Jump to content
  • Добро дошли на Живе Речи Утехе

     Желимо Вам пријатне тренутке на сајту Поуке.орг и форуму Живе Речи Утехе. Да бисте добили све функције сајта и учествовали у разговорима,
    молимо Вас пријавите се или направите налог ако га још немате.  

  • Sign in to follow this  

    Кајем се што нисам анђео

    Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

     

    На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то... Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

    Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

    Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не?

    Само питам и ништа не констатујем.

    Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

    Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

    Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

    Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

    Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

     

    08 / 03 / 2018

    http://www.pravoslavie.ru/srpska/111329.htm


    Sign in to follow this  


    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    Vrlo koristan clanak! Iako znamo da je ispovest uvek licna, ovakve pouke bi jos veceg odjeka imale kada bismo se usudili o njima malo prozboriti , onako otvoreno, na ovom forumu! Time bismo pomogli jedni drugima da se bavimo licnim pregnucima za istinsko pokajanje, retrospektivu, upitanost I pogruzivanje u Svetu Tajnu Ispovesti/Pokajanja. 

    Ove reci (ispod) su veoma istinite za hriscane I susrecemo se sa ovakvim problemima svakodnevno; nekad to zahvati I nas same, nekada bliznjeg , ali kako se nosimo sa tim su vrlo vazne stvari. Na koji nacin mi ljubimo bliznjeg svoga? Onako iz daleka, retoricki, pa neka je I saosecajno ponekad, ali kako uistinu dozivljavamo manifestovanje te ljubavi, ako je ona uglavnom imaginarna; ovo se naravno ne odnosi na haritativnu stranu crkvene misije, hvala Bogu to je I zazivelo u danasnje vreme. Kako se odnositi prema duhovnom stradanju bliznjih, osim molitvom? Pozivaju se hrabri da ohrabre na plodnu diskusiju... hocemo li?

    пре 1 сат, Драгана Милошевић рече

    Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

    Vrlo koristan clanak! Iako znamo da je ispovest uvek licna, ovakve pouke bi jos veceg odjeka imale kada bismo se usudili o njima malo prozboriti , onako otvoreno, na ovom forumu! Time bismo pomogli jedni drugima da se bavimo licnim pregnucima za istinsko pokajanje, retrospektivu, upitanost I pogruzivanje u Svetu Tajnu Ispovesti/Pokajanja. 

    Ove reci (ispod) su veoma istinite za hriscane I susrecemo se sa ovakvim problemima svakodnevno; nekad to zahvati I nas same, nekada bliznjeg , ali kako se nosimo sa tim su vrlo vazne stvari. Na koji nacin mi ljubimo bliznjeg svoga? Onako iz daleka, retoricki, pa neka je I saosecajno ponekad, ali kako uistinu dozivljavamo manifestovanje te ljubavi, ako je ona uglavnom imaginarna; ovo se naravno ne odnosi na haritativnu stranu crkvene misije, hvala Bogu to je I zazivelo u danasnje vreme. Kako se odnositi prema duhovnom stradanju bliznjih, osim molitvom? Pozivaju se hrabri da ohrabre na plodnu diskusiju... hocemo li?

    пре 3 часа, Драгана Милошевић рече

    Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

    Bas mi je taj deo teksta zapao za oko. :ladan:

    Kao i ovaj ( deo ) :

    "Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!"

    Nekako, da budemo ( sa obe noge ) na zemlji, da budem svesni svoga duhovnog stanja,  ali, u isto vreme da i idemo tim nekim putem pokajanja i preispitivanja svojih postupaka. Koliko se secam , taj neki pravi i smireni ( duhovni put ) oci su nazlivali 'carski put' ili  'srednji put',.....put koji nije ni bas skretanje u levo, ,....u uninije i neku vrstu pasivnosti, ....i drugi put, koji njije , ni'  skretanje u desno,.....tj. to je upravo ovo sto prica prot. Andrej,....nerealno i umisljeno,  kao nase hodanje po nebu, kao da smo vec dostigli neko viskoko duhovno stanje ( iako smo, realno na pocetku pokajanja ).

    Eh, na osnovu svog iskustva, mogu da kazem, ( meni licno ) bas je tesko uskladiti i postici to neko zeljeno duhovno i pokajnicko stanje ( koje je svakako potrebno i pozeljno ).

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Da, upravo zato sto je tesko, mogli bismo nositi breme jedni drugima, tako sto cemo razmeniti iskustva, misljenja I dobru literaturu za poucavnje, olaksanje...

    пре 34 минута, Bokisd рече

    Eh, na osnovu svog iskustva, mogu da kazem, ( meni licno ) bas je tesko uskladiti i postici to neko zeljeno duhovno i pokajnicko stanje ( koje je svakako potrebno i pozeljno ).

