Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Avocado]

Ево шта жене очекују,грива на ветру...

 

 

 

Očekuju ovo:

 

 

 

[Лазар Нешић]

Шта год мислили о садржају текста, ипак мора да се призна известан напредак: попови (ожењени мушкарци) су почели хришћанима да деле савете о брачном животу (небитно какав је квалитет истог), а до сада су то радили скоро искључиво калуђери (најчешће они који жену нису видели ни на поноћном филму а камоли имали нешто са њом).

[Ронин]

Видим све неки озбиљни одговори на тему (кочија испред коња, булдожер, Заршка, минско поље.....)

[Paradoksologija]

Видим све неки озбиљни одговори на тему (кочија испред коња, булдожер, Заршка, минско поље.....)

 

A tema je ozbiljna? 

[Ронин]

A tema je ozbiljna? 

А тема озбиљна!

[florenntina]

Ako cemo generalizovati i razmisljati u kategorijama "visi", "nizi", "ispred" i "iza" onda mogu reci samo jedno: Onaj ko se "uzvisuje" tako sto "unizuje" drugog coveka ili zenu-postaje despot! Onaj ko se uzvisuje tako sto svojim kvalitetima i vrednostima "prestize" drugog coveka ili zenu, postaje zasluzeni vodja. Dakle, dragi muskarci, ako zelite biti istinske vodje, znate sta vam je ciniti

[Снежана]

Ako cemo generalizovati i razmisljati u kategorijama "visi", "nizi", "ispred" i "iza" onda mogu reci samo jedno: Onaj ko se "uzvisuje" tako sto "unizuje" drugog coveka ili zenu-postaje despot! Onaj ko se uzvisuje tako sto svojim kvalitetima i vrednostima "prestize" drugog coveka ili zenu, postaje zasluzeni vodja. Dakle, dragi muskarci, ako zelite biti istinske vodje, znate sta vam je ciniti

...И да их подсетимо мало

 

[JESSY]

                             

 

«Боље је да се младићи такмиче на спортским теренима него да се међуобно убијају на бојним пољима.» Ово је била једна од главних мисли господина Пјера де Кубертена који је обновио Олимпијске игре. Ствари су се одвијале убрзо после Француско-пруског рата крајем XIX века. Желео бих да кажем нешто о овој функцији спорта – о акумулацији енергије рата и о покушају да се она усмери тако да иде мирним током.

Човек је пало биће и рат је за њега једно од погубних, али природних стања унутар греха. Он ратује и сам са собом, и свака породица је с времена на време бојно поље, и животиње мучи, и врши насиље над природом. Како да човек не гледа око себе искезивши зубе? И спорт је као такмичење, од настанка повезан с ратом. За време мира мушкарци и младићи су бацали копља, гађали су циљ стрелама, јахали су коње и кочије, трчали су с оружјем у рукама, борили су се и тукли песницама, прво у виду тренинга. Тек са временом се ова младићка вештина одвојила и претоврила у узбудљиво надметање. Барем се мени тако чини, а ако не верујете, прихватите моје речи просто као хипотезу.

Друге активности које данас представљају неки од облика спорта (покер и стрип-денс се не рачунају) такође нису повезане са животним задовољством, већ са свакодневним тешким радом. То су веслање, пливање, дизање тегова. Овде нема оружја и рвања, али је то у сваком случају трансформисана енергија борбе за живот која се претворила у занимљиво надметање. Наизглед, посебно се издвајају спортске игре у којима лети перната лоптица, где се руком, ногом или рекетом удара лопта. Али желим да кажем да и ови спортови представљају трансформацију акумулиране енергије рата. На бучној позадини коју стварају бразилске трибине светског шампионата ове речи данас неког могу посебно да заинтересују.

