Православна чуда

[JESSY]

Промироточила икона Св. архангела Михаила

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

Из иконе Светог архангела Михаила, насликане на специјално исушеном јавору који не може да садржи смоле, почеле да излазе капљице благоуханог уља!

 

Неколико километара од града Трикале, у сенци светих стена у околони Метеора, посведочена је потресна чињеница: дрво свете иконе Архангела Михаила, које је пре пет година живописао иконописац отац Панајотис Певкис, истаче капљице благоуханог уља које на чудесан начин не штети икони, саопштава Ромфеа.

 

 

Свештеник-иконописец осетио је силан страх када је први пут видио те капљице. Одмах се помолио Богу. У почетку никоме није говорио о чуду, бојећи се да ће људи погрешно схватити, како он говори о «поруци» од Бога.

«Света икона Архангела Михаила, коју сам живописао, прецизна је копија иконе школе Хрисолора. Рад је завршен прије пет година. Био сам запрепашћен када сам схватио у једном тренутку да из дрвета иконе почиње да истаче миро. Прекрстивши се, комадом вате обрисао сам капи, плашећи се да ће оне покварити живопис. Тада ни о чему нисам мислио. Али уљна течност наставила је да тече, ширећи мирис сличан уљу за кандила. Најинтересантније је што миро не штети бојама на икони«, прича отац Павле Панајотис Певкис у часопису «Православна Истина».

Како је сам иконописац објаснио, капљице излазе са разних места на икони. «Једном миро истаче из лика архангела Михаила, а други пут са рука, и сваки пут са разних тачака. Ја не могу објаснити тај тајанствени чудесни феномен, и сматрам то знамењем Божјим.

Замолио сам једног хемичара да каже своје мишљење, али он није могао дати конкретно објашњење», каже он.

Отец Панајотис је објаснио још и то да је дрво на коме је насликана икона старо 200 година. «То је специјално исушени јавор који не може да садржи смоле, као на примјер, бор, и зато не могу да схватим како из њега излази уље», додао је отац Панајотис.

Ако миро и даље буде наставило да точи из иконе, иконописац ће се обратити специјалистима. Отац Панајотис назива то што се десило не чудом него знамењем кроз које Господ хоће да га учврсти у вјери.

Са грчког: Константин Норкин

Са руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

[Данче*]

Vaskršnje čudo: Gospodnja ikona kojoj vatra ne može ništa (FOTO, VIDEO)

Grčku pravoslavnu crkvu u Knoksvilu je plamen progutao na sam Dan vaskrsenja Hristovog, u rano nedeljno jutro ove 2015. godine. Pošto su se parohijani okupili da očiste šut, pronašli su jednu zanimljivu ikonu koja nije izgorela.

 

 

 

 

 

Foto: theamericanconservative.com

„Očigledno je da je visina toplote bila toliko velika da se staklo istopilo koje je pokrivalo ikonu, ali ikona je ostala nepovređena. Baš čudesno! Molim vas da budete u molitvi sa onima koji zovu crkvu Sv. Georgija svojim crkvenim domom. Mnogo toga treba da se učini, ali nesumnjivo, Bog je sa njima!“

– Kaže Troj Stavros, koji je ikonu uslikao.

Ova ikona je od drveta. Drvo gori na 230 stepeni Celzijusa. Ali, staklo se topi na najmanjoj temperaturi od 1500 stepeni Celzijusa! Ova ikona je morala da istrpi toliku temperaturu… Naučna objašnjenja ne mogu ovo objasniti. Fizički, to je nemoguće. Deo drveta oslikan jajčanom temperom i mastilom trebalo bi da bude potpuno spaljen ili bar pocrneo od užarenja i dima. Ali, ovu ikonu je Gospod sačuvao od svega toga. Ja stvarno nemam reči!

– Kaže Nikolas Nelson, student medicine i član iste parohije.

 

https://www.youtube.com/watch?v=oQCCdumkHeA#t=49

 

http://www.pravda.rs/2015/04/15/vaskrsnje-cudo-gospodnja-ikona-kojoj-vatra-ne-moze-nista-foto-video/

[Agnostik]

Ako toliko cuda ima u pravoslavnom svetu sto nijedno cudo se ne pokaze organizaciji skeptika CSICOPa ili Dzejmsa Rendija. 

 

Svetu bi se pokazalo da bog postoji i zaradilo bi se milion dolara. 

[Натан]

Ako toliko cuda ima u pravoslavnom svetu sto nijedno cudo se ne pokaze organizaciji skeptika CSICOPa ili Dzejmsa Rendija. 

 

Svetu bi se pokazalo da bog postoji i zaradilo bi se milion dolara. 

Зато што су они слепи за чуда. Сами су тако изабрали. Чуда без вере не бивају. 

