Богословље протојереја Андреја Ткачова

[JESSY]

Јуда

У Гетсиманском врту Христос га је назвао другом.

На иконама Страшног суда често се приказује у обличју детета на коленима ђавола у доњем десном углу. Вољено дете Сатане, које због издајничког пољупца прима огњене целиве.

Он је носио ковчежић за новчане прилоге, а то значи да је био нешто попут књиговође у малој апостолској заједници.

Ниједном не можемо да се причестимо, а да га се не сетимо. «Не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам, јако Јуда...» («Јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда...»)

Шта знамо о њему? Да је био Јудејац међу осталим ученицима – Галилејцима. То значи да је био образованији и можда уображенији. Да је био близак Христу и да је био вољен. Само блиски, своји људи могу да издају. У срце удара онај коме је дозвољено да приђе срцу. Туђ човек може бити непријатељ, али не може бити издајица.

Његова утроба је среброљубље. Његово име је «лопов». Тако каже Јован Богослов. А у његове речи се не може сумњати. Више ништа не треба измишљати.

Да ли се он разочарао у Месију, па Га је због тога издао?

Да ли је, напротив, желео да убрза догађаје и да приближи спасоносни расплет? Немојмо фантазирати. Ради се о томе што је среброљубљем и развратом испуњен свет. Покајани цариници и блуднице су у првим редовима оних који су поверовали у Христа. Али среброљубље, које не жели да се каје, измишља оправдања за Јуду како би се у њему и само оправдало.

«Део Јуде постоји у теби и у мени,» - каже свети Јустин (Поповић). Зачетак Јуде може у себи да носи свако људско срце. Ево, каже: «Чему ово трошење мира? Оно се могло продати и новац се могао поделити сиромашнима.» Али Јудин језик не покреће љубав према сиромашнима, већ жаљење због потрошеног миомирисног уља. А зар и ми не поступамо исто?

Зашто позлаћивати куполе или украшавати храмове скупоценим иконама? Боље би било да се овај новац да сиромашнима.

Зашто он (она/они) има тако скупа кола? Боље би било да помогне сиротињи или старцима. Да ли су вам познати ови гласови? Авај, наше језике на ове речи не покрећу љубав према скромности и човекољубље. То је зачетак Јуде у дубини срца. Још се није родио, а учи да говори.

Заиста се људи којима није туђ Јудин дух разликују по тврдичлуку, зависти и мрачној злоби. Зато ни не можемо да се причестимо другачије осим рекавши: «Ни лобзанија Ти дам, јако Јуда...»

Он је пример незавршеног покајања. Новац је вратио бацивши га под ноге првосвештеницима. Своју кривицу је признао: издао сам, – каже, – крв невину. Међутим, то значи да није довољно отворено признати кривицу и бацити новац који је зарађен тако да је испрљан грехом. Треба још претрпети тугу и очајање и чекати да Исус Христос утеши душу.

Јер, Он би утешио Јудину душу да је овај дочекао Васкрсење. Слично је било и с Петром. Трикратно одрицање од Господа није далеко од издаје, коју је човек јавно признао. Међутим, Петар је победник очајања, а Јуда је жртва.

Не треба много причати о њему, али се не сме ни ћутати.

Главно је да не личимо на њега.

[JESSY]

Бесjеда пред плаштаницом

Велики петак. Оплакивање Христа. Фреска манастира Дионисијат, Атон

 

Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге.

Ево краја земаљског труда Сина Божијег, Који није учинио грех и Који ни за шта није био крив. Љубав према људима довела Га је с неба на земљу, а људска злоба Га је одвела на муке. Али он није само убијен, већ је прво осуђен, при чему је злочин заоденут у закон. И није једноставно погубљен, већ је злостављан и мучен, људи су Му се ругали и били су злуради, као да посредством својих дела објављују сродство с демонима.

Свему долази крај. Дошао је крај и страдањима Праведника. Ево, Он лежи пред нама очигледно, као да смо у подножју Голготе, а у винограду поред нас је гроб у који ће бити положен.

Његове ноге су замрле; ноге, које су обишле Свету земљу, које су корачале по води као по чврстом тлу. Ноге, које су блуднице целивале и отирале својом пуштеном косом и тако добијале опроштај грехова.

И Његове рукс су замрле. Руке, које је Јосиф од детињства научио да држе тестеру и стругу. Пре него што су се на њима појавиле ране од ексера, на њима су били жуљеви какве столари обично имају. Ове руке су преломиле и умножиле пет хлебова за пет хиљада народа; ове руке су дотицале слепе очи, губава тела и руке умрлих. Од додира ових руку отварале су се очи, спадала је губа и васкрсавали су мртви. Сад су на њима дубоке ране од ексера, искривио их је дрхтај.

Затвориле су се очи које су скроз виделе сву тајну људског срца; очи, чији директан поглед избегава лукави грешник. И пре смрти Христове очи су биле затворене због хематома задобијених од удараца песницом, замагљене од туге и крваве од рана које им је задао трнов венац.

Затворена су и уста, која су говорила толико тога новог и дивног. Заповести ових уста нису могли да се успротиве ни морски таласи, ни опака болест, нити демон који је мучио човека. Смрт је такође слушала глас ових устију. Сад их је, као да се свети, смрт затворила и везала ћутањем.

Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша, да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била потребна тако велика и страшна жртва?» – Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.»

«Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» – каже Христос искупљеном човеку.

На Крсту је немоћан и у гробу не дише. Али иза гроба, тамо где се наставља живот, који не види људско око, Он делује. Он побеђује пакао. «Отворите капије, кнезови демонски, и ући ће Цар славе.» Ко је овај Цар славе? Господ, моћан и снажан у борби, Он је Цар славе! И док ганути стојимо покрај гроба, Христос – силан и непомирљив – гази тоцила јарости на местима на којима су се мучиле везане душе.

Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зрацима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот изгубио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана.

Али зашто славимо ове дане из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволели свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се:

Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе,

Исусе, дај ми руке да Те загрлим.

Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу.

Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог.

Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни.

Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу».

[александар живаљев]

Један надахнути поучник који не треба пропустити.

 

"А Светла недеља је сва у покрету, у певању, у радовању које се не може узржавати, а и не сме да се уздржава.

 

А Евхаристија, као вечито подне, траје –

Сви се причешћују, играју, певају,

И наочиглед свих, божанска посуда[2]

Пуни се неисцрпног весеља

 

(Осип Мандељштам: „Ето дароносице, као сунце златне“)

 

http://stanjestvari.com/2015/04/17/%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b5%d1%80%d0%b5%d1%98-%d0%b0%d0%bd%d0%b4%d1%80%d0%b5%d1%98-%d1%82%d0%ba%d0%b0%d1%87%d0%be%d0%b2-%d0%bd%d0%b5%d0%b1%d0%be-%d0%b8-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%99%d0%b0/

[JESSY]

Грожђе, а не гвожђе

 

 

Од виноградне лозе се не прави ни греда за строп, ни ексер «да се обеси о њему какав суд» (Јез. 15, 3). То је, каже Бог кроз пророка Језекиља, предност виноградне лозе у односу на дрвеће. Јабука и вишња такође доносе плод, али је њихово дрво познато и столару у домаћинству. Тако стоје ствари са свим дрвећем осим виноградне лозе. Она се не може искористити ни за шибице. И ова изабраност је почасна и опасна у истој мери. Опасна је зато што у случају да не рађа плод лоза више ништа не ваља. Од шугаве овце има бар неки прамен вуне, а од лозе нема ни овог «прамена». Домаћин ће такође смислити како да нешто направи од јалове крушке или вишње. А с виноградном лозом није тако. Као со која је обљутавела, јалова лоза је потпуно бескорисна. Со се просипа, а лоза је осуђена на спаљивање. Речено није толико важно с тачке гледишта разумног вођења домаћинства колико с тачке гледишта историјске судбине народа.