[JESSY]

Постоје тотални, народни и отаџбински ратови. Њих води цео народ без изузетка: партизани и илегала у непријатељској позадини, радни фронт у сопственој позадини, битке се воде на свим фронтовима. И нема области која би избегла терет рата. Све за фронт! Све за победу! Међутим, постоје и класични ратови кад не ратује цео народ, већ само војска. А народ се секира због стања ствари на фронтовима, чита вести и билтене, али се не одриче одлазака у кафиће и позоришта. Тако су Парижани «ратовали» у Другом светском рату, или руска интелигенција у Првом. Спортска надметања личе управо на ову врсту «диванског» рата. Тим је наша «војска». Навијачи на трибинама су «народ», који срцем и грлом прати догађаје на пољу, али је сам на овом пољу бескористан. Противнички тим је условни «непријатељ». Навијачи «непријатеља» су народ који ратује против нас. То су некакви Фрицеви, Хансеви, Џонови, једном речју – туђинци. Овде постоји и храна за национализам, расизам и ксенофобију.

У прилог томе да је фудбал заиста засићен енергијом рата, узгред речено, говори и чињеница да постоје фудбалски фанатици. Они се очигледно не слажу с паролом: «О, спорте, ти си мир!» Они имају своју тачку гледишта и не могу чисто и невино да се радују на спортском празнику живота. (Занимљиво је да навијачи тако узбудљивог спорта као што је хокеј нимало не личе на фудбалске навијаче. Истина, хокејаши се ефектно и често сами туку у току игре, за разлику од фудбалера. Очигледно је да се енергија рата усмерава у ове туче доносећи навијачима мир на дар.)

Постоји још једна занимљива ствар. Наизглед, шта је фудбал? Па, лопта, поље. Трчи, ударај, труди се да погодиш мрежу. Али ја већ лепо видим као су љубитељи овог спорта почели да се врпоље и да негодују. «Ма шта причате? – рећи ће. – Фудбал је лепота. То је уметност у којој постоји место и за рачуницу, за стратегију, али постоји и импровизација, лично мајсторство.» Управо о томе и говорим. Стручњаци знају и могу одушевљено да причају о цртежу игре, о плановима за утакмицу, о шемама комбинација и др. Ако се слуша анализа утакмице из уста стручњака, добија се нешто што личи на анализу шаховске партије. А шта је шах? Шах је игра стратега, то је по својим индијским коренима, интелектуална вежба војсковођа. Пешадија, официри, коњица… Исто је у у фудбалу: напад, одбрана, дрибловање, контранапади.

[JESSY]

«Шта желиш да нам кажеш?» – упитаћете. Желим да кажем да се спорт – и играчки, и борилачки, и индивидуални, и екипни – храни енергијом рата, блаже речено – супарништва и сукоба. Али он не преображава ову енергију. Он даје исто што је узео. Исто као акумулатор – напунио се струјом и дао је струју. Зато спорт никад није донео никакав мир и не може да га донесе. Неки спорт вечито увлаче у политику, и у њему врију страсти, и врте се огромне паре. А ко преображава? Па, то је тешко питање. Зелени лист преображава. Апсорбује светлост, угљен-диоксид и воду, и од тога ствара органску материју. Односно, он узима једно, а даје квалитативно друго. Ево, човек није смислио и није пронашао овакву делатност. Човек схвата да му све време прети рат, све један циничнији и разорнији од другог. И покушава да се спаси од њега, али не налази излаз. Кубертен се спасавао спортом, хипици су смислили свој противотров. Говорили су “Make love, not war.” Али, ни они нису постигли ништа осим што су створили неколико подношљивих мелодија на фону тоталног блуда, дроге и пропале младости. Рат је остао.

И ево, не знам да ли је у питању подсмех или случајна подударност, или постоји нека мистична веза, али читав низ крвавих и циничних ратова је на наше очи започет уочи Олимпијаде, за време ње или после извесног времена. Напад на Цхинвал је почео за време Олимпијаде у Пекингу. Мајдан је степен опседнутости довео до тачке врења за време Олимпијаде у Сочију. Зимска Олимпијада у Сарајеву се 1984. године одвијала под знамењем мирољубивог Вучка, а већ почетком 1990-их година овај град је више подсећао на Стаљинград. Или се светски празник пријатељства и спорта претвара у место кланице или се време одржавања светских спортских свечаности подудара с кланицом на другом крају земље. Не знам тачно шта је, али у томе има нечега.

