваплоћавајући га у свом понашању. Дакле, реч Божија нам говори о «Оцу, Који тајно», «Који види тајно и узвраћа јавно» и позива нас да молитву, милостињу и пост не чинимо да нас људи виде, већ ради Господа. Међутим, уобичајено често читање ових речи ни из далека не доводи до њиховог испуњавања на делу и ми настављамо да чинимо добро тајно желећи признање и похвалу. Потребни су нам примери. Потребни су живи људи који су реч и мисао претворили у дело и који се заповестима нису руководили од прилике до прилике, већ стално.

Такав је Николај. Он је срцем добро знао оно што је рекао један од отаца Египта, тачније: најпостојаније и најисправније је добро које се чини тајно. Николај је из света желео да оде како би у монашкој осамљености служио Богу постом и молитвом тако да му ништа не одвлачи пажњу. Али, Бог, Који човека познаје боље него што човек сам себе зна, показао је Николају други пут. Овај пут се састојао у бризи за паству и животу међу бројним људима које колебају страсти. Тако је подвижник био лишен спољашње осамљености и био је приморан да тражи унутрашњу осамљеност. И у овоме опет можемо да се угледамо на њега.

Већ смо укратко рекли нешто о томе да човек ретко схвата лепоту и вредност тајног чињења добрих дела. Своје ионако ситно добро склон је да до краја упропасти и да се лиши будуће награде због саморекламе и овог «трубљења пред собом» које је Христос осуђивао у лицемерима. Николајев лик у овом смислу не само да излива на нас своју топлу светлост, већ нас учи да мењамо свој живот у складу с јеванђељском новином.

А његова друга лекција коју нам упућује састоји се у потреби да чувамо и васпитавамо свог унутрашњег човека. Монашком животу су склони веома малобројни. Али, за повремено бежање од испразности, за ћутање и молитву, треба да пронађе времена свако онај ко није окренут на наличје и ко не живи само спољашњим, ко чува и штити свој унутрашњи свет.

Извор снаге за човека је кад стоји један на један пред Господом. И онај ко је учинио много јеванђељски великог и корисног треба само једном својом страном да буде окренут ка свету и људима. Друга половина његовог живота треба да буде скривена у Богу, у општењу с Њим.

Честитке, поклони, црвени кловновски носеви, џакови на леђима, дечји смех, браде од вате... Никољдан је наравно, још и дечји празник. Али и у ово весело врзмање с очекивањем изненађења било би лепо унети јеванђељски квасац. Ради се о томе да су деца за време овог (а и не само овог) празника усмерена на добијање различитих добара: пажње, нежности и поклона. А и сама, кад напуне известан број година, могу бити не само потрошачи добара, већ и творци сваког добра.

«Да ли волиш Николаја Чудотворца? А да ли знаш где је тајна његове познатости и љубави према њему? Тајна је у томе што је памтио и испуњавао речи Писма: «Блаженије је давати него примати.» Указаћеш поштовање Николају Чудотворцу ако се у томе будеш угледао на њега. Помози родитељима у кући. Помози други који заостаје у учењу да усвоји предмет који знаш и разумеш боље него он. Данас и увек подели на одмору сендвич с другом из клупе. Размишљај о другима, а не само о себи. Јер, давати не значи само предавати из руке у руку новац или ствари. Могу се давати време, снага, знање, брига, молитва. Тиме треба да се баве сви, укључујући и децу.»

Овакво поштовање свеца је врло тражено и оно, нажалост, засад још није главни и општеприхваћени начин да се Николају изрази своја љубав.

И још један врло важан моменат. Николај је сад житељ Небеског Царства. Разговор о њему је одличан начин да се поведе реч о бесмртности душе, о духовном свету, о непобедивости добра које је учињено у име Божије. Ако је с децом често тешко или немогуће говорити о мученицима због страшних мука које су претрпели, о свецу као што је Николај може се говорити увек. Само да лик свеца не буде превише «увијен у целофан» и «сладуњав». Само да се не сведе све на деку с џаком, на дечја писма с молбама за поклоне, у којима се види да се апетит генерације која расте озбиљно распламсао. Њима више није до чоколадица. Дечица све чешће моле за плеј-стејшне и нове моделе мобилних телефона. А родитељи, ови «даваоци» и «виновници», ови чести егоисти и тајни атеисти, гануто се кикоћу над писмима и молбама своје дечице.

Добро је ако светац не примети много тога ситног и ништавног у нашим празницима који су му посвећени. А ако примети и разгневи се? Јер, предање нам говори о шамару коју је од Николајеве руке добио Арије. А то значи да светац није дат како би бесконачно делио поклоне или се бринуо о онима који плове водама. Он ревнује за Истину. Треба да га поштујемо тако да не осетимо његов длан на свом образу.

Уопште, треба размишљати о поштовању светаца. Да их не бисмо поштовали само службом и богатом трпезом. Јер, могу се наћи и други законити и благочестиви начини да свецима изразимо своју љубав. На дан сећања на сваког од јеванђелиста можемо у храму организовати читање одговарајућег Јеванђеља. А и сваки светац чије су књиге ушле у Библију може се поштовати на овај начин. На дан сећања на Јована Милостивог или Филарета Милостивог, Сам Бог заповеда да се на свеце угледамо у делима љубави. На дан сећања на Симеона Столпника, наравно, човек се неће попети на сто, али може да покуша да искључи мобилни, телевизор и компјутер и да нека три сата поседи у тишини.

Потребни су стваралаштво и свеж поглед. Пошто ни сами свеци нису законици и формалисти, већ у највишем степену занимљиви и дубоки људи.

Дакле, зима је, предосећај Божића, осећај тајне у студеном ваздуху и још једно сећање на светог Николаја. Како ћемо славити?

[JESSY]

Свештеника људи гледају кроз лупу

Ако је идеал пастира свима (чак и онима који се непријатељски односе према Цркви) познат – јер је то Сам Спаситељ, воде се разноразни разговори о томе колико је садашњи клир далек од овог идеала и да ли је у принципу могуће да се он достигне, као и шта то спречава, и често се доносе површни и исхитрени закључци.

О проблемима и тешкоћама пастирства, о свештеничком служењу и животу, дужности и немоћима, о томе шта је главно у васпитању будућих клирика – разговарамо с протојерејем Андрејем Ткачовом.

 

– Оче Андреје, на које потешкоће наилази савремени пастир?

– Главна тешкоћа је иста – тврдокорност људског срца за реч Божију. У људском животу има много таштине, много умора и мало пажње. Човек је постао расејан, не усредсређује пажњу на питања духовног садржаја. Ако свештеник жели да сеје реч Божију, биће мученик. А ако не жели да је сеје, може живети мање-више мирно, зато што у овом усковитланом мору може да изабере да обавља требе и да ни о чему више не размишља.

Сад је погодно време за пастирство, јер се отварају храмови, шири се зона делатности, има много пастве – и потенцијалне и постојеће. Али се данас од свештенства више тражи. Људи свештеника гледају кроз лупу. Непријатељи Цркве му траже мане, хватају се за сваку његову реч, прате га, шта једе или како се облачи. Тако да пастир увек мора бити на опрезу и спреман.

А тешкоће у проповеди Јеванђеља су у принципу исте у сва времена. Светитељ Јован Златоусти је говорио: «Хришћанство има два непријатеља: паганство и јудејство.» Сви непријатељи хришћанства се облаче у полујеврејску или полупаганску одећу – по духу, иако нису стварно Јевреји или пагани.

– Сад је модеран термин «пастирско сагоревање». Како свештенослужитељ да превлада губитак жеље да служи?

– Умор је неизбежан. Али једно је умор, а друго је дезертирање. Не смемо бити дезертери! А можемо да се умарамо. Можемо да се умарамо, да се одморимо и да наставимо да се трудимо.

И обавезно треба да тражимо оне који су бољи од нас. Кад човек нађе некога ко је бољи од њега, он стиче радост и бодрост видећи лепе примере. Најбоље је да се човек умори онда кад се не пореди са самим собом.

Ако свештеник не налази у животу бољег од себе, нека га тражи у књижевности, у историји, у сећању, у црквеном календару – и нека се угледа на оне који су бољи од њега. И нека се креће увис.

– Дешава се да се свештенослужитељи према свом величанственом служењу односе као према занату. Зашто се то дешава? Да ли је у питању то да се човек слама или је његово усмерење од почетка такво?

– Ако човек од почетка на свештенство гледа као на велико служење, тешко је да ће испред престола стајати као испред машине. Свештенство сасвим сигурно није професија. Оно је нешто посебно, то је служење. Можда грешим, али ми се чини да они који се према свештенству односе као према професији, као према начину да зараде новац и прехране породицу, јесу људи који су от самог почетка на свештенство гледали у овом светлу. Тешко је рећи одакле то потиче. Можда се корен крије у далекој прошлости, још од левитизма, још из оног система од пре револуције, кад је свештенство било слој, кад се свештенство наслеђивало, кад је син свештеника највероватније такође постајао свештеник: људи су примали чин немајући лично призвање и било какву жељу, једноставно, као нешто неизбежно. Син обућара је обућар, син тесара је тесар, син продавца је продавац, син свештеника је свештеник. У таквом систему слојева и касти све свето пре или касније умире. Можда се корен крије још у томе. Премда је то можда и новија појава.