За један народ је директно речено да је он «виноград Господа Саваота» (Ис. 5, 7). То је Израиљ. Али откако се уздуж поцепала завеса у храму и откако је Христос «расејану децу Божију скупио уједно» (Јн. 11, 52) односи између Бога и Израиља су се више пута поновили с најразличитијим народима који су поверовали у име Сина Божијег. Сад се виноградом Господа Саваота могу назвати разни народи: Грци, Срби, Грузијци, Ирци. А то значи да и од њих треба очекивати плодове и плашити се свега онога што је било с Израиљем кад су уместо плодова расли чичак и трње.

Да ли су Руска Црква и народи који улазе у њу – такође виноград Божији? Несумњиво. О томе говори цела историја Русије, драматична и тајанствена, која није увек ишла линеарно. Али у каквом је стању овај вољени насад Господа Саваота? У 80. псалму се каже да у једно време «горе се покрише његовим сеном, и лозе су му као кедри Божији» (Пс. 80, 10). То је време победе вере и побожности. Али се дешава и да «горски вепар подгриза га, и пољска звер једе га» (Исто). Из овог псалма су, узгред речено, преузете речи за архијерејско богослужење кад за време појања Трисвете песме архијереј с амвона благосиља људе говорећи: «Боже над војскама! Обрати се, погледај с неба и види, и обиђи виноград овај, сад овај, који је посадила десница Твоја» (Исто). И он је тада пред нама – виноград Господа Саваота који или радује Господара плодовима или Га жалости због запуштености.

Ако смо ми виноград који је засађен десницом Вишњег, Бог и од нас очекује плодове. И од нас неће учинити ништа осим онога за шта смо предназначени. Овде је скривена мудрост. Мудрост је у томе да схватиш за шта те Бог позива. Ако то схватиш нећеш узалудно трошити време и снагу на постизање лажних циљева. Нећеш истискивати и извлачити из себе плод који се од тебе не очекује и који не можеш ни да родиш како треба. Ако не схватиш – читавог живота ћеш подражавати друге на које ти је забрањено да личиш. Тако су Јевреји подражавали час Египћане, час Вавилоњане, час још неке друге и наилазили на Божију казну. Хтели су цара за време Самуила, хтели су раскош. И ако је тачно да Нови Израиљ треба да се загледа у историју Старог Израиља како би схватио историјске законе, и ми треба да схватимо ко смо и за шта смо да не бисмо живели туђим животом.

Мислим да је из ових размишљања рођена молитва Николаја Српског за руски народ. «Свемогући Боже, Ти си створио небо и земљу – смилуј се руском народу и дај му да спозна за шта си га створио.» Заиста, за шта? Толики огроман простор, толика богатства земље и људских душа! За шта? Ево, Немци су педантни, Италијани су весели, Јапанци су усредсређени. Једни имају прецизну механику, други префињене уметности, трећи фантастичне роботе. И ми желимо. И списак свега онога што желимо може бити дугачак и густ. Али дај нам, Боже, да схватимо за шта си нас створио. И ако смо једно од колена Новог Израиља одговор је јасан. Ради Богопознања.

Као што заробљена животиња вене у кавезу, тако тугује и умире, опада му број становника и очигледно постаје закржљао народ који се не бави оним за шта је позван. Ево, једни пију, други се предају разврату, трећи краду. Четврти истовремено упражњавају све ово. Али не зато што су душе људи вучије или змијске, већ зато што није било Богопознања. Зато што човеку није позната сласт Божијих речи. Због тога он и тражи лажну сласт, тражи да се ослони на труло дрво. Бесмислица рађа хиљаду зала. А Богопознање изгони управо бесмислицу стављајући све на своје место.

Право је време да седнемо за књиге и да будемо усрднији у молитви. То је потребно и за Богопознање. Тачније – да седнемо за Књигу и за пратећа тумачења и коментаре. И да будемо усрднији у молитви, посебно у молитви у храму. А да се ово не би код сваког понаособ претворило у аматеризам, добро би било да наш клир, који је и писмен и побожан, буде још усрднији у молитви и да се лати књиге. О томе је даље код Николаја Српског речено: «Душе Свети, Утешитељу! Ти си педесетог дана сишао на апостоле – дођи и усели се у нас! Загреј светом ревношћу срца духовних пастира и свег народа како би се светлост Божанског учења разлила по Руској Земљи и како би с њом сишла на њу сва земаљска и небеска добра! Амин.»

«Светлост Божанског учења која се разлива по Земљи Руској.» То звучи као сан, али у потпуности може и треба да буде саставни део националне идеје, а временом и очигледна чињеница. То ће бити управо оно цветање лозе, а затим рађање плода без којег ће лоза узалуд пропасти, пошто ни за шта више неће бити способна. И Закон осим тога говори о забрани једења првих плодова у чему постоји алегорија. Треба дочекати плодове четврте летине и тек тада их посвећивати Богу и јести. Из реченог се види да је рад на живом винограду – људима Божијим – дуг, и да није једноставан. Међутим, лозу треба и окопавати и обрезивати, треба је чувати од шумског вепра и пољске звери. Процветаће народ и поново ће осетити укус живота управо кроз Богопознање и приношење Богу дугоочекиваних плодова.

Ако нас живот не весели лепим примерима то је, можда, само подсећање на то да има много посла и да данас треба радити. То није признавање немоћи, већ стимуланс. Верујте, оно што видимо око себе нису шумски честари и није дивљи грм. То је прави виноград, само што се одвикао од рађања плодова и губи наду због тога што се осећа бескорисно. То је виноград који чезне за брижним рукама добрих виноградара за које се треба молити: «Господе, изведи делатнике у жетву. Господе, доведи виноградаре у виноград који је засадила десница Твоја.“

[JESSY]

Протојереј Андреј Ткачов: Кад би ми Бог открио датум смрти – што бих радио до тада

Да ли размишљам или маштам… Да ли је грех или није… Бог зна. Ево о чему мислим: кад бих знао датум своје будуће смрти… Кад би ми заправо Бог открио овај датум, шта би било? Ух, из тога би се родило нешто занимљиво и неочекивано.

Рецимо, Дух Који дише где хоће, дошапне ми на ухо у ноћној тишини: „Остало ти је пет година.“ И шта? Мислите ли да ћу отићи у затвор на пет година? Нећу отићи. Немам петљу. Мислите ли да ћу поделити сву имовину? Па, можда ће ми прво и пасти на памет да је поделим, а онда ћу помислити: „Нећу да журим,“ – и све ће остати на свом месту. Туговаћу мало, мало ћу уздисати, пожалићу себе. А онда ћу рећи себи: „Пет година ипак није пет дана. Душо моја, поживи четири и по године како хоћеш, а шест месеци пре смрти ћеш се покајати.“

Климаво-колебљиво, у најмању руку проћи ће четири и по године. Нећу рећи да ће пролетети за трен ока, али неће протицати ни преспоро. Онако. И ове четири и по године ће бити попут имања које је млађи син понео из очевог дома како би их протраћио на најсрамнији начин. Шта ће по истеку четири и по године осетити моја душа? Плашим се да ће осетити да је пола године за покајање – некако… много. Ево, Велики пост, и он траје четрдесет и нешто дана, а захтева много труда. А он је добровољна жртва људске усрдности за све грехове. Зато ћу на крају преосталог рока од шест месеци рећи својој души (тако ми се чини): „Душо, биће ти доста и месец дана покајања. Па, стварно ће ти бити доста.“

Како ћу провести ових преосталих пет месеци (у случају да ми Бог открије времена и рокове) не знамо ни ви, ни ја. Али и ви и ја можемо да претпоставимо како ћу их провести. И они ће пролетети. Не као један дан, наравно, али сигурно не ни као година. Шта ће се на крају преосталог рока од месец дана родити у мојој души? Шта ће се затреперити на њеном дну? Затрепериће страх због тога што је лавовски део датог времена прошао неповратно, што је преостали месец сам по себи ништаван, али… Зар Милосрдни Бог неће примити и једну недељицу покајања? Па примиће због Своје велике доброте и неизрециве милости. И ево, још три недељице и нешто мало више одлазе дођавола или доврага – ако вам се тако више свиђа.