А те паре нас не занимају. 

[Agnostik]

Зато што су они слепи за чуда. Сами су тако изабрали. Чуда без вере не бивају. 

А те паре нас не занимају. 

 

Ili se cudo objektivno desilo ili nije. Ko bi mogao da to ospori ako se objektivno desavaju. 

[Натан]

Ili se cudo objektivno desilo ili nije. Ko bi mogao da to ospori ako se objektivno desavaju. 

Дешава се субјективно.   Настаје под утицајем вере и није доступно свим посматрачима. Зато нема потребе да се доказује. То је изнад сваке науке, да не кажем - наднаучно.   

[JESSY]

Чудо светитеља Луке

 

Архимандрит Нектарије (Антонопулос)

Да је ову причу испричао неко други, ја не бих ризиковао да је препричавам, јер она заиста звучи толико невероватно. Али архимандрит Нектарије (Антонопулос), настојатељ Преображењског манастира у Сагмати је човек високог ауторитета и безусловне честитости. Он је написао књигу о архиепископу Луки, поставивши тако основу његовом распрострањеном поштовању у Грчкој, даровавши нашу епархију са сребрним ковчегом за светитељеве мошти, и организовавши велики број поклоничких путовања за децу у Грчкој…

Данас је архимандрит Нектарије дошао у своју редовну посету у Симферопољ, и ево шта нам је испричао.

У Атини се тешко разболео један дечак. Болест је била толико тешка, да су лекари одустали од операције, предложивши његовим родитељима да се обрате једном од најбољих медицинских центара у Немачкој, који је опремљен по последњој речи технике. Они су тако и урадили.

Дечака је испратио и отац Нектарије. И после вишечасовне, најкомпликованије операције хирурзи су изашли и рекли:

- Не схватамо због чега сте дечака довели у наш центар, када и ви имате тако изузетног специјалисту!

- Којег специјалисту? – зачудио се отац Нектарије.

- Па тог, који нам је говорио шта да радимо, давао вредне савете, руководио операцијом. Професионалац највишег степена! Можемо да кажемо, да је захваљујући њему операција прошла сјајно.

- Чудно, никакав специјалиста није био с нама, ви сте ту нешто погрешили…

- Па такав – у лекарском мантилу каквих више нема, са седом брадом…само што је изашао из операционе сале, како га нисте приметили?...

Зачуђени отац Нектарије је замолио да му покажу регистрациони лист. Наспрам потписа дечакових родитеља стајали су потписи хирурга, који су га оперисали и последњи у низу је био потпис, написан на руском: „Архиепископ Лука“.

Дивна су дела Твоја, Господе!

А сам додајем: одиста од дечије, непосредне вере Грка, проситиче и распрострањено поштовање светитеља Луке у благословеној Грчкој! И како је та вера контрастна у односу на нашу зачуђујућу равнодушност и хладноћу, када већина људи, који живе у Симферопољу, ни појма немају о томе, ко је архиепископ Лука. Тиме се делимично може објаснити толики велики број чуда која је Светитељ учинио у Грчкој и релативно “затишје” код нас, у његовој рођеној земљи.

Превод са руског др Радмила Максимовић, манастир Лепавина

[VaSa110]

Зато што су они слепи за чуда. Сами су тако изабрали. Чуда без вере не бивају. А те паре нас не занимају.

 

Mene zanimaju. Gde su sva ova čuda ja ću da ih nosim na testiranje.

[CecaV]

.....

А те паре нас не занимају. 

гадљиви на паре?                  има коме могу да се поклоне !

[Натан]

Mene zanimaju. Gde su sva ova čuda ja ću da ih nosim na testiranje.

гадљиви на паре?                  има коме могу да се поклоне !

Али светиња није на продају.

Нема цену. 

Тражите паре на другом месту. 

[JESSY]

Чудо Св. Марине, исцељење Ирене Ифанти из Атине

Чудо се десило у Јулу 2006, када су доктори установили узнемирујуће знакове рака, Ирена је тада била 28 година и мајка трогодишњег детета. 
Иренина мајка је била исцељена годину дана раније на Андросу за време Свете Литургије
и постарала се да доведе и своју кћерку Старцу Кипријану у Манастир Св.Марине да је утеши духовним саветом. Старац је рекао да она мора на операцију али мора да се смири јер Света Марина ће бити са њом. Вративши се у Атину, отишла је на преглед у Болницу Св.Саве, резултати су показали да она има рак штитне жлезде.
Рак се све више ширио и операцијски захват је био хитан. Поново су отпутовали у Андрос, тада Старац Кипријан рече забринутој мајци; “Света Марина је тебе излечила од рака, зар мислиш да ће твоју кћер напустити?“ Тада јој даде парче платна натопљеног освећеним уљем из кандила чудотворне иконе Св.Марине и заповеди да то буде уз њу за време оперције. Старац јој даде још и слаткише пре одласка рекавши; „ Када поново дођете, ви ћете донети слаткише“, и вратише се у Атину.