Мислим да човек који је ишао у свештенство да ратује, да се бори, да буде рањен и да задобије венце и служи Христу, чак и ако би хтео, не би могао само да обавља требе. Чак и у случају да падне, да згреши, да се умори, чак и у случају да се повуче, свеједно ће у души чувати свој идеал. Зато је врло важно који је мотив и с каквим идеалима човек улази у свештенство. Свештенства се треба прихватати само ради Христа и само са узвишеним идеалима: идем да служим Богу. Тада ће сви падови бити искупљени: човек ће падати, али ће устајати. А ако иде да му љубе руку, на пример, или да на рукама нема жуљева, да с умиљењем изговара возгласе зато што има леп глас… Ако имаш леп глас – иди у оперу, па певај, немој у свештенике. Грех је закопан на самом почетку наше делатности. Ко је лоше почео, лоше ће завршити.

Зато духовници у богословијама и епископ који рукополаже треба да буду врло пажљиви, да будно гледају какво је младићево усмерење. Можда треба поставити извесне филтере како у стадо не би ушао туђинац. Јер, ако најамник уђе у стадо, баш га брига за овце. Он долази по своје. Од оваца су му потребни вуна, млеко и месо. Он не намерава да умре за овце.

– Формирање пастира почиње у породици. На шта пре свега треба обратити пажњу приликом васпитавања будућег свештенослужитеља?

– У пастирским посланицама апостола Павла – у 1. и 2. Тимотеју и Титу – говори се о породичној норми односа према пастви. Ове посланице будући свештеници треба дословце да науче напамет. Апостол пише: «Старцу говори као старцу, старици – као мајци, женама као сестрама, са сваком чистотом, а млађима као браћи.» А ако човек нема правилне односе с мајком, оцем, браћом и сестрама, биће му веома тешко да на правилан начин изгради однос према пастви.

Породица је школа врлина, породица васпитава и учи човека како да се правилно понаша. Коме да попусти, пред ким да се смири, коме да дâ прву кашику, прво парче, кога да смири – «дођи касније». И данашња криза породице се, наравно, одражава на све, зато што из грбавих породица излазе грбави пастири.

Преподобни Пајсије Светогорац је у једној од беседа отворено рекао: ако буде уништена породица, нестаће свештенство и монаштво. Можемо се запитати – а зашто монаштво? – Зато што је зачетак монашких врлина такође у породици: стрпљење, љубав према Богу, молитва, поштовање према ближњем, жеља за смиравањем, за тим да човек стане на друго, а не на прво место.

За породицу се треба борити. Зато што су нормативни односи у парохији – породични односи. У нашој Цркви је и лексика породична: отац, мати, баћушка, брат, сестра. А уништена породица ће повући за собом распад свега осталог.

Пастир добри

– А како треба да се граде односи између највише црквене хијерархије и свештенослужитеља?

– Вероватно су идеални односи између хијерархије и свештенства исти као између доброг пастира и добре парохије. Рђав свештеник се према парохијанима односи стандардно: службу је одслужио, касу је сакупио, «отишао сам, до виђења, не дирајте ме». Исти такав модел може постојати и у односима између епископата и клира: касу сам сакупио, упутства сам поделио, и – до виђења.

Добра парохија личи на породицу, а свештеник је у њој – отац, баћушка, који познаје своју децу, који зна њихове потребе, одазива се на њихове потребе, жртвује своје време, здравље, снагу и новац. И они су спремни и да умру за њега ако треба, зато што знају да их воли. Желели бисмо да се и епископи тако односе према свештеницима. Свештеници су њихова непосредна паства. Да, паства епископа јесте сав народ Божији у њиховој епархији, али је ова паства посредно њихова, она је њихова кроз свештенство – а непосредна паства епископа су свештеници. И добар свештеник полаже душу за свој клир. Ако епископ воли клир, то се ни од кога неће сакрити. Људи јасно осећају ко их воли, а ко их не воли. И клир ће волети свог архијереја, и архијереј неће пожелети да мења катедру: рукоположиће га у неки град и он ће пристати да остане тамо до краја живота, па чак и ако му нареде да пређе на другу катедру, ако га унапреде – он ће плакати остављајући своју паству и људи ће плакати за њим. Желели бисмо да постоје такви топли породични односи. Наравно, архијереј треба да употреби и власт тамо где је то потребно – јер није случајно што има жезло у рукама, поједине овце треба и да изгрди, као што је код Језекиља речено: «Болесну исцели изгубљену нађи, а дебелу укроти.» Епископа се треба плашити, он се не може волети као «душица». Треба га волети као оца и плашити га се као оца. Треба га поштовати. Али и строгост архипстира треба да буде очинска, брижна за добробит пастве, а паства епископа су, понављам, пре свега свештеници.

– Морални идеал пастира у нашем поимању јесте Христова личност. Међутим, медији све чешће говоре о сумњивим моралним поступцима свештенослужитеља, па и о таквим који доводе до трагичних последица. Како православац треба да се односи према таквим стварима?

– Треба имати на уму да се Црква састоји од милиона људи и да у Цркви има на десетине хиљада пастира. Кад би већина пастира били грешници, свакодневно бисмо имали прилике да слушамо о томе да је неко некога прегазио колима, о тучама, о вађењу ножева, лоповлуцима и прељубама. На срећу, такве ствари чујемо једном годишње. Можемо уопште и да не чујемо, зато што се такве ствари дешавају – шта се ту може! Једноставно, не треба човеку лепити етикету. Дешава се да човек греши. Не само обични људи, већ и велики падају. Али, понављам, у Цркви има на десетине хиљада пастира – и огромна већина не само да никога није прегазила у целом свом животу, већ можда ни нема аутомобил. Многи пастири живе у врло скромним условима.

А што се тиче медија… Информације у њима се често приказују тенденциозно и немају за циљ толико да расветле чињенице, колико да полазећи од чињеница раздувају скандал. Црква је увек објекат напада и неки је никад неће волети. А пошто је не воле – значи да је критикују, а пошто је критикују – значи и да хуле на њу. И увек ће се наћи они који желе да из неке конкретне чињенице изведу општи «закон» и да овај «закон» изложе на јавно разматрање и осуду.

Тугујемо због ових или оних грехова, али се сви исповедамо – и свештеници се исповедају, нисмо ни ми безгрешни. Ако, на пример, лекар начини неку лекарску грешку, не кажемо да су сви доктори убице. Ако је професор, на пример, истукао дрског ученика, не кажемо да су сви наставници хулигани. Овде не треба да постоје уопштавања. То је појединачан случај

Међу свештеницима има много светих људи, и узгред речено, њих има много више него других. И реч Божија живи, и Црква опстаје без обзира на то колико је већ преживела, колико је свега било, колико ће још свега бити… Црквени живот није булевар на којем расту руже, то је стаза с препонама. И ми не да просто шетамо кроз живот, не тумарамо беспослено до Царства Небеског, већ савладавамо стазу с препонама. Ту су и змија, и ров, и зид… – овде трчимо, тамо прескачемо, овде падамо, тамо устајемо – тако се крећемо.

Не треба журити са закључцима. Онај ко је згрешио нека се каје, а ко није згрешио, нека не жури са осудом, зато што треба да зна: за кога нешто осуди и сам ће учинити. Колико пута нам живот доказује да људи греше управо у ономе због чега су осуђивали друге! «Ако згреши неко од вас, ви духовни, исправљајте таквог духом кротости – пази на себе, да не паднеш и ти у искушење.» Односно, ако видиш да је човек пао – поправи га, ако можеш, а ако не можеш, пожали га. Али га немој осуђивати – пази н себе да не учиниш исто. И немој бити злурад. Ко међу нама нема греха, па да некога каменује? Тако да верници треба да буду мирни и да се не збуњују због онога што пише у новинама. Увек је свега тога било, а биће и убудуће.

– Шта треба да буде најважније за свештенослужитеља?

– Треба да се потрудимо да заволимо Исуса Христа. Треба да имамо лични однос, лично, срдачно и пуно љубави осећање према Исусу Христу. Треба да волимо Свету литургију и шта год да се дешава у нашем животу да служимо литургију увек кад имамо прилике – са страхом Божијим, с вером и љубављу И не треба да нас збуњују наша слабост и греховност. Зато што између апсолутне Божије светости и релативне људске светости увек постоји веома велики јаз. Не смемо падати у чамотињу зато што нисмо апсолутно свети. Већ треба да пређемо преко своје греховности и слабости и да се крећемо напред – ка Оном Исусу Којег волимо. И да служимо литургију.

Треба да волимо људе и да не волимо новац. Треба да пожалимо људе и да их учимо. И опет ћу рећи: треба да волимо литургију. И да презиремо сопствену слабост. Да идемо напред без обзира на све. А све остало ће се придодати.

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-andrej-tkacov-svestenika-ljudi-gledaju-kroz-lupu/

[JESSY]

НАУКА

Кад би наука неминовно одвајала човека од Бога, на свету не би постојао ниједан верујући научник. Кад би наука неминовно доводила човека до страха Божјег и поклоњења Највишем Уму, па свету не би било ниједног озбиљног научника који се не би молио и који не би проливао сузе над Јеванђељем.

Уместо тога, у историји и дан-данас видимо два велика мноштва мислилаца и научника. Једно мноштво се састоји од оних који у научну храну додају со верe, а друго мноштво од оних који једу неслано. То су они којима Бог није потребан ни у свакодневном животу — као Помоћник, ни у науци – као хипотеза (в. дијалог Пјер-Симона де Лапласа и Наполеона). Није важно које мноштво бројчано претеже. У таквој ствари неколико гласова више пеће променити главни закључак, јер су оба мноштва велика по свом броју. А главни закључак се сатоји у томе да наука не доводи до вере и не одводи од ње. Она може да помогне, да подстакне, како у једну тако и у другу страну, али суштина ствари није у њој. Постоји нешто круто у човску, што се разликује од ума који анализира, где се заправо зачиње и где зpи вера.

