Богословље протојереја Андреја Ткачова

[Данче*]

Честертон, Луис и митрополит Антоније

Неко је оштроумно запазио да су у ХХ веку међу свим проповедницима Јеванђеља у Великој Британији (а у то време их је тамо било доста) људи чули и дубоко прихватили гласове само тројице људи. Ови проповедници су Гилберт Честертон, Клајв Луис и митрополит Антоније (Блум). Вреди пажљивије погледати ову тројицу „последњих Мохиканаца“, пошто је управо труд налик на њихов потребан сваком друштву које чува своју везу са Христом и Црквом.

 

    

 

Честертон и Луис су мирјани. Они не заузимају никакво место у хијерархији, нису везани корпоративном етиком, нису обележени печатом школског, специјалног образовања. Зато су специфично слободни. Тамо где епископ и свештеник мора три пута да се осврне на мишљење надређених, на евентуални друштвени резонанс и слично, ова двојица говоре оно што мисле привлачећи слушаоце једноставношћу и смелом искреношћу. Они не говоре зато што је то нужно, зато што је то њихова обавеза због звања и положаја у друштву, већ само због вере и узнемирености срца. И нехотице се сећамо нашег домаћег „витеза вере“, како су га с поштовањем називали чак и непријатељи, тачније – Алексеја Хомјакова. Он се није борио за Цркву зато што је завршио богословију, већ зато што је живео у Цркви и ради Цркве. У области учења о Цркви ниједан јерарх није био тако свеж као овај мирјанин.

Уосталом, иако је Хомјаков био песник, у богословљу је био управо богослов, а нипошто не писац који говори на богословске теме. Није писао чланке или есеје, већ велике и озбиљне радове. Честертон и Луис тешко да су били богослови. Обојица су почињала да стварају као песници. Међутим, постали су познати: један као новинар, есејиста и критичар; а други као писац и тумач хришћанских основа, као катихета с академским знањима.

За разлику од обојице митрополит Антоније није писац и није професор, није новинар и није полемиста. Он је сведок. Његове речи су увек сведочанство о ономе што наизглед знамо од детињства. Међутим, владика увек ономе што нам је познато уме да дâ ону дубину на коју су ретки заронили. С дубоким осећањем, с великом снагом веродостојности која проистиче из личног искуства и дубоке уверености у истинитост речи које изговара, он сваки пут слушаоцу изнова открива Јеванђеље. Реч Божија у његовим устима никад није сувопарна и није досадна. Он не маше цитатима као палицом, плашећи оне који се не слажу. Али излива реч као јелеј; лечи душе од чирева неверја, таштине и неодговорности.

Ниједан од њих тројице није рођен као хришћанин, али су то постали. Сваки од њих је у стању да поштено исприча о својим сумњама, о трагању за Њим, о томе како Га је пронашао. Ова честитост која нас привлачи у стању је да се дотакне самог средишта савременог човека који се плаши традиције, за којег је хришћанство „превише оптерећено“ теретом минулих епоха. Из традиције, не одбацујући је уопште, већ пре ће бити – потврђујући, тројица благовесника васкрсавају осећај јеванђељске свежине. У њиховим устима Нови Завет је заиста Нов, а Јеванђеље је радосна вест и боље се не може рећи.

Занимљиво је да за разлику од Честертона и Луиса митрополит Антоније ништа није писао. Деловао је сократовски: питајући, одговарајући, ћутећи повремено и размишљајући наглас пред лицем Бога и саговорника. Касније су његове беседе постајале књиге захваљујући напорима пријатеља и поштовалаца. Срећа што је живео у време средстава за снимање звука и нису били потребни напори стенографа. Узгред речено, о епохи. Технички напредак, повећање броја становника, прекинута веза времена и свеопшти метеж... Ко није грдио најновију историју и духовну подивљалост савремног људског мравињака?! „Гвоздени век, гвоздена срца.“ Али ова епоха нам ипак дозвољава да издајемо говоре мудрих људи помоћу техничких средстава и да преносимо ове говоре хиљадама и милионима слушалаца.

Добро би било да сваки град има свог митрополита Антонија, сваки универзитет – свог Луиса и сваки лист – свог Честертона. Али то би било добро. А ако је лоше? Ако је лоше овакви људи су ретки и за многе би непоправљив губитак било да их чује само најближе окружење. У средњем веку, кад је већина пастве била неписмена, кад су књиге биле скупе и кад није било медија, све је зависило од могућности да се мудар човек чује уживо. Данас, удаљени једни од других временом и простором, можемо да се поучавамо благодатном речју помоћу књига и различитих аудио и видеоснимака. Сва тројица су то имала на уму. Сва тројица су у различито време и с различитим интензитетом држала беседе, предавања и проповеди на радију. Односно, они су сасвим савремени, да би их човек данашњице схватио, и сасвим су устремљени у вечност, да не би угађали тренутном укусу, већ да би бранили или објављивали истину.

 

Прот. Андреj Ткачов. Бегунац од света. Драслар, 2016

Потребна су нам ова тројица, наравно, с другим презименима. Потребни су нам мачеваоци попут Честертона, који су спремни да извуку из корица оштар мач неоспорних аргумената и да на предају приморају сваког скептика или несавесног критичара, који хули оно што не зна. Овај формат најбоље одговара свим облицима журналистике.

 

Потребни су нам професори који се много пријатније осећају у друштву древних рукописа него на аутобуској станици. Они, зовући у помоћ безбројни збор писаца и песника који су некад живели, могу да дочарају људима, који су учили „нешто и некако“ хришћанство као плодну снагу, која је у сва времена могла да запали срца и донесе радост.

Потребни су нам, напокон, епископи који о Христу могу да говоре не одозго надоле, већ лицем у лице, не као они који уче, већ они који несебично деле истину с другима.

Ова тројица су потребна друштву које себе сматра образованим и паметним; друштву које је чак помало уморно од свог свезналаштва и које попут Пилата, слежући раменима, пита: „Шта је истина?“ Једноставним људима су потребни једноставни проповедници. Али једноставност нестаје. На њено место долази недоучена надменост, која је увек спремна да спори с Богом због своје недоучености. Долази навика да се изговарају лаке речи на тешке теме и да се дају туђи одговори на вечна питања, за која човек није пострадао. Управо њима, људима који су заражени метафизичком неозбиљношћу, било би корисно да на једној од животних прекретница сретну неког од ове тројице: Честертона, или Луиса, или митрополита Антонија. Наравно, с другим презименима.

***

Из књиге "Бегунац од света"

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Православие.Ru.

[Bokisha]

Мали грехови и мала добра дела

Маштајући о великим и епохалним делима, човек свакодневно пропушта да чини она мала добра која пред Господом износе слику његовог срца. Исто је и са такозваним малим греховима: човек себи налази утеху у томе што они нису тако велики и трагични, не видећи у њима никакво зло. А они, мало по мало, гутају целог човека претварајући га у човека окорелог и безосећајног.

Треба се плашити малих грехова и не смеју се занемаривати мала добра дела. То је очигледна истина. О њој су много говорили, и то праведни људи, као што је архимандрит Јован (Крестјанкин) у беседи „О чињењу малих добрих дела”. Али можемо, можемо и треба да говоримо једно исто разним људима у различито време. Не треба да мислимо да је све најважније већ речено, на пример, да су га рекли свети људи. Као прво, није све речено. Као друго, оно што је речено једном треба много пута понављати. Као треће, на свету на постоји чист плагијат. Чак и ако дословно понављам туђе мисли, пропустивши их кроз себе, претварам их у своје. Дакле, вратимо се греховима и врлинама.

Понекад је рачуница у свету морала једноставно немогућа. Односно, квалитет у овом свету постоји, а о квантитету се не може увек говорити. Ево примера.

Човек је бацио на под комад хлеба. Бацио га је и није га подигао. Није га одувао, није га целивао, није рекао: „Господи, помилуј.” Овај човек је тешко згрешио. Испољио је окорелост, глупост, незахвалност своје душе, своје неучествовање у свакодневном труду на највећи могући начин. Може ли се овде говорити о величини парчета хлеба? Да ли постоји разлика у томе да ли је ово парче велико или је само корица? Наравно да не. Грех је учињен у принципу и није важно колико грама има хлеб који је човек презрео.

Грами могу постати фактор морала у другим условима. У Лењинграду за време блокаде је човек који је секао кончићем ништавни комадић своје порције и давао га ближњем достојан да се назове именом свеца. Ево, ту грами улазе у област морала и рачунају се. А у свакодневном животу нема разлике да ли је у питању векна или корица. Нема разлике ни кад дете у присуству родитеља баца на земљу ђеврек који није појело до краја, а одрасле баш брига за то. Да би се грех назвао грехом овде не треба рачунати граме.

На телевизији је више пута приказивано како фармери у различитим земљама Запада, које су наљутиле сопствене владе, организује демонстрације. Окупљају се на градским трговима на тракторима, заграђују магистрале механизацијом. Често демонстративно проливају на асфалт на стотине буради млека како би показали да од производње немају користи. Увек ме боли да гледам ово безумље које има „економско оправдање”. Сваки пети човек на Земљи гладује у свако време и у сваки час. А негде неко налази да му је с тачке гледишта рентабилности исплативије да проспе у мора на стотине тона житарица с неистовареног шлепера. Профит је нечовечан као Молох. Он има своју – идолопоклоничку логику. Зато размишљам: да ли се много разликују човек који је бацио на земљу парче сендвича и бизнисмен који уништава тоне намирница због тржишне сврсхисходности? Шлепер са житарицама је у односу на корицу хлеба као слон и мува. Али људи који чине ове поступке могу бити једнаки.

„Украо је динар” и „украо је милион” јесу изрази између којих се може ставити знак једнакости. Милион се разликује од рубље. Али тамо пише и „украо је”. Због ове речи као због множења нулом нестаје разлика између величина. Величине постају једнаке. Узгред речено, кад смо већ зашли у област математике, останимо у њој због још једног примера.

Морал има везе с Богом и дотиче се вечности. То је исто што и изаћи у област бесконачног које има потпуно другачије математичке законе. Узмимо мноштво природних бројева од 1 до 100. Сад узмимо мноштво природних бројева од 1 до 100 који су дељиви са 2. Који од ових скупова ће бити већи? Природно – први. Он је тачно двапут већи. Сад узмимо бесконачно мноштво природних бројева с једне стране и бесконачно мноштво природних бројева који су дељиви са два с друге. Који од ових скупова ће бити већи? Ниједан! Једнаки су! Бесконачност је и тамо и овамо. И то значи да је у бесконачности део једнак целини. Обично рачунање се завршило.

И као што математика говорећи о бесконачности доспева у област других закона, тако и човек говорећи о моралу, о греховима и врлинама, доспева у другу област, тамо где мало вреди исто колико и велико. И сад можемо да се приближимо схватању катастрофе која се десила у рају – грехопаду.

Са световне тачке гледишта, шта су страшно учинили ови први људи? Такав ништаван грех и тако строга казна! Где је та љубав о којој се свуда говори ако је Бог тако строг? Али ствар је управо у томе што је мало једнако великом тамо где је реч о греховима. У греху прародитеља као храст у жиру, већ су били скривени сви грехови потоњег човечанства.

Јасан је и јеванђељски максимализам који прељубником назива већ онога ко гледа жену са жељом. Грех који се невидљиво чини у духу, једнак је греху који је испливао на површину и постао видљив. Зато нам се неће судити по делима, већ по тајни срца. На дан када Бог узасуди тајне људске по јеванђељу мојему кроз Исуса Христа (Рим. 2, 16) – тако о томе говори апостол Павле.

Јасно је зашто су због себе као због последњих грешника плакали подвижници који су отишли далеко од светских станишта. Видећи у себи семена греха у истим овим семенима су видели страшне плодове који су се отимали да изађу напоље и овај призор је рађао бесконачне сузе.

Дакле, мало је једнако великом, и то нас смирава кад разговарамо о гресима. Али нас исте мисли теше и приликом разговора о врлинама. Теше нас, зато што нам постају јасне речи Господа о чаши воде, коју ако човек да, неће изгубити своју награду. Постаје јасна похвала сиромашне удовице која је у црквену ризницу ставила два ситна новчића. Кад је у питању врлина закон једнакости између малог и великог функционише подједнако беспрекорно.