Уопште се не залажем против спорта. Ја сам за њега. За масовни, за аматерски, за професионални. И ја навијам за своје, и у боксу, и у фудбалу, и у хокеју. Ватрено желим да победе моји, односно наши. Али желим да кажем да ако тражимо мир у спортским надметањима, тражимо на погрешном месту. Мир се не даје одатле. Литургија почиње позивањем да се помолимо «За вишњи мир и спасење душа наших». «Вишњи мир» је «мир одозго», мир, који потиче из вишњег света, од Бога. Ако он не дође одатле, неће доћи ниоткуда. То је искључиво Божији дар, као и премудрост или смирење.

[JESSY]

Речено не треба схватити као критику спорта. Напротив, да је по мом, ја бих повикао: «Православна омладино, марш у спортске сале! Марш на скидање вишка килограма и ослобађање од рђаве снаге коју немате куда да денете. Марш у борбу против лењости и у победу, пре свега над самима собом!» Зашто то не би био саставни део националне идеје?

Речено треба схватити као покушај да се ствари назову својим именима. Од спорта не треба очекивати оно што спорт у принципу не може да дâ. Мир, међусобну љубав, међународно помирење и укидање расизма он није у стању да дâ. Није у стању, зато што је сам енергија рата и гордог супарништва, заодевена у спортску форму, која своје проблеме решава на специјално припремљеном спортском терену.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

http://www.mitropolija.com/protojerej-andrej-tkacov-o-sportu/

[JESSY]

                                       

 

 

Човек је биће које подлеже суду

 

Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.

  Сваки од нас, - говорио је Диренмат – може бити смештен у затвор без изрицања кривице и свако ће у дубини душе знати због чега. Страшно је човеку да слуша, али тешко може да каже нешто против тога.

Ретки су они међу синовима људским који ће на овом последњем Суду моћи да подигну поглед према Ономе Који седи на предстолу. Већина ће стајати погнуте главе. Само у обичној земаљској реалности испредамо нити оправдања и плетемо чипку силогизама. На оном Суду ће све бити једноставније и брже.

Немојте мислити да се ради о апсурдном свету Јозефа К., који не зна због чега и не зна ко га је осудио, али је већ осуђен и мора умрети. Кафка је описао унутрашњи свет човека који више не верује у Бога и не зна Ко ће му судити, али саму неумољивост и неминовност суда и даље осећа у скривеној дубини свог срца. Таква је унутрашња трагедија човека новог доба. И тада заиста настаје апсурдна ситуација која се меша с осећањем осуђености. Међутим, у нашем случају Судија не крије Своје лице и не скрива тачке оптужбе. Исто као што унапред објављује да сви чују шта је потребно за оправдање.

Нема ту ничег натприродног. Треба једноставно схватити да овај свет није место насладе, већ робија и долина плача. Људи болују, потребна им је храна и одећа, трпе насиље, бачени су у затвор, ударају о хиљаде окамењених проблема као риба о лед. И треба помагати људима да носе свој крст. Треба плакати с онима који плачу и радовати се с онима који се радују. Треба делити храну, пуштати под кров путнике, посећивати болеснике и бринути се о затвореницима. По речима Антона Павловича Чехова, на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко с чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Срећан човек је дужан да буде самилостан. На вратима нашег срца управо и стоји Неко Ко куца и чека да Му отворе. То је речено у Апокалипси и најбоље ствари које постоје у књижевности, традиционално понављају оно што постоји у Светом Писму.

Христос је заиста Бог Који је постао човек. Он је постао један од нас како бисмо свакодневно могли да Га сретнемо. Као што су легендарни калифи у стара времена облачили просту одећу и обилазили град, мешали се с гомилом и ослушкивали разговоре, тако се и наш Господ помешао с нама и свакодневно хода међу људима који Га не препознају. Он се налази на пријемном оделењу у дому здравља и на аутобуској станици; може се приметити у кафићу и у реду испред благајничког шалтера.