Блез Паскал је говорио да срце има логику која се разликује од логике ума који спознаје. Исти овај дивни Паскал је говорио да Бог код човека не долази као Бог философа и научника, Bећ кao Бог Авраама, Исаака и Јакова.

Људи попут Паскала су драгоцени. Они су потребни бар за то да би се избила картонска сабља из руку атеисте с којим споримо кад он своје неверје доказује баналним испадом „наука је доказала“. Која наука? Шта је доказала? Ето, Паскалу није доказала. Не само то, Паскал је помоћу математичке вероватноће доказао да је вера у Христа неопходна. Ако се смисао живота састоји у тежњи ка добру и избегавању патње и ако је наука позвана да обезбеди или приближи људску срећу разумно је и неопходно веровати у Христа, а не веровати у Њега је безумно и опасно. Погледајте сами.

Рецимо, човек који верује у Бога је погрешио. Шта је изгубио? Ништа. Живео је слично као други људи. jeo je, пиo, радио и одмарао се. Само се трудио да поштује морални закон, због чега су га људи из околине можда поштовали. Онда је умро, и то је све. Односно, у случају да је погрешио. Распао се на праелементе и као што је говорио Омар Хајам: „Ове шачице песка испод наших ногу / Некад су биле зенице очаравајућих очију.“

А шта ће бити ако није погрешио? Очекује га слава, Царство, заједница с анђелима, познанство с најбољим људима на свету, гледање Христа, радост, душевни мир.

А сад погледајмо неверујућег човека. Шта је он изгубио aкo је провео живот у складу са својим погледом на свст? Није се мучно постовима и одласцима на дуге службе. На грехове тела гледао је као на закон природе. Није желео да се смири пред Богом, и не само то, желео је да се поноси славним именом човека. Али је морао да се смирава пред начелницима и пред животним околностима. Велика дела, наравно, није учинио, али је живео на своје задовољство. Истина, и задовољство je било варльиво. Болести и године. Неподударност жељепог и стварности, као свакодневне свађе, тровале су већи део могуће среће. Али је човек остао чврст у свом атеизму. И сад је умро како би нестао. Како ће се зачудити кад нестанак побегне од њега, а боје света, напротив, постану јаче! Шта би добио ако би нестао? Ништа. Не само да не би добио ништа у поређењу с верујућим човском, него ни у поређcњу с кућним псом ништа не би добио, већ би пре изгубио. А што се тиче његовог губитка (у случају да није у праву). показаће се да је већи него што се може поднети. Губитак ће бити такав да ће човек и нехотице завапити од очајања и почети да шкргуће зубима. Тако је и речено: „Биће плач и шкргут зуба”. Дакле, кад су у питању варијанте веровати — не веровати, боље је веровати. Ништа нећеш изгубити, али добитак може бити незамислив. То је исто као да добијеш на рулету милион с већином поклоњених жетона. То каже банална математичка рачуница. И обрнуто. Атеиста ништа неће добити постајући храна црва и трулежи. А ако изгуби, изгубиће колосално.

Закључак: наука нe може да докаже да Бога нема. Напротив. следбеници неверjа иису упознати с елементарним законима правилног размишљања. Онда нека се не позивају на науку. Боље је да кажу: „Не верујем зато што ми је срце тврдокорно“, „огрезао сам у таштину“, „плашим села погледам Бога у очи“. То би било поштено, дакле, и корак ка будућем покајању и исповедању. А овако — „наука је доказала…” Требало би да се стиде.

Постоји Аристотелова логика, која не дозвољава противречности. Њу немој насилно примењивати тамо где постоји чудо. На пример, у Јеванђељу. Тамо Дјева рађа Сина и остаје Дјева. Тамо се Бог оваплоћује, мртви васкрсавају, пет хлебова храни пет хиљада људи. Очигледно, неки други свет je yшao У „овај“ свет и закони другог света су потиснули, благо речено, истиснули су испромењивост живота на који смо навикли. Живели су људи, живели, и паралелне линије се код њих никад нису пресецале. Бог је на небу, ми смо на Земљи, Еуклид је у праву: паралелне линије се не пресецају. Кад се одједном страница окренула и почела је геометрија Лобачевског. Не само да су се паралелне праве пресекле — Бог је сишао на земљу. Два света су се сјединила нераздељиво, премда и несливено. И уобичајени закони света су почели да се повлаче показујући да се поред нас налази Цар Који није од овога света.

Да ли постоји наука која размишља смело, упркос видљином свету? Постоји. То је математика. Она је царица наука. Код ње су на све стране надомак руке паметне ствари, које се не могу опипати. Нико од нас није видео и неће видети нулу.

Ништа је незамисливо и не може се приказати. А математика барата нулом по навици, као домаћица иглом и концем. Чим почнемо да говоримо о бесконачности, почињу чуда. Сваки математичар ће вам на прсте доказати да је у бесконачности део мноштва једнак целини, да је бесконачна права — круг бесконачног пречника. И напротив, круг бесконачног пречника је бесконачна права. То бих чак и ја могао да докажем. Значи, у науку треба да уведемо један од атрибута Бога – бесконачност, и одмах ћемо бити у стању да водимо разговор на језику науке, који је веома близак језику вере. Већ нестају осмеси с лица скептика приликом разговора о томе да Бог има једну природу и три Лица. Да, господо. Аристотел је остао иза врата, а ми улазимо у светилиште мисаоних созерцања, где се нико не чуди ни Богочовечанству, ни Вечној девствености, ии јединству Тројице. Тачније, чуди се, али не негира, већ созерцава.

Дакле, да ли нам наука смета да верујемо? Да ли можемо да убијемо кухињским ножем? Да ли се микроскопом могу крцкати ораси? Све је то могуће ако је животни вектор усмерен у погрешном правцу. Разум ће као дигитрон послушно рачунати како у безгрешним, тако и у лоповским шемама. Важно је да разумом управља срце, које (по Паскалу) има сопствену логику. И важио је да се срце моли. Онда немамо разлога за страх. Тачније, увек имамо разлога за страх. Али ће основе за страх, кажимо то математичким језиком, тежити нули

[JESSY]

Божићни пост – две лепте од душе и тела

 

 

 

 

    

Почиње Божићни пост. Намера освећује дело. Каква је корист од промене трпезе од месне на посну, или од других ствари, ако није Христос у центру намера? Ево, апостол Павле каже: „Да ли једете, или пијете, или нешто друго чините, све чините у славу Божију“ (1 Кор. 10, 31). Парафразирамо, не грешећи, Павлове речи: „Ако не једете, ако не пијете, или ако се нечега добровољно лишавате, уздржавајте се у славу Божију.“ Храна нас не приближава Богу и не удаљава нас од Њега, али нас намера приближава, и спољашње дело добија унутрашњу снагу од тога Коме је дело посвећено. Дакле, намеравајући да постимо, посветимо колико можемо, уздржање Ономе Ко је рођен од Дјеве у пећини недалеко од Витлејема. Уз такво посвећивање ни најскромније уздржање неће остати без плода, а уз лажне циљеве ће и велико испосништво бити или штетно, или бескорисно. На Западу се пост уочи Божића тако и зове – Адвент, што значи „посвећен доласку“. Зато је мало говорити људима: „Немојте јести месо. Немојте пити млеко.“ Треба говорити: „Припремајте се за дочек Христа. Пробудите помисли и идите у сусрет Господу. Имајте на уму због Кога поједностављујете живот и вежбате се у скромности.“

***

Прича се, кад се у Риму градила црква светог Петра, исто питање је постављено двојици различитих људи који су носили камен за грађевину. «Шта радите?» - упитали су их. «Ја сам се, - каже један, - погодио да носим камење да бих прехранио породицу.» «А ја, - рече други, - градим храм у част апостола Петра.» Очигледно је да су поред једнаког напора мишића и исте плате, обављали потпуно различит посао. И ако неки храм стоји вековима, то је захваљујући радницима друге, а нипошто не прве врсте. Хајде да и ми видимо какве су нам намере.

***

- Шта радиш, докторе? – Преко болесника учим да служим Христу и олакшавам људске патње.

- Шта радиш, учитељу? – Откривам деци врата у свет знања да би им било занимљиво да живе и да би касније могла бити од користи.

- А шта ти радиш, испосниче? – Сећам се Господа и желим да Га дочекам с целом Црквом у дане Божића.

- А можда просто желиш да смршаш, да поправиш здравље? – Не. То нису дани гладовања. То је жртва – колико ко може. То су и моје две лепте, од душе и од тела.

***

Човек је незаштићен, као удовица, али и он треба да приноси жртву. Лепте које се приносе треба да буду управо две, као и што су била и два динара које је Добри Самарјанин дао власнику гостионице (в. Лк. 10, 35). У причи су два динара – Стари и Нови Завет из којих човек може да црпи и да лечи претученог човека (Адама) у гостионици (Цркви) док се Господ не врати. А две лепте у удовичиној жртви су знак наше двојности. По лепту на жртву треба принети и од душе, и од тела, и од унутрашњег скривеног човека, и од спољашњег. Од тела – уздржавање у храни. Од душе – гладовање очију, мировање језика затворени слух. Друга лепта је чак важнија од прве. Времена су информациона. И ко не једе кобасицу, али подмеће главу, било под телевизијски или под компјутерски ветар, сумњиво пости. Њему ће наведени ветрови „продувати главу“ док не добије духовни менингитис и док му не буде потребна хоспитализација. Али, потребна нам је слобода, пре свега – унутрашња, потребна нам је лакоћа помисли и чистота намера. Прозоре куће душе треба затварати тако да се не чују повици и бука вавилонских улица.