Сваки човек може да донесе закључке на основу реченог. То може бити одлука да се не прихвата великих дела, али да с великом љубављу чини мала. То може бити поновно разматрање свог живота у смислу проналажења обичних греховних „ситница” и покушај да се растане од њих. У сваком случају, то треба да буде појачана озбиљност према животу и пажње према својим поступцима.

Човек не мора да чини ништа велико да би се спасио. Не треба да чини ништа киклопски страшно да би отпао од Бога. И за једно и за друго су довољна свакодневна, неприметна, мала дела. Мала за наш свакодневни покварени вид, али која попримају истинске размере кад се вид побољша под утицајем благодати.

Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Mali-grehovi-i-mala-dobra-dela/63508.html

 

[JESSY]

ШТА ИМЕ МОЈЕ ТИ ЗНАЧИ?»

Циклус «Моћ књиге». Чланак четврти

 

Хамлет за воланом

Постоје сервиси за позивање таксија који клијенту на мобилни телефон шаљу кратку поруку о томе да шаљу возило и наводе име возача. Једном сам наручио кола и добио поруку: аутомобил марке (рецимо) „нисан“, боја (рецимо) црна, возач се зове Хамлет. У принципу, не сећам се тачно марке и боје ових кола, али име возача нећу заборавити. Без било каквог „рецимо“ возач је био Хамлет. „Баш ме занима,“ – мислим, какав је овај таксиста Хамлет. С беретком? С мачем? Тужних очију као што су очи Смоктуновског?...“ Долази возило, излазим из зграде, седам у кола. За воланом је човек источњачког изгледа од четрдесетак година. Мршав, кратке косе, необријан. Ништа нордијско. Ништа онострано и загонетно. Питам: „Јесте ли Ви Хамлет?“ Каже: „Јесам. Куда идемо?“ Одговорио сам и кренули смо.

Али занимало ме је: зашто Хамлет? Зашто не Дон Кихот, или д’Артањан? Упитао сам. Не подругљиво. Добронамерно. Каже: „Мој тата је волео позориште. Радио је као лекар. Као обичан лекар. Није био начелник болнице, није био чиновник. Просто лекар у дому здравља. Али је био лудо заљубљен у позориште. Могао је да превали преко сто километара до Бакуа, да оде на представу или на оперу, а онда ноћу да се врати и да ујутру буде на послу. Он ми је дао име Хамлет.“ Питам: „А имате ли браће и сестара?“ – „Имам.“ – „А да ли су они, - кажем – Ђулијете, Офелије, Меркуцији?“ Он врло мирно окреће волан (сигурно је навикао на таква питања). „Не. Они имају обична имена. Само сам ја Хамлет.“ Даље се возимо ћутке. Осмехујем се гледајући кроз прозор. Добронамерно. Онда кажем: „Ви сте Азербејџанац, зар не? Ако је отац ишао у позориште у Баку, то значи да је Азербејџанац. Знате, био је још један Азербејџанац који се звао Оњегин...“ Сад се већ он осмехује: „Не, нисам знао.“

Власт јунака

 

А он је заиста постојао и звао се Оњегин Хаџикасимов. Његова породица је била племенитог порекла. Префикс „хаџи“ уз презиме значи да је у његовом роду било праведника. Мајка му је била филолог и лудо је волела руску књижевност. Земља је 1937. године обележавала стогодишњицу смрти А. С. Пушкина. Зато је сину који је рођен те године дала име Оњегин. Узгред речено, Оњегинов млађи брат такође има књижевно име: Низами – у част веома познатог источњачког писца Низамија Гјанџеве. И он је рођен кад је била нека годишњица. Схватили сте: занимљива породица. Оњегин (онај из Азербејџана) је занимљив још и због тога што је био један од најпознатијих песника на чије стихове су компоноване песме. Валериј Ободзински их је изводио. „У сваком стиху су само тачке после слова „л“... Тако сам хтео (на руском: хотел), али нисам умео (на руском: сумел)...“ Многи се тога сећају. Певао је у Булбул-огли. Многи су певали. А пошто у СССР-у нису важила међународна ауторска права Оњегин је смело преводио западне шлагере на руски потпуно мењајући смисао. Рецимо, “One way ticket” је претворио у „Плаво-плаво иње“. То је било исплативо. Новац, слава и сви атрибути и једног и другог. Међутим, Оњегин је 1985. године постао Олег. Крстио се и примио је Православље. После је отишао у Оптину где је постао Силуан. Умро је у схими с именом Симеон. Сахрањен је негде око Домодедова. Ето, то је таква прича. „Не знате за овог азербејџанског Оњегина?“ – питам таксисту Хамлета. Каже: „Не. Не знам. Стигли смо.“ Платио сам и опростио од Хамлета. Идем и размишљам. Тачније – сећам се:

 

Срце без жеља било је тада,

Кад мучну сам врелину пила...

„Оњегина“ ваздушна громада

Као облак нада мном се надвила.

То је Ахматова. Сину није дала име у Пушкинову част, али је била очарана његовом поезијом. И како се само прецизно изразила: „ваздушна громада“. И размишљам: ко је још добио име у част Пушкина? Тачно. Сетио сам се: Вампилов, драматург, назван је по Пушкину. Дивни Вампилов који је написао „Лов на патке“ и „Старијег сина“. И „Кућа с погледом на поље“ и „Анегдоте из провинције“. Он је био јединствен и самоук. Све што је написао вреди. Живео је још краће од Пушкина. Са тридесет пет година се утопио у Бајкалском језеру, 1972. године.

„И небом плове бродови од облака. / Али је сваки гроб – крај земље.“

А рођен је исте године кад и Оњегин, 1937. Јубиларне године. Ето, мислим, какву власт Пушкин има над људским судбинама. И не само Пушкин, већ и Оњегин; не само Шекспир, већ и Хамлет. Односно, нема је само аутор, већ и лик. Он је нешто попут сенке, измишљен је – а такође делује. „Ваздушна громада“. „Ваздушна“, али „громада“.

„Оњегин и космос“  

Идем тако и сећам се Германа Титова. Гагариновог дублера и другог космонаута у свету. Гледао сам документарни филм о њему. Он је добио име Герман у част јунака Пушкинове „Даме пик“ (премда бих се ја плашио да назовем сина по таквом јунаку). А сестра му је Земфира. Она је, опет, добила име из Пушкинових „Цигана“, оних у којима је и Алеко (премда се такође не бих усудио да дам кћерки име у част овакве јунакиње). Германов и Земфирин тата је био професор руске књижевности негде на Алтају. Очигледно да је озбиљно волео стваралаштво „сунца руске поезије“. Није деци дао име по црквеном календару, него по школском програму. Ето, да није сину дао име у част Германа, већ макар у част Ленског – Владимир, Титов би можда први полетео у космос: причало се да партија није хтела да пошаље у орбиту Руса који се зове Герман. Јуриј је боље. Више смо навикли на њега. Топлије је. Како год било, други космонаут света је такође волео Пушкина. Пушкин му је помагао да живи. Тачније, да преживи.

 

 Космонауте тренирају и дресирају на такав начин да није сигурно да ли ће иједан од њих уопште полетети у космос: може се десити да умру и на земљи од преоптерећења или услед несрећног случаја. И колико их је таквих – пионира неба, који су се упокојили на тренинзима на земљи! Један од тестова јесте глува соба. У њој нема ниједног звука и влада мркли мрак. Ту човек треба да седи. Понекад данима. А посматрају га лекари и начичкан је сензорима. Проверавају да ли може да издржи самоћу, некретање и одсуство спољашњих стимуланса. Простије речено, проверавају да ли ће човек полудети у космосу или неће. Дакле, Герман Титов је у глувој соби декламовао читаве главе из „Евгенија Оњегина“. Да би сачувао психичко здравље. Да би изашао из ове собе као друштвено користан човек. И рецитовао је тако много да су стручњаци који су га посматрали стекли утисак да Титов зна напамет целог „Оњегина“. Али не само то, он је знао напамет Мајаковског и још по нешто. Био је образован и паметан. Једном речју, из собе је изашао као друштвено користан космонаут. И чик нека сад неко каже да су за освајање космоса потребни само физика, инжењери и софистицирана техника.

Да би човек летео до звезда треба прво да их посматра. А гледање звезда је већ поезија и ако је нема, човек ће целог живота гледати само у земљу као да је нешто изгубио.

Ничег више нисам стигао да се сетим тог дана, зато што није требало да идем далеко од места на којем сам изашао из Хамлетових кола. Поштено говорећи, ничег више о Оњегиновом животу се не сећам, осим тога што сам научио на часовима руске књижевности. „И више није било мастила, и оловка се сломила“. Ако се сетим или ако сазнам, испричаћу вам. Часна реч.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/99827.htm

[Драгана Милошевић]

Најбољи тата на свету

 

Сви смо чули за овог човека. Али се наша мисао највероватније тек овлаш дотакла његовог имена. А оно је достојно сваке пажње. То је Јосиф, праведни Јосиф, заручник Пресвете Дјеве и наводни отац Господа Исуса Христа.

Да бисмо задали тон разговору о њему рећи ћемо одмах: Јединородни Божији Син је у данима Свог детињства Јосифа називао „тата“, „ава“. Нико други на земљи није удостојен ове части и није постао привремено и земаљско подобије Вечног и Небеског Родитеља. За нас ће остати тајна због чега је удостојен такве части. Можемо само да претпостављамо колико је дубока била душа овог дрводеље из рода цара Давида.

Свето Писмо Јосифа назива праведним, због тога што је, кад је код Марије приметио знаке трудноће, одлучио да Је тајно отпусти. Ради се о томе да Закон заповеда да се погуби девојка која затрудни пре брака. Стомачић се још није заокруглио, али је искусно око одраслог човека (Јосиф је много старији од Марије) непогрешиво запазило да је Марија бременита. Јосифове мисли су биле потпуно земаљске, али човекољубиве. О зачећу од Светог Духа нико није могао ни да помисли. Није желео да подвргне Марију срамоти, није дигао буку тражећи објашњења и осуђујући Је. Одлучио је да Је једноставно пусти да иде. То је смирење. То је праведност. Мало је људи који тако поступају.

И тада небо почиње да руководи Јосифом. Анђео му у сну заповеда да се не боји. Зачето Дете је од Духа Светог. Родиће се Син и треба да Му да име Исус. Нипошто другачије! И Он ће спасити људе Своје од њихових грехова!

Које то „своје људе“? Које своје људе има још нерођено дете? Ко зна колико се питања морало ројити у његовој души. Очигледно, била је потребна велика покорност и дубока вера да би се човек потчинио реченом. И Јосиф ступа на службу зачетом Месији и Његовој Мајци.

Да би Христос дошао у свет потребна је чиста девица. Син Божији не може да се роди на земљи од било кога. Цела историја света пре Христа представља припрему Дјеве. Она је Лествица Којом Христос треба да сиђе. Она је Врата Небеска, кроз Која Христос треба да уђе. Али потребан је још и заручник. Потребан је онај ко ће у очима људи бити Маријин муж и Исусов отац. Потребан је хранитељ и заштитник. Ни то не може бити било ко. Није нимало лакше изабрати „тату“ за Сина Божијег.

У овој породици ће све бити необично. Кад Анђели заповеде да беже од Ирода (како често небожитељи дају заповести Јосифу у сну!), Јосифу је речено: „Устани, узми Дете и Мајку и бежи у Египат.“ Да је то била обична породица било би речено: устани, узми жену и сина и уради то и то. Старији и млађи би били наведени по уобичајеном редоследу. Али је овде ред речи наведен обрнуто, у складу са хијерархијом. Прво је Дете, друга по значају је Мајка, а Јосиф је тек трећи. Јосиф се беспоговорно потчињава.

Он не поставља питање: какав је, вели, то спаситељ којег и самог треба спасавати? Ћутке обавља свој посао. У Светом Писму нема ниједне реченице која би била приписана Јосифу. Стиче се утисак да је он уопште све радио ћутке. Размишљао је и радио, чудио се и радио је, добијао је у сну заповести и испуњавао их је. Али наравно, није тако. Јосиф је разговарао. Између осталог, и с малим Исусом.

Овај јеврејски тата је требало да научи Дете да чита Тору, да се моли Богу и да зарађује за хлеб. То су три неопходне ствари и уколико се изостави иједна од њих, васпитање неће бити потпуно. И Премудрост Божија је, заодевена у људско тело, под Јосифовим руководством усвајала законе и заповести. Исус је стављао Своју ручицу у жуљевиту Јосифову руку док су ишли у храм, а суботом – у синагогу. А и саме Исусове руке су временом сазнале шта су жуљеви. Јосиф Га је научио да користи тестеру и блању, сврдло и чекић. Грешно је јести хлеб без труда и Творац света, Који се смирио до људског обличја, није био џабалебарош.