Можемо Га обући, а можемо Му одузети и последњу кошуљу. Можемо Га пустити у своју кућу, а можемо Га отерати из Његовог стана и преступно га присвојити. Можемо доћи код Њега у тамницу, али можемо и да Га бацимо у тамницу или због лажне оптужбе или без суда и истраге. Можемо тући Христа и лечити Христа. Можемо се заступати за Јединородног и можемо Га гурати с пута као беспомоћног слепог старца. Управо у томе ће се састојати велика новост Судњег дана. Људи ће изненада сазнати да су све што су учинили – учинили лично Христу. Лично Христа су слагали, лично за Христа су се заступили, лично Христа су покрали, лично Христу су обрисали сузе или превили ране. Тада ће се праведницима завртети у глави и они ће уздахнути запањено: „Кад смо Те видели гладног или жедног, голог или болесног?“ И Он ће им одговорити дивним речима које свако од вас треба да зна напамет. А грешници ће завапити. Њихове жалбе же бити једноставне: „Зар бих Ти избио зубе да сам знао да си то Ти? Зар би ми било жао да Ти дам новац да сам знао да сам Те препознао?“ И тако даље и томе слично. Међутим, кривица и јесте управо у томе што нисмо видели, нисмо препознавали, нисмо примећивали. Неко је ломио кости Ивану Ивановичу, а плакао је Христос. Неко је писао пријаву против Петра Петровича, а „марица“ је ноћу одвезла Господа. И нико Га није препознао, зато што људи нису веровали, нису размишљали и нису слушали савест. Кад би Господ сад дошао у слави, ко Му се не би поклонио, ко би одбио да Му послужи? Каријеристи и улизице би све престигли како би први целивали отисак Његове стопе у земаљској прашини. Али, Он више воли да поступа другачије. Он крије Свој Лик и показује нам Се свакодневно у обичном обличју како би Му послужили они који имају веру и носе у себи благодат као благо у глиненој посуди и како би награде заиста били достојни они који ходе „вером, а не виђењем“.

Данас је већ неколико пута свако од нас видео Христа и није Га препознао. По навици се рукујемо с Њим и питамо: „Како си?“. Молимо Му се, не примећујући Њега Самог. Такво је наше слепило. Такво је понашање сужања у тамници егоизма. Али, Реч Божија је жива и делатна. Она је оштрија од сваког мача с двосеклом оштрицом и прониче у нашу свест сваки пут кад се Јеванђеље чита и проповеда. Христос је поред нас. Он се није оваплотио привидно, већ истински и стварно. Треба и можемо да Му служимо свакодневно чинећи најмања, најједноставнија добра дела, која свесно чинимо за своје ближње сећајући се Човека-Господа.

Хришћански свет је свет свесног човекољубља, које се рађа од мисли да је пред тобом у смиреном обличју – Цар неба и земље. На крају крајева, по овом критеријуму ће се опходити с нама на оном Суду за који нам је позив већ уручен вером, и чији датум на позиву још није наведен. – Да ли си веровао у Мене? Да ли си размишљао о Мени? Да ли си примећивао Моје присуство у свакодневици? Ако јеси, одевен сам одећом коју си Ми поклонио и нахрањен сам од твог новца. А ако ниси, покрао си Ме, преварио си Ме понизио си Ме. Ти лично или је то било уз твоју сагласност.

„И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у вечни живот.“

Протојереј Андреј Ткачов

pravoslavie.ru

[JESSY]

Крштење Господње

 

О, Јордане! С које стране мислено да ти приђем?

Да ли с истока, одакле је из пустиње дошао народ, којем је предстојало да наследи земљу иза твоје границе и којем си дозволио да пређе преко твог дна, које се осушило по наредби Бога?

Или са запада, одакле су на твоје воде долазили људи, који су желели Јованово крштење? Тежак је био овај пут и многе опасности су вребале путнике. Али, очигледно је био снажан глас „вапијућег у пустињи“ ако су људи ризиковали да буду опљачкани, али су ишли по духовно благо.

Једнима је некад предстојало да пређу Јордан како би се населили у земљи, у којој тече мед и млеко. Други је требало да се погрузе у Јордан како би поверовали у Онога на Кога је Јован указивао.