За време операције дешавало се следеће чудо. Хирург је сведочио након операције да је његова рука у једном моменту била вођена на ифицирано ткиво које доктори нису ни дијагнозирали, то је била веома добро скривен предео ткива који је успешно отклоњен. Уствари, по речима доктора цела операција је била успешна да његова рука није била вођена ка том непримећеном месту, Ирена би била принуђена да поново подлегне другој операцији да се рак отклони.

Пет сати након операције, када је почела да се опоравља нешто је кренуло наопако. Она је почела да се осећа утрнулост и огроман бол у телу. Њено стање се све више погоршалаво, поново су је увели у операциону салу. Прикључена на цеви, једва да је могла да се помери или говори због утрнулости, и најгоре од свега њен дах је почео да бледи. Она је хтела да затражи од лекара више кисеоника, али она није била у стању због цеви и укочености.


На крају Ирена је почела да осећа одвојеност од свог тела и пронашла се у екстремнном мраку, болове више није осећала. Померала је руке, али је тама била тако велика да их није могла ни видети ни чак померајући рукама испред лица. То је било усамљено и безнадежно место, причала је касније. Она је хтела да се моли Богу да јој помогне, али је говорила да није могла да се моли, јер то је место одише неприсутношћу Божијом . Не осећајући прави смисао времена тамо, она је веровала да је тамо провела сате и дане на крају и дошла до закључка да се упкојила и вероватно је у паклу због својих грехова. Ово је учинило безнадежно и очајно све док није чула глас. Она је тада повикала: "Свети Марино! ја могу да дишем!" рекавши то осетила је да се вратила у своје тело.

Ирена пробудивши се угледала је окружена око себе 6-8 лекара и машине око ње. Дисала је нормално и није осећала бол. Она се у потпуности опоравила и данас нема рак. Хирурзи су јој саопштили да је умрла и да се вратила- један је чак рекао: "Ирена је васкрсла!

[VaSa110]

Али светиња није на продају. Нема цену. Тражите паре на другом месту.

 

ma taman posla, kakva prodaja. Vraćam uredno sve tamo gde je i bilo.

[JESSY]

„Свети Николају Чудотворче, помози!“ 

…Баба се преселила код нас. Она ме је увек чекала да дођем са посла а на столу је увек пре мог доласка стајао топли чај. Док смо пили чај, говoрили смо о животу и Богу.

Једанпут ми је рекла: „Ти се тако касно враћаш кући, ако те неко изненада сретне или нападне дери се на сав глас и зови у помоћ светитеља Николаја Чудотворца, зато што је он веома брз помоћник у невољама“.

Догодило се да сам се једном лети враћала кући после друге смене, око дванаест сати увече. Због тога сам изашла на једној станици даље, да не бих пролазила поред сумњивог насеља јер се тамо појавио „хроми Сергеј“ и у том крају су почели нападати људе.

До куће ми је остало сасвим мало, била сам негде на средини парка који је са обе стране био ограђен оградом. Одједном су се на моме путу створила тројица младића, а један од њих је храмао! Срце је почело да ми лупа. Да ли да бежим натраг – да се удаљавам од куће, а опет ће ме стићи. А на страну је такође немогуће побећи, ограде не дозвољавају. Ићи напред?...


Но они су ме такође спазили и чула сам како говоре: „Другарица се нашла овде, нема куда побећи!“ Та тројица су се ухватила за руке и препречили ми пут. У том тренутку сам се сетила бабиних речи о брзом помоћнику Николају Чудотворцу и повикала: „Николају, Чудотворче, помози ми“!

Дерем се, а свој глас нисам чула, ја сам то у мислима, у својој души звала у помоћ! Срце ће ми пући од страха јер сама идем у сусрет хулиганима. И одједном када сам у мислима завапила Николају Чудотворцу, један од момака је одмакао руке и рекао Сергеју: „Ова девојка је из нашег дворишта, она живи одмах поред мене. Не дирајте је“! Хроми је почео да псује мог комшију, а овај ми довикнуо: „Брже бежи, ја ћу их задржати“!

Бежим, а ноге су ми претешке и не слушају ме. И када сам дошла кући, дуго нисам могла да се смирим. Испричала сам и мами и баби шта се са мном догодило и ми смо заједно заблагодарили светитељу Николају Чудотворцу. Од тада су ме или мама или баба чекале са псом.