Прави отац има три задатка: да научи дете да се моли, да га упозна са Светим Писмом и да му да професију. То треба да учини управо отац. Од њега ће се тражити одговор. Јосиф је испунио задатак. И пре него што су ексери били укуцани у Христове руке, на овим рукама су били жуљеви. Јер видели сте руке тесара, или столара, или каменоресца. Код Христа је све било управо тако. Он је из искуства знао шта је умор од рада, јутарњи бол у мишићима, зној који цури у очи. Лику Христа-проповедника треба додати лик Христа-трудбеника. И Јосифа који стоји поред Њега.

Заповест поштуј оца и мајку Христос је испунио као једну од многих. Био је послушан. И ако је Христос у свему био послушан Јосифу у данима детињства, Он може да слуша „земаљског тату“ и данас. Колико велико је било смирење овог човека, толико велика треба да буде и његова смелост у заступању пред прослављеним Сином Божијим. Треба да призивамо Јосифа у молитвама.

Храмови и олтари који су му посвећени истовремено треба да нас подсећају на то колико је важан обичан човек, радни човек. Лоше је ако шефови с подсмехом гледају на трудбенике, а трудбеници – с мржњом на шефове, а притом се ни једни ни други не моле. Управо из овога се рађају бунтови и револуције. Али ако Христос ради, односно, ако је Цар у радионици, богаташу – смири се, сиромашку – утеши се.

Ипак, главно је то да је Јосиф најбољи пример истинског очинства. Он није родио Исуса по телу, али је учинио све што је потребно, као најбољи тата на свету. Он нас као узор и прекор гледа из дубине историје. Као прекор онима који су зачели, али нису васпитавали; који су зачели и оставили; који су зачели и наговарали жену на абортус. А као узор за оне који су – није важно да ли су зачели или само усвојили – васпитавали, учили, чували, бринули се.

Тата треба да води дете у храм. Тата треба да објашњава заповести и правила живота. У нашем подивљалом свету сад је чак тешко и говорити о томе. Свуда су мушкарци који су дезертирали из духовног рата све предали у женске слабе руке. И ево, жене поју, предају, лече, уче, поучавају… Али коефицијент корисног дејства њиховог свештеног труда ће увек бити мањи него што треба да буде. Зато што је способност удубљивања у тајне вере, а затим дељења стеченог искуства, Бог пре свега дао мушкарцу. И да би на магарцу побегли од Иродовог мача Мајци и Детету је потребан мушкарац. Сама жена је у овом свету превише незаштићена.

Отприлике тако је било код малог Христа. Отприлике тако би требало да буде у свакој породици.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

 

[Лапис Лазули]

Da zaista interesantno, nisam o tome pre toliko razmisljala, koliko je u svetoj porodici sve bilo neobicno. Koliko je Mariji veca cast dana i koliko se cesce pominje u Svetom Pismu od Josifa(a mogao je Bog da je hteo da se Sin Njegov rodi i od muskarca naravno). On kao apsolutni i savrseni sluga prolazi kroz Sveto Pismo. To je dubina vera i pravednosti. Predivan primer.  

Cesto sam razmisljala o veri Bogorodice koja je prihvatila ovaplocenje Sina Bozijega. Ali kolika je tek vera Josifa sto spasava i stiti Spasitelja sveta i to cutke , koji nije njegovo dete a ni Maraija mu nije zena. Savrseno smirenje.

[JESSY]

Моћ књиге

Циклус „Моћ књиге“. Чланак 1

    

 

За јунаком

Један мој познаник је у време нежне и осетљиве младости почитао трилогију Т. Драјзера. Управо ону у којој се говори о „финансијерима“, „титанима“ и „стоицима“. Пажљиво ју је прочитао. Гануле су га размере, позавидео је дубини страсти и начинима њиховог задовољења. Уплашиле су га тешкоће, али је позавидео смелости за превладавање тешкоћа. Наравно, пожелео је да се угледа на неидеалног лика који је идеално приказан на страницама – и временом је постао бизнисмен. Књига се, да тако кажем, оваплотила у читаоцу. Немојте мислити да је читао само Драјзера. Читао је много тога и његова знања нису била ограничена. Али је Драјзерова трилогија – трес! – учинила с његовим срцем исто оно што је сир учинио са Лисицом код И. Крилова.

Лисица мирис сира осети чак у утроби.

И угледа га, а он јој срце зароби.

Срце је заробљено. Зауставио се пређашњи ток живота. И срце које је једном заробљено „мирисом сира“ вероватно ће целог живота тражити оваплоћење својих снова из времена прве љубави. И наћи ће нешто, и у нешто ће се разочарати, и нечим ће се утешити (и то мора бити). Али ће то бити кретање воза за локомотивом, чак за машинистом, где ће улогу воза одиграти живот, а улогу машинисте – велика књига прочитана у младости с љубављу.

Други мој познаник је прочитао Ф. Достојевског. Пре него Драјзера. (Овде је важно шта човек пре прочита.) И није прочитао целог Достојевског, него само „Браћу Карамазове“. И није му се све тамо свидело. Али је прецизан убод у срце као потезом мушкете на њега оставила глава о руском иноку у првом делу романа. И то да треба пострадати; и то да треба благословити творевину, да треба доћи до љубави покајањем; и то да ће из тишине и непознатих крајева доћи свенародни помоћници, као што су раније долазили... У принципу и у целини ова глава га је натерала да плаче, да трчи код другова с отвореном књигом, да убеђује, да се свађа и да спори. Једни другови су ступали у спор, други су се смејали, а трећи једноставно нису отварали врата. Али нека другова. Не ради се о њима, већ о томе што је једна глава из једног романа временом довела (непредвидиво, што се каже – „потпуно случајно“) светског младића у манастир. Јер ако постоји појава као што је „руски инок“ и ако у њој могу бити решена сва питања руске и светске историје, човек не може бити поштен до краја ако плаче над романом, а не мења живот. Поштен човек обавезно мора да се ожени ако се нешто деси. И ако си већ заплакао над редовима који су ти се преко ока увукли у душу и обасјали је светлошћу, треба нешто да радиш. Треба чак да постанеш овај „руски инок“. А како другачије?

Своја мера

 

Никако другачије. И на овај или онај начин књиге формирају човека. Или њихово одсуство. Човека обликују слова и странице, као што руке грнчара обликују глину. Тачније, не слова и странице, већ смисао, који у њима живи и кроз њих дише. Постоје и други путеви. Постоји Аврам који је разговарао с Богом и није читао књиге, зато што му није била дарована писменост. Постоји Антоније Велики, који је упитао философе: „Шта је прво – књиге ии ум?“ „Ум, - одговарали су философи. – Јер из ума настају књиге.“ „Онда, - рекао је Антоније, - ономе ко је очистио ум није потребан пергамент.“ Философи су заћутали, заћутимо и ми на неко време.

Поћутимо, па наставимо. Антоније је био у праву. Ради се само о људској мери. Један је дубок студенац, као што је био Антоније. О њему ће писати књиге и он ће постати узрок појаве велике литературе. Али да ли има много људи као што је Антоније? Опет ћемо поћутати. Такви су малобројни у историји, не само у једној епохи. Не сме се норма великих људи наметати малима као обавеза. Мали ће се под нормом великих повити и сломити, пашће у очајање и побуниће се. Не само да неће достићи светост, већ ће ризиковати да се лише и елементарне људскости. Малима је потребна књига. Добра. Правилна. И не само једна. Нека Аврам није читао књиге. Зато је Мојсије на фараоновом двору већ читао, а ниједна од ових књига није била божанског порекла. А касније је и писао, и диктирао, и заповедио је да се Књига Закона држи пред очима у све дане. Зато што сви имају различиту меру. И ако се спремите да идете у позориште (само у проверено, јер се у позориштима свашта даје), а неко вам с прекором каже да свети Серафим или Сергије нису ишли у позориште, будите мирни. Одговорите да се не мерите са свецима; да су оци у пустињи јели чврсту храну, а ми у граду и млечну једва можемо да сваримо. Реците да још увек не идемо у планину, него тек учимо да се одржавамо на ногама. За нас је морална храна разређена естетиком много кориснија од понекад претешке аскетике. За извесно време, наравно. Не заувек. Иста таква је и књижевност.

Пројекат „Робинзон“

Књижевност рађа читаве земље. Шта је, на пример, САД, ако не оваплоћење „Робинзона Крусоа“? Човек далек од светости и опседнут жељом за зарадом доспева на пусто острво. Мучи се, плаче, а онда се смирава. Постаје свестан да се све десило по дејство Промисла. Треба да се скући. На располагању има читав сандук алата из старог живота. Ту су и секира, и пушка, и суви барут, чак и зрна за семе. Робинзонова цивилизација се као кап семена искрцала на острво у њему једном. И почео је да крчи шуму, да копа земљу, да сеје семе, да шије одећу, да убија дивљач... Да чита Библију. Пре тога није био побожан, а на острву је неминовно постао. Код протестаната нема монаштва, па је Робинзон постао анахорета и против своје воље. А онда и проповедник. У хришћанској историји су управо монаси били најуспешнији проповедници и „културни посленици“. Такав је нужно био и протестант Робинзон. Он се сам каје, моли се и чита Свето Писмо, а онда проналази и локалну паству коју представља Петко.

Наизглед невина фантазија. Међутим, како је велика моћ идеја! Зар бели колонисти који су пресецали Атлантик бродом „Мејфлауер“ нису у нову земљу доносили и сву своју цивилизацију? Јесу. Ова цивилизација је била материјализована у Библији, и у оруђима рада, и у представама о животу, које су заједно с људима (у њиховим главама и сандуцима) пресецале Атлантик. А зар се бегунци и досељеници нису осећали као нови људи на новој земљи, као на известан начин нови колективни Адам или нови Израиљ? Јесу, осећали су се. Они су у историји кренули из почетка, свесно су чинили све како би је поново започели. А зар локални Индијанци у њиховим очима нису били дивљаци попут Петка или Филистимљана, које је требало или обратити у хришћанску веру или искоренити? Били су. Управо по оваквом мисаоном стандарду се развијала колонизација Нове Енглеске. И то уопште не значи да су Дефоову књигу колонисти сматрали својим бизнис-планом. То значи да књижевност предосећа кораке светске историје, да у честарима ума крчи мисаони пут пре него што овим путем крену ноге туђиноватеља или се отисну бродови с онима који траже авантуру и (или) верску слободу.

[JESSY]

Књижевност као Тројански коњ

Циклус „Моћ књиге“. Чланак 2

    

 

Да се не бисмо изгубили у џунгли

У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака. Касније, кад га изнутра неукротиво опали сила пробуђеног пола, кад почне да чезне и да тугује, можда неће успети да узме у руке песмарицу или озбиљну књигу о животу у којем нема тако много догађаја, али зато има много суза и грешака. И како човек да не полуди у периоду сазревања без паметног шапата лепе књиге? И у зрелом узрасту, ако није навикао да чита неће га привући философија, религија и историја. Једноставно ће остати неразвијен. И само зато што нема навику ћутљивог разговора с аутором који се сакрио у словима – навику која се зове читање.

Наша епоха која стрмоглаво јури у провалију и успут губи вековима стечене навике треба да зна у шта ће израсти човек који није навикао да чита. И шта представља друштво које се састоји од људи који не читају. Кад помислим на ово у мени се појављује слика некада напредног града који је данас изгубљен у џунгли. Сетите се цртаног филма „Могли“ или играног филма Ф. Кополе „Апокалипса данас“. У првом случају мајмунски народ скаче по рушевинама храмова и двораца по којима се вију лијане. У другом – луди бели вођа суди становницима џунгле на рушевинама древне цивилизације. А некада је и на једном и на другом месту врио живот: чула се музика, људи су слушали савете мудрих. Сад се све завршило. И шта му је дошло на смену? Ново варварство на напуклом камењу прошлости коју нико не разуме. Ово се већ дешавало у историји и ко се може заклети да више не може да се деси? Може. Већ данас газимо по напуклом камењу нејасне прошлости које неће почети да разговара с нама док се не спријатељимо с књигом.