***

„Почетак света је вода и почетак Јеванђеља је Јордан.“

Христос није ишао међу људима говорећи им гласно или на ухо: „Ја сам Месија.“ У Јеванђељу врло ретко чујемо глас Исуса, Који о Себи говори да је Обећани и Дугоочекивани. Треба имати сведочанство од другог. И овај други треба да буде човек достојан сваког поверења, несебичан, праведан, који ревнује за Истину. Јовн је био такав.

***

Свештенички син, којег су отац и мајка родили у позним годинама, становник пустиње, морао је изгледати као Анђео Јеврејима. Питали су да ли је он Илија, да ли је Месија. Одговарао је Исаијиним речима. Они који су га слушали требало је да схвате.

Он је дошао да посведочи, да укаже на Онога Коме је сматрао да је недостојан да одвеже кајшеве на обући.

***

У Јовановој проповеди је главно покајање. Ни капи сентименталности. Сам страшан глас као лавовска рика, окупио је око њега мноштво људи из свих крајева Обећане земље. Ишли су да виде, да се промувају, али су морали да слушају. Он је говорио и они су обарали главу. Затим су, лица црвеног од стида, улазили у воду и он их је погружавао у њој (крстио) у покајање и ради вере у Онога Ко је требало да дође.

Онај Ко је требало да дође је дошао.

***

Јован Га је препознао. Не по речима описаном или насликаном портрету, већ по дамарима срца, по узбуђењу душе, по обавештењу од Духа Светог.

- Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени! – рекао је пророк.

- Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду, - одговарала је Истина.

Исус треба да се придржава закона и да поштује пророке. Јован треба да се смири. Тако грубе људе Промисао смирава ломећи их о колено, а смирени и чисти се још више смирују од благодати.

***

Безгрешни је ушао у воду и молио се, како каже Лука. И по Његовој молитви се десило оно што славимо: „Тројици јавленије на Јордање бист“ („Тројица Се јавила на Јордану.“) Истинити Бог се јавио као Тројица. А Исус из Назарета се јавио као Христос.

Отац Се јавио гласом.

Син је стајао у води Јордана.

Дух је сишао на смирену Реч (Логоса) у обличју голуба.

***

Јован је рекао: „Нисам Га знао, али ми је Онај Ко ме је послао да крстим у води рекао: на Кога видиш како силази Дух и пребива на Њему, То је Онај Који крштава Духом Светим“ (Јн. 1, 33).

Кажемо: „Јавилсја јеси днес вселенеј и свјет Твој, Господи знаменасја на нас“ („Данас си Се објавио васељени и светлост се Твоја, Господе, показала на нама.“).

Отац је рекао: „Ово је Син Мој Вољени.“

***

У сваком празнику постоји догма и постоји поука. Постоји правило за ум и постоји закон за понашање.

„Ово је Син Мој Вољени“ је догма.

„У Теби је Моје благовољење“ је учење о немогућности да се угоди Богу Небеском ако човек не слуша Његовог оваплоћеног Сина. Исто ће Отац рећи апостолима на гори Преображења са временом: „Ово је Син Мој Вољени,“ – и додаће: „Њега слушајте“ (Лк. 9, 35).

Догма и заповест. Заповест и догма. Ако раскинеш везу одвојићеш душу од тела, односно, починићеш убиство.

***

Даље имају различите путеве.

Син Дјеве ће отићи у пустињу како би се борио с ђаволом и први пут људској природи дао могућност да одбије све његове нападе и ударце.

Јелисаветин син ће извршивши службу, ускоро бити бачен у подрумску тамницу да из ње не изађе другачије до само кроз проливање крви и одсецање своје праведне главе од свог испосничког тела.

Свештенички син ће заћутати. Маријин Син ће наставити проповед.

„Он треба да расте, а ја да се умањујем,“ – рећи ће Јован (Јн. 3, 30).

Али, ни Син Човечији није дошао да Му служе и зато ће Своју проповед почети понављајући Јованове речи: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 4, 17).