Ако пратите логику развоја сижеа, већ сте схватили да ће ми се највероватније учинити да је и недеља предуга и почеће ценкање за дане. А кад остане последњи дан, почеће паника и пажња ће се усмерити на сате. Затим на минуте. И кад метроном почне да одбројава секунде, повикаће душа, која је без икакве користи протраћила време које јој је дато: „Благословен је Бог, Који је сакрио од човека годину и месец, дан и час његове смрти! Праведан си, Господе. И лукав сам ја – човек.“

Велико благо се не крије само у нашем знању, већ и у нашем незнању. Велико благо се не крије само у нашој снази и успесима, већ и у слабости, и у поразима. И не треба знати ништа тајно, зато што је знати и ништа не учинити, знати и лоше распоредити – много горе него згрешити због незнања.

Нећу гледати у пасуљ: „Колико ми је остало?“ Можда ћу само читати Давидов псалам: „Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји, да знам како сам ништа“ (Пс. 39, 4). Читаћу и трудићу се да се, и ако ми не буде дат јасан одговор, ни за тренутак не растројим.

[JESSY]

ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ УОЧИ „РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ“

 

Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота.

У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети.

А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб  „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота".    А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак.

Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека.

А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег.

И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба.

 Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе.

 Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете.

 Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију.

 Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни.

[JESSY]

Људи воле да се смеју. Тешко је рећи да ли су заиста весели онолико колико се гласно смеју или иза грохотног смеха крију страх и очајање. Они који се грохотом смеју сигурно неће рећи о чему се ради. Или не схватају или неће да открију тајну. Једноставно ће рећи да су весели и слагаће, а да ни оком не трепну. Слагаће сами себе. И тако смо, започевши причу о смеху придружили гуске људима који се смеју, јер кажемо да «гачу».¹ Сад ћемо придружити и коње зато што ћемо за оне који се бучно смеју рећи да не само да «гачу», већ и да «ржу». Гуска је глупа, а коњ је похотан. Човек који се смеје као да рже и као да гаче је такође похотан и глуп. Иначе се не би смејао, или би се смејао мање и тише. То нису речи о неком далеком и туђем човеку. То су речи о самом себи, зато што и у мени постоји љубав према смеху. Љубав иза које туга и очајање крију своја црна лица.

Смех је посебно гласан за време чамотиње и бесмислице. Пир у време куге, пир Валтазара, Неронове оргије, све је то било непосредно пред смрт. Уочи погибије без покајања. Овакав смех је грчевит. Он представља звучну позадину, саундтрек управо овог пира за време куге. И сви подсмешљивци и кикотавци, слуге индустрије кикота – често су само слуге безумља, које је завладало масовном свешћу. Ево, могу да замислим како је много повода за смех Ноје пружао у старе дане својим грешним савременицима.

– Јесте ли чули? Овај безумник већ ко зна колико година гради неки огроман сандук и прича да ће бити потоп. Ха-ха-ха.

– Да, чуо сам. Спрема се да окупи животиње и уверен је да му је Бог то заповедио. Ха-ха-ха.

– Да. Овај сандук зове ковчег и хоће да плови њим док ми будемо тонули. Хи-хи-хи.

– Ми? Да тонемо? Овде су и кише ретке. Пукао сам од смеха кад сам јуче с друговима причао о тој глупости. У близини нема ни реке, ни мора. Све саме планине. И он је већ неколико деценија протраћио на своју глупу градњу. Да ли човек може тако бескорисно да употреби године живота које су му дате? Ха-ха-ха.

– Оставите на миру тог болесног човека. Нека гради свој огроман сандук и нека уђе у њега кад почне потоп који никад неће почети. Боље да се бавимо нечим пријатнијим.

И одлазили су не кријући осмех, да се баве «пријатнијим» стварима, због којих су једном почеле да лију необичне кише, и горе су постале мокре, и свако тело је покрила вода. А Ноје је представљао смешан призор. Он је био ругло и то такво ругло које је трајало и дуго година и било је бесплатно. Ноју се није смејао само слепац, а и он се вероватно помало кикотао слушајући људске приче.

Каже се да је лако смејати се боксеру, али није тако лако избећи његову узвратни смех. Лако је смејати се и свецима док не дође време да се испуни речено. Право је задовољство смејати се до миле воље блаженим чудацима док нам не закуцају на врата. Кикот поводом онога што предузима свет човек је довољно јак да покрене локомотиву. Многим Московљанима се поправљало расположење док су гледали блаженог Василија и његове испаде. Наводно, шта ће му то, и каква је то глупост – бавити се сличним стварима? Међутим, ова питања су узалудна. Узалудна и празна. Време ће све ставити на своје место.

Ево, и Лот је разговарајући са својим зетовима, односно с мушкарцима који су пристали да узму његове кћери за жене, рекао: «Устајте, идите из места овог, јер ће сада затрти Господ град овај» (1 Мојс. 19, 14). Реакција наведених зетова на речи несуђеног таста је била иста као реакција људи из времена Comedy Club, иако телевизора, као што разумете, није било. «Али се зетовима његовим учини да се (Лот) шали“. (Исто.) Шали се човек. Шта ту није јасно? Стар је, глуп је. Дешава се. Зар не може да се нашали?

И сви они који су живели у Нојево време, као и у Содому, толико су се били навикли на шале да им је без хлеба било лакше него без њих. Све под небеском капом је повод за смех. Смрт је шала. Зачеће је шала. И рођење је шала. Нож у ребро, метак у груди, аутомобил у зид – све је шала. Муж се раније вратио са службеног пута. Јеврејин, Рус и Пољак се возе у истом купеу. Грешник на вратима Раја беседи са светим Петром. Шта недостаје овим темама? Све ћемо самлети у машини за млевење шала.

И шта? Зар се не сме? Где је написано да не сме? И не поставља се питање да треба забранити шале, као што ће закључити неко ко је глуп. Смех се не може забранити, јер има корен у људској природи. Смех ће постојати до Страшног суда. Али је суштина у томе да постоји «време плача и време смеха» (Проп. 3, 4) и «време плача» наводи се испред «времена смеха», односно, оно је са смисаоне тачке гледишта прво.

Треба да научимо да плачемо у право време и да се смејемо у право време. Треба још да научимо да не плачемо онда кад треба да се веселимо и да се не смејемо кад је време за плакање. Односно, треба да учимо да разликујемо времена. Опасно је грешити у овим стварима. И кад се грешници веселе – светима није до смеха. А кад се свеци буду радовали и веселили, јер је велика њихова плата на небу, доћи ће време да грешници чупају косу и да се посипају пепелом. Проверите себе на основу овог камертона.

И главна ствар. Ако вам неко (можда и сам Лот) каже: «Иди одавде, јер је Господ проклео ово место», Боже сачувај да ове речи схватите као шалу.

[JESSY]

Поетика матурске вечери

Чини ми се да се од метафизике не може побећи. Физика (у аристотеловском смислу) гласно говори о својим позитивним знањима. Чак и не говори, већ објављује: «Молекули, атоми, жлезде, инстинкти, новчанице…» А метафизика шапуће на ухо тихо, али упорно: «Тајна, бол, смрт, савест, други живот…»

Али рецимо да сам ја просто болестан или макар чудан. Рецимо, само се мени свуда унаоколо причињава смрт и намигује ми. Али зашто онда цинична савремена деца на матурској вечери лију сузе? Управо она деца која из светске мреже о наличју живота знају више од јучерашњих пензионера. Она деца, за коју није запажено да су вредна, која одрасле не поштују и чији се језик комуникације тешко може дефинисати као «руски». Управо она плачу и не не могу да се уздрже. Зашто? Зато што је то смрт. У смислу – матура. Смрт. Једна од њених свакодневних подврста.

То је растанак заодевен у обред. Запамтимо ову кратку реченицу, јер нас она наводи на дефиницију. «Растанак заодевен у обред.» Валцер, цвеће, музика. «Кад одемо из школског дворишта…» То је аналог погребења, опроштаја, одласка у други живот и у други свет. То је неповратност, неумољиви излазак из реке у коју више нећеш ући. А шта је погребење? То је такође растанак заодевен у обред. Цвеће, сузе, свечани говори у стању кад човеку понестаје дах. «Опростите. Хвала вам на свему. Никад вас нећемо заборавити.»