24 слова и Реч

Шта год човек да чита, он чита Јеванђеље. Нека ова мисао не изгледа дрска, ни наивна. Уосталом, она је истовремено и дрска и наивна, зато што је истинита. Христос је у Јовановом Откровењу назвао Себе Алфом и Омегом, Почетком и Крајем. Алфа и омега су прво и последње слово грчког алфабета. И шта рећи о томе да Се Реч Оца и Премудрост Божија добровољно потпуно сместила у оквире алфабета и да Се као камен оквиром, ограничила првим и последњим словом! Између алфе и омеге, укључујући и њих саме, има само 24 слова. И све богатство спољшњег света, као и богатство унутрашњег, људског света, може бити кодирано помоћу најразличитијих комбинација 24 мала знака. Не само то – и Сам Господ, Који Се једном оваплотио од Дјеве, поново Се оваплоћује, али сад већ у писменима, може бити записан. Сад можемо да схватимо да све оно што је записано људским словима није далеко од Бога. Свуда где постоје алфе и омеге, бете и гаме, свуда где постоји текст – треба да буде и Христос.

Заправо, људи су се на почетку тако и односили према писмености. Писменост није смишљена за јутарње новине, већ за бележење Откровења. Или здесна налево као код Семита, или слева надесно, као код нас, или у стубићима, као што је на Истоку – писменост увек иде одозго надоле, а никад одоздо нагоре. Она не расте нагоре као Вавилонска кула, већ се спушта као киша на ливаду.

Један мој познаник, физичар по образовању, завршио је курс на основу којег може да предаје веронауку. Али и даље ради као наставник физике. Питају га: „Зашто не предајете закон Божији?“ Одговара: „Како да не предајем! Предајем.“ – „Па ви предајте физику!“ – „А чији је то закон? Зар није Божији?“

Физика је несумњиво закон Божији. И хемија, и биологија, и географија. Као епиграм сваке књиге о природи могу да послуже речи: „Погледајте птице небеске“ (Мт. 6: 26), или „Погледајте љиљане како расту“ (Мт. 6: 28). Зашто уџбеници астрономије не би имали као натпис псалам: „Кад погледам небеса Твоја, дело прста Твојих, месец и звезде што си их поставио; шта је човек те га се опомињеш, или син човечји, те га полазиш?“ (Пс. 8: 3-4).

Исто стоје ствари и с музиком, и с математиком. Тако стоје ствари и са књижевношћу и историјом. И бајка о златном кључићу је иста она прича о блудном сину, само уобличена језиком бајки. Прича о блудном сину је и Луисов „Кружни пут ходочасника“. У ову причу уопште ризикује да се смести сва наша књижевност, где постоји и губљење себе и тежња ка повратку изгубљене среће. А и како да се у ову причу не смести добра половина књижевности, ако у њу може да се смести цео живот појединца и читавог човечанства?

Много, али не много тога

Има људи који не знају да беру печурке. Једноставно их не виде. Искусан берач печурка иде за неумешним новајлијом и његова кошарица је пуна док је новајлијина празна. Исто тако је и са књижевношћу. Прочитати књигу је исто што и отићи у шуму. А схватити књигу значи вратити се кући с печуркама: с кошарицом накупљеног смисла. Ко, на пример, није читао Гогољеве „Мртве душе“? Али да ли су многи од оних који су их прочитали схватили да су имали посла управо с мртвим душама? Односно, с душама које су по дару Творца бесмртне, али умиру својом засебном смрћу ако се одвоје од Бога и ако живе ван Његове замисли о њима. Или „Ревизор“ истог овог Гогоља. Поред свих нијанси фабуле, поред историјских услова настанка комедије – то је апокалиптичко виђење. Хлестаков је ништаван, али је подигнут на нечувену висину (за врло кратко време) због страха људи испрљаних греховима. Такав је механизам поклоњења Антихристу и сваке привремене победе грандиозних превара. А прави Ревизор постоји и близу је, на вратима. „Ревизор“ је књига која говори о Христу и Антихристу много тачније и више него истоимена трилогија Мерешковског од хиљаду страница.

Да бисмо се из шуме враћали с печуркама, а не просто ишли у шуму треба да читамо „много, али не много тога“. Тако су говорили стари: „не много тога, већ много“. Управо тако ме је један пријатељ у младости учио да читам. Сам је три пута годишње читао исте ове „Мртве душе“ и „Браћу Карамазове“. Ефекат је био делотворнији него да је прочитао целу „Британску енциклопедију“. Тамо би се ум расплинуо по целој Васељени, а овде се изоштрио и прекалио не оптерећујући се чињеницама, већ растући у суштини. Много, али не много тога. То се у потпуности односи и на Јеванђеље и Псалтир.

Вајлдов парадокс

То што је богословље у књижевности попут фила за пирог, фила без којег пирог није пирог, већ само векна хлеба, не треба да нас збуњује. То није пропаганда и није пакост коју су смислили клерикалци. То је просто живот душе у јеванђељским интуицијама. Напокон, то је чудо стваралаштва. Стваралаштва које је од благодати Светог Духа. Писци нису служили у Цркви. Они су могли да споре, па чак и да ратују с њом. Али су у својим најбољим делима излазили у нове слојеве бића, где је Божије ступало у своја права, а људско се потчињавало.

Прочитајте без предрасуда бајке К. Чуковског. О томе како Ајболит лети на орлу (!) – који је симбол јеванђелисте Јована – код нилских коњића у Африку. О томе како је крокодил прогутао Сунце. О Теодори којој су се супротстављале бездушне ствари. Свуда ћете осетити алузију на духовну проблематику. Није важно да ли је то шифрирана свесна алузија или је плод стваралачког несвесног. На овај или онај начин свуда је присутна јеванђељска парадигма. А пошто је тако, смело цитирајте Чуковског тамо где људи желе да врше насиље над светом, и да угуше сунце, и где мале бубашвабе плаше велике животиње.

Или Оскар Вајлд. Он је сам у животу био далек од хришћанског морала, али је ипак био танкоћутан за савест и за Божије дотицање савести. И пише „Доријана Греја“. Пише о томе како трули душа која је продата за лепоту тела и телесне насладе. Па то је учење апостола Павла. Он пише о спољашњем и унутрашњем човеку, о њиховим антагонистичким односима, о борби. Али чим се људима обратимо речима о борби спољашњег трулежног човека и унутрашњег нетрулежног, почеће да шиште против нас и натераће нас да ћутимо. Наружиће нас рекавши да смо ретроградни и да мрзимо земаљску љубав. Наоружаће се против нас читавим арсеналом зарђалих копаља и хелебарди, које су наследили од безбожног хуманизма. Али ми нећемо тако поступити. Позваћемо упомоћ песника естетике, несрећног лепотана Оскара. С њим сигурно нећете спорити. Зар његов саркофаг на Пјер-Лашезу нису изљубиле усне милиона поклоница? Зар он није био жртва лицемерја и хомофобије? Међутим, он говори о истим стварима о којима говори апостол Павле, само заодевајући смисао у одежду уметничког текста, а не проповеди. Па, слажете се с њим? А пошто се слажете с њим, слажете се и с Павлом. А пошто се слажете с Павлом, слажете се и с Исусом, Који је разапет за наше грехове. Тако се књижевност претвара у доброг Тројанског коња, уносећи специјалце јеванђељских идеја на територију озлојеђеног града који је непријатељски расположен према Небу. И шта ту додати осим баналног: „Треба учити. Читати и размишљати.“

[JESSY]

Кад спаљују књиге

Циклус „Моћ књиге“. Чланак 3

 

 

 

Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне? А ако у њима нема онога што је у Курану, тим пре нису потребне.“ Хитлер је спаљивао књиге. Спаљивао је марксисте и лењинисте, али и Брехта, Ремарка и многе друге за које је сматрао да су се изродили и да изражавају бесмисао.

У принципу, свуда где постоји завршен и искристалисан поглед на свет људи са задовољством штампају једне књиге, и са задовољством спаљују друге. Штампаће Нови Завет и спаљиваће сановнике и хороскопе. Или ће штампати Куран и спаљивати Јеванђеље. Или ће штампати „Мајн Кампф“ и палити све остало. Штампаће документа Пленума и спаљиваће све у чему се говори о Богу. Не ради се о прогонима људи. Ради се о одбацивању непријатељских идеологија. Ватра и вода су непомирљиве.

Замка сваштаждерства

Ми, хришћани, нисмо изузетак. У књизи Дела апостолских се описује како су људи који су се покајали захваљујући проповеди апостола спаљивали окултне књиге. То није варварство. То је добровољни акт људи који су темељно размислили о својој прошлости. И сад бисмо радо предали ватри приручнике за идолске требе, разноразне магијске књиге, свакакве изворе разврата и саблазни – све оно што квари душе, скрнави умове и умножава саблазни. Данас, као и увек, ако се неко покаје и упита: „А шта да радим с оном демонском литературом коју сам сакупљао и коју сам жудно читао?“ – одговарамо: „Спали је.“ Никад немој спаљивати људе, али спали књигу која садржи отров и која више не делује на тебе, јер си се исцелио. Управо тако и никако другачије.

 

 

    

 

А шта бисте хтели? Хтели бисте, у духу најновије свеопште моде, да хришћани воле све без разлике и да буду некакве мазе? Тако некакви хрчци, симпатични, али безопасни? Било би лепо, али хришћанин не треба да воли грех. Може да се љути на грех. И киоск са штампаном порнографијом за њега нипошто није исто што и киоск са сладоледом. А оно што је заиста чудно и неприродно јесте кад се „Playboy“ и Житија светих налазе на истој полици у књижари. Сваштаждерство није нимало боље од једностраног фанатизма. Реч се више ценила у време „самиздата“ и цензуре него у време слободе и књижара препуних глупости. Сваштаждерство и равнодушност су симптоми духовне анемије. То је беживотност. И ако је данас све могуће: да се порно часопис и Јеванђеље с тумачењем светих отаца налазе једно поред другог – колико сутра то неће бити могуће. Односно, нипошто неће моћи, зато што се крајности срећу. То је својство крајности. Јуче је све могло, а данас ништа не сме. Управо тако бива.

Сећање не гори

Оне године кад је умро Стаљин – 1953. – у Америци је објављен Бредберијев роман „451 степен Фаренхајта“. Знате, Американци су баш конзервативни. Баш их брига за наше литре и километре. Они имају своје пинте, галоне, бареле, миље и сл. Код њих ни термометри нису по Целзијусу. По Фаренхајту су. Температура која је наведена у наслову је температура на којој гори папир. А папир је управо онај чврсти материјал на којем се утискују мисли, за које се испочетка чини да су ефемерне, али се на крају испоставља да су свемоћне.

 

 

    

 

У Бредберијевом роману људи спаљују књиге. Све се десило некако изненада. Људи су градили и градили срећно друштво, давали су добра, олакшавали су доступ уживању. И онда се десило оно о чему је у цртаном говорио Чебурашка: „Ми смо градили, градили и на крају смо саградили!“ Саградили смо друштво зомбираних идиота који живе у виртуелној стварности великих кућних екрана (још 1951. године у САД је било 10 милиона кућних телевизора!). Књиге не само да су постале непотребне, већ просто опасне. Зар је мало тога што може да смисли и да изведе човек који чита... Књиге нису потребне. Прво су престали да их штампају. А онда су почели да их спаљују. За спаљивање су ангажоване ватрогасне бригаде. За оне који не знају, у свести Американаца то су хероји. Хероји-добровољци. И ови хероји-добровољци су почели да обилазе градове с резервоарима пуним керозина. Немају више шта да гасе. Технологија је толико напредовала да више ништа не гори. Техника је престигла етику и ватрогасци сад пале, а не гасе. Пале књиге.

Даље се радња захуктава. Ватрогасац односи с пожара (ломаче) пар књига, чита их и... прогледа. Затим следи сукоб са системом, унутрашња истрага, опасност од смрти, бекство... Али живог главног јунака доводи у известан гето, или извесне катакомбе. Тамо живе људи који су побегли од „новог уређења света“. И они у сећању чувају главне текстове цивилизације на умору. Један човек не може све да запамти. Али могу да научим 40 псалама (могу), а ти још 40. Неко може напамет да научи „Хамлета“, а неко други „Оњегина“ (код нас је и Мајаковски знао „Оњегина“ напамет). Тако се памти Јевнђеље по Јовану, Проповедник, Јов, Соломонове приче, Толстој, Достојевски и тако даље. Пред нама је катакомбно човечанство из времена новог варварства. Недостаје само апостол Петар, као у „Quo vadis“ Сјенкевича. Али одсуство апостола у потпуности надомешта апостолски дух оних који се супротстављају (без крви и устанака) новој безбожности са свемоћи телевизије.