***

А шта ћемо срцем чути ми, мноштво нас са флашама и чутурама, које као да је измучила жеђ, па смо дошли на појилиште?

Дошавши по воду примићемо Дух, а заједно с Духом страх како бисмо се поправили. Замислимо да је нама, а не неком другом, Јовановим устима речено: „Породе аспидин! Ко вам је рекао да бежите од будућег гнева? Дајте плод достојан покајања“ (Мт. 3, 7-8). И немојмо ни помислити да кажемо за себе: „Ето, ми право верујемо. Добри смо. Ни, ето, нисмо овакви, него смо напротив, онакви.“ Јован нам каже да Бог од камења може подићи децу Авраму. Још каже да је секира покрај корена сваког дрвета. И биће посечено дрво које не донесе плод. И неће се угасити огањ у којем ће горети.

И то је речено ради нас.

***

Исуса Који је показао да је Христос, заволимо.

Богу, Који је на водама објавио да је Тројица, поклонимо се с вером.

А онда можемо и у ледену воду да скочимо.

Нећемо се прехладити.

[JESSY]

«Купи нож ...»

 

 

 

 

  Међу речима које је Спаситељ изговорио непосредно пре страдања, биле су и ове: Кад вас послах без кесе и без         торбе и без обуће, еда вам шта недостаде? А они рекоше: ништа. А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож... А они рекоше: Господе! Eво овде два ножа. А он им рече: доста је. (Лк. 22, 35-36, 38).

Изненађујe реч „доста“, изречена одмах након што су апостоли указали на два постојећа ножа. Стиче се утисак да је Христос говорио о нечем другом, а не о хладном оружју. Сличних случајева неразумевања у ​​Јеванђељу има доста. На пример, Христос говори ученицима да се чувају квасца фарисејског и садукејског, а они мисле да Господ говори о обичном хлебу у тренутку када они никакву храну немају код себе. „Хлеб“ и „нож“ нису само обични хлеб и нож, већ су они такође и имена генеричких, општих појмова као што су „храна“ и „оружје“. Може се рећи да је Јеврејину, када узноси захвалност пре јела, довољно да заблагодари само на хлебу. У овом случају ће сва храна, ма колико је било на столу, бити благословена. Хлеб је, у правом смислу те речи – глава свега, тј. не само једна од врста хране већ храна уопште.

А шта је онда нож?

Очито, Христос заповеда апостолима да се наоружају, користећи ту реч. Али они, по свој прилици, не разумеју Његове речи дубоко и потпуно, приписујући изречено обичном оружју. То да Христос нема у виду војничку оклопничку опрему, постаје јасно по Његовој реакцији: „Доста“ – која је слична речима: „Доста о томе“. Он је у Гетсиманији забранио да се користе овим ножевима којих има „доста“, што додатно инспирише на тражење духовног смисла речи о оружју.

Као прво, све што је речено на Тајној вечери, далеко превазилази речи које се односе само на конкретне учеснике опроштајне беседе. Христос пред Собом види даљи ток историје и Он зна шта очекује Њега, а шта Његове ученике. Он се обраћа Њима, али унапред зна да Његова реч неће утихнути током векова, већ да ће одјекивати столећима у свести милиона верника. Неке од речи које су зазвучале на Тајној вечери, као што су на пример: Узмите, једите, Ово је тело моје, одјекују на свакој литургији. Докле год се савршава Евхаристија, ове речи су и више него историјске. Оне су свеисторијске. Са истог становишта може се гледати и на речи о мачу.

Мач – то је реч Божија. О томе нам у више наврата говори апостол незнабожаца – Павле. И кацигу спасења узмите, и мач духовни који је реч Божија (Еф. 6,17). И још ово: Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране (Јевр. 4,12).

Ако се ми сложимо са тим да је Господ гледао на апостоле и разговарао са њима, а видео све нас и обраћао се и нама такође, тј. ако ми прихватимо идеју да се под мачем подразумева реч, онда ће закључци доћи сами по себи.