И тајна свепраштања, баш као пред мртвачким сандуком. Јер, мртвима се све опрашта. И овде професори на сав глас опраштају лењивцима, који су им на часовима пили крв и говоре им: «Збогом. Сви сте ви тако добри!» А уплакани лењивци праве гримасе због гриже савести и по први пут жале због садизма с којим су се односили према својим хемичаркама и физичаркама. У принципу – «Опростите нам!» – «Бог да прости, и ви нама опростите.» Онај коме је познат великопосни чин опраштања, схватио је аналогију. А музика свира у минору, и сви имају букете у рукама, и често се помињу врата. Она школска врата која ће се ускоро залупити за вама и која ће за вас наводно «заувек остати отворена». (Још једна слика – врата.)

Плачу маме, плачу деца, плачу педагог и директор. Ови последњи, узгред речено, плачу мање, зато што се њихов посао наставља, захтевајући сабраност и строгост. Тако није примећено ни да је митолошки Харон био осетљив, већ је душе на другу страну Стикса превозио без емоција, ћутке. Јасно је да на матурској вечери све прожима бол. Чак и радост. Управо у радости бол се испољава неочекивано и моћно, као прави господар палог живота. Радост је у свету случајна гошћа, ласта. А туга је господарица. Зато и младе плачу. Плету им косу (или расплићу), а оне плачу на прагу потпуно новог живота, на прагу смрти девојаштва и будућег васкрсења у новом својству. Плачу маме опраштајући се од детета. Плачу другарице, једне због зависти, друге због осећања тајне која жеже. И то је смрт, која бива побеђена и која преображава, али која је свеприсутна од времена кад је поједена рајска јабука.

Не волим матурске вечери. Танану игру нерава којих ионако нема: ово, још једно у низу, сечење срца на комадиће може се трпети само као обавеза. Али метафизика је свеприсутна и то ме радује. Духовна димензија живота крчи себи пут тамо где људи не очекују да ће је срести. Не желите да бризнете у плач на монашком постригу; не желите да се сећате смрти; у браку – великом, дивном, безданом браку – не осећате мистику – ето вам онда! Лијте сузе макар на матурској вечери, зато што је она млађа сестра погребења, брака и монашког пострига.

У једном од дневничких записа Шмеман је, сећам се, говорио о смрти једног од блиских познаника или пријатеља. Наступила је болест, гашење, а онда је дошла смрт. Мртво тело, мирис лекова, хаос болничке постеље, туга, страх. Али после тога – омивање, опело, «со свјатими упокој». После тога свеће и дим кадионице, надгробни плач и – крстић у руци. И ево, – пише Шмеман – молитва и вера изговарају последњу реч над ковчегом (не цитирам дословце). Тамо где је смрт донела хаос, бол и ужас, молитва и вера изговарају своју реч. И ова реч покрива хаос смрти, уноси ред и смисао тамо где се чини да смисао и ред нису могући. Могући су. Погребни обред је завичај културе. Живот се није завршио, већ се наставља у другачијем својству и Црква то зна. Зна сама и говори другима.

Исто је и с матурским вечерима. Потребне су. То је световна тајна. Опроштај одевен у обред. Шта би било од ове деце да их лишимо учења, писмених, контролних и свега остало? Да их не грдимо због понашања и изгледа, да им не објашњавамо очигледне истине? То би биле зверчице из камене градске џунгле. Али школа их је окупила и колико је могла потрудила се да нешто од њих буде претварајући децу у људе. Сад се њена мисија завршава и свима је јасно да су школске године биле тешке, али неопходне. То је био покров цивилизацијског труда, набацан на хаос људског материјала. И на крају свега – обред опраштања. Фотографија за сећање, валцер, букети, заклетве и обећања вечног пријатељства без обзира на све што се буде дешавало у животу одраслих.

Све сам то некад лично доживео. Али лично доживљено изгледа сирово и нејасно док човек не види да се исто дешава другима. И по ко зна који пут гледа опроштај одевен у обред и дира у нерве којих скоро више да нема. И мисао удара овамо-онамо постављајући питања: шта је то? чему то? шта то значи? А то је само победа метафизике. Јер, кад физика све објашњава уз помоћ хормона, атома и новчаних знакова, нико не плаче. А кад метафизика шапуће: «тајна, смрт, савест, други живот…», човек плаче. Насићује се сузема и не стиди се својих суза.

[JESSY]

Вертикална координата

 

 

 

 

    

Човек је биће које има усправну кичму. За њега није могуће да мења природан положај, а да не изгуби достојанство. Човек који хода четвороношке више није сасвим човек. Ево, блудни син, измучен глађу, жели да једе из свињског корита. То не може да учини никако другачије осим да се сагне, да се повије до земље, да постане исте висине као презрене животиње.

Тако нас грех тера да се повијемо до земље. Прво – силином искушења од којих нам клецају колена. Затим – стидом, кад нам је оборен поглед и кад нас је срамота да гледамо у небеске висине. Грех се још није претворио у дело, није се десио као чињеница, још увек живи у срцу само у облику помисли, као црв у јабуци, а човек већ обара поглед.

Тако је било с Каином кад је оштар бол увреде ранио његову гордост. «Каин се расрди веома, и лице му се промени» (1 Мојс. 4, 5). Познајући људско срце, видећи какве мисли зрију у дубини која је недоступна људском погледу, Бог упозорава Каина на грех који се у њему зачиње. «Нећеш ли Ми бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији» (1 Мојс. 4, 7).

Сећамо се шта је после било с Каином. И успех у земаљским пословима којим се касније одликовало Каиново потомство, делимично представља последицу његовог погледа управљеног ка земљи. Отуда – успех у сточарству, металургији и производњи тканина, којим су се одликовали Каинити. Оборивши једном поглед на земљу од стида, Каин је временом постао отац цивилизације која је успешна у земаљским пословима.

Природан покрет главе и очију као што је поглед ка небу не полази свима за руком с подједнаком лакоћом. Човек којег мучи савест много се природније повија ка земљи и обара поглед. Свестан је да је небо – «престо Божији» (Мт. 5, 34) – чисто и свето. Зато блудни син, смишљајући покајничку молитву, намерава да каже: «Оче, сагреших небу и Теби» (Лк. 15, 18).

А Вазнесење исправља наша повијена леђа. Оно нас приморава да гледамо нагоре. И то – с радошћу.

Гледали су нагоре и очевици Христових страдања. Планина је сама по себи висока. Одоздо нагоре гледају на планину сви они који стоје у њеном подножју. А Крст се узноси изнад саме горе. Христос је рекао: «Кад Ја будем подигнут од земље, све ћу привући к Себи» (Јн. 12, 32). И данас привлачи к Себи људске душе и кад подижемо поглед ка Голготи, сузе нам навиру на очи.

Али није тако на Вазнесење. Тада су се, испративши Га дугим погледом, апостоли вратили у Јерусалим «с великом радошћу. И беху једнако у цркви, хвалећи и благосиљајући Бога» (Лк. 24, 52-53).

Христос је жив! Христос је изашао као победник из борбе са смрћу! Истина, Израиљско Царство неће уредити овог лета. И уопште, Он чини многа дела за која људи, како се испоставља, нису спремни. И сад нам заповеда да се не одвајамо од Јерусалима, већ да чекамо «силу одозго». Не говори све одмах, а оно што говори није одмах схватљиво. Његове мисли нису наше мисли. Али је главно да је жив и да је обећао да ће бити с нама до свршетка света! А пошто је тако, немамо чега да се плашимо.

Христос се узноси и људи гледају у небо. Занимљива слика. За апостоле у том часу не постоји ништа велико и занимљиво на земљи. Све најважније за њих је тамо куда Христос усходи.

Како је занимљиво то што су се пагани некада давно загледали у ноћно небо и што их је ово небо захваљујући светлости изузетне звезде довело код Младенца-Месије. Први долазак је објавило тамно небо украшено звездама. А небо ће, само ведро и дневно, објавити и Други долазак. Ево шта анђели у белим одеждама кажу апостолима: «Људи Галилејци! Шта стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо» (Дап. 1, 11).