     

    Pregaocima Gospod daje mahove, znaci truditi se uz Boziju pomoc. Pokajanje je izmedju ostalog I dar Svise. Cak I kad prividno, ne znamo sta I kako trebamo menjati u nama samima, otvoriti se za volju Boziju I Njegove puteve da "postignemo" - to mozemo svi...

    Mozda nanovo razgovarati o pravilnom odnosu licnog misljenja I osudjivanja? Premda je to stvar nekog licnog barometra, nije lose ponavljati, dopuniti, promisliti I sl., o tome kako bismo se podstakli na introspekciju... dokle je opravdano licno misljenje, a odakle pocinje osuda?

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites
    пре 3 минута, "Tamo daleko" рече

    Da, upravo zato sto je tesko, mogli bismo nositi breme jedni drugima, tako sto cemo razmeniti iskustva, misljenja I dobru literaturu za poucavnje, olaksanje...

     

    Pregaocima Gospod daje mahove, znaci truditi se uz Boziju pomoc. Pokajanje je izmedju ostalog I dar Svise. Cak I kad prividno, ne znamo sta I kako trebamo menjati u nama samima, otvoriti se za volju Boziju I Njegove puteve da "postignemo" - to mozemo svi...

    Mozda nanovo razgovarati o pravilnom odnosu licnog misljenja I osudjivanja? Premda je to stvar nekog licnog barometra, nije lose ponavljati, dopuniti, promisliti I sl., o tome kako bismo se podstakli na introspekciju... dokle je opravdano licno misljenje, a odakle pocinje osuda?

     

    Apsolutno.

    Moje misljenje je, da, dobra i kako da kazem, realno nastrojena i dobro utemeljana litelatura ( na lepim primerima pokajanja kod hriscana ) i mozda jos bitnije, medjusobna razmena iskustva i savetovanje izmedju nas samih ( kako se ono kaze u pismu, gde su dvoje, ako jedan padne  drugi je tu' da ga pomogne ),.... su mozda i kjucne stvari u toj nekoj , kako kazes, ...introspekciji,...ili, ispitivanju samih sebe i svojih postupaka ( ima ono kod otaca, da uvek na kraju dana, pre nego sto zaspemo, pomalo i preispitamo sta smo sve odradili, dobro ili lose ,....tog' dana )

    Ovo  , pravo da ti kazem, oko toga, gde pocinje neka osuda, ne znam, stvarno je tesko razluciti, gde je granica necijeg osudjivanja.

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites

    Била сам у прилици да проведем извесно време у руској православној цркви у иностранству и да се дружим са њиховим верницима. Приметила сам да се све одвија по устаљеном ритму – ко хоће да се причести, тај безусловно мора претходно да се исповеди. Није важно колико времена је протекло од претходне исповести, услов је увек исти: не можеш да се причестиш без исповести.  И шта се дешава код човека у коме нема покајања, а жели да се причести (не да он није свестан својих недостатака али просто тог тренутка нема покајничко расположење). Значи, пре исповести он у буквалном смислу почиње да смишља шта би могао да каже свештенику. Почиње свакако од онога што му недостаје, у смислу „нема у мени смирења, трпљења и слично“ како је навео аутор горе цитираног текста.   Уз то, постоји на руском тона литературе о исповести, и једноставно узима књигу „Припрема за исповест“, чита нека уобичајена сагрешења и бележи их, па зато и све исповести личе једна на другу, као по неком шаблону. Дакле, не треба кривити те људе, већ ми се чини да нешто није у реду са том праксом старе руске школе која инсистира на обавезној исповести пре Светог Причешћа. Исповест је  Света Тајна која не може без Покајања које опет дарује Господ али не кад ми хоћемо него кад Он жели…

     

    Неко је горе поменуо границу између оправданог личног мишљења и осуђивања…  Непогрешив показатељ да смо некога осудили је губитак унутрашњег мира. Мислим да сваки човек који бди над собом врло добро зна где је та граница, у противном, где је његов грех?

     

    Најбоље је без имало само-оправдавања сагледати наш однос према Богу, затим према ближњем (пре свега, према члановима породице, оцу духовнику,  најбољем пријатељу,….) као и однос према самом себи.  И свакако, молити Господа, без Кога не можемо чинити ништа, да нам дарује да сагледамо своја сагрешења, како нас учи Св. Јефрем Сирин. Свако од нас има одређену страст којој је склон и против ње се треба борити уз помоћ Божју.

     

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Share on other sites


    Креирај налог или се пријави да даш коментар

    Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

    Креирај налог

    Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

    Региструј нови налог

    Пријави се

    Већ имаш налог? Пријави се овде

    Пријави се одмах

  • Вести са званичних сајтова Српске Православне Цркве



Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×