Управо је ово један и јединствен закључак, који гласи отприлике овако: наоружавајте се правилним разумевањем Писма, не штедећи снаге и средстава. Што већу сличност са Гетсиманском ноћу приређујемо у својој земаљској стварности, тим више треба да нас интересује ово занимање. Управо ове речи је Господ рекао уочи страдања. Тада је у очекивању незамисливог злочина – убиства Праведника, не само ноћ напољу потамнела већ и сами ваздух историје.

Речи продај хаљину своју и купи мач могу да значе и то, да је стицање духовних знања повезано са трошковима и потешкоћама. Њих се не треба плашити чак ни ако се ради о продаји одеће! Опет висина јеванђелских захтева ужасава и позива на тугу.

Давид је у Псалмима у више наврата славио закон Господњи. Реч Божију је он називао слађом од меда и драгоценијом од злата и најфинијих драгуља. И од нас се очекује да стремимо сличној љубави. Ако речи Божије човеку нису скупе, онда је мало вероватно да ће он скинути са себе кошуљу зарад разумевања њиховог смисла. Он само треба да се осећа као човек, који посредством Писма стиче нешто што је много скупље од рубина или сафира.

Али, вратимо се на „мач“. Реч Божија је слатка као мед и драгоцена као злато. Међутим, она је такође и оштра и смртоносна за непријатеље, и опасна за оне који не умеју њоме да се служе. То јест, она се одликује свим оним што се може рећи и о оружју. Пошто је Христос не само Нови Законодавац већ и јединствени савршени Испунитељ Закона, Он нам и показује како да користимо мач речи.

Током кушања у пустињи, сатана је Исусу Христу понудио три искушења. У овим трима кушањима лежи читав ад, који постоји у арсеналу самог искушача. То су била три испада, три ударца отровним мачем, при којим је свака огреботина носила смрт. Христос је одбио сва три ударца, а одбио их је мачем речи Божије. Господ је кушања хлебом, влашћу и чудом одбио трима изрекама из књиге Поновљених закона, трима тачним и умесно произнесеним цитатима.

Не живи човек о самом хлебу, немој кушати Господа Бога својега и Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи – све су то тачно и, што је најважније, умесно изговорене речи Писма, које су у Исусовим устима постале оружје. Случајно се спомиње и Апокалипса, где Исус свечано седа на белог коња, и војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту (Откр. 19, 14-15).

Оно што Христос чини са природном лакоћом, за нас може постати могуће тек након дужих увежбавања. Поседовање оружја је опасно и за самог наоружаног. Ако особа не зна да користи пиштољ, онда је боље да га и не узима у руке без припреме. Изречено се односи и на речи Божије. Оно што је у стању да рани непријатеља, може осакатити и неискусног корисника. Зато је неопходно, с једне стране, наоружати се, а с друге - учити се употреби оштрице ножа, пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга (Јевр. 4,12).

Дакле, Син Божији није творио Своју вољу. Он је ишао по написаном и испуњавао о Њему предсказано, тј. поступао је по вољи Оца. Будући Реч Божија, Он је Њега знао не само из књига, као човек, већ и као Господ, као Творац Писма. По Свом безгрешном Човечанству Христос је живео речју и зато се користио њом исправно, спасоносно, тачно и чудотворно. Он призива и нас да се приближимо, колико је то могуће, овладавању и постизању смисла Писма. То је једина врста оружја, која Христа неће натерати да каже „Доста“.

Пред нама је да заволимо Писмо и откријемо у њему извор снаге и смисла за себе. И та жеђ за водом живом мора бити толико јака, да чак и продаја одеће ради достизања циља не би требало да изгледа као непремостива препрека.