Ову књигу треба прочитати. И још треба (чак и ако не читамо Бредберијеву књигу) да учимо напамет Давидове псалме и Шекспирове сонете. То спасава. А ако неке и не спаси (које више ништа неће спасити и који неће читати), многима ће помоћи да остану људи. Или да то постану. Не може се тек тако бити човек. Човек прво треба постати. А без књига то није могуће.

 

[JESSY]

Одмах доведите... аутора!

Циклус „Моћ књиге“. Чланак 5

 

    

 

Један случај из Конфуцијевог живота

У зрелим годинама, скоро у старости, Конфуције је одлучио да почне да се бави музиком. Овај „хир“ се често појављује код великих. И Сократ је у зрелим годинама почео да се бави музиком. Скоро пред смрт. Ради усавршавања душе, наравно, а не ради славе или убијања времена. Дакле, Конфуције је нашао великог мајстора по имену Ши Сјан и под његовим руководством је почео да пребира струне традиционалног кинеског инструмента – циња. Научивши неколико класичних акорда Конфуције је одбио да настави обуку и још увек је свирао само оно мало што је научио. Учитељ је рекао: „Време је да идемо даље.“ Конфуције је одговорио: „Још увек нисам схватио смисао онога што свирам.“ Учитељ је после извесног времена поново казао: „Већ сте схватили. Лепо сте ово усвојили. Идемо даље.“ Конфуције је поново одговорио: „Технику сам савладао, али смисао још увек нисам схватио.“ И то је дуго трајало.

Не цитирам. Преносим општи дух и стил специфичног неспоразума. Конфуције је желео нешто више него што је само механичко овладавање техником. Напокон, лице мудраца се озарило, уперио је поглед у даљину и рекао: „Могу да замислим овог човека.“ После тога Конфуције је речима описао изглед аутора мелодије коју је свирао. И учитељ музике Ши Сјан се два пута поклонио Конфуцију, зато што је овај без грешке навео име аутора легендарне и класичне мелодије коју је свирао. Аутора обавијеног седим облацима древних времена, кроз које је Конфуције препознао његово име по звуковима мелодије коју је изнедрио. Ово што је речено директно се односи на књиге.

У пријатељским односима

Шта радимо кад читамо књигу? Прелећемо очима по редовима састављамо слова и речи, поимамо смисао? Наравно, тако је. А шта још? Још општимо с душом аутора. Као што се Конфуције кроз мелодију дотакао душе аутора до те мере да је чак успео да опише како он изгледа, тако и свако од нас читајући књигу, општи с аутором, дотичући душом душу и учествује у тајни општења срца са срцем. Ти (ја, он) можеш да се дружиш и да будеш у блиским односима с Платоном и Аристотелом, Дикенсом и Текеријем, Толстојем и Достојевским. Долазили смо у додир с њиховим душама, и њихове душе су се подједнако моћно дотицале наших. Однос према стваралаштву аутора је највероватније скривени однос према ауторовој личности. Као у пословици: „Није ми драг зато што је леп, него ми је леп зато што ми је драг.“ Ето, не волим га. Одвратан ми је. То значи да су ми и његове књиге одвратне. Или насупрот томе: он је диван човек, чак и ако је у заблуди – диван је. Волим га. Осећам у њему још нешто осим текста, лепо или нежно. А пошто га волим, волим и оно што је он написао. Тако свуда и увек несвесно делује људска душа.

Тајна читања је попут тајне музичког извођења. Тако аутор (Бетовен, Рахмањинов, Мусоргски итд.) чује небеске звуке. Он пати као трудна жена и ове звуке из другог света преноси на нотно писмо и папир. Нема коме другом да их пренесе. Да ли их преноси на адекватан начин? Да, али с извесним одступањем. Коефицијент дозвољеног одступања нипошто не износи 100 процената. Затим извођач чита нотни запис генија и изводи га помоћу инструмента (инструмената). Да ли је у потпуности схватио оно што свира? Да не уноси превише себе у оно што је написао неко други? Рађа се питање за питањем. Превише је људи који сопственим интерпретацијама врше насиље над дивним откровењима малобројних аутора. Музика пати од тога. Позориште пати од тога. („Оњегин“ је један, а извртања на тему овог текста има безброј).

Живо и мртво

Исто је и с књигама. Достојевски је један и увек је исти. Целовит, диван, чудан, али нераздељив. А интерпретација његовог стваралаштва има милион. „Окрутни таленат“, лудак с пером у руци, пророк будућег света, познавалац дубина људске природе, конзервативац и мрачњак, свети писац... Све је то он и још ни из далека нисмо све рекли. Очигледно је да његове текстове, као неку партитуру, читају најразличитији извођачи уносећи у замисао своје и потискујући ауторово. Овде се заправо рађа читав рој мисли. Ево прве од њих: читајући текст веома се приближаваш личности аутора. Дружиш се с њим. Дружиш се више него што су се савременици дружили. Они су са аутором имали нерешене послове, било је ту увреда, спорова, љубоморе и сл. Било је свега оног телесног, пролазног, ситног и онога што притиска, свега онога трулог што заклања вечност од погледа који не види на близину. А твоје пријатељство је чистије. Достојевски ти није дужан, а ниси ни ти њему. Ниси спорио и ниси се свађао с њим. Ради се само о смислу. Само о идејама и прозрењима. „Само!“ Шта може бити боље? Ево Гогољ је увек био мрзовољан и потиштен. Никад није имао пара. Он је ово, он је оно... Нека одступе ове сувишне информације. С Гогољем општим у свету чистог смисла и у овом свету он је мој друг и наставник. То је велика ствар. Оно што је у Гогољу било мртво узела је смрт. А оно што је у Гогољу било вечно сачувала је књига. И треба се смирити пред аутором и пред оним што му је откривено. Не треба својим интерпретацијама заклањати откровење које му је дато. Читање (као и музичко извођење) претпоставља смирење.

И душа с душом разговара

Узгред речено, зашто треба да читамо свете оце? Да бисмо накупили цитате и да бисмо њима као пендрецима тукли своје духовне супарнике? Да бисмо се надимали и правили да лично „познајемо Шулберта“? Овај је рекао ово: ето ти! А овај је одговорио: ето ти! Наравно да не. Не због тога. Треба да читамо оце како бисмо свој дух сјединили с њиховим духом, како бисмо свој дух учинили заједничарем духа великих људи. Како бисмо додирнули. Осетили. Задрхтали. Треба да читамо да бисмо усвојили њихов начин размишљања, њихов приступ животним тешкоћама. Да бисмо на свет бар понекад гледали очима Исака, Антонија, Макарија и Игњатија. Иначе све то нема никаквог смисла. Иначе је уображеност и лажно знање које надима, али не гради. Књиге светаца треба читати само ради личног упознавања са свецима. Лично познанство ће са своје стране родити молитву, угледање, жељу да научимо и да постанемо слични. Старчество је управо лично познанство. А још и учење, предање, школа светости, и уопште све дивно и наднебеско.

Ако читаш књигу великог, али не светог човека – помоли се за њега. Ако читаш књигу заиста светог човека – замоли да се он моли за тебе. Не читаш само књигу. Општиш с душом. Ову тајну читања треба уврстити у све школске програме. Текстови су добра ствар, али је душа која је родила текст, увек више од текста који је родила. И у књигама не треба тражити речи, већ душу. Од једних душа треба бежати вртоглавом брзином. Другим душама се исто тако вртоглавом брзином треба приближавати. Чини ми се да је само такав приступ читању осмишљен и моралан. Само такав

[JESSY]

Текстови убице

Циклус „Моћ књиге“. Чланак шести

    

 

Крв на листовима новина

Марију-Антоанету су убили памфлети. Цела француска монархија је довучена на губилиште при чему је пут био застрт лецима, трактатима, прокламацијама и другим текстовима. Ако хоћеш да убијеш човека, а да не доспеш због тога у затвор – пусти гласине о њему. Ако хоћеш да појачаш гласине, да их што више рашириш – укључи штампарску машину и плаћај услуге штампарије. То је прави облик духовног убиства који често претходи физичком убиству. „Краљица је странкиња! Краљица презире народ и траћи новац!“ А убрзо и: „Краљ је безвољни рогоња!“ А онда је већ сасвим близу следећа парола: „Монархија уопште није потребна! Доле Бурбони! Племиће под нож!“ А ту се у прави час појавио и Русо с теоријом друштвеног уговора. И ускоро је гиљотина, овај „намештај правосуђа“, како су је неки називали, почела да шкљоца у свим крајевима „у име народа Француске“.

Тешко нам је да повежемо слику дечака који разноси новине и одсечену главу која је пала у корпу. Међутим, веза између њих је нераскидива. Ево га како лупка ципелама с дрвеним ђоновима по калдрми и виче: „Најновије вести! Најновије вести! Краљица је рекла да они који немају хлеба треба да једу колаче! Купите новине о бездушној краљици!“ И већ у следећем тренутку је возе, оклеветану и понижену на Трг Слоге како би уз повике гомиле, која вечито жуди за представама, помогли краљичиној души да што пре доспе на Небо. То су карике једног истог ланца. И то не много дугачког.

Ми традиционално хвалимо књиге, јер су оне и светлост, и хлеб, и лек. Хвалимо буквар, хвалимо Јеванђеље, хвалимо и медицински приручник и том лирске поезије. Али морамо рећи да су књиге понекад и отров. У принципу, отров и лек јесу иста материја, која се користи у различитим дозама. „Оно што не може да отрује, не може ни да излечи,“ – говорили су стари. Изузетак може представљати само плацебо ефекат.

На пример, причешће није символ, није успомена, већ чињеница. То је Тело Христово. Оно је Лек ако се узима с вером и љубављу. Али је и отров за оне који се причешћују и не верују. „Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1 Кор. 11, 30). Исто је и с књигом. Она лечи, одагнава чамотињу, упознаје нас с онима који нису поред нас. „Добра књига је попут лепог путовања,“ – говорио је Декарт. „У књигама најбољи људи света без зависти и похлепе деле с нама своје најбоље мисли,“ – такође је рекао. Али ако је лек делотворан то значи да може доћи и до тровања. Или свесног или услед неуке употребе.

 

   

 

Лакомислене Бурбоне који нису предосећали невољу убили су слова и речи памфлетске критике постројивши се попут војске. И Руском царству су кичму сломили танани листићи цигарет-папира с натписом „Искра“. Јер, све је почело од ових новиница. Новине се су биле и пропагатор, и агитатор, и организатор. Није било радија, није било телевизије и било је још далеко до свеопште писмености. И ко би могао помислити да се таква моћ крије у простим текстовима политичког или екстремистичког карактера. „Имате полицију, имате војску, цензуру, новац и власт. А ми имамо новинице. Још ћемо видети ко ће кога надјачати.“ И, о ужаса, демони револуције су били у праву.

„Зараза у главама“

Читава ствар је у томе што чим се мисао преточи у текст, а умножени текст обезбеди доставу мисли у главе, од свих облика борбе против лажне мисли остаје само један – аскетски. Осим аскета, осим оних који умеју да се боре с помислима, нико више није научио да из свести истера мисао која се у њој угнездила. А оваквих аскета никад нема много. Остали су просто осуђени да примају у главу све што у њу лети из невидљивог света: од вицева и сплетки до отворено демонских знања и сатанских дубина. То је добро схватала Катарина Велика. Једном приликом је разговарала с Павлом (сином и будућим императором) о немирима револуције у Европи, и Павле је рекао нешто попут: „Ух, ја бих њих топовима.“ Мајка је на то одговорила отприлике следеће: „Каква си ти будала. Зараза је у њиховим главама. Који топ може да истера мисао из главе?“ То су врло тачне речи крунисане особе. Човек који носи мисао која му се угнездила у срцу, личи на јелена који је за неко време побегао од ловца, али је рањен. Он односи стрелу у јетри и неће далеко отићи. Изнемоћи ће. Изгубиће снагу. Пси ће га стићи по крвавом трагу – и онда збогом. То говоримо о злим помислима. О онима које је Каин прихватао, обарао поглед и ишао утучен. И Раскољников је као у бунилу ишао прашњавим тротоарима носећи у себи отровну идеју. И Јаковљеви синови отровани истом овом завишћу нису могли мирно да гледају Јосифа, ни да слушају његов глас, док нису одлучили да му причине зло.