Празник Вазнесења постаје празник објављивања Другог доласка. Сад је то главни циљ подизања погледа ка небу.

Али немојмо заборавити ни Крст на Голготи. И он је, као што се сећамо, приморавао људе да подигну поглед ка небу. Крст, Вазнесење и Други долазак. У последњи дан ће се сви ови догађаји слити у један, зато што ће се пре славног доласка Христа због суђења свету, «показати знак Сина Човечијег (односно, Крст) на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијег где иде на облацима небеским са силом и славом великом» (Мт. 24, 30). Заплакаће, зато што су до тада све време гледали у земљу, све своје послове су обављали само ради земље и своје напоре су мерили земаљским успехом. А онима који нису заборавили на небо и на Онога Ко је на њега узашао после Васкрсења, Господ каже: «А кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје; јер се ближи избављење ваше» (Лк. 21, 28).

Подигнимо се и исправимо се, грешници. Исправимо леђа сви ми, искупљени крвљу Сина Божијег; сви који нисмо заборавили високу цену искупљења; сви који говоре Христу: «Да, дођи, Господе Исусе!» (Откр. 22, 20).

Не треба више да пузимо у праху и да ходамо четвороношке. Достојанство нам је враћено и усиновљење нам је поклоњено. Господ Који се вазнео даје вертикалну координату мислима верујућег људског срца. И син који се вратио кући поново чује Очев глас: «Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо» (Лк. 15, 22).

[Danijela]

Једне везе рађају друге везе. У свету капиталистичке магије, у банкарским епруветама и ретортама новац рађа новац. «Бездан бездан дозива» (Пс. 42, 7) и слично тежи сличном. А крв изазива крв.

Мала крв изазива велику крв, независно од оправдавајућег тепања оних који су «први почели». Бог, Који одређује границе од песка чак и чудовишту као што је море (в. Јер. 5, 22), умириће временом и струје крви. Међутим, то не може да учини човек који је родио зло. Он је осуђен да полуди од онога што ће видети његове очи, уз постепено схватање своје првобитне кривице.

 

    

 

Снови су ефемерни. Крв је стварна. И крајње је чудно то што управо ефемерни снови сваки пут рађају проливање стварне крви. Сан о земаљском Рају је већ изродио толико великих крвопролића! И ево опет. Лопови и сатанисти певају користољубиву и варљиву песму. Непокајани грешници и многобројни људи без памети верују у текст и певају мотив за њима. Најамне убице чине прве злочине. Таква је шема. Тако је било и опет је. А даље ситуација обично измиче (измакла је) контроли. Даље не треба забрањивати руски језик, већ напротив, приморавати људе да читају Достојевског у оригиналу. У «Злочину и казни» је све описано. Јер ево шта тамо пише:

- Лажна идеја, магла у мислима и демонски снови, који су гордог студента натерали да узме секиру у руке.

- Затим убиство ради опробавања својих снага и ради «победе праведности».

- Затим одмах убиство још једног невиног човека, зато што крв рађа крв и овај закон треба знати унапред.

- Затим – Пакао на земљи и неиздржива душевна мука.

- Затим – покајање и робија с кошмарним сновима ноћу.

Није важно преко чије крви су људи преступили у лажном пориву ка срећи – преко крви старице-зеленашице, Јеврејина-закупца или злог (наравно, најгорег на свету) диктатора. Каинова логика... О! Та Каинова логика! «Можеш! Треба! Најбољи си! Достојан си већег! Иди – убијај!» Ову Каинову логику лукави је већ уткао у људску свест и прво крвопролиће представља само почетак неочекиваних ствари.

Читајте вести. «Две старије жене заклале су поштара који је носио пензије да би га опљачкале.» «Дужник, који је истериван из стана убио је судског извршитеља и сведоке и убијен је из снајпера.» «Породична свађа се завршила експлозијом гранате. Муж је погинуо, жена је тешко рањена.» Сад ће то бити стил, и тон, и смисао свакодневних вести. И то вести које су најстроже цензурисане.

И биће све чешћих отмица људи ради добијања откупа. Биће и многобројних самоубистава оних који су се вратили из неправедног рата и схватили да нису постали Робин Худови, већ ђавоља браћа. Биће још свађа у свакодневном животу које неће прећи чак ни у тучу, већ у пуцњаву. И престаће да раде предузећа, опустеће рафови у продавницама. И, као увек, кривци ће се тражити на погрешном месту. А душевних болесника ће бити све више, појавиће се и канибализам. Прво «шаљиво-ритуални» (пециво у облику прстију и ушију непријатеља, торте у облику деце), затим (неизбежно) и прави. Биће још много разних ствари. И новине ће објавити само нешто, све неће рећи. Превише је страшно говорити «о свему» у току борбе за земаљски Рај и пред заједничким гробом који је заједнички ископан. Заједнички ископан – подвлачим.

Али желим да се вратим крви уопште. Оној крви коју земља неће да упије и која се скорева у грудве на површини земље. Оној крви која зна да вапије, премда је људско ухо не чује. Крви која се лије из исечених прстију и дечјих тела прегажених оклопним возилима.

У 21. глави књиге Поновљених закона (обавезно пронађите и прочитајте!) говори се о томе шта треба учинити ако је у пољу пронађено тело човека чији је убица непознат. Да човек не би био крив за крв и да га Бог не би казнио за невину смрт (!) треба измерити растојање до најближих градова. Становници најближег града треба да узму јуницу која није носила јарам. Треба да је закољу у незасејаној долини, да позову левите и да оперу руке изнад јунице. Треба да кажу: «Руке наше нису пролиле ову крв, нити су очи наше виделе; милостив буди народу Свом Израиљу, који си искупио, Господе, и не мећи праву крв на народ свој Израиља» (5 Мојс. 21, 7-8). И то је изнад само једног трупа човека чији је убица непознат!

Кирил Јерусалимски у тумачењу изабраних места из Мојсијевих књига (такозване «Глафире») ово место о јуници тумачи као пророчанство о Христу. И то је зиста тако, као и речи о риђој јуници, о бакреној змији и много тога другог из тајанствених књига Старог Завета. Али хајде да обратимо пажњу на цену крви једног непознатог човека. Обратимо пажњу на страх да се људи не подвргну осуди због само једног непознатог човека који је пронађен ближе једном граду него другима. Становници овог града које представљају најугледни грађани и свештеници треба да се очисте и осигурају од последица проливања чак и такве крви. Иначе – Господ мења погледа на људе и припрема им другачију судбину.

А шта рећи о свесном проливању крви хиљада људи? О хаубицама које отварају ватру по градовима земље која је дојуче била своја? О садистичком одушевљењу вишемилионске армије манијака који у виртуелном простору поздрављају сваку нову смрт, свако ново мучење или казнену операцију? Да ли се може потврдити њихова увереност у то да је срећа ипак близу и да ће се све некако средити и смирити само по себи? Може. Али само у случају ако немате памети и савести, а што је главно – ако никако нисте повезани с Истинитим Богом.

А у случају да знате за Онога Ко је створио небо и земљу; Ко је преко Мојсија дао закон и на крају времена послао Сина у свет, треба да схватите да се ради о превише озбиљним стварима. Ради се о толико озбиљном одговору да за аналогију нема довољно примера и слика. За разлику од лажних пророка који позивају да се земља и воља окропе «злом крвљу», Бог Који је створио крв која тече жилама, строго забрањује да се она узалуд пролива. Иначе неће бити среће на овој земљи. Она неће бити ни за шта. И на њој ништа неће порасти, већ ова земља ризикује да постане развалина и брлог за звери. «Ко год прође мимо ње звиждаће и махати руком» (Соф. 2, 15).