Протојереј Андреј Ткачов

Превела са руског: Наташа Jeфтић

[JESSY]

Миром Господу помолимсја

 

Невероватно колико је наша служба испуњена молитвама за мир и тражењима истог! Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“ ), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“, које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“. То је затим и следећа молитва за вишњи мир, тј. за мир који долази одозго, од Бога. Потом – за мир целог света, што на руском („о мире всего мира“) звучи као да кажете „узмимо, на пример, следећи пример“, али у грчком представља молитву за „мир у космосу“ и ослобођено је повезивања са таутологијом. Узгред, тај молитвени призив „за мир целог света“ својевремено се био инфилтрирао у совјетске плакате, па су многи некад редовно могли да виде позив „Свету – мир!“ (рус. Миру – мир!) који је био написан белом бојом на јарко црвеном памучном платну. Затим, после молитве за „благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских“ у служби се поново чује молитва за времена мирна. И то не рачунајући многобројне „Мир свима“ и возгласе у којима се Господ назива Царем мира. О чему говори толико често призивање мира и подсећање на њега? Говори о томе да нам недостаје мир. Унутар сваког појединачног људског срца налазе се раздор, побуна и бројне жалости. Између људи у породицама и колективима све време тињају спорови, који су час пригушени час заоштрени. Због глупости, ситница. Свађају се комично и непомирљиво таште и зетови, снахе и свекрве. Свађају се надређени и подређени. Ропће редов на заставника и заставник на потпуковника. Попреко један на другог гледају црномањасти и риђи. Богати тихо презиру сиромашне, и сиромашни, час тише час гласније, али једнако жестоко мрзе богате. И тај синонимични низ конфликата и конфронтација могао би се продужавати и продужавати. А да се речи не би вукле у бесконачност, млади песник који је у младости и погинуо једном је рекао, да је „ма где ти био и ма шта радио – између Земље и Неба – рат“.

Носећи у самоме себи, под грудима, под срцем, а пре – у самом срцу, семена спорова и раздора, човек је осуђен на свађе у свакодневици, а човечанство на локалне и глобалне конфликте. „Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите.“ (Јак. 4,1-3) И при свему томе Црква стално тражи мир, моли се за мир и призива мир на све људе. Ви ћете рећи – где је плод? Где је, заправо, мир? А плод је у томе што ми и буквално не једемо међусобно једни друге. Дивни Гогољ једном је рекао да људи не једу једни друге за доручак и не претварају се у праве људождере, само зато што се стално служи Света Литургија. Благодат Божија излива своје уздржавајуће дејство и не да људима се потпуно одвоје од моралног закона и поистовете са демонима. То и јесте плод. Онај ко се моли, разуме изречено. Али онај ко се уопште не моли, такав говори надмене фразе типа: „Због чега Бог не уништи зло? Где је уопште ваш љубљени Сведржитељ, ако је у свету толико зла?“ Ово питање, као неправилно формулисано, не заслужује одговор. А човек који се моли мора срцем да схвати да су молитве Цркве – тајанствени извор свега онога што је добро, и јака, можда, једина узда на свако сатанско деловање. Стога дакле Црква сваког сата, чак и у овој сада минути на различитим језицима и гласовима позива, моли се и тражи мир, и та мољења нису бесплодна нити бескорисна.

Човек нема мира. Нема га ни у срцу, ни у мислима. На папиру мир, истина, постоји. Постоји у декларацијама и мировним споразумима. Ти споразуми, који ће неминовно бити нарушени правом јачег или из других разлога, и претворени су у макулатуру. А у животу и у стварности нема мира. Код Бога постоји мир, и Сам „Он је мир наш“, како Павле о томе више пута говори. И Црква се непрестано моли за оно чега или нема, или недостаје, а што је веома потребно. Хвала јој на томе. Када једног дана Црква напусти свет и сакрије се као Крилата Жена Апокалипсе, тада ће сва твар осетити да је живот изгубио смисао. То ће осетити и верујући и неверујући, због тога што је живот без Цркве тужно и неподношљиво ишчекивање неизбежне смрти. Понегде то већ знају, и то не из књига већ из искуства. Знају, чекају крај, и изводе правилне закључке...

Осврните се около. Ако видите крст који вири изнад кровова и ако зачујете звук звона, ако просто из неког разлога пожелите да одете у храм, знајте – у храму се и сада, и јуче, и прекјуче моле за мир целог света. Придружите се тим непроцењивим мољењима. Управо због њих изнад наших глава још увек не лете меци.