У рату је као у рату

Данас човекова лична слобода није могућа без умећа рада с информацијама. Ако будеш гутао све одреда, преваранти ће ти извући новац, варалице ће те убедити да купиш бескористан лек, секташи ће те увући у једну од безбројних заједница. Исто ово умеће рада с информацијама и озбиљан однос према информацијама потребни су целој земљи као гарант суверенитета. Тешко да буџет једне непријатељске радиостанице вреди колико савремени тенк. Много мање кошта. Притом је тенк предвиђен за свега неколико минута савремене борбе, а радиостаница као митраљеско гнездо с бесконачним бројем патрона пуца од ујутру до увече по срцима и главама људи, без обзира на растојање.

Рат је у току. Скривени, духовни, мисаони, непомирљиви. Успеси хришћана у овом рату слабе зло и не дозвољавају да скривени сукоби пређу у отворену, оружану фазу. А пораз у овом рату неизбежно покреће силе хаоса које не штеде никога, укључујући и своје дојучерашње следбенике. И они ће бити згажени кад више не буду потребни.

Треба читати без журбе, треба читати с оловком и размишљати о прочитаном. Човек треба да проверава чињенице, да их анализира и да се саветује с онима у које има поверења, који су дуже живели и знају више. Треба држати мисао на извесној удаљености, не треба се одмах заљубљивати у сваку нову идеју, ништа не треба исхитрено прихватати или одбацивати. Треба се држати за сећање на Бога, као за мамину руку у детињству. Ове и друге навике умног рада и унутрашње борбе данас су потребне сваком човеку. И јуче су биле потребне, али јуче се још нисмо били родили и нисмо судије прошлости. Живимо данас. Дај Боже да данас не залутамо међу боровима, којих као увек, има три.

[JESSY]

Изучавај реч Божију!

Циклус „Моћ књиге“. Чланак седми

 

    

 

Заповест о читању

Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ. Оно што сад слободно поседују (ако желе и ако се труде) хришћани, раније је неподељено користио само овај народ. Имамо у виду узвишено Мојсијево учење о стварању света, историју патријараха, слатки и тајанствени Давидов Псалтир, Соломонове приче, пророчанства и заповести. И речено им је: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано“ (Ис. Нав. 1: 8). И још је речено о речима Бога: „И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш“ (5 Мојс. 6: 7). У суштини, „увек се бави речју Божијом и поучавај се у њој“. Речено је чак и: „И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим“ (5 Мојс. 6: 8-9). „Нека имаш подсећање на Мене где год да гледаш,“ – каже им Господ и ниједном другом народу ово није речено. Али сад смо и ми ступили у Завет. Нови. „Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани“ (1 Петр. 2: 10). Значи, и ми, не као телесна, већ као духовна деца Аврама, треба да преузмемо на себе тежину духовних напора. Да читамо, размишљамо, говоримо деци и да их поучавамо.

Смисао ових речи и труд који оне намећу људи обично избегавају наводећи неколико аргумената. Па, као прво, ми нисмо Јевреји и није нама то речено. Имамо Нови Завет. Стари је изгубио своју моћ. Наводно, све је тако. Све је тачно. Али погледајте најбоље међу нама. Монаси су увек с књигом. Све што чине на својим дугим службама јесте да читају и поју, поју и читају. И у келијама седе над књигом. И тако целог живота. Зар то није испуњавање заповести? Имају и бројанице као знак на руци, и камилавку на очима као почеоник, и уопште све што их окружује подсећа на Бога. А свети епископи? Којег год да узмеш, сви су се загњурили у књиге као пчелице. И Василије Велики, и Тихон Задонски, и Теофан Затворник. Има их још веома много! А ту је и свети Псалтир који се по уставу чита сваке недеље, и који у свом првом псалму блаженим назива човека који се даноноћно поучава у закону Господњем. Тако да први аргумент није никакав аргумент.

Не само фарисејство

Друга је ствар ако човек каже: каква је корист од ових вежбања? Све се постепено своди на формализам. Распитајте се каква је јеврејска пракса. Јесте, везали су речи за руку – то се зове тфилин. И окачили су речи на надвратнике. То се зове мезуза. Али зар је то залог да ће реч пронићи у срце? То још увек није залог. Због тога је Господ Исус Христос тако строг у Јеванђељу према љубитељима „цеђења комараца и гутања камила“. Строг је према сваком бездушном и гордом формализму, према сваком обојеном гробу и посудама опраним споља, али изнутра пуним гадости. И фарисејство се из духовне праксе претворило у назив појаве, у слику унутрашње трулежи поред спољашњег лепог изгледа. Чему онда све то? Или ћемо још рећи: они су читали-читали, молили су се и молили, чекали су Месију, чекали... али је Он дошао и одбацили су Га и осудили! Једни Га нису препознали, збунили су се и помрачио им се ум. Други су свесно дигли руке на Невиног. А вековима су читали и изучавали свете књиге. И шта?

Признајући тежину и исправност питања ипак ћемо рећи следеће. Ми уопште не наводимо као пример за углед фарисеје које је Господ осудио. Као пример за углед наводимо фарисеје које је Господ похвалио. На пример, апостола Павла. Он је васпитаван покрај ногу Гамалила, учитеља Израиља. Павле се није стидео да у Посланици Галатима подсети на то да је по васпитању фарисеј. И његов учитељ се у Књизи Дела апостолских показао као разуман човек који се боји да пролије невину крв. Хвалимо и Никодима који је код Христа долазио ноћу. Овај слуга Божији се касније усудио да замоли Пилата да му да Исусово тело и сахранио је Спаситеља кад су се ученици разбежали. Хвалимо и Јелеазара заједно с мученицима Макавејцима. Они нису пострадали за Христа, јер Христос тада још увек није дошао. Страдали су за верност Старом Закону и његовим правилима. Али их Христова Црква достојно поштује као мученике. Упоредите страдање Вере, Надежде и Љубави и њихове мајке Софије са страдањем Соломоније и њених седморице синова. Јер, они су као одрази у огледалу, њихова слава је једнака. И нико од њих није био неук. Читали су Писмо и поштовали заповести. Трудили су се да живе, као што је речено о Претечиним родитељима, „поступајући по свим заповестима и уставима Господњим непорочно“ (Лк. 1: 6). Да није таквих људи ничега у историји не би било. Ничега осим васељенског разврата и крајње запуштености.

Стога укажимо дужно поштовање Старом Закону. Јер да није било Храма не би имали где да уведу трогодишњу Девојчицу Маријам. Не би било обитавалишта Божијег у којем би Она могла да се васпитава. Да није било синагога, где би Исус Христос окупио Јудејце да им каже реч? А да је синагога празна и бескорисна, зар би Сам Христос на сабрању читао пророка Исаију (в.: Лк. 4: 17-19)? Зар би беседио са старцима у храму кад Му је било 12 година? Не, злочин је занемаривати ову дубину и богатство. Треба да читамо и треба да размишљамо. Али треба и да се молимо и да смиравамо срце пред Господом како не бисмо у свом срцу гајили дебелу пијавицу уображености.

Људи, речи и бројеви

Дакле, Јевреји су народ књиге по дефиницији. Све се то види и на световном животу. Одавно је запажено да је Јеврејин искусан тамо где постоји број или реч. Као и музика, пошто је то математика „преточена у звук“. Носећи у крви вишевековну навику предака да чита, анализира и памти Јеврејин ће се одступајући од религије, пронаћи у математици, физици и поезији. Да бисте пронашли доказ за ове речи просто прелистајте историју науке или књижевности. Немојте тражити Јевреје међу скулпторима или балетским звездама. Тамо где су потребни пластика, покрет, очигледан приказ, можете их пронаћи само као изузетак. Постојала је забрана приказивања, али је постојала и заповест о читању. Дакле, тражите их тамо где су звук, реч и број. Некада су били земљорадници, многима је данас тешко да поверују у то. Али су касније били кажњени и за дуго времена су изгубили земљу, па су били приморани да постану занатлије, апотекари и сл. Њихови прсти се нису лепили за перо, дирке или струне због страха од физичког рада. То је одвећ површно објашњење. Сам живот у расејању их је приморавао да опстају не захваљујући сили мишића, већ памети и прецизној моторици прстију. Не треба им завидети због изванредног ума. Макар због тога што је њихов ум обичан, људски. Апсолутно исти као ваш и мој. Али је неуобичајеност њихове судбине повезана с историјом Завета и с Књигом. Отуда потичу сви њихови успеси као народа. Отуда – из Руке Онога Ко је поклонио Књигу, - све њихове историјске казне. Посматрајући их можемо да научимо много тога. Између осталог, и о књигама.

Ради Писма

Наш Господ нам је рекао: „Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5: 20). „Ако не буде већа“ значи да прво треба да постигнемо известан ниво, а онда да га премашимо. Да га достигнемо – па тек онда премашимо. Ево неколико примера за оно што треба да премашимо.

Учитељ и ученик су разговарали шетајући. Учитељ је рекао: „Ево, ово поље је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. И учитељ опет каже: „Ево, овај виноград је био мој. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. Па учитељ опет каже: „Ово језеро је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Ученик је напослетку узвикнуо: „Учитељу, осиромашили сте ради Писма?!“ И чуо је у одговор: „Продао сам оно што је Бог стварао седам дана да бих непрекидно изучавао оно што је Бог диктирао Мојсију на Синају четрдесет дана.“

Или још један пример. Рабинова жена прекорева мужа због тога што јој одавно ништа није купио док је суседни рабин поклонио жени златне минђуше. Он јој одговара: „То је зато што је, кад нису имали хлеба, а овај рабин N се није одвајао од Књиге, његова жена одсекла плетенице и купила брашна да имају. А сад му је Бог дао новац и он се захвалио жени. Ти ништа слично ниси урадила.“

Оваквих примера има много. И молим вас, хришћани, немојте се збуњивати због тога што вам нудим за поуку неке приче о рабинима. Господа нашег Исуса Христа такође су називали овим именом. „Рави, где живиш?“ – упитао је Андреј на самом почетку. „Равуни!“ – повикала је већ Васкрслом Христу Магдалина. Није ствар у појединачним случајевима. Ствар је у томе да треба да се загледамо: а шта имају они чију праведност обавезно треба да премашимо како бисмо постали наследници Царства Небеског! Јер ако физичар и хемичар имају сличну љубав према својим предметима као поменути љубитељи Светог Писма према свом, ови хемичари и физичари ће добити Нобелову награду. И ми обавезно треба да имамо сличну љубав према речима Господа. А и зашто уопште знамо да читамо ако не будемо читали Писмо? јер, сећате се шта је Валтер Скот рекао него што ће умрети? Замолио је децу која су се окупила око његовог одра да му дају књигу. „Коју?“ – упита зет имајући у виду да у књизи има врло много књига. „Постоји само једна Књига на свету, синко,“ – одговори писац на умору. Имао је у виду Библију.

[Данче*]

Сувишни људи

Светитељ Николај (Велимировић) у свом делу „Кроз тамнички прозор“ пише између осталог и о томе како ће данас (у његово време) Срби сносити тешку одговорност пред Богом. Читајући, схватио сам да се то у пуној мери односи и на Русе. Свети Николај наводи мноштво безбожничких књига које се штампају, уместо да штампа уразумљује и подучава људе вери Божијој. Говори о школи, која мање учи децу, а више их обогаљује атеизмом и гордошћу. О много чему он говори. Има тамо речи и о абортусу, и о разводу. Пише и о „мушкарцима достиглим зрелост, који не ступају у брак“. Такви су такође фактор свенародне кривице. Никада, ни код једног аутора, нисам прочитао ништа слично. Никада! Значи да се треба зауставити на тој мисли и развијати је.