***

Христово Рођење је припремано у току целе унутрашње историје Израиља и целе спољашње историје света. Заједничка праведност Аврамове деце је учинила да постане могуће, прво – рођење Дјеве-Мајке, а затим од Ње – Новог Адама. Али и спољашњи свет је, не размишљајући о томе, био увучен у велики посао. Тако је Августов попис приморао Марију и Јосифа да крену у Витлејем, како би се испунило древно Михејево пророчанство: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће Ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена“ (Мих. 5, 2). Дакле, и свемогући ћесар, обоготворен због ропског улизивања, служио је Христовом циљу, ни сам то не схватајући. Треба мислити да је и данас, и до свршетка света, све што се дешава тајанствено повезано с Господом Исусом и Његовим Промислом. Само ми, помраченог разума, цепамо слику света, мртвим стихијама приписујемо власт и слободу деловања и не примећујемо Божанско присуство. Код таштог човека је и вера ташта. Код лажљивог човека су лажне наде. Пост нам је потребан управо да бисмо се уз помоћ Божију релативно довели у ред, да бисмо очистили око ума. Двојак је пост – душевни и телесни, - какав је и сам човек.

Тешко је рећи колико ће људи одвезивати унутрашње чвориће и водити и тајну борбу за веру. По дефиницији нема много таквих људи. Али, чак и присуство малог број таквих људи чини историју живом и таквом да тежи Богу. Дакле, проверимо намере и – с Богом!

[JESSY]

Дијете од 5-6 година почело је да краде…

Недавно је, у мом присуству, жена-психолог испричала случај из праксе. У некој породици, мало дете од 5-6 година, почело је да краде. У кући ровари по џеповима и узима све што му падне под руку. Беда. Оставити таквог клептомана без пажње и за кратко време и затвор би проплакао због њега. Родитељи су се обратили психологу. Психолог је почео да ради са дететом помоћу бајки. Постоји таква пракса-терапија помоћу бајке. „Измисли“ – каже доктор детету „и испричај ми неку бајку или причу са чудесним ликовима тако да и ти будеш у њој.“ И дете је почело да измишља причу у којој је он час јеж, час меда и мора неодложно да пронађе маму. Мама се негде изгубила. И ето, он се спрема да иде на пут у шуме и иза брда у потрагу за изгубљеном мамом. На том месту мени још увек ништа није јасно, а доктору је скоро све јасно.

„Дете није Ваше?“- доктор насамо обазриво пита мајку. Ова пада у несвест. „Одакле Ви знате?!“ Заиста, дете је усвојено. Али је усвојено у тако малом узрасту, да у принципу, нико сем садашњих маме и тате о томе не може да зна, нити је у стању да предпоставља. И ево ту је срж догађаја. Дечије схватање је чедно и чисто. Он живи у породици, има родитеље који га воле. А у души, негде много дубље од онога что ми називамо свешћу, дете има рану. Осећа се као сироче, као човек који је изгубио мајку. Бол од те ране га наводи да се брине и да тражи. Тражи оно што при светлости дана никако не може да схвати и објасни али што се пројављује помоћу мита, бајке. И тако, чедо тражи мајку, а тај лоповлук је само етапа несвесног припремања за путовање, етапа прикупљања залиха.

Можете ли замислити колико дубоко могу бити скривени мотиви човечије делатности и колико далеки они могу бити од гласно изречених циљева! Мали човек се у тој ситуацији ничим не разликује од великог, у смислу – одраслог човека. Он може да мисли нешто о себи, нешто да говори и речи ће његове бити свеже и невине као вео невестин, као тек нападао снег. Али при томе, вођен унутрашњим импулсима, привремено ће се понашати, кријући се од сазнања и избацујући на површину из тамних и непознатих душевних дубина. Ево одакле наше регуларно чуђење када се на осуђеничкој клупи за нешто неочекивано и преисторијско одједном нађе „узоран породичан човек са одличним карактером и добрим послом“. И сви наши уздаси о хуманизму, 21-ом веку и високом образовању су толико жалосни и бескорисни када људи поступају не у складу са дипломом о високом образовању, већ у складу са античким митовима које чак нису ни читали.

Читава земља, не морамо ићи далеко, на нивоу декларације већ другу годину се представља као девојчица у трачицама и машницама и са шареним балонима у руци. А на нивоу подсвести при првом суочавању испарава девојчица и појављује се вампир.

Таква терапија бајкама, која је код детета открила скривену трауму, могућа је и у ситуацији са одраслима. Потребно је нешто прочитати, о нечему размислити, пробати нешто написати. Уопште, ако глаголи „читати“ и „писати“ присуствују у животу онда постоји и нада на сужавање зоне активности глагола „пуцати“ – „упуцати се“ и „обесити“ – „обесити се“. Није без разлога неко рекао да ако 21. век не буде друштвени век, неће га ни бити. И тако, терапија бајкама за одрасле.

То је исто животна чињеница која је имала своје место на курсевима књижевности. Млади човек добија задатак да напише бајку или причу са измишљеним ликовима. Није задатак да се од њега направи Андерсен. Заправо, бајке је теже писати него романе. Задатак је да се активирају скривени механизми његовог унутрашњег света, тако како би их он сам увидео. При томе млади човек отворено говори како је он пацифист, борац за чисту екологију, а највеће негове жеље су да се у читавом свету победи дечије гладовање и да се пронађе лек против рака. Шта је он смислио? Смислио је причу о два дечака који су се са родитељима упутили у шуму на пикник и шале ради побегли у дубину шуме. И изашли су на широк руб над којим је сијао округли месец. Почели су гласно да вичу „Ау!“. И као одговор на њихов урлик са свих страна руба изашли су вукови. Изашли су двоношке не као животиње, већ као људи. И једног дечака су одмах појели, а другом одгризли руку. Он је успео да побегне. И побегао је из шуме и угледао светлост од оближњих села. А вукови су га јурили. И дотрчао је до најближег прозора, почео да удара у њега и да виче: „Пустите ме! Спасите ме!“. И врата су се отворила, а на прагу је стајао вук на две ноге, јер су они и живели у том селу…

И на том месту добро би било пробудити се, обрисати зној и издувати се. Али то није био сан, већ бајковита прича написана пацифистом који сања да победи болест рака и дечију глад. Ето тако. Ни више, ни мање. У детаљима можда и грешим, али општи смисао сам пренео без измена. Можете питати оне који воде књижевне секције и радионице. Они ће вам потврдити општи принцип и допунити приповедање чињеницама. Међу онима који објављују како воле све људе, велики је проценат нечим дубоко изтраумираних људи што постаје јасно после њиховог писања литерарног текста величине једне а4 стране.

Важно је не оно што си рекао наглас, а оно што ти се сни. И није важно оно што плива на површини твојег сазнања између редова новинских чланака. Важно је оно о чему мисли твоје скривено „Ја“, скривено од тебе самог. Зато је у Светом Писму толико уздаха и молитава о унутрашњем човеку, о тајни срца, о скривеним покретима душе. О смирењу, на крају крајева, јер човек који зна нешто више о себи већ не жели да се горди. И управо удаљавање од хришћанства претвара савременог човека у носиоца мрачне унутрашњости и ушећерене фразеологије. Жалост ту треба знати у лице. И нека исцељење од ње буде изузетно тешко (потпуно исцељење је могуће само приликом дуготрајне светости), сви ћемо ми бити поштенији, умеренији и обазривији знајући удаљеност између онога што се врти на језику и онога што врви на дну срца.

[Драгана Милошевић]

Претече Европске Уније

 

 

 

Ако се зна да је Наполеон прегазивши Њемен рекао за Русију: «Нека се оствари њена судбина,» да ли се може говорити о најезди тадашње Европске уније на Русију? Како год, осим Балкана, који је био под Турцима, цела остала Европа је била увучена у ову кампању. Пруска, Аустрија и Швајцарска – као савезници, а Пољаци, Шпанци и Италијани као вазали. Никога више није ни било. У историји, наравно, није коректно примењивати данашње појмове на прошлост. Али публицисти је дозвољено оно што је забрањено академику. И схватајући сву условност онога што говорим, ипак кажем да је Наполеонова најезда била најезда тадашње Европске уније. А она у то време није била уједињена заједничким тржиштем радне снаге и капитала, већ ју је ујединио геније који је изашао из револуције као отровница из ватре. Геније у којем су многи видели, ако не антихриста, онда његовог претечу.

 

Наравно, данашња Европска унија је настала онда кад је настала и ни годину раније. А настала је после Другог светског рата на бази Европске заједнице угља и челика. Пратећи циљ, осим новца, - јесте везивање европских индустријских елита међусобном коришћу како више не би ратовале. Ради се о елитама и суперпрофиту од велике индустрије. Ако вам неко по ко зна који пут исприча бајку о малом и средњем бизнису и о правима малог човека немојте се топити као шећер у чају. Имајте на уму: прва ствар су вађење руда, топљење и ваљање метала и остале индустријске радости, далеке од гламура. А тек онда иду фризери, визажисти, дизајнери ентеријера, телевизија за разоноду и ветеринари за домаће животиње. Таква је логика економије. Ако буде било фабрика – биће и тржних центара, и пивница и дечјих вртића. Ако не буде првог – заборавите на друго, са свим песмама о приливима у буџет и грађанским правима. Заборавите.

 

Узгред речено, Европска унија, реална, а не наполеоновска, тако и поступа. Пева песме о малом и средњем бизнису, а сама у међувремену гуши локалну производњу у земљама које се налазе под њеним утицајем. Откупљује банкарски сектор, уништава индустрију, развраћа људе потрошачким кредитима, одвлачећи их од уобичајеног рада. Однедавно још и благо, али упорно, усађује вазалима нови морал о којем су културни људи навикли да говоре шапатом. Таква је та Европска унија. И ако је Наполеон и био претеча Антихриста, ипак је био мало дете у поређењу с овом безбојном бандом сивих бирократа који с песмама о равноправности и срећи крче пут сатани.