 

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

02 / 06 / 2015

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/79709.htm

[Данче*]

«Служаху Му имањем својим»

 

Међу Христовим ученицима није било богатих људи. Исто као што није било ни људи украшених свештенством, оних који су за појасом носили мач, или коњаника, или људи који су се на неки други начин истицали по друштвеном значају. Јосиф и Никодим су били богати, али су представљали посебан чин тајних ученика. Јер, само нам се чини богат човек живи слободније од обичног. Богат човек је често везан и испреплетан изузетно чврстим нитима, зато је страх да ће бити изопштени из синагоге Јосифа и Никодима држао у сенци до саме смрти Спаситеља на крсту. Зато су лукаве јеврејске вође брзо и лако – само поменувши хипотетичко противљење ћесару, спутале Понтија Пилата. Прокуратора нису спасили ни мачеви легионара, ни дубок презир према народу међу којим је обављао цареву службу.

Међу Христовим ученицима није било богатих људи, пошто богатство ретко бива праведно, посебно у подла времена туђинске власти. А и сама Христова блискост је на људе понекад деловала тако благодатно да су бивши среброљупци, попут Закхеја, били у стању не само да престану да стичу, већ да се у једном часу растану од свега стеченог. Једини ученик који је носио сандучић за прилоге, трагично је своје име заувек везао за такву катастрофу да човек и нехотице почиње да размишља о фаталној вези између апостолског труда и љубави према новцу.

Али апостоли су били само људи, и Господ се добровољно потчинио немоћи тела. Господ и ученици су имали потребе које су захтевале бригу. Добро је било то што су имали служитеље, који нису били жигосани ни среброљубљем, ни издајом. Међу њима су биле Марија Магдалина, «из које седам ђавола изиђе, и Јована, жена Хузе пристава Иродовог, и Сусана, и друге многе које служаху Њему имањем својим» (Лк. 8, 2-3). Оне су ишле за Христом с апостолима, али нису проповедале, нису васкрсавале, нису истеривале демоне. О каквим изгнањима и исцељивањима је могло бити речи ако су неке од њих (Магдалина) и саме недавно биле ђавоимане? Служиле су како су могле: у свакодневном животу, женски, по угледу на Марту, која је једном приликом чула: «Марта, Марта! Бринеш се и узнемираваш за много,» - али чији је труд и неизбежан и неопходан.

Мартин труд не би заслужио Исусов кротки прекор да сама Марта свом послу није посветила више части него што му припада. Јер, она је с извесним изазовом изговорила опаску и о Марији, и о Господу, желећи да увуче сестру у сопствену бригу. Сетимо се њених речи: «Господе, зар Ти не мариш, што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.» Господ је пресекао управо ову представу о свом послу као једино важном и о жељи да се сви увуку у сопствену бригу. Али то су биле сестре. Тешко им је било да поделе бригу без увреда и страсти. Код других жена које су ишле за Господом и ученицима подела посла се одвијала лакше и природније. Мушкарци су проповедали, молили су се и чинили су знамења, а жене су ишле за њима служећи им «имањем својим».

Можемо само нагађати који углед је на Иродовом двору уживао пристав Хуза. Можемо нагађати и то с каквим страхом, с каквим свакодневним лукавством и с каквом напетошћу ума је морао да обавља своју службу на двору. А Хузина жена постаје следбеница туђиноватеља и проповедника. Она као да се отргла на свеж ваздух из загушљивости царских одаја и као да је нашла срећу у томе да се веже за Учитеља, да слуша Његово учење, да спава под звездама и једе једноставну храну. Свој привилеговани положај она претвара у начин служења: њен новац напокон налази достојну примену.

Јеванђељска прича је шкрта на речима и није прошарана детаљима. Међутим, Исти Дух Који је Јовану позвао међу ученице касније је у историји Цркве надахњивао мноштво жена на сличан труд. Богате жене без вишег циља у животу, које нису проналазиле радост у богатству, и угледне жене често су прилазиле Богу и почињале да Му служе својим имањем. Списак њихових имена је дугачак. Ту има места за Јелену, Константинову мајку; Клотилду – франачку краљицу, равноапостолну Олгу и многе друге. Оне су пре свега тежиле томе да њихови мужеви стекну веру и да у вери васпитају децу. Ако им је то полазило за руком, ништа боље се није могло смислити. Ако у томе нису успевале, тежиле су да се обогате добрим делима, жртвујући, помажући, тешећи. Једне су завршавале живот у обитељима, друге су остајале у свету, али су живеле строго и молитвено. Треће су носиле маску светског живота и држале у рукама власт угађајући Богу тајно и носећи понекад под одећом јарких боја оштру кострет. И све су пажљиво читале оскудне редове које је написао јеванђелиста: «...служаху Му имањем својим» и размишљале о њима.

Била је још једна утицајна жена која није успела да послужи Христу имањем које је такође поседовала. То је Пилатова жена – Клавдија Прокула, танкоћутнија и самилоснија од свог мужа који је имао власт. Она није променила ток јеванђељских догађаја и није наговорила мужа да не дира Христа, али је показала милостиво срце, ретко срце отворено за дејство благодати. Кад су се чули повици «Разапни Га!» и «Не Њега, већ Вараву!» речи које је упутила мужу биле су као дах свежег ветра: «Немој се ти ништа мешати у суд Тог Праведника, јер сам данас у сну много пострадала Њега ради» (Мт. 27, 19).

Тако је благодат нашла обрезано и кротко срце у кући незнабошца, док су за то време Јерусалимљани на своју главу и на главе своје деце призивали Невину крв.

Сиромаштво само по себи није врлина. Ни богатство само по себи није грех. Сиромаси нису навикли само да осуђују богаташе. Сиромаси су, као што видимо у Речи, у стању и да олако осуде Јединог Безгрешног, док се тешко може наћи бар један човек који има добро срце, и може се наћи у раскошним одајама, на чију се раскош не обраћа пажња. То је прва лекција.

Друга је подједнако важна. Једном ју је неко формулисао отприлике овако: «Ако не можеш бити ловац људи – лови рибу за ловце људи.» Односно, нису сви апостоли и нису сви пророци, треба неко Господу да послужи и својим имањем.

Протојереј Андреј Ткачов

http://www.pravoslavie.ru/srpska/79935.htm

[Иван Ивковић]

„Сиромаштво само по себи није врлина, нити је богатство само по себи гријех“

 

 

 

 

Међу Христовим ученицима није било богатих људи. Исто као што није било ни људи украшених свештенством, оних који су за појасом носили мач, или коњаника, или људи који су се на неки други начин истицали по друштвеном значају. Јосиф и Никодим су били богати, али су представљали посебан чин тајних ученика. Јер, само нам се чини богат човек живи слободније од обичног. Богат човек је често везан и испреплетан изузетно чврстим нитима, зато је страх да ће бити изопштени из синагоге Јосифа и Никодима држао у сенци до саме смрти Спаситеља на крсту. Зато су лукаве јеврејске вође брзо и лако – само поменувши хипотетичко противљење ћесару, спутале Понтија Пилата.Прокуратора нису спасили ни мачеви легионара, ни дубок презир према народу међу којим је обављао цареву службу. Међу Христовим ученицима није било богатих људи, пошто богатство ретко бива праведно, посебно у подла времена туђинске власти. А и сама Христова блискост је на људе понекад деловала тако благодатно да су бивши среброљупци, попут Закхеја, били у стању не само да престану да стичу, већ да се у једном часу растану од свега стеченог. Једини ученик који је носио сандучић за прилоге, трагично је своје име заувек везао за такву катастрофу да човек и нехотице почиње да размишља о фаталној вези између апостолског труда и љубави према новцу.Али апостоли су били само људи, и Господ се добровољно потчинио немоћи тела. Господ и ученици су имали потребе које су захтевале бригу. Добро је било то што су имали служитеље, који нису били жигосани ни среброљубљем, ни издајом. Међу њима су биле Марија Магдалина, «из које седам ђавола изиђе, и Јована, жена Хузе пристава Иродовог, и Сусана, и друге многе које служаху Њему имањем својим» (Лк. 8, 2-3). Оне су ишле за Христом с апостолима, али нису проповедале, нису васкрсавале, нису истеривале демоне. О каквим изгнањима и исцељивањима је могло бити речи ако су неке од њих (Магдалина) и саме недавно биле ђавоимане? Служиле су како су могле: у свакодневном животу, женски, по угледу на Марту, која је једном приликом чула: «Марта, Марта!

Бринеш се и узнемираваш за много,» – али чији је труд и неизбежан и неопходан.