 

    

 

Зрео мушкарац, који не ступа у брак – то је свеопшта, многобројна појава. И то није испосник, који је дао завет безбрачја. Напротив, то је неки Петар Пан у пуној животној снази. Тај је исто проводио време са својим друштвом и није хтео да одрасте. И овај такође има своју дружину, само му фали Недођија. Слободан од брака, зрели мушкарчић ни не мисли да живи на земљи „свето, мирно и безгрешно“. Ни за кога не одговара, ни о ком се не брине, само задовољава своје страсти по избору. Лењост, ако је он беспосличар и ненадарен. Гордост уз сујету, ако је радохоличар и среброљубив. И готово сигурно блуд, јер њега ништа не обавезује, а број жена превишује број мушкараца и већина њих су дубоко несрећне. Труту су сви путеви отворени. Само у раној младости нам се чини да мушкарац силно чезне за женском лепотом, а да је она хладна и неприступачна. У зрелом узрасту живот нам јасно ставља до знања, да је мушкарац много потребнији жени, него што је она њему. Због тога понављам, труту су сви путеви отворени. И не треба му да се спутава никаквим обавезама и одговорношћу. Тим пре, полудели свет пева од јутра до сутра о слободи, о „чистим везама“ без матичара, о греху посесивности, тојест о забрани љубоморе и томе слично. Теоријска основа Содоме измишљена је и исказана одавно. И ето, пред нама све дебљег и ћелавијег мушкарчића, који никада није водио дете у вртић, никада му није помагао у школи итд., али успешан на свој начин. У смислу образован је, има неки статус у друштву. Активан је. Он се чак теоретски разуме у то како се пуни државни буџет (иако појма нема шта је то породични буџет). Претпоставимо да он може аргументовано чак и да критикује власт. Али сина нема и сходно томе, није могао да га отпрати у војску, док се бори са сузама. Туђе синове он испраћа, или их умно критикује. Шта сте се, каже, залетели у ту Сирију! Он све зна. Има диплому. И ћелу. Њега поштују, али његово постојање је... бескорисно.

Он неће бити дека. Биће старо гунђало, али дека никада. И није постао монах, иако је можда и православац. Разумем. Монаштво је такође породица, и то каква! Послушање, братство, заједнички труд. И уместо једног или другог крста (брака или монаштва), он бира снобовску бескорисност из страха од одговорности, због лењости, или зато што не уме никог да воли. Ту се још умешају и старе мајке. Шта ће теби синко нека вештица? Знаш ли ти какве су жене? Вртеће те око малог прста и цедити, неће ти дати мира. А ти си тако диван. И посебан. Ја ћу теби увек да направим сармице или супицу, испеглаћу ти кошуљу. Шта ће ти да се жениш? Већ си зашао у 44. годину.

Стигли смо.

Војску није служио, не зна шта је тежак рад, деце нема, кућу није подигао (а и нема за кога). Стан је добио од родитеља. Понешто је прочитао, понекад седео у кафани, расправљао се. Чак је и некоме закерао како треба да живи. А у принципу, ко је он? Није се заветовао на чедност. Хтео не хтео, оћелавио је спавајући на туђим јастуцима. Да ли ико верује да је невин? Свесно је изабрао егоистички модел живота, боље речено постојања. Сад му је преостало само да прекорева све одреда, претварајући се да је некакав зналац. Критикује муслимане са пуно деце, јер се превише шире. Пљује на своју државу, јер мисли да она не одговара европским демократским стандардима. Ајде сад нека мало цмиздри, гунђа и мрмља на митинзима или у четири зида како не живимо као сав нормалан свет. И сваки пут кад то ради има јасан осећај сопствене вредности. Да ли сте видели такве типове? Који мисле да су нешто, али ништа корисно нису урадили?

„Сувишни људи“. Постојала је таква тема у руској књижевности. Разни Оњегини, који хрле с бала на пијанку, с пијанке на сеоско имање (за наследство), тако су и пропустили своју срећу. Плус, срцоломци Печорини (мешавина Бајрона и Дон Жуана) и много разних. То су они, на које се сасвим оправдано сручила критика позитивиста. Џабалебароши, лихвари, салонски брбљивци, који чине минимални проценат друштва, али се из петних жила труде да себе представе као со земље. А скривени иза њих стоје милиони ћутљивих, правих мушкараца који ринтају, спроводе топловоде, пилотирају авионима, зидају зграде, праве породице. Црнче читавог живота, радују се простим стварима и никада се не жале. Ако смо ми као народ опстали, онда се то није десило захваљујући „просвећеним“ трутовима, који не само да не могу да крену у бој, него не могу ни да се ожене ко људи. Још смо живи захваљујући неуништивом типу простог мушкарца, кога упорно покушавају да истребе. То су наши очеви, дедови, ћутљиви и радни људи. Они су у рату били јунаци. А зими из леда ловили рибу. Домаћини.

 

    

 

Не треба све да примамо од Запада. Можемо нешто да научимо и од Оријента. На Оријенту је мање неонских светала, али тамо још увек постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж, и деца, и унуци. Тамо сви живе заједно, као прсти у песници. Усамљеност, потпуну и безнадежну, онакву која доводи до самоубиства, до смртне беспотребности, тамо не можеш да сретнеш толико често као код Европљана. Ако уопште и можеш да је сретнеш. А уколико је и сретнеш, та безнадежност ће подсећати на савремену Европу. Тамо се за савет обраћају онима, који су већ своје унуке оженили. А онога, који уопште и нема деце, а није под заветом безбрачја, просто с осмехом обилазе у широком кругу. И у праву су. Шта може да се научи од таквих?

Хоћеш нечему да ма научиш, покажи ми своју децу. Колико их имаш? Како се они понашају према теби? Ако с лакоћом критикујеш власт, такође ми покажи своју породицу. Дај да видим како си ти завео поредак за четири човека, ако тако смело и уверено саветујеш како треба владати над 150 милиона људи. Хајде да породица буде главни критеријум оцене људске делатности. Ко у својој породици није газда, нека не критикује туђе лоше газдовање. И тако даље по списку врлина. Раније је отац био истовремено и судија и газда, а за време рата војсковођа. Јевреји уопште нису дозвољавали људима без деце да буду судије. Знате зашто? Јер су „људи без порода жестоки“! Они у оптуженом не виде свог сина или ћерку. Лакше им је да доносе сурове пресуде. Разумете? Уопште, хајде да мућнемо главом о томе како да породичне врлине претворимо у критеријум оцене људске делатности. Одмах ће постати јасно, коме радосно треба да пружамо руку и чије речи да прибележимо, а поред кога да прођемо, не осврћући се.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић

http://www.pravoslavie.ru/srpska/100855.htm

[JESSY]

ХРАМ И КЊИГА

Циклус „Моћ књиге“. Чланак осми

  

 

Игоова прогноза

У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену. Све идеје су захтевале градилиште, камен, длето, велики волумен. А после проналаска штампарске машине књига је истакла своја права на ширење истине и све је престигла. Књига је јефтинија и лакша од громада као што су древни храмови. Она се шири по свету као паперје на ветру. Неухватљива је као сунчев зрак. Можеш је ставити у џеп и носити куд год ти падне на памет. Док храм захтева огромне трошкове приликом изградње, а затим и приликом експлоатације.

У храму као ансамбл, као група, као породица живи све оно што ће се касније распршити у појединачне облике уметности. Ево га како стоји насред града као великан. Крштење и венчање, појање и проповед, икона, витраж и скулптура – све живи у њему као што бобица, печурка и дивља животиња живе у шуми. Органски. Природно. Касније ће се икона претворити у слику и захтеваће засебне сале и изложбе. За њом ће каменим скоковима похитати скулптура. Музика ће запевати одвојено од Литургије, говорништво ће се с катедре преселити у парламент и на партијске трибине. И заборавиће на храм. Стидљиво ће заборавити оно чему су вековима дуговали свој интензиван живот. Своја нова обитавалишта такође ће назвати „храмовима“. „Храм уметности“, „позоришни храм“, „храм знања“… А овом одласку испод купола Дома молитве, по Игоовом мишљењу, темељ је ударило штампање књига.

Све у једном

Храм је жив унутра и споља. У кућама људе окупља огњиште, а у граду – храм. Тако је било раније док телевизор није заменио огњиште. У храму је човеку добро да размишља сам, кад је јутрење већ одслужено, а вечерње још није почело. И у храму је лепо кад сви заједно певају, кад наступи празник, или пост, или важан народни догађај. Живот се из храма прелива на улицу, на трг, тамо где трговци постављају своје тезге и столове, а глумци играју одређене епизоде недељом. Све што човек треба да зна храм објављује од јутра до вечери сваком својом скулптуром, сваком сликом, сваким зраком светлости који се обојио пролазећи кроз стакло витража. То да Бог постоји јасно је као бели дан. Довољно је бацити поглед на громаде цркава, које су грађене вековима. И Бог постоји, и Христос је васкрсао, и свет није хаос, већ ред и склад. О томе древне цркве могу да говоре дан и ноћ онима који имају уши да чују. И ако се у оно доба док храм и књига још нису постали антагонисти, пишу књиге, оне и саме личе на цркве.

Дантеова „La Divina commedia“ је храм. У ову књигу човек улази као под сводове. Овде је све испреплетено и органски повезано: богословље и астрономија, историја и данашњица, поезија и философија. Цео свет је унутра. Иго Дантеа и Шекспира отворено назива градитељима храмова. Њихово стваралаштво је монументално. Човек га види из даљине и крсти се.

Заокупљајући лакоћом

Књиге из каснијих епоха су друга ствар. Не могу се упоредити са храмом, а ни не претендују на то. Реч увек гради здање. Али какво? Бункер, шатор, кафић покрај пута. Затворска барака, војничка касарна, фабрички погон. Зар је мало здања која се могу саградити од речи-цигала уместо громада страховитих размера, које у себе пуштају само крштене!... Иго је у праву. Књига је ступила у борбу с храмом као лаки пешадинац против добро наоружаног витеза. Књига је почела да проповеда оно што је људима пријатно и то свуда. А пошто је има много, више јој се не могу запушити уста. Храм је позивао човека да дође, да се бави својом душом. Књига је сама потрчала човеку у сусрет како би се бавио истом стварју. Очигледно је да је однела превагу у брзини и пријатности. Она је изродила слободоумље, умножила је спорове, додала је уље у ватру таштине. „Зашто да идем у храм ако ћу се помолити код куће?“ – каже сад онај ко се не моли никада. „Зашто да слушам свештеника ако могу и сам да прочитам Јеванђеље?“ – каже онај ко чита само новине.

Али књига није остала сасвим без здања. И њој су потребне зграде, поред штампарија и библиотека. Књига, која се бори са древним храмовима, лака и приступачна, почела је да позива у живот гомиле других здања, супарника храмова. Прво су то били позоришта и музеји, затим берзе и сајмови трговине, а сад су мегамаркети и спортске арене. Они примају на хиљаде и милионе људи, подсмевајући се тихо, а понекад и отворено, све празнијим црквама. У рату за човекову душу Дом молитве губи од домова трговине и разоноде.

Не супарници, већ сарадници

Тешко да храм и књигу доживљавамо као супарнике. Макар због тога што се књиге читају и у храмовима. А и сам Иго је написао књигу о храму. О Богородичној цркви у Паризу. Односно, сродио је у оквиру једног дела умеће писања и штампања с легендом из древне старине, која се одиграва на степеницама древног светилишта. И у томе постоји известан изазов и задатак. Величина и животна снага ће пратити народе и цивилизације који буду успели да споје љубав према књизи и живу љубав према храму. Наши храмови нису саграђени да бисмо у њих водили туристе, премда је и то само по себи изванредна појава. Наши храмови од којих је већина срушена (под утицајем специфичних идеја прочитаних из књига) треба да буду обновљени. Али ни књигу не треба испуштати из руке. Ко је још сасвим недавно могао да поверује у то да ће на месту базена у близини станице метроа, назване у част Кропоткина, бити обновљен храм Христа Спаситеља? Колико је било скепсе и сумње! А стоји и окупља богомолнике.

Обнављање Домова молитве у нашој отаџбини је у суштини блиско борби против неписмености. Знамо да спајамо слова уречи, али је питање шта читамо? Да бисмо читали оно што је потребно, живо и чисто, потребни су храмови у којима ће човек чути нешто о правилном правцу кретања.

Пријатељство храма и књиге је знак непобедивости. Иго је, наравно, био у праву у својим оштроумним опаскама у роману. Али то је западна проблематика која вечито супротставља познавање вере или благодат – добрим делима. Источно мишљење је у стању да сједини и помири у јединственом религиозном искуству противречне и зараћене западне категорије. Код нас је први штампар био клирик – ђакон Иван Фјодоров. У нашој варијанти Гутенберг уопште не мора да се свађа с каменоресцима и иконописцима. Треба истовремено градити храмове и писати књиге тако да књига људе доводи у храм и да их храм учи да се разумеју у књиге. Епоха ово и очекује, и захтева.