 

Али желео бих да се моја мисао вине у доба пре времена Кутузова и Бонапарте. Да се вине у XVI век. Конкретно – у 1596. годину. То је година Брестске уније. У ово благословено време Европљани нису захтевали признавање истополних савеза у својству брака. Шта вам пада на памет?! Сами би због тога добро показали свима онима који се не слажу. Будила их је звоњава звона сборних цркава и пажљиво су ослушкивали сваку реч папских енцилика и нису могли да замисле како човек може да живи у браку, а да није венчан. Тада их нису занимале фабрике, јер фабрика није ни било. Богатство се мерило количином и квалитетом земље и умећем потчињених људи да раде. Рај и пакао су били реалност. Живот је био тежак, прљав и кратак, али веома занимљив. Права власт је у ово време припадала сфери идеологије. А идеологија је у благословеном XVI веку била потпуно црквена.

 

Дакле, у XVI веку је католичка Европа с центром у Риму (тачније – Ватикану) нудила источним Словенима савез (односно, унију, на латинском) и говорила је: «Прими нашу веру, јер смо ми изнад тебе. Без нас и наше вере нећеш спасити своју душу. Без нас ћеш бити роб и чобанин свиња. А с нама ћеш имати исто достојанство као ми и ући ћеш у Рај после смрти. Прими нашу веру и покори нам се добровољно. А ако нећеш, покорићемо те на силу за твоје добро, зато што такво право имамо од Бога преко папе.»

 

То је била Европска унија XVI века. Ни угља, ни челика, ни ЛГБТ, ни потрошачких кредита. Али иста гордост колонизатора према домороцима; иста гордост и непокајаност. У суштини, онда је то био скривени сатанизам под маском хришћанства, а данас је сатанизам који се уморио од скривања под маском либералне филантропије. Наши скоро неписмени преци нису били лишени ни мудрости, ни природне интуиције, ни осећаја достојанства. У одговор на предлоге о овим савезима они би засукали рукаве и ишли да се бију. Тако је било у благословеном XVI веку који се лагано наставио у XVII и пренео у њега сва своја нерешена питања. Идеја уније је у целини претрпела пораз. Али не одмах и не свуда. Ова болест је успела да зарази део некада здравог тела. Унија се учврстила у западној Украјини и делимично у западној Белорусији. На овим местима је рођен феномен: источна вера с убацивањем западних обреда и послушањем Риму, или напротив, западна вера с источним обредима. Нико више не може да разабере шта је исправно.

 

За неколико векова људи могу да се навикну на сваку грешку и да заволе сваку изопаченост. Али објективна изопаченост због тога неће променти природу. Она ће само урасти у свест оних који су на њу навикли. А болести и претње које носи у себи никуда неће нестати.

 

Остало нам је да кажемо нешто за крај. У XXI веку смо се суочили с проблемима, чији корени потичу с краја XVI века. Унија, која је више пута цепала Украјину на делове и која је довела до поделе Пољске, није изгубила свој негативан садржај. Унија је срце свих историјских украјинских проблема. Као што показује сва њена историја, а још више данашњица, она може само да свађа, само да озлојеђује и да наоружава, да олако проналази непријатеље у браћи по крви и да дозвољава проливање крви. На речима је за европску толеранцију, а у ствари за «кристалне ноћи погрома»; на речима је за љубав без граница,а на делу – за јачање национализма са свим последицама које из тога проистичу. Људима је можда тешко да схвате да нека верска појава која има преко 400 година може да утиче на данашњи дан више него курс долара и цена нафте. Али јесте тако. Грешке богослова су скупе. Сва русофобска историја савремене Украјине, сва мржња према Православљу, расту одатле – из уније, из тадашњег модела европског јединства, који је успео да освоји полигон у источнословенском свету.

 

У принципу, немојте површно гледати на историју. Немојте мислити да новац све решава или да лична корист све објашњава. Историја је сложенија и човек је тајанственији. Ако је јерес ушла у душу веће или мање народне заједнице, људи које је захватила ова јерес радиће против сопствене користи и упркос разуму. Они ће реализовати известан самоубилачки сценарио, зато што је јерес управо духовна смрт. У свом бескорисном умирању људи ће испевати херојски епос и певаће песме о лепоти смрти за слободу. Тешко да ће им то помоћи. Али је најтужније у то што се не могу убедити да није тако.

 

И последње за данас. Најновије светске вести се могу гледати тако да човек од њих има корист само ако поседује мање-више озбиљна знања о светској историји и ако има општу представу о богословљу. Иначе је то добровољно давање сопствене свести некоме ради манипулација.

 

 

Протојереј Андреј Ткачов

[Данче*]

Суд у Чикагу. Година 1924.

«Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету? – отприлике овим речима је 1924. године адвокат по презимену Дероу спасио од смртне казне двојицу младих убица: Натана Леополда и Ричарда Леба. Ова двојица су се, задојена идејама о «натчовеку» и експериментално решавајући Раскољниковљево питање: «да ли сам твар која дрхти или имам права?» договорила и убила «пробе и теорије ради» четрнаестогодишњег дечака који је био даљи рођак једног од убица. Заиста су видели себе као представнике неке више расе. Натан Леополд је говорио 15 језика и постизао је добре резултате у природним наукама. Потицали су из богатих породица чикашких Јевреја. Зашто да човек не помисли да је изнад свих и да му је све дозвољено?

Злочин су замислили као идеално убиство, односно као нешто што се никад неће открити. Било је учињено све, али врло аљкаво. «Надљуди» су оставили мноштво трагова и ситница на основу којих су могли бити ухваћени и убрзо су били ухваћени. Јавно негодовање је превазилазило све границе. Лично Ал Капоне се пријавио да помаже полицији у потрази за убицама у фази истраге. Једва су нашли адвоката. Био је одржан свеопште познати суд на којем се зачула већ изговорена реченица захваљујући којој је убицама смртна казна замењена затворском ћелијом. По мотиву овог филма Хичкок је касније снимио филм под називом «Конопац» у којем се поставља питање одговорности теоретичара за дела практичара који су поверовали у њихове теорије. Заправо ово питање нас и занима, а остало је повод.

Вечни живот не постоји. Савест је фикција. Религија је начин духовне експлоатације. Имаш инстинкте, вољу и потребе. Остало је привид. Пуштајући канџе, рогове и копита да расту освоји своје место под сунцем. Како да га освојиш? – То никога није брига.

То је философија атеистичког позитивизма сведена на област личног морала. То се проповеда на хиљадама факултета и у милионима школа. Човека на биологији проучавају као живо биће; на физици – као предмет видљивог света; на социологији – као кап у многољудном мору и тако даље. Специјалне антропологије, религиозне антропологије нема или готово да нема. Тамо где је има мало је слушалаца. Тамо где је нема налазе се милиони студената.

    

Ти си син случаја и унук мајмуна, ти си физичко тело са сложеном организацијом, али си ипак тело и сутрашње јело данашњих црва. Ти си горди прах и случајна грешка. Ти си нечији експеримент или просто смртни фантазер. И то је све. И ове песме се на различите начине певају већ вековима, удувавају се у наше уши, усађују се у мозак. И време је да поново прочитамо оно што је адвокат рекао на суђењу: «Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету?» Јер постоји (сами сте говорили да постоји) борба за опстанак и преживљава јачи, и својства јачег се акумулирају у најбољима и онда је најбољи већ изнад осталих, а то значи... Стварно, зашто да виши не убије нижег ако то јако жели? Или ако је он заостао, а ја сам прогресиван, и треба да га уклоним с пута општег развоја? Расна, класна и друга питања могу украшавати ово теоријско страшило као украси јелку. И заиста није јасно коме треба строже судити: ономе ко је у цртама опште теорије показао прстом ко је достојан смрти или ономе ко је непромишљену пресуду спровео у дело.

Човек који каже да «нема Бога» подразумева да нема ни Божијих закона, као што нема ни вечне одговорности за учињено. Постоје само људске измишљотине и одредбе које можеш да помераш како желиш. Овакав човек сам оштри нож ономе ко је спреман на злочин и даје му теоријско оправдање за будуће злочине. Ето, такав је био историчар Костомаров. Његова мајка је била кметкиња, а отац господар. Односно, син је био незаконит. И тата не само да је волео да дарује сељанкама топлину и пажњу. Волео је и философију. Волтеровску. У својој љубави према умним предметима падао је у одушевљење и држао сељацима предавања. Да су, вели, Бога попови измислили; да вечног живота нема, да је човек налик на биљку и друго. Једном су га убили. Ишао је у град, у банку, вероватно је имао новца. Убили су га и опљачкали.

Полиција је тражила убице и није могла да их нађе. А после извесног времена убице су се саме пријавиле. То су били кметови покојника: кочијаш и још неки. На питање: „Зашто сте се пријавили?“ – рекли су: „Савест нам није дала мира. Господар нас је на све начине убеђивао да нема вечног живота, да нема савести и да нема Бога. Ради, каже, шта хоћеш. И убили смо га. А испоставља се да Бога има. Има и савести – мучи нас. И постоји пакао – живимо у њему. И да бисмо избегли вечни пакао дошли смо да се пријавимо.“

Ко га је онда убио? Прво је господар убио веру у људима. Тачније, прво ју је убио у себи, а онда (из обести) и у њима. После су они убили њега хладног срца, под утицајем проповеди. Али није могао да убије савест у њима. И савест је довела убице до признавања греха. Зар за проливање сопствене крви није крив проповедник и прокламатор лажних истина? Господе, помилуј: крив је! И тамо где се данас лије непотребна и невина крв, прво су се чуле речи професора, новинара, политичких оратора, стручњака итд. Сигурно су се чуле. Без њихових словесних злочина данас, у доба информација, не дешава се ниједан злочин.