 

 

Мартин труд не би заслужио Исусов кротки прекор да сама Марта свом послу није посветила више части него што му припада. Јер, она је с извесним изазовом изговорила опаску и о Марији, и о Господу, желећи да увуче сестру у сопствену бригу. Сетимо се њених речи: «Господе, зар Ти не мариш, што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.» Господ је пресекао управо ову представу о свом послу као једино важном и о жељи да се сви увуку у сопствену бригу. Али то су биле сестре. Тешко им је било да поделе бригу без увреда и страсти. Код других жена које су ишле за Господом и ученицима подела посла се одвијала лакше и природније. Мушкарци су проповедали, молили су се и чинили су знамења, а жене су ишле за њима служећи им «имањем својим».

 

Можемо само нагађати који углед је на Иродовом двору уживао пристав Хуза. Можемо нагађати и то с каквим страхом, с каквим свакодневним лукавством и с каквом напетошћу ума је морао да обавља своју службу на двору. А Хузина жена постаје следбеница туђиноватеља и проповедника. Она као да се отргла на свеж ваздух из загушљивости царских одаја и као да је нашла срећу у томе да се веже за Учитеља, да слуша Његово учење, да спава под звездама и једе једноставну храну. Свој привилеговани положај она претвара у начин служења: њен новац напокон налази достојну примену.

 

Јеванђељска прича је шкрта на речима и није прошарана детаљима. Међутим, Исти Дух Који је Јовану позвао међу ученице касније је у историји Цркве надахњивао мноштво жена на сличан труд. Богате жене без вишег циља у животу, које нису проналазиле радост у богатству, и угледне жене често су прилазиле Богу и почињале да Му служе својим имањем. Списак њихових имена је дугачак. Ту има места за Јелену, Константинову мајку; Клотилду – франачку краљицу, равноапостолну Олгу и многе друге. Оне су пре свега тежиле томе да њихови мужеви стекну веру и да у вери васпитају децу. Ако им је то полазило за руком, ништа боље се није могло смислити. Ако у томе нису успевале, тежиле су да се обогате добрим делима, жртвујући, помажући, тешећи. Једне су завршавале живот у обитељима, друге су остајале у свету, али су живеле строго и молитвено. Треће су носиле маску светског живота и држале у рукама власт угађајући Богу тајно и носећи понекад под одећом јарких боја оштру кострет. И све су пажљиво читале оскудне редове које је написао јеванђелиста: «…служаху Му имањем својим» и размишљале о њима.

 

Била је још једна утицајна жена која није успела да послужи Христу имањем које је такође поседовала. То је Пилатова жена – Клавдија Прокула, танкоћутнија и самилоснија од свог мужа који је имао власт. Она није променила ток јеванђељских догађаја и није наговорила мужа да не дира Христа, али је показала милостиво срце, ретко срце отворено за дејство благодати. Кад су се чули повици «Разапни Га!» и «Не Њега, већ Вараву!» речи које је упутила мужу биле су као дах свежег ветра: «Немој се ти ништа мешати у суд Тог Праведника, јер сам данас у сну много пострадала Њега ради» (Мт. 27, 19).

 

Тако је благодат нашла обрезано и кротко срце у кући незнабошца, док су за то време Јерусалимљани на своју главу и на главе своје деце призивали Невину крв.

 

Сиромаштво само по себи није врлина. Ни богатство само по себи није грех. Сиромаси нису навикли само да осуђују богаташе. Сиромаси су, као што видимо у Речи, у стању и да олако осуде Јединог Безгрешног, док се тешко може наћи бар један човек који има добро срце, и може се наћи у раскошним одајама, на чију се раскош не обраћа пажња. То је прва лекција.

 

Друга је подједнако важна. Једном ју је неко формулисао отприлике овако: «Ако не можеш бити ловац људи – лови рибу за ловце људи.» Односно, нису сви апостоли и нису сви пророци, треба неко Господу да послужи и својим имањем.

 

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Foto: илустрација, преузета са srbijadanas.net

[Viktor Ljvovic]

Meni se ne svidjaju tekstovi ovog coveka. Previse reci, a malo smisla.

[JESSY]

Човјек је сличан… дрвету, или свијећи, или – авиону

Човек је сличан, на пример, дрвету. Треба да доноси плод, јер ће га иначе – посећи. Или – свећи. Треба од рођења до краја живота на земљи горети пред Богом једнаком ватром без дима. А човек је сличан још и авиону. Да, да – авиону, који „не испраћају тек тако, као возове“, и под чијим крилом „о нечему пева зелено море тајге“ и сл.Ево зашто.

У лету ваздушне лађе је најважније – полетање и слетање. То су најопасније и најодговорније фазе. На достигнутој висини такође може доћи до неочекиваних ситуација: на пример, може да улети птица у турбину, да се поквари техника или електроника, може и горива да понестане, а ту је опет и турбуленција, итд. Али је ипак најважније и најтеже – полетети и приземљити се. У човековом животу је све исто тако.

Човеково зачеће и први месеци његовог живота проведени у телу мајке, могу се упоредити једино са настанком новог универзума. Сва остала поређења нису адекватна. Израстајући у утроби од једне живе ћелијице до целог и пуновредног човека, ми гигантским корацима тамо, у мраку, пролазимо, тј. прелећемо, велике фазе развоја. То је – међузвездани лет. Све што нас чека напољу, по степену важности, није нам близу. Назовимо то паљењем мотора и узлетањем.

Затим се најважније фазе проживљавају у првим годинама живота. Никакво студирање ни ни факултет се не могу упоредити по важности добијања информације и навика са тим првим годинама, када се човечуљак учи да хода, говори и оријентише се у непрегледном свету. После се интензитет стицања навика смањује, иако се нама баш чини супротно, тј. да се живот пуни снагом. Образовање, избор професије, проналажење свог места – то је достизање висине. Живот се постепено успорава и настају промене, више квантитативне него квалитативне. На крају се достиже плафон изнад којег се не лети, и човек се креће у оквирима задате висине. То је оно што ми зовемо зрели живот.

Код неког је лет домаћег карактера: од Харкова до Симферопоља. Пред њим је лет мало дужи од сат времена. Код неког је он наглији: рецимо, Њу Делхи–Њујорк. Ту су и висина и брзина веће. Али то су детаљи. Свеједно, циљ лета није сами лет, већ слетање и испорука робе и путника. На тај начин, уколико нас упоредимо с авионима, најважније фазе код нас, одраслих људи, су већ за нама. Неко никада није напустио хангар, неко се срушио при узлетању, неком је у унутрашњости авиона у ваздуху био терориста или је из неког разлога убрзо понестало горива. А код нас је – све у реду. Полетели смо и постигли брзину и висину. Летимо. Најважнија ствар је сада – пред нама. Најважније је – слетети и не срушити се. Схватам шта значи: крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Суду Христовом.

Нема о чему више да машташ. Лети, гледај око себе, уживај у погледу кроз округли авионски прозорчић, а пилот нека контролише уређаје. Циљ са сваким сатом постаје све ближи.

Када се приземљимо (дај Боже да се то деси), треба проћи кроз пасошке контроле. Аеродроми су такође веома симболична места.

* * *

То је читав систем врата и пролаза, тј. слојевита, организована заштита, која не дозвољава да се ко било укрца у авион. Дословно, као својеврсна митарства.

Тада, молим лепо, ствари на преглед. Ту будите љубазни, скините копче, сатове, каиш и повадите ситнину из џепова. Понекад се морају и изути ципеле или чак скинути одећа. Затим „станите овде, руке увис, а сада опет“.

Након тога „покажите свој пасош и карту“. Документа морају бити исправни, а формулари правилно попуњени. Ако се испостави да вама није дозвољен излаз из земље или да сте бегунац, вас одмах „купе“ ту на пасошкој контроли и одводе за беле ручице где треба. Постоји ту још један појам као што је виза, тј. регистрација. И чак када је све прођено, не би требало одмах да седате у фотељу. Треба да чекате. Понекад и дуго.