Ето, тако ми је помогао светитељ Николај Чудотворац, наш омиљени светитељ. А касније, када сам већ радила у школи, причала сам деци о том догађају и сматрам да у свом животу такође неко од деце може да искористи помоћ тог изузетног светитеља.

[JESSY]

Радица Ђурић доноси пред слушаоце Радија Слово љубве несвакидашњу исповест и сведочење о превеликој љубави Господа и Богомајке према нама, грешним људима, палим и телесно и духовно болесним. Своје искуство преточила је у књигу "Моје исцељење у Ђунису и још прегршт чуда Мајке Божје" чија ће београдска промоција бити у четвртак, 28. маја 2015. у атријуму Привредне фондације АЕМ у ул. Краљице Наталије 76, с почетком у 19 ч. На истом месту ће сваког последњег четвртка у месецу бити промоције нових издања, а ту се књиге могу и набавити.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/15/05/13.05.15.radica_djuricisceljenje_u_djunisuslovo_ljubveem.oko_podnevaceloza_sajt.mp3

 

 

[JESSY]

Јануара 1996. године сам због нечега узела да прегледам старе папире и фотографије, које сам чувала у кутији. Узела сам у руке своју комсомолску карту. Некако одмах сам почела да се сећам догађаја из младости. Јануара 1956. године су мењали те карте за нове, то је било на дан Христовог Рођења. Тада сам живела у Тулској области и било ми је свега 14 година. 

Рејонски одбор комсомола се налазио 17 км од нашег сеоцета. Рано ујутру су нас, ђаке, довезли аутобусом у рејонски центар. Ја и моја другарица смо прве добиле нове карте. Ја нисам желела да чекам, да свима замене карте, и предложила сам Љуши (тако се звала моја другарица) да одемо до моје рођаке, која живи 4км од градића. Брзо смо дошле до ње. Она нас је угостила и ја и Љуша смо буквално “утонуле” у књиге. Тетка је имала сабрана дела “Светске историје” и Велику совјетску енциклопедију. То је у то време била велика реткост. 

Читајући нисмо ни приметиле како је дан пролетео. Брзо смо се обукле и отишле на аутобуску станицу на крају села. Смркавало се. Закасниле смо на аутобус; чекати следећи – било је хладно, а ићи пешке – хладно и веома далеко, више од 12км. Могуће је било ићи поред језера, које је служило као резервоар за скупљање воде, и тиме скратити пут за трећину. Не сећам се која је од нас две то предложила, али смо скренуле на стазу која води до њега. Приметила сам да нико тог дана није прошао стазом – стопе су биле затрпане снегом. Љуша ме је умиривала: кажу да се стаза види и поред језера. 

Али када смо дошле ближе, запрепастиле смо се: био је лед, са тамним пукотинама, злослутно блистајући под Рождественим небом, без икаквих отисака стопа. Стајале смо ћутећи, и не знајући ста да радимо. Аутобус је отишао, пешке је – и далеко и хладно, преко леда – страшно, може се упасти у несмрзнуто место на језеру. 

О чему је Љуша размишљала – ја не знам. А ја сам стајала и присиљавала се да се сетим неке молитве, коју ме је учила бака. Ничега нисам могла да се сетим сем: “Николаје Угодниче – спаси и сачувај нас”. Понављала сам и понављала те спасоносне речи. Тада је већ било сасвим мрачно. 

И одједном, на 20-30м од нас угледале смо на леду мушкарца у поодмаклим годинама, у старомодном кратком капуту, са стапом. Он нам је махао: што стојите, треба да сте на другој обали. Идите! И ми смо пошле за њим дрхтећи од страха и зиме, држеци се једна за другу. Нас путовођа је ишао напред, не дозвољавајући да му се приближимо, раздвајајући нас у страну, говорећи да ћемо пропасти кроз лед ако будемо ишле скупа. Тако смо и ишле, дршћући као јасикови листови, прескачући преко пукотина. А путовођа нас је водио само њему познатим путем, по мрклом мраку, заобилазећи несмрзнута места. Ширина језера је на том месту већа од 2км! 

Када је до обале остало 50-так метара, ми смо почеле да трчимо, престигнувши нашег путовођу. Скочивши на обалу, ја сам се зауставила, да заблагодарим томе ко нас је спасао од сигурне опсаности. Али, није га било ни на леду, ни на обали. Занемеле смо од страха. Постојавши још неко време, почеле смо да трчимо у село. Ћутке смо се разишле својим кућама. Када су нас следећег дана питали, како смо дошле кући, Љуша и ја смо без договора одговарале – аутобусом. Ни кући, ни пријатељима нисмо рекле ни речи о томе ста се десило. Сетивши се тога после отприлике 40 година, ја не сумњам, да нас је спасао Свети Николај Чудотворац. Хвала му за спасење наших душа.

Записао свештеник Алексеј Тимофејев