Треба бити пажљивији и опрезнији с мислима. С теоријама и учењима такође. Судњи дан неће бити само страшан, него и изненађујући. Тада ће се испоставити да су теоретичари, који ни мрава нису згазили, више криви него извршиоци који се нису растајали од оружја. И први ће отићи на дно пакла, а други само на средину. Или некако другачије, али то неће бити весело.

Веза између теорије и праксе, мисли и дела је веома јака. Много је јача него што изгледа. Непажња у том погледу је преступна и опасна. Има мноштво примера за то. Даље треба да се упустимо у самостално трагање како бисмо се боље уверили у очигледно.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

29 / 01 / 2016

[JESSY]

Протојереј Андреј Ткачов: ВЕЗИВНА КАРИКА ИСТОРИЈЕ. О АРХИМАНДРИТУ ЈОВАНУ (КРЕСТЈАНКИНУ)

Манастир Ваведење

Отац Јован (Крестјанкин) је један од људи који представљају везивну карику која спаја историју. А ми смо имали мноштво прекида у историји, много падова кад се лако могло заборавити шта су Руси уопште. Стога се понекад поставља питање: шта су Руси постали? Да ли су они Руси који данас живе по нечему истоветни с онима који су живели за време Алексеја Михајловича или за време Ивана Грозног или за време Александра Невског? Да се не би прекинула веза између времена Господ нам по Својој доброти даје ове прекаљене чврсте ланце чије карике представљају праведни људи, који спајају неколико епоха.

Отац Јован је без сумње човек-епоха. То је човек који је заслужио свенародну љубав тиме што није жалио себе и што је показао трпљење у прогонима за веру у време кад су се једни плашили, други стидели да верују, а трећи нису разумели саму реч «Бог», кад је она нестала из лексике. Наравно, то је драгоцена душа, то је исповедник, стрпљив човек, који је био тучен због Господа, тучен и мучен. И који је сачувао радост! Истичем да су његове проповеди углавном о вери, поверењу, о радости, о томе да «страха се вашега нећемо уплашити, и нећемо се збунити: јер је с нама Бог», односно, о томе да Бог управља светом.

 

Било је људи који су после затворског искуства рекли да Бога нема, као што је то, на пример, учинио Варлам Шаламов, свештенички син. «Кад би Бог постојао, – рекао је Варлам Шаламов, – не би било Соловка, не би било ГУЛАГ-а, и не би било свега онога што је везано за логоре из доба Совјетског Савеза.» Али било је и другачијих људи. Да је био само Варлам Шаламов либерали би рекли: ето, молим вас, – по чему то није поуздано сведочанство да Бога нема? Међутим, понављам, било је различитих људи: био је отац Јован (Крестјанкин) и било је других њему сличних; било је и таквих као што је на пример Солжењицин који је Бога нашао у затвору – он пре затвора није знао за Бога, нашао је Бога у тамници и у затворима. А Шаламов је у логору изгубио Бога. Отац Јован је човек који није пронашао Бога у логору и који није изгубио Бога у логору: пронашао је Бога пре логора и у логору Га није изгубио.

И говорио је: поред тога што страсти и грехова има напретек, молим вас, немојте мислити да светом управља… А ко управља светом? Питајте савременог човека на улици: «Шта мислите, ко управља светом?» Билдербуршки клуб? Ротшилди? Рокфелери? Светска берза? Јеврејска завера? Масони? Ко? Погледајмо дубље: новац, страх, глад, секс? Шта управља светом? То су вечна питања и људи кажу: да, страх, наравно; похота, наравно; глад, наравно. А отац Јован је, уроњен у сву ову проблематику, говорио: «Престаните, вољени моји, људи које Бог воли и које је спасио! Светом управља Бог и само Бог. И нико други не управља светом.» И поред тога што иследник може да те претуче на испитивању, криминалци могу да те понизе у ћелији, и немаш шта да једеш, и осуђен си само због тога што верујеш: свет има свог Творца. И поред свега што се ради, што браћа постају издајници – јер, људи су издавали своје и оца Јована су органима предала лажна браћа, – дакле, поред свега тога је говорио: «Пријатељи моји, светом управља Бог и само Бог!» Нико више. Ни КПСС; ни Стејт департмент, ни јеврејска и масонска друштва, ни Ротшилди-Рокфелери, ни нафтна берза – све је то дечје тепање на ливади. Светом управља Бог!

И доказивао је то својим животом. И људи су долазили код њега, зато што су Руси – можда највише од свих хришћанских народа – сачували ову дечју тежњу ка праведности. Они, као што је писао Достојевски, схватају да нико од њих ни из далека није праведан. Свако каже: знам да сам грешан, да је мој живот препун грехова. Они то знају и смерно то признају – а то је већ почетак спасења. Али знам и то, – каже Рус кроз Достојевског, – да на свету има праведника који су много бољи од мене и треба да знам да они постоје. Кад знам да сам у греху, морам знати да има неког ко није у греху. Да постоји – и потребно ми је да макар из далека видим његову колибицу, његову келију. Можда чак нећу отићи да разговарам с њим, сматраћу да сам недостојан тога, али ми је потребно да га видим из даљине, да постоји, овај руски праведник. Мада не мора обавезно бити Рус – може бити просто праведник. И да свет опстаје због тога.

Постојање правде у свету је за руског човека толико суштински неопходна ствар као хлеб на столу и вода у крчагу. Ако на свету нема праведника, живот губи сваки смисао – Руси су у току целе своје историје то одлично осећали. Живот се оправдава постојањем праведника. Ако је живот блато греха у којем смо се заглибили, копрцамо се и стојимо у месту, чему он? Који је смисао? Али ако у њему има преведника, живот има смисла, зато што је праведник исти као ми – по телу, по крви, од родитеља, од оца и мајке, који живи на земљи, који жваће хлеб, – али је другачији. Ето, такав праведан човек је био отац Јован. Човек који се није гнушао грешника, који им је отврао врата своје келије, који се с њима много више дописивао него што се виђао, зато што га је касније савладавала људска немоћ, и људи су добијали стварни благослов, стварно помазање Духа, Који је деловао кроз ове штуре редове и разгледнице које су примали, које су биле исписане руком келејнице и које је он само потписивао. То није била шала, био је то благослов Божији који су кроз оца Јована добијали многи људи.

Он је један од оних који су сачували веру, који су омогућили Русији да уђе у нови период историје. Отац Севастијан Карагандински, отац Јован (Крестјанкин) или отац Павле (Груздев) и други праведни људи, неки у већој, неки у мањој мери – дакле, они су из Египта кренули у Палестину, односно на неки начин су прешли из једне историјске епохе у другу. Да их није било, ми не бисмо начинили тај прелаз. Не бисмо сад градили храмове и не би се школовао клир, не би се кајали они који су много згрешили, и не би се венчавали они који су се заволели. Прекинула би се веза између времена – али се она не прекида управо због светаца.

Наравно, то је био изузетно важан човек. И као што је рекао песник: «Немој с тугом говорити ‘Нема их’, / Већ са захвалношћу: ‘Били су.’» Речено је много различитих речи о великим људима… «Мајко природо! Кад такве људе / Не би понекад слала свету, / Осушило би се дрво живота.» Заиста, да нам Господ није давао такве људе – у свако време и у потребном броју, у врло дозираној количини: не може их бити сто, може их бити десет, може их бити пет, или чак један човек, али их мора бити, – да их нема, било би врло тужно. Људи не би хтели да живе кад би у свету нестала светост.

* * *

Преузето са: «Православие.Ru»

[Драгана Милошевић]

ТРИ СВЕТИТЕЉА: ОРГАНИЗАТОР, МОЛИТВЕНИК И

ПРОПОВЕДНИК

 

Василије, Григорије и Јован се толико често помињу заједно да је већ тешко размишљати о њима понаособ. Уједно, они су као Петар и Павле, у многим аспектима очигледно супротни. Откривање ових супротности не нарушава, већ насупрот томе, истиче јединство које им је подарено у Духу Светом и које је тако органски ушло у свест Цркве.

 

 

 

Главно место у овом малом сабору светитеља ипак се може дати Василију. Све што имају Григорије и Јован, има и он. Они су борци против јереси – и он је; они су истакнути проповедници Логоса – и он је. Храбар дух, љубав према пустињи, скромна свакодневица, дубоко поимање догми – све ово и много тога другог заједничко је за тројицу отаца. Сва тројица потичу из светих породица. Њихове мајке, очеви и браћа, чине читава сазвежђа личности задивљујућих у својој светости. Међутим, Василије се одликује и највишим степеном самодисциплине. Василије је организатор, што се не може рећи за Григорија и Јована или се може рећи врло тешко. Куд год да је долазио Василије је остављао иза себе строгу хијерархију и поредак. Сам је, без сумње, био хармизматска личност, али се у црквеној пракси ни из далека није ослањао само на снагу личног утицаја и духовне дарове. Василије је свуда доносио дисциплину и устав, закон и организацију – једном речју, ред. А ствари у Цркви су тада биле попут ноћне битке у којој је свако погађао своје и туђе, ништа не видећи и не схватајући.

 

Ум и знања Васлија давали су му могућност да постане научник, воља и строгост су могли да га учине правим монахом, попут Антонија. Међутим, он је жртвовао све таленте ради борбе за Цркву. Дубоко је сакрио душевну благост како би постао несакрушив и само је тајно, попут друга – Григорија, могао да тугује за мирним животом, за пустињом и осамљивањем. Мало ко схвата шта значи кад човек, волећи Писмо и тиховање, жртвује себе и препусти се попришту борбе за Цркву и њене догме, немајући мира, ризикујући живот, изгарајући свакодневно.