Међутим, постоји и категорија путника – VIP. Такви стижу на аеродром пет минута пре полетања, када су мотори већ загрејани. Прескачући све формалности, они у пратњи стјуардеса седају на своја места и – само напред. Очигледно њима у духовном свету одговарају светитељи. Они се без митарстава, застоја, нервозе и чекања одмах у пратњи анђела упућују ка циљу. Међутим, велика већина људи прекраћује време лутајући по дјути-фри шоповима, зевајући, гледајући кроз прозор на писту или на семафор са распоредом полазака.

* * *

Један мој пријатељ је уснио сан, како хитно мора да одлети. Аеродром је огроман, стотине врата и прозора – лако се може изгубити. И њега нигде не пуштају. Чак не желе ни да разговарају са њим, спуштајући главу и не узимајући му пасош. Са десне и леве стране људи пролазе контролу и иду даље, а он – не. Дословно исто као са Маријом Египћанком: нека рука га зауставља и не пушта на укрцавање. А већ најављују да ускоро узлећу! Он у паници трчи дуж небројених врата и прозора и одједном открива да је изгубио карту. На семафору почиње да светлуца информација да се укрцавање завршава. Човек схвата да остаје ту где је. И поред тога схвата још и то, да ствар није у авиону, већ у томе да га не примају у други, прави живот. Он тамо није потребан, и више ништа не може променити ни кориговати. Буди се ужаснут.

Какав би то он био, реците ми, ако не био одмах након буђења отрчао у храм Божији на исповест?

* * *

Цео наш живот је школа симбола, поука и загонетки. Неко је некад рекао да се може учити чак и на примеру телефона. Шта? Ево шта: рекао сам „овде“, а чули су „тамо“. Зар то није облик молитве?

И не само да се може учити на примеру телефона, већ и авиона, и аеродрома …

[Данче*]

О мисионарењу

Свештеник је позван у школу да поразговара с децом. И док су кроз ходник ишли у учионицу педагог моли свештеника: «Реците им да се лепо понашају, да не пуше на одморима, да не шаљу sms-поруке на часовима, да у тоалетима не цртају фломастером гадости на плочицама.»

Свештеник је позван у војску. И док је преко полигона ишао с дежурним официром у слушаоницу, официр је замолио свештеника: «Реците им да наредбе командира извршавају без роптања, да опрезно рукују оружјем, да не беже у село по вотку без дозволе, да старији не вређају много гуштере.»

Довели су родитељи дете први пут на исповест. Кажу му: «Обавезно реци свештенику да не слушаш тату и маму.» А свештенику кажу: «Баш га изгрдите да не буде тако горопадан, да једе оно што му дамо, да се не препире с нама, да слуша.»

Где год свештеник да дође и кога год да му доведу, сви пре свега желе да на свету има више послушања. Не говоре о томе да се умножи молитва и да се роди богопознање. Главно је – дај нам послушање. Архимеду је била потребна полуга и тачка ослонца да би преокренуо свет. Начелници и командири свих врста у свештенику виде полугу за преокретање мозгова потчињених у правцу послушања. То је неправилно.

Неки Цркву из времена пре револуције прекоревају за то да је била превише повезана с монархистичким режимом, да се претворила у један од његових главних ослонаца. И после је, веле, тако тешко пострадала због пада режима који је подупирала и подржавала. Можда и јесте тако, али данас од Цркве људи желе исто то – да подупире и да подржава. У Цркви не траже Цркву, већ неке њене функције, које узгред речено, ни из далека нису главне. Свака власт наилази на саблазан потрошачког односа према Цркви у својој држави. «Помозите нам да се боримо против наркоманије, реците народу да се не буни, помозите сиромашнима да стрпљиво дочекају смрт и да се нисте усудили да нас учите како ми сами да поступамо.»

Робовласници су били демонски прозорљиви мисионари. Свесно су крстили робове како би чича Тома смирено живео у колиби од сламе, смишљајући још један „спиричуел“ и како би нож узимао у руке само за сечење плодова приликом жетве. Можда је Руска Црква пре револуције и била крива, али у том случају не треба заборавити да се свим Црквама у свим хришћанским народима прети опасност да се нађу у таквом стању.

Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Најбољи синови Израиља су пре Христовог доласка схватили да Тору не треба читати и проучавати «ради» нечега, већ због сласти саме Торе.

Познате су Христове речи из Јеванђеља: Милости хоћу, а не прилога (Мт. 9, 13). Ове речи су цитат из књиге пророка Осије, и имају наставак: Јер је Мени милост мила, а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница (Ос. 6, 6). Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушање млађих старијима и потчињенима – начелницима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен. Кад се умноже греси Господ је спреман да у гневу суди становницима земље и с људима се суди, јер нема истине ни милости ни знања за Бога у земљи (Ос. 4, 1).

Сви пророци говоре о Месији, чак и ако не видимо и не разумемо то увек. И сви пророци као да једним устима и једним срцем говоре: Тада ћемо познати Господа и све ћемо Га више познавати; јер Му је излазак уређен као зора, и доћи ће нам као дажд, као позни дажд који натапа земљу (Ос. 6, 3). Не треба мислити да је овај ватрени усклик упућен само старозаветним људима. Не треба мислити да ми, који верујемо у Христа, људи Новог Завета, више немамо шта да спознајемо и да треба да смо мирни ако читамо Символ вере. Сви који знају да Бог постоји дужни су да спознају Господа, да Га траже од раног јутра до касне вечери. Не само то, синови Јеванђеља треба да осећају још већу жудњу за благодаћу од синова Закона. Исаијине и Осијине речи треба да буду ближе нама него савременицима пророка.

Историја хришћанског света је историја драматичних односа између Бога и Његових нових људи. Господ је бирао и подизао до тада непознате народе који су седели у историјској тами. Господ им је даровао Себе и било им је добро док је Он био њихово главно богатство. А кад су хтели да претворе Његову благодат у своју приватну својину или кад су почињали да се хвале Његовим даровима као својим заслугама, Он је окретао Своје Лице. Такође је могао да се гневи на људе кад су више времена посвећивали религиозној уметности: каменорезачким радовима, црквеном злату, складном појању, китњастом богословљу – и кад су заборављали на Бога као на Центар, на срце, на Извор. Кад су волели зраке и заборављали сунце – може се рећи укратко. То није било богопознње већ културна обмана у цвату, која је порасла на месту бившег богопознања. Тада су се испуњавале речи: Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке (Ос. 4, 6)

Све је то било код Јевреја, али не само код њих. Само што се на њиховој историји ови процеси виде као на матрици. Касније су се више пута испољавали у историји различитих народа, који су спознали Бога, укључујући и наш нрод.

Кад свештеника зову у школу или у војску то је већ добро. И није страшно што га моле да утиче на потчињене како би се побољшала њихова дисциплина. Нека моле. А свештеник нека ипак својим главним задатком сматра разговор с људима о Богу. Побољшавање дисциплине ће бити пратећи производ светлих знања о Господу Исусу Христу. И преношење ових светих знања је главни задатак свештеника, јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама (Мал. 2, 7).

Један мудри мисионар је рекао: «Кад разговараш с јеретком, немој говорити против њега, већ изнад њега.» Говорећи против ништа нећемо постићи, пошто ће човек, већ због самог инстинкта самоодржања спорити, бранити се, неће се слагати. Али ако смо у недрима наше црквене свести богати оним што немају и што не могу имати они који су отпали од Цркве, треба да знамо да им покажемо оне висине о којима још нису ни размишљали, да им покажемо блага која ису видели.

Исто је и с обичним слушаоцима. Мало је смисла у прежвакавању наредби с речцом «не»: «немојте се свађати, не пушите, не грешите, не тугујте». Ми смо диригенти. Не смемо да говоримо «не фалширајте» - треба да им дамо чист почетни тон. Осим негативне речце «не» у проповеди треба да постоји позитиван позив: «Спознајте Истину, и Истина ће вас ослободити. Тражите Бога и жива ће бити душа ваша.»

Другим речима, «хајдемо код Њега, а не код Његових дарова; код Њега Самог, а не код Његових својстава; хајдемо увис и престаћемо да се растачемо по површини».

Протојереј Андреј Ткачов