[JESSY]

Кодификовани унутрашњи свет

Циклус „Моћ књиге“. Чланак десети

 

 

Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку. На томе почивају криминалистика, медицина и овоземаљско искуство. Тачније – на покушајима да неко открије шта се налази у нашим тајним одајама, често скривеним и од нас самих, по рукопису, по рожњачи ока, по реакцији на ову или ону музику... То је зато што о човеку говори све оно што га окружује. Човек на свему оставља траг свог „ја“. Код Собакевича у „Мртвим душама“ као да су сви предмети у кући својом снагом и незграпношћу говорили: „Ја сам Собакевич!“ – „И ја сам Собакевич!“ Говорили су столице, ормари и комоде. Са свих страна је кроз њих гледао домаћин. И ако тако много и тако гласно о човеку говоре предмети који су с њим повезани, шта рећи о књигама које човек чита? Зар није тачно да се кроз њих, и то у много већој мери, изражава скривени свет њиховог власника?

Покажи ми своју полицу за књиге. Ко си ти? Шта је у теби? Узгред речено, књиге овде могу бити у истом реду с још неким носиоцима информација. На пример, покажи ми своју колекцију грамофонских плоча – то смо могли рећи још сасвим недавно. Или – покажи ми полицу с твојим DVD-овима? Јасно је и без већег размишљања: плоче и касете ће нам много тога рећи о свом власнику. Како проводи слободно време, о чему размишља и да ли уопште размишља. Да ли му се може нешто позајмити и да ли се с њим може ићи на планину. Све ово обиље предмета који су раније сакупљали прашину на полицама (касете, плоче) данас су заменили разноразни хард-дискови. Односно, компјутерска меморија. Информација се скупила, прешла је, као се каже, „у цифру“, али није престала да открива тајне одаје својих власника или корисника. У „цифре“ су преточени иста она музика, исти они филмови, плус много тога другог. То је кодификован унутрашњи свет. То је човеково наличје. „Дај ми свој компјутер и реци ми шифру, па ћу ти рећи ко си.“ Ова формула је апсолутно непогрешива.

Али ми говоримо о књигама, о књигама. О корењу, а не лишћу. Кад је Оњегин бесмислено убио Ленског и нестао да би се спасио од самог себе променивши место боравка Татјана је остала са својом неузвраћеном љубављу и гомилом питања. Ко је човек у којег се заљубила? И Татјана није смислила ништа боље од тога да посети празно обитавалиште свог несталог идола. А шта је тамо било? Сто за билијар, камин с угашеном ватром „и тамни портрет лорд-Бајрона, и мали кип од гвожђа глачан“. И гомила књига. Татјана моли кућепазитељку за дозволу да редовно обилази ово место. „Да опет сврати и без бриге, ту у замку, чита књиге.“

У прво време јој није било до књига. Прво јој је било просто слатко да плаче у самоћи. Али прошло је још неко време и „на читање се затим дала, и нови свет је ту наједном пуко пред њеном душом жедном“. Видела је по књигама шта је чинило унутрашњи живот случајног и недавног мучитеља њеног срца. А он је био банално горд као Наполеон (управо онај гвоздени кип) и уморно-развратан, презасићен и самољубив као лорд Бајрон. О томе су јој рекла два-три романа у Оњегиновој кући „у којима се век огледо, и човек – нашег доба чедо“.

Татјана не тражи писма, Оњегинову преписку, као што би на њеном месту могла поступити друга девојка мучена чежњом и радозналошћу. Она не извлачи никакве тајне из слугу. Само чита и то јој је довољно. Мораћемо да наведемо целу 23. строфу седме књиге:

           Странице многе ту су криле \ знакове ноктом урезане;

           И одмах су зауставиле \ Татјанин поглед такве стране.

           С трепетом прате очи њене \ због какве мисли, напомене,

           Зачуђен беше Евгеније \ с чиме се слаго, с чиме није;

           Ту сваке нове стране лице \ његовог пера покрет крије;

           Ту своју душу Евгеније \ испољава и нехотице

           Кроз кратке речи и кроз слике \ кроз крстове и упитнике.

Истина, она га уопште није познавала. Због чега је уздисао, о чему је размишљао? Због којих мисли би му срце брже закуцало? Све то су рекле књиге. Његова душа је почела да говори с њом. Почела је да говори потезима ноктију, упитницима на маргинама и другим забелешкама. Татјана је у овом случају достојна великог чуђења – овакве девојке се ретко срећу. На пример, Олга у библиотеци погинулог Ленског није прочитала ниједну књигу. Њој то није потребно. А Оњегин је заиста с презривом гримасом прошао поред своје среће. Књиге су Татјани рекле све. Оне су је охладиле и учиниле целомудреном. Дакле, ето ко је њен дојучерашњи идол! Ни овде не можемо без цитата:

           Тај тмурни, кобни чудак – ко је? \ небески створ ил’ ада траг?

           Тај анђео, тај надмен враг, \ шта је он? Ехо других људи,

           Јел Москов с празном душом таштом \ под Харолдовим црним плаштом,

           Ил’ празни тумач туђих ћуди \ дал речник модних речи није?...

           Јел пародија Евгеније?

Да, он је подражавалац. Подражава Бајрона у презасићеном јаду и Наполеона у хладној гордости. Он је тумачење туђих ћуди и речник модерних речи. И то је све... Тако се сви ми у незнаној, али великој мери састојимо од модерних речи и туђих каприца, што прво изгледа тако „кул“ и модерно, а касније се испоставља да је празно и бескорисно. Осим тога, ту су мода, реклама и масовна култура, ако је то уопште култура.

Дакле, књиге су охладиле Татјану. Оњегин је имао обичај да се ујутру купа у леденој води. За Татјану је оваква ледена купка била библиотека неоствареног вољеног. Да су живели у ХХ веком све би било брже и једноставније: „Дај ми твој лаптоп и реци ми шифру.“ На њему нема трагова ноктију и забелешки оловком на маргинама. Све је једноставније. Кликнуо је, лајковао, преузео, сачувао. А после је показао. Значи такав си! А ја сам мислила! И хладан туш (више не купка) заувек спира незрелу везаност.

Дакле, полица с књигама о човеку говори више и боље него детаљна аутобиографија. И ако човек нема полицу с књигама, то такође говори о њему дубоко и снажно. А ево зашто.

Оно што улази у стомак неће заувек остати у њему. Сигурно ће изаћи. Јеванђеље о томе јасно говори. Али постоји ризик да оно што уђе у срце заувек ту и остане. Истина, оно ће касније тражити пут да изађе кроз различите конкретне речи и дела. А ми ћемо се у недоумици питати: откуд у овом добром човеку тако чудне жеље и радње? Па како одакле? Од онога што је прочитао и видео. Што је помислио и сачувао у клети срца. И пре него што човек нешто учини, иако нисмо јасновидци можемо назрети обрисе његових будућих поступака на основу књига и филмова, на основу музике и других интересовања. Пошто се док очи прелећу по редовима, а нокат оцртава реч која се урезала у душу, у њој се формирају мотиви будућих радњи и циљеви будућих напора. То је апсолутно неизбежан и тајанствен процес од којег зависи живот света. И никако није јасно зашто сви разумеју борбу за еколошки чисту храну, а никако нам не успева да продужимо ову мисао до аналогије с читањем и мисаоном храном.

[JESSY]

Habent sua fata libelli

Циклус „Моћ књиге“. Чланак девети

   

 

Августин из времена блокаде

„Књиге имају своју судбину.“ Тако гласи једна од латинских крилатица. Латински језик, налик на лего-коцке, на свој начин префињен, али ипак строг и избрушен, изродио је мноштво крилатица. Оне су више крилате попут авиона него попут птица. Реченица о томе да књиге имају сопствену судбину је једна од таквих. Судбине књига се могу пратити исто тако помно и с подједнаким чуђењем, као људске судбине.

Рецимо, „Августинова“ исповест је књига која се на путу стицања знања нипошто не може заобићи. То је књига коју си дужан да прочиташ или у младићким годинама на студентској клупи, или у зрелости, крпећи рупе у образовању. У XVIII веку превео ју је игуман Агапит (Скворцов) и она је изашла под редакцијом митрополита Платона (Левшина). У XIX веку Кијевска духовна академија поново ствара свој превод. Аутор је Подгурски. Али најдивнији превод који се може такмичити с оригиналом у погледу околности у којима је написан и по степену посвећености Богу – јесте превод Марије Јефимовне Сергејенко. Блажени Августин је под њеним пером проговорио на руском у Лењинграду за време блокаде. Људи су силазили с ума од страха, падали су у несвест од глади, заборављали су укус некада најобичније хране и жвакали су лепак. Људи су масовно умирали, а они који су остали у животу нису имали снаге да копају гробове. И у то време у једном од лењинградских станова без огрева, педесетогодишња жена се увија у рите и дува у прсте. Пред њом су листови папира и латински текст о патњи срца најплоднијег оца Западне Цркве. Немој ме казнити, Господе, ако нисам у праву, али ми се чини да град у блокади није преживео и да непријатељ временом није био потиснут само захваљујући војним напорима. Једноставно, тешко је побеђивати опкољене градове у којима гладни људи преводе богословске текстове.

На ивици

До оваквих открића свако долази сам. Да би се остварила човек не може само да прочита књигу. Треба да прочита нешто о аутору, о околностима у којима је текст написан, о историјској епохи. Односно, треба да смести текст у контекст, или тачније, да учини тако да му контекст постане очигледан. А текстови не живе ван свог контекста. То треба да буде јасно. Ево, доспела ми је у руке књига Н. Берђајева „Руска идеја“. Све у њој ми се свиђа. Много је љубави према домовини, много је знања пропуштених кроз срце. Руска жудња за слободом, руско ропство, пространство и бекство. Суровост у свакодневном животу, а поред ње – одрицање, аскеза и светост. Час бекство из историје, час страствени подухвати да се промени свет. Све то треба читати и о свему томе треба размишљати. А онда пратити фусноте и проналазити у речницима и енциклопедијама непозната имена, незнане књиге…

Али ево датума на крају књиге – 1946. година. Берђајев ће 1948. године умрети од инфаркта. Књига је написана две године пре него што се његова душа опростила од земље и пре сусрета његовог тела с истом овом земљом. Аутор има 72 године. И књига због ове чињенице постаје још занимљивија. Да ли сте разговарали са старцима који имају преко 70 година? Сложићете се да не поседују сви они добро памћење, ватрено срце и одређени поглед на свет. Берђајев није од другачијег материјала. Али је врло необичан. „Ја сам, – каже аутор у позним годинама, – преживео три рата од којих су два добила назив светски. Преживео сам две руске револуције, кризу европске културе, руски комунизам, преврат у Немачкој, окупацију Француске и прогонство. Четири пута сам био у затвору: два пута за време старог режима, и два пута за време новог. Очигледно је, умрећу у прогонству.“ Пажљиво читајте ове речи старца који је једном ногом у гробу. Управо он две године пред смрт пише дубоку књигу о руској мисли, о њеним лутањима и озарењима. Реците, зар се у вама не рађа и нехотице поштовање према овом витезу духа, чак и ако се ваши ставови не подударају с његовим мислима? Чини ми се да вредност књига таквог писца расте сразмерно с тим како се умножавају његове невоље и како се приближава оној јами из које ће једног дана васкрснути.

Изнад судбине

Сергејенко и Берђајев. Ових имена има много. Књиге сваког човека који их пише одликују се његовим својствима. Оне су више него деца, него књиге. Књиге Кафке који није имао деце, личе на заметке који за очевог живота нису пронашли пут до полица у књижарама у виду готових производа. Књиге Ф. Достојевског су малтене написане на коленима, али су распродате као вруће пирошке. Књиге В. Розанова слепљене од чланака које као експлозија буде успавани мозак малограђанина огрезлог у мисаоном салу. Све ове књиге и друге исте такве јесу жива деца рођена од живих родитеља. Оне носе у себи татин генотип иако изјављују да се од њега потпуно дистанцирају. „Не, Аљоша, ти си моја крв. И ти си Карамазов,“ – с пуним правом стари развратник каже младом искушенику.

Да Сервантес није био рањен у бици код Лепанта… Да се Достојевски није намучио на робији… Да Хемингвеј није био у Шпанији… Књижевност би била другачија. И проучавати је одвојено од судбине аутора је подједнако безумно, као и објашњавати све преврате сижеа околностима пишчевог живота. И једно и друго је само део истине. А цела истина се не добија од збрајања првог и другог. Постоји још нешто… Читајте књиге и читајте биографије. Али знајте да постоји још нешто…