 

Јован је био потпуно другачији, а још се више од њих двојице разликује Григорије. Јован је љубимац народа и вођа, али он је ван система. Епископи га не воле, и то не само јеретички епископи. Двор је ван себе од његових поука и разобличавања. Иза себе Златоуст оставља име, реч и сећање, али не организацију, не оставља борбено устројство. Његови пријатељи и најближе окружење после Јовановог прогонства доспевају у немилост и постају жртве. И то није прекор, већ истицање разлика, јер се у Христу сваки војник бори онако како зна.

 

А Григорије је созерцатељ. Наравно, он живи међу људима и поучава паству пошто носи највише звање. Али, звање му тешко пада, тешко му пада оно што тако жудно траже људи недостојни звања. Епископски омофор постаје узрок због којег се Григорије наљутио на Василија. Василије све, не искључујући пријатељство, потчињава интересима Цркве и у суштини приморава друга да постане архипастир у моменту тешком за Цркву. Као проповедник мање поучава и говори, а више пева. Управо на слатки глас његових поука, које Црква назива „пастирском свиралом“, људи заражени заблудама, долазе у ограду Цркве и примају Православље.

 

Василије нема слободног времена. Григорије за време одмора пише стихове. Јован тумачи Павлове посланице и апостол народа му се лично јавља како би објаснио сложена места у својим посланицама. Тешко је наћи тројицу људи која су психолошки мање слична.

 

***

 

Конфликт који је објединио спомен на тројицу светитеља је чак врло схватљив. Људи су у стању да све, и најсветије, претворе у предмет препирки и свађа. Коринћани су се свађали говорећи: „Ја сам Павлов, ја сам Аполосов“ (в.: 1 Кор. 3, 4). Ондашњи хришћани су заподели спор ко је од тројице највећи и најславнији. Сва тешкоћа се састоји у томе што се приликом гледања на сваког понаособ, свакоме без сумње може доделити првенство. Размотривши Василијев живот (а свако од нас је дужан да то учини), проникни у њега и ускликнућеш: „Велик је Василије! Ко му је сличан међу светима?!“ Али одмах затим почни да анализираш Јованов лик и ускоро ћеш запањено рећи: „Нема таквог као што је Јован!“ А ако пажљиво будеш читао Григоријеве речи и у тишини размотриш смерне црте овог човека који је поседовао небески ум, заборавићеш на све оне које си хвалио пре тога говорећи: „Моли Бога за мене, дивни Григорије!“ Нема већег међу њима. Нема га управо зато што су различити. У лепоти и прецизности речи нема једнаког другом Богослову. А у ревности за славу Божију поред Златоуста може стати можда једино Илија Тесвићанин. А Василије није само борац, и аскета, и мудрац, већ и руковођа монаха. Он је још и војсковођа који уме да окупи многе раштркане борце и да их претвори у војску. Сва тројица су велика и велика су на различите начине.

 

 

***

 

 

Црква у сва времена треба да има и организаторе, и ватрене говорнике, и тихе созерцатеље. Тешко Цркви и народу Божијем ако неког од ове тројице нема у некој од епоха. Троструко ће бити теже Цркви ако никог нема! Тада иза уобичајене и лепе спољашњости јачају и множе се љуте болести и нема ко да их исцели.

 

Сваки човек, којег је Бог поставио у свето звање, треба да се окуша у томе који од ова три талента највише одговара његовом душевном склопу и искуству. Није могуће да се ништа од поменутог макар на неки начин не односи на сваког од пастира. Међутим, и спој сва три дара у једном човеку је потпуно немогућ!

 

Проповедник, организатор, осамљени молитвеник.

Укротитељ људског мора, син битке и син молитвене тишине.

 

Нешто једно од та три.

 

 

***

Ако човек командује другима, одлучује и управља, нека се угледа на лик Василија Великог. Он не треба само да управља претварајући свих пет прстију десне руке у кажипрст, већ треба да стиче различита знања, као што је то чинио Василије. Треба да воли пост и књиге, у осамљености треба да црпи снаге за борбу за Истину у великом мноштву људи.

 

Ако човек проповеда у време и у невреме, као што је апостол Павле и заповедио, нека избегава празнословне трпезе и улагивање богатима, попут Златоуста. Нека читању и проповедима придода ватрено служење литургије и обилну милостињу, по угледу на великог оца и нека све жртвује како би његова уста постала уста Логоса.

 

Ако човек воли осамљеност, ако волу дуге молитве и нерадо одваја ум од неба ради земаљских послова, нека погледа Григорија. Он је, ма колико да је патио, остављао пустињу и долазио је на катедру ако је Црква то захтевала. Занемаривао је своје зарад заједничког и ишао је да труби у сребрне трубе проповеди како би пали дебели зидови Јерихона.

 

Нешто једно, нека је и у најскромнијој мери, треба да има сваки човек који носи ланени ефод. Можда се у обнављању сећања на ову истину и састоји главни смисао заједничког поштовања које Црква указује Василију, Григорију и Јовану.

 

 

Протојереј Андреј Ткачов

 

православие.ру

[JESSY]

АКО ЧОВЕК НИКОМЕ НИШTА НЕ ДАЈЕ – МРТАВ ЈЕ

 

Дана 15. фебруара на празник Сретења Господњег слави се Светски дан православне омладине. Каква је улога омладине у парохији? Чиме она да се бави? И да ли треба да се бави, можда је довољно већ то што не изостаје са служби и што се моли?… И зашто многи млади људи осећају да им нешто недостаје у животу? А с друге стране, многи нецрквени људи самопрегороно, јеванђељски служе ближњем. Како их привући Цркви? О томе разговарамо с протојерем Андрејем Ткачовом.

 

– Оче Андреје, данас има много добрих људи ван Цркве, који се баве волонтерским радом. Како их привући црквеном животу?

– Потребно је да црквени људи обраћају пажњу на доброчинство, а да људи који имају ватрено срце и који чине добра дела усмере своју пажњу на црквени живот – како би постојали заједнички интереси. Дешава се да црквени човек не чини дела доброчинства. Не иде ни у болнице, ни у затворе, ни код болесника, ни код старих, ни код усамљених људи… И обрнуто, нецрквени човек се остварује посећујући затворенике, или усамљене, или болесне људе или друге паћенике. Чини ми се да управо зближавање ова два става рађа велико стваралаштво. И црквеним људима треба говорити: «Не заборављајте да треба да помажете једни другима,» а онима који се међусобно помажу: «Не заборавите да вас је Христос томе научио, зато што без Њега, без Његовог Јеванђеља тога не би било.» Овакво зближавање ставова је велико дело у размерама целе земље.

 

– Православне омладине данас има све више. Има много младих у храмовима, расте интересовање за Цркву. Као упослити омладину? Шта да ради осим што долази на богослужења?

– Млад човек треба да схвати да може много тога, да је сад на врхунцу својих могућности. Само не треба одмах да се прихвата свега. Треба да застане и да се помоли – не једном, не два пута… Можда много пута. «Господе, шта да радим? Шта могу?»

А послова има много. Рецимо, ако се неко бави спортом може да буде тренер: да окупи «клинце» – момке и девојке – и да се бави с њима пливањем, на пример, или фудбалом, трчањем… Ако, рецимо, поседује таленат за менаџмент, може да прикупља средства за помоћ потребитима.

Важно је да се човек пробуди за друштвену делатност. Сећам се, у кијевском храму у којем сам служио једном ми је пришао неки младић и упитао: «Да ли могу нешто да објавим после службе?» И обратио се парохијанима следећим речима: «Браћо и сестре, ја сам математичар по образовању. Ако неко има децу која имају проблема с математиком, спреман сам да бесплатно у славу Христа долазим код вас и да помажем вашој деци да науче математику, ово је мој број телефона.» То је био чист и истински порив појединачне душе, ми тако нешто не бисмо могли да смислимо. Одмах му је прошло много мајки, почео је да држи часове њиховој деци. А следеће недеље је жена професорка страних језика рекла да и она жели да помаже у Христово име – да држи часове деци која имају проблема с енглеским, или немачким, или француским… А онда је пришао један мушкарац и рекао: «Имам минибус, идем у храм из тог и тог краја у то и то време. Ако има старијих људи који овамо морају да долазе линијским аутобусима, метроом и тролејбусом, ако хоће, повешћу их са те и те станице. У мој минибус може да стане десеторо људи. Одвешћу вас у храм, а после тога кући. То ће бити моје дело ради Христа.»

Људи су се отворили и као да су почели да се утркују: и ја хоћу да учиним то и то ради Христа. Једни да оперу прозоре, да помогну у чишћењу – ако је човек млад и снажан. А старица – да у двособан стан, у слободну собу бесплатно прими студенткињу.

То је стваралачка идеја. Наслађивали смо се и чудили, били смо на известан начин запањени колико се снажно ова идеја упила у душе – као што сува земља упија воду. То је, наравно, својство душе која се открила за Бога. И људи се, хвала Богу, откривају за Господа.

То нам веома недостаје. Млади имају руке и ноге, имају снагу, имају здравље. А помоћ је свуда потребна. Има служби у које маме довозе своју децу с урођеном патологијом – треба радити с овом децом. Што више се човек њима бави, тим брже она постају адекватна. А како се њима треба бавити? Па најчешће треба просто разговарати. Чак их треба само припазити. Макар два сата недељно долазиш овамо и жртвујеш то своје време. Мајка која има такво дете као да се налази у ропству, оно је везује – не може ни у продавницу да оде, ни да направи фризуру. Уроњена је у своју невољу. И ту долази, на пример, у понедељак на два сата једна девојчица, у уторак на два сата друга или дечак. Они се баве њеним дететом, а она може и да се одмори и да обави неке своје послове. Како се баве? Па носе га, раде с њим обичну гимнастику, поиграју се, попричају… И дете оживљава зато што му је потребно дружење.

Тако да имамо на хиљаде начина за примену свог времена, своје снаге, своје енергије, својих знања. Ако имаш знање – дај знање. Ако имаш новац – дај новац. Ако имаш времена – дај време. Ако имаш снаге – дај снагу. Свако нешто има.

Човек треба да схвати: ако ништа никоме не даје – он је леш. А ми не желимо да будемо лешеви, не свиђа нам се да будемо мртви. Желимо да живимо и да бисмо живели треба да помажемо једни другима. Ову идеју треба усађивати младом друштву, треба му је преносити: дајте, дајте, дајте, хајде, момци и девојке, тражите, молите Бога. И Бог ће обасјати пут: иди овамо, отиђи онамо – свакоме у складу с његовим интересовањима. То је веома важна ствар. Не знам шта може бити важније.

– Омладина се све време на нешто жали… Реците нам, оче Андреје, шта недостаје савременим младим људима?

– Па свега имају довољно! Људи имају довољно свега, само што не схватају шта имају и шта им је потребно. Данашње време је време изобиља: информација, могућности, знања, времена, новца, задовољства… Никад није било генерације људи која би у таквом изобиљу имала све. Ако хоћеш да се наслађујеш – наслађуј се, ако хоћеш да се одмараш – одмарај се, ако хоћеш да учиш – учи, сва врата су ти отворена. Данас ништа не недостаје осим једног – човек не схвата шта му је потребно. Од прага води сто путева, али му је потребан један. Излази: и шта је тамо? Посао, задовољство, радост, путовања? И човек се губи: превише је путева.

Данашњи човек треба да познаје себе, односно треба да вежба самоспознају. Зато што, на пример ако си добар грађевинац, не треба да будеш правник. А код нас се много добрих перспективних грађевинаца школује за правнике и тек кад напуне скоро четрдсет година почињу да се баве грађевинарством, зато што их живот туда води. Или ако си добар пилот цивилних летелица не треба да се бавиш рекламом – свет губи доброг пилота, али стиче лошег рекламног радника. Тако да човек треба да схвати себе.

Понављам: човеку је данас најпотребнија самоспознаја. Да пронађе одговоре на питања: зашто живим овде? И у чему ћу бити најкориснији? Шта могу да радим боље од других? Можеш бити шта хоћеш: специјалац, свештеник, алпиниста, пиар-менаџер, новинар, нафтни хемичар, лекар, реаниматолог, кардиолог… Шта год хоћеш! Само схвати шта можеш, покушај да се разабереш, да видиш за шта си најспособнији. И онда немој губити време и бави се оним за шта те је Бог створио – то је главни задатак.

[Драгана Милошевић]

Какви људи ми се свиђају

 

Свиђају ми се људи који се не плаше да старе. То су паметни људи и ратници. Без тренинга, без липосукција, али с мислима у очима, с унуцима, с конкретним пословима у рукама. Такви се можда неће плашити ни да умру. Премда смрт долази без позива, каприциозна је и може да уплаши свакога. Али свеједно, ако човек дочекује старост без хистерије, то значи да има нешто у души.

 

 

Још ми се свиђају људи око којих је чисто. Око којих је чисто у кући, чисто у дворишту, чисто на радном месту. Господ Бог је на управљање и одговорност сваком човеку дао мало парче земље и он на њему треба да уведе и одржава ред. Ако видиш да је унаоколо свињац, то значи да је у људима исти такав свињац. Прљавштина у мозгу и смрад у дубини срца неизбежно се испољавају кроз гомилу празних флаша унаоколо, брда папирића, баре разливених напитака и натписе на тарабама. Одржавање реда на малом парчету земље јесте манифестација тежње ка унутрашњој чистоти или представља испољавање већ постојеће унутрашње чистоте, чак и релативне.

 

Свиђају ми се људи који могу да зачуде, који не бацају све адуте на сто у првих пет минута познанства. Мислиш: човек је једноставан и крајње обичан. Чак ти није ни занимљив. А он временом стално открива нове и нове стране карактера и очигледно је да има много таквих страна. Само што не истиче све одмах и не шепури се бесмислено.

 

Добри су они који раде нешто својим рукама и не само да се не боје сваког посла, већ га и воле. Добри радници су обично ћутљиви. Темељан човек не воли да губи снагу у разговорима. Он зна да ништа тако не опустошава и не исцрпљује душу као јалово и беспредметно брбљање. «Или треба причати приче или се бавити послом» - мисли он и свиђа ми се због тога.

 

Још ми се свиђају они који се у разговорима не хвале и не жале. Значи, човек није заљубљен у себе. А чак и ако се одушеви и каже о себи више него обично, он се постиди и труди да промени тему разговора. Онај ко не прича бесконачно о себи «вољеном» уме да слуша. Уме да слуша зато што зна: на свету осим њега има и других људи. И други људи му у згодној прилици изливају своју душу, зато што осећају: неће им се смејати и неће испричати другима оно што је чуо.

 

Свиђају ми се они који знају меру у пићу. Који не падају под сто и не претварају се у свињу и другима то не дозвољавају, који не траже авантуре у припитом стању. Овакав човек је избирљив у погледу друштва и неће пити с било ким. Веома ми се свиђају такви људи.

 

 

Још ми се свиђају они који су прочитали много књига, не зато што то тражи научно звање, већ зато што душа воли књигу без обзира на то што се човек бави најобичнијом професијом.

 

Ако ми се такви људи свиђају то значи да постоје. Јер не може мени или другом човеку да се свиди оно што у природи не постоји. Такви људи постоје, и то је сигурно као што је Бог свет! Али их нема много, зато што оно чега има веома много увек губи вредност и престаје да чуди. Кад би злато коштало као камен, нико од њега не би правио накит и не би га сматрао еквивалентом новца.

 

Људи који ми се свиђају има, иако би могло да их буде и више. Свет мора да стоји на нечему, тако да можда стоји на њима. Свиђају ми се таште о којима зетови говоре с љубављу. И то се дешава. Има сахрана на којима зетови ридају за покојном таштом више него рођене кћерке. Не фантазирам, говорим оно што сам видео. Ретко, али сам видео. Још сам видео начелнике за којима је на сахрани туговало на стотине потчињених. Жалили су толико као да су сахрањивали рођеног оца и тада сам схватио нешто за шта још немам речи.

 

Дешавало ми се да видим веома паметне и пронциљиве очи испод официрске шапке или радничке капе. Али виђао сам и овнујске очи испод професорске ћеле. Чин и звање не играју никакву улогу кад је реч о душвеним својствима. Мислим да ће се сви сложити.

 

Веома ми се свиђају они који воле и хвале не само своје (породицу, народ, etc.), али су спремни да уче чак и од непријатеља и хвале сваког ко то објективно заслужује. Такви људи ће чак и у рату указати убијеном непријатељу поштовање пре него што ће се помокрити на његовом гробу и за ову племенитост Бог ће управо таквим људима даровати победу.

 

Има још много таквих црта које би нам се сигурно свиделе кад бисмо умели да их приметимо. Али се добро крије, добро живи у тишини и носи second-hand. Можда не обавезно second-hand. То сам рекао онако, успут, ради илустрације скромности. Истинско добро као ремек-дело у сликарској галерији штити се тканином од зракова сунчеве светлости пошто се и слике и истинско добро кваре од директних зракова.

 

Херој Русије мајор Сергеј Солнечников, који је спасио

воника по цену живота

 

Чини ми се да ће деца, ако им се да тема за писање «Какви људи ми се свиђају», написати или излизане фразе о теоријском добру или отворене глупости о звезданој прашини. Било би добро задати ову тему одраслима. Они би морали да се замисле о моралној проблематици, да ископавају из дубина подсвести неко лично искуство, да га анализирају, почели би да размишљају срцем и да пишу огрубелом руком на папиру страшно ружна слова (јер, одвикли су се од писања). То би било велико искуство. Како га увести? Како приморати људе да се одвикну од мисли да разговоре о моралу треба водити само у школи са жутокљунцима, а у одраслом животу, ето, нико више у морал не само да не верује, већ сви одбијају и да разговарају о њему.

 

То је страшна грешка. Одрастао човек треба стално да говори и да размишља на моралне теме, пошто се одрастао живот у потпуности састоји од решавања моралних задатака различитог степена сложености.

 

Часна реч, задао бих свима одраслима да пишу на тему «Које моралне особине највише ценим». Или «Од недостатка којих моралних вредности патимо моја породица и ја?» Затим бих организовао свенародно разматрање, награде за победнике, нову фазу конкурса на другу тему из сличне области. У медијима би се појавио озбиљан пројекат, који би испунио етар и због којег се не бисмо стидели. Јер то је скоро исто што и рад на моралну тематику написан са закашњењем. Да су ови радови написани благовремено не бисмо по истеку многих година морали да вежбамо калиграфију и да размишљамо о томе како треба живети иза бодљикаве жице.

 

Дакле, свенародни труд на писању задатка на моралну тему може се сматрати отвореним. Ја сам свој већ написао.

 

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

26 / 02 / 2016

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Anika]

Прелеп текст.

[Maslacak_]

I meni se svidjaju svi ti ljudi.

[Рапсоди]

Мени се свиђају људи који су задржали бар део детета у себи.  И наравно сво горе описани .